LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Staro srpsko pesništvo

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Staro srpsko pesništvo   23/9/2011, 9:17 pm

Павле Соларић (1779-1821)

1 ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807.

Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе
Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
Тим су штедра ублажила живот нам небеса!

Трисвјато је коло што ме данас к тому буди, 5
Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.
Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,
Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.

Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,
Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди. 10
Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,
Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.

Древност шиље на потомства што је увјеџбано,
Спомен оца синовом је свјатило гадано.
Сказује се безпоњатна, велика и красна - 15
Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!

Дивни жребиј созданија овога је света,
Страовито земља с небом око нас заклета.
Само с’јева да се смркне и брже дан мине,
Што живи да изумре, како једва дине. 20

Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно његова смо требишта сви жертва,
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа, 25
Као паук паучину части свога уда,
Чада своја он поједа да нова прежива,
Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.

Ништа за њег ни велика ни малена нема,
Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема. 30
Сва су всује имушчества горди богатира,
Стада туне и пажити убоги пастира.

Тамо тоне грозна слава силни витезова,
У времена њедри труне љепота градова.
Величију царства стоје љета записана, 35
Рука чезне, чезну дјела рукама создана.

И будући једно царство и судбина мира,
Исти закон и у звезде све ваља да дира.
Кажу да је небо негда више чло свјетила,
Ина другда преко реда оку видна била. 40

Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,
Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.
Горе силне и дубраве трус и огањ квари,
Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.

Гди су данас рајска мила на Гиону лона? 45
Столпост’јена небопарног камо Вавилона?
Камо злато гилеадско, утвари с Офира,
Камо причет и таинства мемфидскога пира?

Иста мудрост чловеческа има рок и време,
Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме. 50
Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,
У Халдеји и Египту глупује сад зима!
Ништа тврда кад га није на небеса вису,
Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.
Премињују исти бози (прилике од људи), 55
Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!

Гди су храми Аполона и хвала Сиона,
Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?
Седмерично мира чудо, у праху Дијана,
Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана? 60

Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,
Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.
Дрјахли само останци се нанова прелажу,
И рвине истоштено предство свуда кажу.

Так и наши бритки струје стрмоглавце дани; 65
Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!
Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,
Пагуба је у судбина свем чтена главизни!

Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,
Кад у миру ничтожество корачи да внуши. 70
Чувства замру кад вселена небитије тиче,
Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.

Али басна, всегда смешна, всегда учна каже
Да пространа гадатељства не знаду шта траже.
Ево што нам она на то прип’јева из књига, 75
Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:

Што ј’ год стало у битија своје суште племе,
Имало је неодступно и мјесто и време.
Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,
Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна. 80
Да истеку сва времена, да нестане мјеста,
Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:
То нек’ који лжепророк пустој впери глави,
Ничто није нигда било слично Бога слави!

Чудеса су сва престала, другим ко се нада? 85
Мечтанија земља позна и за њи да страда.
Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,
Житељствују као да кане вовјеки на свету.

То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,
(Ко би реко?) јоште позно колико је древно. 90
Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,
Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!

Што је прошло, тог за њега овде више нема,
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада, 95
Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.

Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,
И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,
Невјеж свега, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви. 100

Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,
Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.
Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,
Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.

Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема, 105
Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.
Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,
Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.
Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!
Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана, 110
Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,
Само нам дај од данаске све у руке кључе.

Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,
Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:
Низзови ми древна љета часом златног в’јека, 115
Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.

Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!
Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).
Ви сте негда свашта људског учасници били,
У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили. 120

На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,
Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:
У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,
Љубве пуни, радоват се твари произвали.

Мене неки подилази свети трепет, друзи, 125
Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.
"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,
"Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”

Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,
Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире: 130
Бози с нами и богиње нека чловјечствују,
Дан и неба, људем свети, ево, божествују.

Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,
Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? Человјеку. 135
То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром. 140

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   23/9/2011, 9:17 pm

2 КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ

Запјево би велегласно и к неситној души,
Да ме св’јети, да ме в’јеци, да ме глухост внуши!
Летио би на молније небопарном крилу,
Возвјештаја преизбитну твари творца силу.
Казао би незабвено и св’јету и в’јеку, 5
Еј, вјечна је то истина, да ми свуда реку!
Да се попнем на висоту вавилонског столпа,
Нек’ се мете недоумна человјечја толпа;
Глагољ би мој свуд обрјео разумиво ухо,
Како спори черв находи всегда своје рухо. 10
Нити чудо (бивало је веће међу људма),
Да се такви дари роде у избраним судма;
Вид за мира согласије и бесједе рјесне
Предизбро је лике паче и пјеваца пјесне.
Воздуси су му в’јесници, а пути вјетрени, 15
Слуге јего (цар му поје) пламен су огњени.
Ништа није беспослено у његовом дому,
Урок је дат од владике читаву и рому.
Трава траву, све подобно, пчела пчелу рађа,
Помеша се и род другда и настане свађа. 20
Који звезде прстом врти, по будушчем шеће,
Нињешности престолствује, мимошла пролеће;
Који присно сам из себе сваколика ствара,
Прима у се опет натраг преживајућ стара;
(Ибо, премда никад није без поретка било, 25
Сва вештества, ран’је кашње, ко у води мило,
Пливала су растопљена у пламеној р’јеци,
То су наши, то су позни искусили в’јеци).
Вседржитељ (то прозвиште пристоји се Виду),
Вољео је овци јагње, уши дати гњиду, 30
Сваком роду потворимо своје покољење,
Нежел’ с чудом ужасават сваки час створење.
И кад на твар дјејствује, служи се са твари,
Да објави сирјеч, вњатно, како за што мари.
Ове силе дјејствија, кад буду на јави, 35
Кратковидно око разној приписује глави.
Отуд пјевац аузонски бистрим стихом с’јева:
Страх је боге починио, у миру, поп’јева.
Јест и није, ту сад мисли могу бити наше,
Да је придо: благодарност, погодио бјаше. 40
Што су вешти, којих је злост ил’ штедрост на гласу,
(Све је добро у свом роду и у мјере власу),
Мјестом више ил’ временом од нас размакнуте,
Љубити и’ ил’ се бојат’ проче зримо путе.
Пројезди ко гди кроз село у пишном од’јелу, 45
То је доста, за час буде све у смутном мелу;
Друг се друга допитива, јагми знати, ко је:
Цар ли воље посјетити достојање своје?
Том се диви што ко није учинити кадар,
Већем дјелу већу силу доумјева на дар, 50
И будући разна дјела, разне дума силе;
О, услиште, то су вине богородне биле.
Ако образ, сјена цара, одежде омета,
Страх ил’ љубов код простака силно зановета:
(Који људи нису спрва сви простаци били?) 60
Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко. 65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи, 70
Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
Иста чувства имала су говјено клањање. 75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне, 80
Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
Гди год дјела траг се види и правости нити. 85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе, 90
Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
Но точила хладна поје јелена и јунца!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   23/9/2011, 9:17 pm

3 КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА

Ко што воли нека пјева и гласе пребира
На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри, 5
Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари. 10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу, 15
Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
А синови ил’ срамота ил’ дружине дика. 20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо: 25
Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора, 30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни, 35
Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
И житеље пренебесна ‘рани звезда свака; 40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби, 45
Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има. 50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
Овде буди моји крила, доља моје пјесне.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   29/9/2011, 9:25 pm

Слово о мукама

Помешах се са стоком неразумном
и изједначих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
испуњен срамом,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.

И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања.

Сава Немањић


Молитва Светом Симеону

Не заборави мене,
убогога твојега!
Не заборави мене,
који лежим у безакоњима!
Не заборави мене,
који се ваљам у блату сласном,
него пружи пресвету своју десницу
којом ме и благослови
у варљивом животу овом
и руководећи научи
да идем стопама твојим,
ако и недостојна,
ако и некорисна,
ако и непотребна!

Стефан Немањић Првовенчани


Молитва кнезу Лазару

Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох,
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   7/10/2011, 10:53 pm

4 СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче, 5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова. 10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари, 15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби. 20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама, 25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи. 30

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   7/10/2011, 10:53 pm

5 ЉУБОВ

Тужи, срце јадно моје, за те је тек туга:
Све се грли с милим својим, а ти не имаш друга!
Риданија теби токмо нек’ буду по ћуди,
И најслађе сјетовати б’једној твојеј груди.
Сви гобзују у радости, ти жертва печали, 5
У сладости за те горест и вражда у шали.
Горуј о свем, колико је чувство твоје јако,
И све, што те окружава, примај наопако.
Тужба твоја нек’ се чује гдигођ што дише,
Нек’ се и камену добро упише. 10
Поток нек’ ју источником, одзив горам скаже,
Свирала се по долинам ток у њу прелаже,
Зефир пољам нек’ огласи а птице воздуху,
Рибе сињим свим пучинам’ и р’јекам’ на суху,
Зв’јери од ње по дубравам’ нека грозно циче, 15
Нек’ с њом грми, и далека бездна бездни риче;
Кроз вертепе до дна чрева земље нек’ зајечи,
До врх неба кроз све зв’језде тужба твоја звечи.
Једа сам ја зар најгори, да љубовце нејмам,
Да сав живот у жалости без плода продремам? 20
Голуб има голубицу, јуница за бика,
Хиштни јастреб диже куша дољу милосника.
Ако нисам л’јеп и красан, ја нисам ни ружан,
Не премудар, ни јуродив. Да у чему дужан?
Ја не имам с ким да другујем, да се разговарам, 25
Да се тјешим, совјетујем, љубве носим јарам.
Ја, кому би (да ми није шчастије заспало),
Не дјевојку, но богињу дати надлежало!
Јер, о судбо, кунем ти се да из моји врста
Дид би више научио нег’ ја с њег’ви прста. 30
А овако више љубим, и више се каже
Да предмети љубов моју избјегнути траже,
Да ме свашто само дражи и са мном се руга,
И одреду моју јавља: бити ми без друга.
О како је, срце моје, без њег бити тужно, 35
Како свашто у природи без весеља ружно!
Зора своје руменилом прсте не умива,
И Данице б’јело лице све тамније бива.
Јутру, ком се луг радује и њивјани класи,
Низ плаве се, мјесто росе, жупељ ц’једи власи; 40
Оно теби возвјештава часе пуне жала,
И взрачни дан тебе цв’јели, кад блажи остала.
Може ли ко вјеровати да најљупче страсти,
Ако нам се не намири, грозне су участи?
Ев’ у з’о час ја осјећам (није уста дрзост), 45
Без љубови жалост влада, из ње на све мрзост.
Све куд влада см’јех, красота, слатки пјесан гласи,
Теб’ је черно наличије, мука и ужаси.
Теби горе вопљ шиљу, потоци плач дају,
Зв’јери стењу и птичице уздишу по гају. 50
Глас одзива из пештера с жалостију јечи,
Долине су без свирала, нит’ гди лира звечи.
Тихе сјене из дубрава ко бездне ти ричу,
И древеса међу лишћем јао, јао, вичу.
Ако мене, ах, Венера, причина мог жара, 55
Ћудљиво (јер вине не знам) оће да покара;
Ако, што је мени пјесне о љубви шаптала,
Мени крати што је кроз њи често обећала;
Зашто није у богова ко што је у људи,
Да ми други буд’ у помоћ’ и вешт моју суди? 60
Све призивљем, и све всује, да нигди ни трага,
Завјет носим, но нућа су посвуд мјеста нага:
Пођем камо до богиње, страну нађем саму:
У пештери нејма Нимфе, ни бога у храму.
Тражим виле по планинам, пусти стоје л’јеси, 65
Ишчезле су ми вјештице са земље и б’јеси.
Саде видим како се то на зло моје спрема:
Судбина је сверх богова, зато ти њи нема!
Но судбина нек се презне на питања врућа:
Пристоји ли да овако буде свемогућа? 70
И да, која руком води шчастије свег’ св’јета,
И божества превосходи, а да није света?
Да ми даде њежно срце и с њим жељу спрегне,
Да назначи и предмете, пак му иј устегне?
Тужи, горуј, срце моје, тебе ми све вређа, 75
Тебе мори глад код јела, и код воде жеђа.
Злак је теби увенуо, плод се с древа круши,
Студенци су усанули и сок се свак’ суши.
Теби биље, мјесто воње, издише јад пара,
Трава нејма силе више, ни ружа свог шара. 80
Може л’ бити што по вољи кад нам оног нема,
Што све воље опредјеља, не уме да дрема?
Слаткопјевна соборишта и града прелести
Нису кадре круте твоје жалобе помести.
Нема село угодија, пландишта су пуста, 85
Око р’јека невесело, пољем магла густа.
Вертоград је изгубио љупкост своју за ме,
Стопе моје траже токмо ходнице насаме.
Ја сам орган запустио, прсти су ми крути,
Гортану мом глас промуко, струне ћу расути. 90
Језик бољма пелин љуби, око мака слапи,
Ноздрам мојим угодниј’ су задушљиви вапи;
Ухо само кукавице пјесни внима срамној,
И кертини све ми својство завидује тамној.
О љубови, силна ти си, гди би за ме било, 95
Гди је мјесто куд не вије житко твоје крило?
Или зашто тако ктесте, о ви бози дурни,
Да кроз овај мени проћи треба возраст бурни?
Другим занат Овидијев, иним бапски чари,
Кому купјел, ком помажу неког пива дари, 100
Но помошчног за ме није прозјабло корена,
Ни бољезни л’јека нејма срцу мом од жена,
Колико је од востока до мрког запада,
И од југа до суровог сјеверовог лада;
Колико је сиње небо под земљом пропето, 105
Толико је срце моје тугом обузето.
Вечером се ова болест ка’ и друге зледи,
Што на дружбе свију твари из самоће гледи,
Како сирјеч свашто свога драгољуба мами,
Да у дупљу, логовишту, гн’језду нису сами. 110
Нашто разум и човеку боговидна глава,
Кад у нечем завидити може срећи мрава?
Нашто пјесне досадашње, да и’ огањ спали?
О, да може, и памет их у мени умали!
Заклињем све, ко ме чита, да ме меко суди, 115
Нити њежно чувститељство пом’јеша са блуди,
Да се истом опомиње да нејмаде зида,
Ког пробити не би могле остре стр’јеле Дида,
Да, несташни овај божић свему је сам буна,
Ни човека, ни на небу не штеди Перуна, 120
Да се овај на престолу вишњем узнемири,
Да се чудно преобрази и земљу привири:
Пак у зраку златне кише, лабуда и бика,
И иначе, све у име љубовни прилика,
Достоји се да дјевојке ко човек осјени, 125
И неки час царство мира за љубов пром’јени.
Мени, коме чуда сила не може да служи,
Шта остаје, него да ми срце горко тужи?
Које зато ни почем већ сунце ниско зађе,
Нигди свога јошт покоја не може да нађе. 130
Зв’језде плаше очи моје, прете ми, не св’јетле,
И на немир сваки час ми уши чују п’јетле.
Журчаније поточића, пјеније славуја,
Зефирово шептаније, мени су олуја.
Жижци ноћни гди закр’јесе ко искре расути, 135
Ил’ затрепти пламен земни, све то на зло слути.
И тако сад на ме зјају намрштени мраци,
Мјесечином шатају се од сјена призраци.
Ни сам не знам, би ли свему, што год бди на дану,
Или ноћном, уви, више завидио врану! 140
Луна токмо, која тихо врх облака пари,
Подобна се мени чини измеђ свију твари,
На висини, у самоћи, мучи и сва бл’једа,
Рекао би да ју тиче, ка’ и моја б’једа.
Но и она свога драгог ваља да имаде, 145
Премда ретко састаје се, сласти љубве знаде.
Зашто крије лице од нас, камо ли се спрема?
Сваки мјесец, гди је онда кад је код нас нема?
Нејма љубов различија, но свуда једнака,
Небо, земља, сва су пуна силни њени знака: 150
И богиња оно тражи у чертогу сунца,
Што јуницу на ливади притеже уз јунца.
Овако сва уживају, тим, да живе знаду,
И настоје да вселену ни часом окраду.
А ти само, срце моје, до конца без друга, 155
За твоје је објатије једина тек туга!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   7/10/2011, 10:53 pm

6 ПЈЕСНА НА ГОЗБИ

Дан се клони, друзи, време настоји,
Да се поје о чем’ гостом пристоји!
Пристоји се о свем томе, што весеље даје,
Дајте сличне зато гласе, да нам слађе траје.
***
Се что добро, друзи, или что красно, 5
Нежел’ жити браћи вкупје и часно!
Јести, пити, шалити се, бити добре воље,
То су нашег здје блаженства с’ неба дате доље.
***
Хвала теби, Творче, прва на свему,
На животу, здрављу, миру нашему! 10
Теб’ је радост угоднија веселога пира,
Него трепет и стењање пред лицем кумира.
***
Домаћину почест на овој гозби,
Хвала што нас скупи, његовој прозби,
Што предлаже всесердечно толике нам даре, 15
Брати, своји, ту госпоје, ту све господаре.
***
Но надлежи пјесан више дигнути,
Аки б’ с трубом, с’ гласи силно викнути:
Благодарја све деснице, које ово благо,
Или хране, или дају, или бране драго. 20

***
Радуј се, о књаже, нам добри оче!
Да те Бог поживи за дуго јоште!
Јер твој жезал правду твори, враге отражава,
А штит шири свуд тишину, људе ублажава.
***
Слава храброј војски, доблом витезу, 25
Свакој мирској власти, што за нас љезу;
Они с мачем у погибељ на пољама брани,
Ови с пером, с уредбама, у граду и страни.
***
Чест црковном причту, по својству плода,
Учитељем благим свога народа, 30
Што обој настављу и добру нас уче,
Да и’ само Бог умудри, да нас не узмуче.
***
Благодарност од нас буди пастиру;
Буди земљедјелцу и његовом миру;
И на води и на суву хвала будном ловцу; 35
И који све придобавља, брижноме трговцу.
***
Кому слава овде јоште достоји?
Нека пјесна каже, и шта он строји.
Име му је благогласно и указ заната,
А дари му на трапези паче сувог злата. 40

***
Пируј, пируј, гозбо, гортан разверзи!
Свак’ љубвом нек дише, нитко не мерзи,
Чаше пуне нек бризгају врхом из путира,
Јер се тако име слави бодрог винцилира.
***
Он нам краси холме, ходнице своди, 45
Куд је трње расло, ту гроздје роди,
Винцилир је воспитатељ младог лозе сина,
Попечатељ реског моста и вожд старог вина.
***
Кликни с чашом, друже, десно и л’јево!
Вино жеђу гаси и грије чрево, 50
Чини више, јер се пије другда и од л’јека,
Пророк вели да весели срце человјека!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   8/11/2011, 11:00 pm

Слово косовских бораца


Не поштедимо себе,
знајући да имамо и после овога отићи
и с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.

Принесимо себе Богу као живу жртву,
не као пре маловременим
и обмамљивим гошћењем наслађену нашем,
но у подвигу крвљу својом.

Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.

Не бојмо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.

Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.

Ми с Исмаилћанима
борити се имамо.

Патријарх Данило

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

avatar

Ženski
Broj poruka : 57585
Godina : 41
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   15/1/2012, 3:15 pm

МОЛБА ДЕВОЈАЧКА
...Nе трошите новце! Нашто су вам школе?
Кадетенштифт начините боље.
Нашто реторика, нашто ли стихови?
И без тог су били досада топови.
Нашто нам физика? Знамо ми натура
куд вуче. Нам нису от потребе јура.
Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати,
Ко краде, нек бију, нек главом заплати.
То накратко сама нас учи природа,
Млада лета у тим губити јест шкода.
Видите ли, једва от двадесет лета
Може бити један [...] способан поета,
От двадесет и пет једва реторику,
А кад ће свершити лођику, физику?
Богослов, јуриста у тим и оседи,
Нема кад, сиромах, на нас да погледи.
Ономе по небу дурма памет ходи,
Овај у процесу цео живот проводи.
Дакле, која полза, раде смо ми знати,
Што ћемо се с људма такима венчати?
Дурма пишу, дурма неке мапе гледу,
Цели дан на једној столици проведу,
Пре зоре устају, у по ноћи лежу,
Свлачили се нису, у постељу бежу.
Падне им на памет штогод: „Пали свећу!“
Читају сву драгу ноћ и књиге премећу
А ми кано дувне тако да лежимо
и вечну невољну греду да держимо?
Кадетенштифт боље начините један,
Откуд ће официр бар изићи вредан.
Који ће, млад, и нас и децу хранити,
Правице и царство кровију бранити,
А није седети, пером умствовати,
Него мужествено, славно војевати.
Нек' научи добро што је инџинирство,
Пак нек купи себи рано официрство.
Ако је сиромах и нема новаца,
Има у народу богатих отаца;
Јер ко је рад своје кћери разудати,
Кауцију сваки за зета ће дати.
Ви гледајте само професора вредног,
Алумнисту свака хранићемо једног.
Ето фундус вечни! Јербо девојака
Бити ће док буде под небом облака.
Смирено просимо, зато во прочим ниње
Остајемо ваше покорне робиње.
XVIII век Непознати песник

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 9682
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   14/3/2018, 3:00 pm

4 СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче, 5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова. 10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари, 15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби. 20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама, 25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи.

Pavle Solarić

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 9682
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   14/3/2018, 3:02 pm

ЦРНИ БИВО У СРЦУ


Велики се то ђаво,
као црни биво у срдцу гнезди



Eво сâм то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
И који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
Јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни дуге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

Gavril Stefanović Vencilović


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Staro srpsko pesništvo   

Nazad na vrh Ići dole
 
Staro srpsko pesništvo
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Staro srpsko pesništvo
» Srpsko vajarstvo
» [b]Nesto staro , nesto novo ,nesto plavo, nesto pozajmljeno[
» Epitafi
» Neven Milakovic

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: