LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Stefan Lazarević

Ići dole 
AutorPoruka
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 18937
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Stefan Lazarević   23/5/2010, 8:41 am

Stefan Lazarević je bio srpski knez (1377-1402) i despot (1402-1427), sin kneza Lazara i kneginje Milice. Stefan je rođen 1377. u Kruševcu. Umro je 1427. u Crkvinama kod Mladenovca i sahranjen je u jednoj od svojih zadužbina, manastiru Manasiji (Resava) ili manastiru Koporinu. Srpska pravoslavna crkva je svojevremeno zvanično potvrdila da je sahranjen u Koporinu. Kasnije je DNK analizom posmrtnih ostataka neuglednog groba u Manasiji utvrđeno blisko srodstvo pokojnika sa knezom Lazarem. To bi mogao biti ili despotov brat Vuk ili sam despot.

Ratnik po dužnosti, viteški obučavan i vješt u komandovanju, a po opredjeljenju pjesnik, širokog obrazovanja, bio je jedan od najuglednijih od dvadesetčetvorice vitezova (ritera) Zmajevog reda, veoma poštovan i uvažen među evropskom vlastelom.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je, osim slovenskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz historije i poezije na grčkom i latinskom. Njegova zadužbina, manastir Manasija bila je umjetničko stjecište slikara, pisaca, pjesnika, pripovjedača, gdje je nastala i čuvena Resavka prepisivačka škola.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog, a sasvim je izvjesno da je vladao i latinskim jezikom.

Svoje književno stvaralaštvo Stefan Lazarević započinje po povratku iz Angore. Njegov prvi sačuvan tekst je "Pohvalno slovo Knezu Lazaru", napisan 1403/4. godine i govore o Vidovdanu u Vaznesenjskoj crkvi u Ravanici. Drugi sačuvani tekst je iz 1404.godine. To je natpis na mramornom stubu na Kosovu.

Najznačajniji despotov književni rad, Slovo Ljubavi, poetska poslanica vjerovatno upućena bratu Vuku Lazareviću kao poziv na pomirenje, jedan je od najljepsih tekstova srpske književnosti, napisan 1409. godine. Ukupno ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih Slovoljubve.

Godine 1412. da bi dao značaj rudarstvu i podržao njegov razvoj, Stefan je izdao zakon o rudnicima.

Srpska pravoslavna crkva slavi "Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog", na dan 1. augusta (19.jula), zajedno sa njegovom "Svetom majkom knjeginjom Milicom-monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom)".


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 18937
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   23/5/2010, 8:43 am

Деспот Стефан Лазаревић
СЛОВО ЉУБАВИ
(препевао Момчило Настасијевић)

1

Стефан деспот,
најслађем, најљубазнијему
и нераздвојном срца мог,
сугубо жељеном, и много,
премудрошћу обилном,
царства мог искреноме,
љубазан у Господу целов,
и неоскудно с тим
милости наше даровање.

2

Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење:
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и чивекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?

3

Али све ово
и чудодела Божија ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи -
и није чудо,
јер љубав је Бог
као што рече Јован Громовник.

4

Свака лажа места у љубави нема,
јер Каин, љубави туђ, Авељу рече;
"Изиђимо у поље."

5

Бистротечно и оштро
љубави је дело,
добродетељ превазиђе сваку.

6

Лепо Давид ову рекав украшава:
"Ко миро с главе
на браду силази Арону,
и ко аермонска роса
на горе што силази сионске."

7

Јуноше и деве,
љубави прикладни,
љубав изљубите,
ал' право и незазорно,
младићство да не повредите и девство
божанственоме чим наше
пријање биће
божанствено да узнегодује.
Јер Апостол рече,
Божијега Светог Духа не растужујте,
знамење што јавно њиме
добисте у крштењу.

8

Заједно бејасмо, друг другу близу,
ил' телом или духом,
но да ли горе раздвојише нас,
да ли реке,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
дажд на вас да не сиђе, ни роса,
Саула јер не сачувасте,
ни Јонатана.
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте,
Саула оплакујеш, нађени
Јер нађох, рече Бог,
човека у срцу мојему.

9

Ветри да сукобе се с рекама,
и да исуше,
као за Мојсија море,
судије као за Исуса,
ћивота ради Јордан.

10

И снова да саставимо се,
и снова да видимо се,
и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
и са Духом Светим
у бескрај на веке,
амин.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

avatar

Ženski
Broj poruka : 18937
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   23/5/2010, 9:02 am

NATPIS NA MRAMORNOM STUBU NA KOSOVU

UMESTO PROLOGA

Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš,
Bilo da si došljak ili ovdašnji,
Ma ko da si i ma šta da si,
Kada dođeš na polje ovo
Koje se zove Kosovo,
Po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
Te sa njima i kamenu prirodu,
Mene krstoznačnog i kao steg
Videćeš kako posred polja uspravno stojim.
Da ne promeneš i ne previdiš
Kao nešto zaludno i ništavno,
No molim te, priđi i približi se meni, o voljeni,
I razmotri reči koje ti prinosim,
I iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka
I kako i zašto stojim ja ovde,
Jer istinu ti govorim,
Ništa manje od živoga,
Da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.

Ovde negde [bejaše] veliki samodržac,
Čudo zemaljsko i riga srpski,
Zvani Lazar, knez veliki,
Pobožnosti nepokolebimi stub,
Bogopoznanja pučina i mudrosti dubina,
Ognjeni um i zaštitnik stranaca,
Hranitelj gladnih i smilovanje ništih,
Tužnih smilovanje i utešitelj,
Koji vole sve što Hristos hoće.
Uz ovoga je sam po svojoj volji
I sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,
Koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
Muževi, vaistinu, u reči i u delu
Koji se blistaju kao zvezde svetle,
Kao zemlja cvetovima šarenim,
Odeveni u zlato i kamenjem dragim ukrašeni;
Mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
Svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
Kao kakav dobar pastir i vođa,
Mudro privodi duhovne jaganjce
Da u Hristu dobro skončaju
I [prime] mučenja venac
[I ] višnje slave učesnici budu,
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
Zajedno s dobrim i velikim gospodinom,
Dobrom dušom i verom najtvrđom,
Kao na dvoranu krasnu i mnogomirisnu hranu
Na neprijatelja se ustremiše
I pravog zmaja zgaziše
I umrtviše divlju zver
I velikog protivnika
I nesitog ada sveproždrljivca,
Velim Amurata i sina njegova,
Aspidin i gujin porod,
Štene lavovo i vasiliskovo,
Pa sa njima i ne malo drugih.
O, čuda Božijih sudbina,
Uhvaćen bi hrabri stradalac
Bezakonim agarenskim rukama
I kraj stradanju lepo sam prima
I mučenik Hristov postaje
Veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o voljeni,
Do sama ruka toga ubice, sina Amuratova.
I sve ovo rečeno svrši se
Leta 6897, indikta 12, meseca juna 15. dan, u utorak,
A čas je bio 6. ili sedmi, ne znam, Bog zna.

*NATPIS DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA NA KOSOVSKOM MRAMORNOM STUBU
Prepis s kraja XVI veka

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=12708

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10087
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   3/2/2012, 12:19 pm

SVETI DESPOT — PESNIK


Sin kneza Lazara, Stefan, peto je dete nakon četiri kćeri, rođen 1374. ili 1375. godine. U vreme njegovog rođenja, srpska feudalna država opstaje samo kao fiktivna celina i bez naslednika Nemanjićkog roda.

Dugo sticana i tek utvrđena pravoslavna duhovnost u Srba, stala je u svoju odbranu, nalazeći se na udaru jedne drugačije civilizacije. Nagli prodor Turaka izazvao je kneza da sa vojskom i vlastelom stane na branik Evrope. Kosovska bitka je donela haotično i nesigurno stanje raspadnutog carstva, pokorene zemlje. Okončala je pogubljenjem samog vladara i cveta vlastele. Srpska država i narod su obezglavljeni.


MLADI VLADAR

Despot Stefan će kao punoletan izroniti iz haosa i oporavljati, lečiti izranavljenu Srbiju od svih njenih rana. Bivajući istovremeni turski vazal, srodnik Italijana, prijatelj Ugara i Dubrovčana, pokazao se sjajnim vladarem, koji sledi vizantijsku tradiciju, i čija smrt nije bila nezapažena kod savremenika. Despotova ličnost je zagonetna, a naročito njegov pesnički lik. Upravo taj skriveni metafizički aspekt podstiče da se njegovim mestom u istoriji, naroda i kulture, pozabavimo iz perspektive ideala svetosti. On je, ipak, relativno kasno kanonizovan, i to na petstogodišnjicu smrti 1927. godine, dakle u XX veku.

Najdragocenije informacije o despotu Stefanu nalazimo u Žitiju despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa, nastalom 1431. godine po naručenju patrijarha. Delo je u drugi plan stavilo hagiografske elemente i prvenstveno ima istorijski karakter. Srbija Despota Stefana Lazarevića se u neku ruku okreće Evropi. Ona, ugrožena, i prema rečima Vatroslava Jagića, "poslednje utočište pravoslavlja na Balkanu", izlazi iz sebe i daje, prema mogućnostima, svoj doprinos novim stremljenjima. Prihvataju se elementi humanizma, izvorno pravoslavno-vizantijski, i formiraju specifičnu duhovnu usmerenost ka individualnoj inicijativi, novom stvaralaštvu, ali različito od renesanse Zapadne Evrope. Stefan podršku i samosvest novim težnjama daje ličnim radom, ili usmeravanjem drugih, započevši kulturni period u istoriji Srba, koji nije prestao gašenjem despotovine polovinom XV veka, već je na severu opstao i do preporoda u XVIII veku.

Na ovoj osnovi se razvija drugi sloj u liku Stefanovom, pored onog vladarskog, kada umesto mača imamo prosvetu kao poslednju odbranu. Inok iz Dalše 1428. ili 1429, kao i Grigorije Hilandarac (1407/Cool, svedoče o velikoj ljubavi Despotovoj prema književnosti. Oni naglašavaju začuđujuću posvećenost knjizi, što nije bilo uobičajeno za svetovnu vlast, a kamoli ratnika kakav je bio Despot. Tome u prilog ide stečeno obrazovanje, kome niko u despotovini nije mogao da parira. Smirivši narod i granice, oslobodio je prostor za duhovno uzrastanje Srbije.

O Stefanovim vrlinama saznajemo mnogo. Miroljubivost, pravičnost i istinoljubivost nalaze potvrde u žitiju. Ne treba izostaviti zadužbinarstvo, koje i Konstantin naglašava. Ipak, milosrđe se, kao veoma razvijen motiv, izdvaja u žitiju. Milostinju je činio javno i tajno. Darovanje je, kaže biograf, despotu bila najveća radost i stalni podvig.

Filozof široko opisuje Stefanovo noćno izlaženje na puteve i udeljivanje ništima pod maskom. Uspostavljeni kontrast dnevne i noćne pojave, otkriva nam vladara koji desnicom drži zemlju i istom desnicom miluje nemoćne. Ukoliko je zadobijanje krotosti zahtev upućen vladaru, on se ovde na očigled ispunjava.

Podvig kao pojam, već duboko uvodi u egzistenciju duhovnog bića. Ističe se Despotova sklonost ka ćutanju, što tumačimo kao zagledanost u sebe. Rezultat je duhovno viđenje — osnovna zadata perspektiva hrišćanskog sagledavanja sveta i života. Kroz dalje istraživanje Despotovih dubina i duhovnih izvora, dolazimo do nežne prirode, produhovljene figure, čija su stradanja slikovito prisutna u opisu jednog Stefanovog velikog pokajanja nakon odsecanja ruku krivim, ali i nevinim mladićima u Srebrenici, za kaznu što su ubili njegovog izaslanika. Stefan je, probuđen molitvama na Veliki Četvrtak, potresno zajecao, tvrdi biograf, i nije se zaustavio tokom cele službe, iako je pokušavao da se smiri. Čitalac mora da zastane pred potresnim samootkrivanjem i postavi pitanje o unutrašnjem svetu tog čoveka.





Do sada nije spomenuta Stefanova telesna lepota, oplemenjena duhovnom. Verovatno su njih dve skupa plenile ljude. Istorija svedoči o Despotovoj lepoti i visini, kojima su se divili na okolnim dvorovima. U to se uklapa freska u manastiru Manasiji, koja je otmena, blaga i pitoma. Životopisac takođe pominje njegovu vanrednu lepotu i snagu, naročito u mladosti. Svetla i otmena pojava Stefanova provocirala je više nego samo divljenje. Gotovo nezemaljaska, jer je bila čista, zazivala je strepnju pred onim što je divno, a nepoznato. Slobodni smo da Despota nazovemo pronosiocem Lepote posvedočene na njemu i unutar njega. Delima se ličnost ispoljava, i težnjama se nalazi uzrok, a to je slučaj i sa despotom Stefanom.


PESNIK LJUBAVI I STRADANJA

Svi do sada pomenuti aspekti ličnosti sabiraju se u njegovim književnim delima i, igrom svetla i tame u rečima, vode njegov lik ka anđelskom isijavanju.

Stefan je bio pesnik i po definiciji osetljiv na lepo. Napisao je dva kapitalna dela: Slovo ljubve i Natpis na kosovskom mramornom stubu.

Narativni delovi u poveljama i predgovor Zakoniku o rudnicima takođe imaju književnu vrednost i polaze od stvarne životne građe, pa je lirski uopštavaju. Formiraju se oko istovetnog motiva, a to je motiv stradanja. Ono je sveobuhvatno. Strada narod u nevolji, a strada i Despot sa njim. Despotovo Ja progovara u ime napaćenog naroda, ali progovara on, koji sve obuhvata svojim pogledom i brigom. Nevolje, koje su ga sustizale, već ovde bivaju premeštene sa spoljašnjeg na unutrašnji plan — borbu sa samim zlom. U sučeljavanju dobra i zla, dobro, tj. Bog, je pobeđivao i pobeđuje. Stefanove reči manje su tipizirane, a više lične. Zahvalnost pokazuje i svetiteljima Savi i Simeonu, što su ga izbavili od smrti više puta. Jasna je njegova svest o opasnostima u okolini, ali i o pobedi, koja je nastupila. Tu svest on simvolično saopštava kao sliku novog neba i zemlje, koji su nastali i sijanjem sunca nakon rasturenih teških oblaka. Objava nade nije samo spoljašnji trijumf nad mirnim zemljama i blagostanjem, već zalazi u domen stečene slobode duha. Pobeda nije konačna, niti ima garancije za budućnost. Despotove reči su ponosne, ali i samosvesne, jer on očekuje svoja nova stradanja i konačni dolazak smrti po Božijem dopuštenju.

Motiv savlađivanja smrtnih nevolja objedinjuje narativne delove u dokumentima i Natpis iz, otprilike, 1404. godine. On ima baladični ton i novo je svedočanstvo o teškim posledicama koje je Kosovski boj ostavio na Stefana. Tekst je uobličen u epitaf. Omogućava predstavu kamena, koji se obraća prolazniku, čoveku. Kamen ili stena je već sam po sebi, ukopanost, težina, postojanost. On oživljuje, govori u prvom licu, uspostavlja lični odnos sa prolaznikom, koji može biti bilo ko. Kamen se obraća svetu i vremenu. Postaje medijum opštenja živih i mrtvih i stoji postojan kao večnost iza smrti. Zato je on zagonetka, i to kosmička. Nakon povezivanja sa onim iza stvarnosti, sledi drugi deo natpisa, koji je emotivniji i upućuje na konkretno, a to je polazak Lazareve vojske u boj i prikaz sukoba. Međutim, i ovi stvarni, istorijski elementi sada su u mističnoj atmosferi. Nabrajanje Lazarevih vrlina je bitno, ukoliko su one objava Božje ljubavi, a vitezovi su vojnici, jer su Hristovi i nose slobodu kao štit. Konkretni istorijski događaj je iznova smešten u svet borbe dve kosmički suprotne sile, od kojih jedna pobeđuje. Bojište je miomirisna livada, Lazar je dobri pastir, baš kao i Hristos; vojnici su odeveni u zlato, a neprijatelj je divlja zver. Antiteza svetla i tame je uspostavljena. Zemaljska bitka je poistovećena sa nebeskom. Žrtva je pala, kao i zavesa, i ostala je samo obasjana pobeda,koja zalazi u podatak na kraju natpisa.

Upoređeno sa Despotovim teškim životom, izricanje ovakve skrivene poruke ukazuje na bez prestanka upaljenu iskricu večne slobode u njegovom biću. Despot je stena ukopana u vrhovnu istinu i svedoči je. Iskrica je udaljena od sveta, kojem se otkriva tek u nasluti. Nasluta je izvor patnje, jer željeno nikad nije dovoljno blizu. Patnja je lična i neprestana u traženju svog uvira. Ne treba ponoviti da je nje bilo podosta u Stefanovom životu. Pored otkrivenih neprijatelja, tu je i sukob sa bratom, mlade godine (između 27. i 38), koje su istovremeno i najbremenitije, a o radostima u ljubavnom životu ne nalazimo nikakav vidni pomen. Na sve spomenuto, dolazi i dugotrajna i najverovatnije iscrpljujuća bolest, moguće nožna, koja je činila da klone duhom (primećuje se u žitiju). Mladost nije bila darežljiva u njegovom slučaju.


SLOVO O LJUBAVI

Ako svet postane tiranin, poetski duh, kakav je bio Stefan, kao i svaki drugi, zahteva odgovor od Gospodara vaseljene. Despot se ne priklanja destrukciji, već odgovor traži u stvaranju neprisutne, a željene lepote. Tada iz mraka isplivava mala zraka. Njena osobina je Svetlost, a osvetljenost je jednaka Božjem prisustvu.

Preko motiva konačne pobede Hristovog carstva, stiže se i do najupečatljivijeg Despotovog dela, a to je Slovo ljubve.

Slovo o ljubavi spaja žanrove poslanice, refleksivne pesme, apostrofe i invokacije, ali pre svega se ubraja u korpus epistolarne književnosti. Ovde se u prevashodno lirskom izrazu može naslutiti istorijska osnova, jer postoji mogućnost da je poslanica namenjena bratu Vuku, kao poziv na mirenje.

Početna slova strofa grade akrostih — SLOVO LJUBAVI. Poslanica je slika duše onoga koji je sastavlja, i u njoj se ogledala veština i znanje onog koji piše.

Druga strofa opisuje prirodu u povoju: prolećne i letnje darove. Kruna stvaranja je čovek u ispoljavanju svoje posebne prirode. Životna radost se ostvaruje vizuelnim, zvučnim i mirisnim sugestijama. To je uvođenje u specifičnu atmosferu istovetnosti tvorevine, u kojoj se sve slaže i preliva, pa i čovek. Despot krhko i neeksplicitno nagoveštava vrlinu nad vrlinama i ne rasplinjuje se u definiciji, on kaže: ljubav sve prevazilazi.

U okruženju ljubavnog miomirisa, radi mali crv. Uvodi motiv bratoubistva, ne spominjući grubu reč — on, predvodnik ratnika. Zadržava se na afirmaciji čovekoljublja, a promišljanje o razarajućem dejstvu bezljubavnosti prepušta čitaocu. Nadalje, ističe značaj dela ljubavi; tek ono je potvrda njenog prisustva. Spominje psalmopojca i vladara Davida i nemušto sa njim uspostavlja duhovnu vezu. Despot afirmiše celovitu ljudsku prirodu i ne nazaduje u manihejstvo. Čula su medijum spoznavanja stvarnosti. Sledujući poziv mladićima i devojkama da "uzljube ljubav", on podržava čist životni princip. Pesnik, ipak, ne ispušta sponu sa Carem vasione, koji je u temelju. Poziv upućen mladima je odraz prisutne želje za čistotom, za iskonskim vezama i lepotama.

Povratak sopstvenim emocijama dešava se u osmoj strofi. Opevanje ljubavi dovelo je pesnika do svesti o njenom izostanku i proizvelo vapaj zbog razdvojenosti:

"Bejasmo zajedno i jedan drugome blizu
ili telom ili duhom, no da li gore, da li reke
razdvojiše nas..."

Ovo je najintimniji deo poslanice. Čovek stoji zapitan i usuđuje se izneti svoju strepnju. Sledeća celina proizlazi iz sintetične težnje da se razdvojeno, nakon proživljene patnje, spoji. On zaziva sile koje spajaju, po ugledu na Mojsija, reku Jordan, i samoga Hrista. Ton je rešeniji i odaje vatrenost srca. Čudo jake vere i nade je potrebno da bi se spojilo razdvojeno. Baš to, Despot u sebi neodstupno nosi — čitamo u pesmi. Poslednja strofa snižava intonaciju. Vapaj se meša sa neumirućom nadom i nalazi svoj smisao u samom Hristu Bogu. On jedan je uvir svega. No, opevajući najdublju tajnu, on zastaje pred razotkrivanjem njene mističnosti. Stalno prisutan vedar i prigušeno mudar ton zahteva napor kontemplacije. Na taj način se aktivira čitalac i biva upućen na putovanje od datosti ka zadatosti.

Božji lik je jedini cilj. On u sebi krije bogatstvo životnih oblika. Među njima su i sve Despotove želje, kojima se neodstupno rukovodio.

Dubina unutrašnjeg Despotovog bića ogleda se u veštini da sopstvene jade pusti u svet, kao lahor, i naiđe na odziv svih srca, na istovetnu patnju, koju će on zatim poneti i pružiti je Bogu kao skupoceni dar. U tome se sastoji univerzalizam ove poslanice — lični bol prevazilazi samog sebe i postaje svačiji, pa tako, kao da želi izmiriti davno zavađeno čovečanstvo.

Stefana je smrt zadesila u lovu, na konju i sa sokolom na ruci. Bila je iznenadna: on se zanjihao i pao sa konja, pratnja ga je položila i za kratko je bolovao. Jedine reči koje je izustio, bile su:

"Po Đurđa, po Đurđa..."

On izdišući, sve svoje misli i brige posvećuje Srbiji, želi da ona ostane zbrinuta. Prepušta je Bogu i Đurđu. Despotova smrt ne znači pesimizam, iako je u patnji. Kako je u žitiju opisana, deluje kao ispunjenje misije, ali bez konačnosti, jer despotovo srce i u trenutku smrti izgara za slobodom i bratoljubljem. Stefanovo izdisanje je krik čoveka koji je gledao daleko ispred sebe i video Nekog, a onda poželeo da nekako i nekada i druge njemu približi. Činio je kako je najbolje znao, a to je dovoljno.

Tajnovitost vezana za Despotov lik i sve ono što ga sačinjava, skoro idealno je sažeta u jednoj rečenici u žitiju, koja će osmisliti jednom spomenut podatak o despotovim očima, koje se nisu dale sagledati. Rečenica glasi:

"Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu".

Pratimo li saznanje da su oči odraz ljudske duše, onda je Despot, kao i Sunce, isijavao svetlost svetu, a po suštini ostajao zagonetka, van ovoga sveta.

Poziv "Belom gradu" da "plače svoju potamnelost", smešta apstrahovanu metaforu svetlosti u konkretne okvire, tj. u zadužbinu i narod sam. Zadužbina je grad, u njemu ljudi i u njima neumiruća ideja slobode.

Podvig u slučaju našeg Despota ne podrazumeva model isposničkog života, ili mučeničku smrt. On se ogleda u ostvarenju talenata, tj. posejanom semenu, koje rađa dobar plod. Darodavcu života je prineo sam život, ne odlaskom u smrt, već svedočeći svetu samim delima. Njegova neobična priroda spojila je pesničko i ratničko u istovetnost, koja opstaje tek kada je i čovek istovetan u svojim težnjama. Despot Stefan se rukovodio samo jednim principom, a to je Ljubav. Ona jeca u njegovim potresnim ispovestima, i cveta metaforično u stihovima. Iz književnih radova vidimo da ljubav potkiva svaki Despotov korak: ona želi da se miri, ona se brani u boju i žrtvuje u poslednjem udisaju, pominjući tuđe ime.

Život Despota Stefana opravdava kosovsku žrtvu. Duhovno carstvo za koje ginu sveti knez Lazar i junaci, Despot je pronosio na zemlji — svetleći. Svetla mu je bila odežda, svetle oči i život.

Varja Perković | http://pravoslavlje.spc.rs/broj/976/tekst/sveti-despot-stefan-pesnik/print/lat

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10087
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   3/2/2012, 12:30 pm


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10087
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   9/3/2018, 11:07 pm


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stefan Lazarević   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stefan Lazarević
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Stefan Lazarević
» Stefan Malarme
» STARA KNJIŽEVNOST
» Laza Lazarević
» Srpski manastiri

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: