LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite
 

 Gžegož Koćuba

Ići dole 
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:14 pm

Gžegož Koćuba

Rođen 1963 U Tarnovcu kod Jasla. Objavio tri knjige pesama:
Opservacije (1991),
Buđenje lica (1997),
Tragovi i znaci (2001)
kao i knjigu proze Neko (2003).
Član Udruženja književnika Poljske.
Zamenik glavnog urednika časopisa „Nova okolica poetuv".
Stipendista Ministarstva kulture. Predaje poljski jezik u
Udruženju osnovnih škola kao i u Prvoj opštoj gimnaziji u Tarnobžegu.

Prevela:

Jelena Jović

Diplomirala na grupi za poljski jezik i književnost, trenutno je postdiplomac
na studijama književnosti i honorarac u Biblioteci katedre za slavistku
Filološkog Fakulteta u Beogradu. Urednik-osnivač časopisa studenata
polonistike „Quo Vadis?". Bavi se fotografijom i prevođenjem.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:18 pm

Zašto


zašto si
tako daleko otišao
zašto si
tako duboko sanjao
zašto si
riđi pesak
stresao sa dina

zašto si
pesmu u sebi budio
zašto si
dlanovima trnje gnječio
zašto si
čak toliko toga
u životu želeo

a sada
treba tu na kiši da stojiš
u očima da cediš vetar
treba sam
na kiši da stojiš

zašto si
govorio da je to čudo
a zatim ipak
da je to grozno i ludo?
zašto si
čačkao oko
oštrim staklom

zašto si
joj nešto obećavao
a u sebi si
samo zlobu imao
zašto si
u pustinji
podizao kuću

a sada
treba tu u mraku da stojiš
u očima da njišeš vetar
treba sam
u mraku da stojiš

2006-03-02

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 1/5/2012, 9:22 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:19 pm

Pogled


sedeo sam u sobi
i gledao kroz prozor
u sredini ambar
zdesna jabuka
sleva tri smreke
kapi okačene
na konopac za veš
otkidale su se jedna za drugom
i padale u ponor
sve se to ispisivalo
na išaranom žaluzinama
staklu

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 1/5/2012, 9:22 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:20 pm

Utisak


posle kiše šuma ima miris trulog sena
što se ćušnuto vilama budi iz letargije
i lagano udiše isparenja magle
zelenilo drveća ima sočnost zrelog južnog voća
koje ga nabreklo od soka rado uzvraća
svaki put kada zubi proseku prozračnu kožicu
u barama vreva granja oblaka tračaka svetlosti
a izuvijana velika grana na kraju staze
leži bespomoćno poput ubijene zmije
i još glas prigušen isprekidan krik
kao da se negde daleko a ipak odmah pored
koprca u zamci nečiji usamljeni bol

2006-08-21

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:21 pm

Zadušnice


na grobovima cvetaju hrizanteme
plamen lampiona tužbalice piše
kamen na imena miriše
kada umemo da slušamo tišinu

sedamo u krug s onima koji su umrli
da bismo se ponovo tužili i šalili
oni - radosni i kao živi
mi - samo nas uzeti i sahraniti
razgovor nam baš i ne ide
reč se stalno od smisla odvaja
oni - tako željni zemlje
mi - više niko o njoj ne progovara

pa ipak nešto nas valjda vezuje
kad jedni druge tako mučimo
od života i smrti - mi i oni
i dalje malo toga razumemo

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:24 pm

Zec


zar nije mogao da ostane u žbunju

utonuo u san

koji ne bi uspeo da izbode

brujanje motora

ili je mogao da bdi nepomično

u svom strahu

sa pogledom punim

spokojne zaprepašćenosti

međutim nešto ga je pokrenulo

i upao je u zasedu automobilskih farova

na kratko je postao bol

u meni najpre gnev

zatim bespomoćnost i tuga

i do kraja ću ga videti

u svim životinjama

koje leže pored puta

2005-09-03

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:25 pm

Tesnost


ležim u tami tama te misli
miruje u meni pred sobom imam samo
vrata iza kojih je neka druga tama
što se sigurno hrani tom svojom tamom
koju nikada neću upoznati jer je previše različita
da bi se njene promenljive definisale i imenovale

sve tako blizu ali ništa moje
pomera se predamnom na velikom ekranu
koji nema početak kraj vrh dno
nebrojeni ekrani su unutar ekrana
na njima se uvek nešto pojavljuje dešava pada
i ne može da se zadrži

tako bih izašao prekoračio udahnuo vazduh
ostavio svakog sebe sa kojim neprekidno
iznova pregovaram pravila poduzeća
jer stalno traže veće i veće uloge
i poći za tim jednim koji veštom rukom
otvara kapije zemlje i vazduha

tako bih želeo da zaspim na dlanovima pustinje
gde bi vetar lagano sa mene svlačio postojanje
pretvarao me u sunce pesak vazduh
ili mi obavijao lice zavojima toplote
i ispijao ga lagano do poslednje kapi
da bi ge posle tražio na svim stranama

ali ležim u tami tama te misli i dalje miruje u meni pred sobom imam samo kopije tema i poslova pogleda i ljudi a naokolo prozirnost reči i predmeta dakle ležim u tami tama te misli miruje uvijena u klupko na dnu mora i pećina

2007-08-12

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:27 pm

Literatura kao aktualizacija potencijala diskursa


Kad god se prihvatam pesme, ona uvek već postoji, kao neka mogućnost koja traži aktuelizaciju.
Ali šta to zaista znači prihvatati se pesme? Kakvu sliku imam pred očima kada izgovaram tu rečenicu? Šta, manje ili više jasno, biva pomišljeno kada zapisujem te reči; dok se nekako bore za zapis, da bi mogle dalje da se razvijaju, da dopisuju sebe sebi u nadi da uhvate nešto što im neprestano izmiče. Kakvi graničnici upravljaju izborom značenja, koje nalazim/smeštam u semantičko polje tog izraza jer, zaista, sone su-već-oduvek-tamo kad god se prihvatam pesme? A nije uzaludno ni zapitati se šta me da se prihvatim pesme, jer mada se to što se prihvatam pesme bazira na nekoj kompetenciji (otkud mi? Kako sam je dobio?), ipak ta kompetencija deluje u meni permanentno, ali daje znake o sebi tek u trenutku kada se prihvatam pesme.
Kada govorim prihvatam se pesme, konstruišem to u skladu sa analogijom u odnosu na fraze prihvatati se posla, prihvatati se nečega. U njima jezik čuva naslage smisla, koje označavaju neko stanje stvari, neke egzistencije dešavanja, nekakvo odigravanje nečega. Jer na kraju formula prihvatati se posla označava spremnost da se nešto uradi; spremnost koja sa jedne strane pokazuje na kompetenciju, a sa druge mogućnost ispunjenja te kompetencije, odnosno posedovanje alata zahvaljujući kome moja kompetencija može da se objavi i nešto postigne. Ali ta fraza može da se razume i na sledeći način: prihvatati se nečega znači isto što i angažovati sebe na nečemu, smestiti sebe u nešto, što bi trebalo da se kroz mene promeni. Promenjeno, a ne stvarano, jer to nešto već postoji u određenom obliku, kao nekakva struktura koju sam zatekao, kao nešto na šta uvek nailazim, kad god se prihvatam posla. Ovo prihvatanje sebe u tom nečem je u toliko značajno, što uvek ukazuje na moju volju i moju odluku, bez kojih ne bih mogao ničega da se prihvatim, jer da bi se prihvatili nečega nisu dovoljni kompetencija i alat, potrebna je još i volja subjekta da ih aktualizuje, odnosno da ih iskoristi za nešto (čak i kada je to nešto nejasno, pa čak i u potpunosti nevidljivo).
Vidim sada nešto jasnije da kad god se prihvatam pesme otkrivam u tom prihvatanju bar tri stvari: volju, kompetenciju, alat. A video sam to nešto jasnije jer sam počeo to da zapisujem, jer sam umislio da mi zapisivanje stavlja pred oči, u određenim slučajevima, sve ono što bez zapisa postoji samo kao odbljesak, nestajući trag, prividna struktura. Tek zapis može sve to da otelotvori, da ga zadrži u određenom obliku, čak ne toliko ni da ga zadrži, koliko da registruje određeni oblik postojanja tog nečeg. Naravno, to nešto, kao apsolut, uvek je u-pismu-iza-pisma, osim ako se sam zapis ne zamisli kao apsolut, koji hermetički naleže na drugi apsolut.
Dakle, kad god se prihvatam pesme, na ovaj ili onajnačin ulszim u zapis i tek u zapisu i kroz zapis pokrećem određeni oblik diskursa ustruktuiran kao određeni jezik, skup pesničkih figura, rod, konvencija, estetika itd. Tako dakle prihvatati se pesme znači otpočinjati nekakav zapis, za koji ne znam kako će da se razvije niti gde će da me dovede, ali će sigurno da dodirne određene potencijale diskursa, obuhvatiće neke njegove vrste i verzije da bi ih… u stvari, zapis koji počinje još uvekne zna šta će da uradi sa zatečenom pozicijom diskursa, jer to mu postaje jasno tek tokom zapisivanja, koje stvara delo, što znači strukturu sa karakterističnim i stabilnim osobinama.
Ali ovo što pišem, kao što se lako primećuje, nije prihvatanje se pesme, već tekst koji pokušava da to opiše. Recimo odmah, da ne bi smo stvarali iluzije; wizraz opisati neće da održi obećanja koja nagoveštava. A ne može da ih održi iz veoma očiglednog razloga. Jer kad počinjem da pišem o tome kako se prihvatam pesme stvaram tekst, koji se vlada po svojim specifičnim pravilima, a samim tim aktualizuje drugu varijantu diskursa. Drugačije rečeno, prihvatio sam se opisivanja nečega što nije moguće opisati, jer to nešto bi trebalo da se realizuje drugom vrstom zapisa. Ali iz činjenice da to ne može da se o-piše, još ne proizilazi da ne treba o-tome-pisati. Treba, jer to je jedan od načina da se odgovori na izazov pesme.
Ali odmah pošto sam to napisao pokrenuo sam drugi mod ovog teksta, u stvari ne toliko pokrenuo koliko izrazio, objasnio ga sam sebi pošto je on bio pokrenut u trenutku pojavljivanja prvih reči ovog zapisa. Dakle od ovog trenutka opisujući kako se prihvatam pesme i šta iz toga proizilazi pisaću istovremeno i o tome kako se baš ovaj tekst razvija, šta postaje, kako se snalazi sa temom koju je izabrao. Vući ću dakle svoje pričanje u dva reda, pri čemu ti redovi ne idu toliko naporedo, koliko se neprekidno preklapaju, prožimaju, jedan drugog prosvetljuju.
Kad god se prihvatam pesme uvek ulazim u igru. Ta igra se vodi istovremeno na više nivoa i sa više subjekata. To je, bra kako ja to vidim, igra sa sobom kao sa određenom vrstom egzistencije, igra sa varijantama jezika, koje svojim zapisom aktualizujem, igra sa rezervoarom pesničkih konvencija, iz koga moj zapis uzima ono što mu je potrebno, igra sa u diskursu otelotvorenim načinima postojanja na svetu, na kraju igra sa određenim oblikom diskursa kao takvim.
Kada počinjem da pišem obavezno ulazim u igru sa samim sobom tj. Sa egzistencijalnom činjenicom, koja ima individualni potpis. Ta potpisana egzistencija označava sekao autor, a njega opet zapisivani tekst upija u sebe, pretvara ga u neku od svojih struktura, na primer u subjekat koji govori. U trouglu: čovek - autor - lirski subjekat odigrava se ta igra, čija pravila i konsekvencije vredi razmotriti.
Kada počinjem da pišem neizostavno citiram, zatvaram u navodnike sve događaje života koji me čini. Određene moje uloge, kompetencije, načini komunikacije sa svetom bivaju nekako zadržane tj. premeštaju se iz sfere realizacije u sferu potencijalnog. Ne označava to ni najmanje da naglo prestajem da budem muž, otac, učitelj, tip koji voli da vozi biciklu ili u četvrtak da sa društvom odigra partiju fudbala. I dalje sam sve to, kao i mnoge druge objave samoga sebe, ali autor, a tačnije zapis, koji upravo nastaje i ukazuje na autora, zaustavlja sve to, odnosno premešta iz sfere realizovane kompetencij u sferu posedovane ali trenutno zaleđene kompetencije. Uloga zapisa je tu ključna jer upravo on svedoči moje autorske kompetencije, upravo on me definiše kao neku vrstu autora u književnom i društvenom diskursu. Izgleda to pomalo kao da autor uništava čoveka, samo da bi tekst uništio autora.
Ali shvatajući stvari drugačije, ili kvalifikujući ih na drugi način, moguće je reći da čovek predaje sebe autoru, a autor sebe tekstualnim konstrukcijama koje u njegovo ime upravljaju pisanjem stvorenom realnošću. A šta to znači predaje sebe? Šta je tu preneto? Kakve kompetencije se prekazuju? Kakve se promene dešavaju u strukturama, koje su do izvesnog stepena međusobno slične, ali se sa druge strane razlikuju, izoliraju se u svom statusu i svojim kompetencijama?
Bitan impuls dolazi od strane teksta, a ne od egzistencije. Određeni oblik teksta, shvaćen ovde kao delo, ali delo zatopljeno u određenom obliku diskursa, koji sa tim diskursom igra nekakvu višedimenzionu igru, srtuktuira autora i čoveka odnosno de facto modelira ih tako da bi mu služili, da bi to delo/tekst/diskurs mogao da ih iskoristi odnosno da napoji njima sebe kao postojeću tekstualnu stvarnost. Tako dakle u trenutku kada počinjem da pišem neizostavno predajem sebe tekstu, trošim sebe u korist teksta, zatvaram u navodnike i odlažem sve svoje oblike, figure, kompetencije koje mi nisu potrebne. Kada počinjem da pišem definišem sebe tako da postojim u odnosu na tekst, upravo tekst koji nastaje je taj koji me definiše.
Izjave u smislu: pišem da bih se izrazio, poezija je zapis mojih iskustava, pesma je ekspresija moje egzistencije i slično, izgovaraju se izvan teksta, zato nisu u stanju da obuhvate relacije: čovek - autor - lirski subjekat. Za te relacije treba pitati iz unutrašnjosti teksta, treba ih opisivati polazeći od toga što struktuira sve drugo iz dubine vlastite strukture. Bez mene tj. bez čoveka i autora delo ne može da se pomeri s mesta, krene na put, ali kada mu ja to omogućim odmah me pretvara u sebe, predaje me mehanizmima i logici sopstvenog dešavanja. Šta tekst uzima od čoveka a šta od autora? U najkraćem, od čoveka značenja njegovih iskustava a od autora tekstotvoračke kompetencije.
Ono što sam gore napisao o relaciji: čovek - autor - tekst ne deluje mi do kraja ubedljivo. Ne radi se o tome da nije tačno jer imam intuitivni dokaz da takva relacija predstavlja deo iskustva svakog autora, ali radi se o tome da ne obuhvatam baš sve aspekte te igre. Možda je za to kriva nedovoljno pronicljiva ideja? Možda efekat teškoće hvatanja ove igre u njenu vlasnu mrežu i dinamiku? Možda je rezultat inertnosti mog jezika, koji uvek prati sopstvene tragove, plašeći se da krioči u neku drugu realnost? A možda i nešto sasvim drugo, nešto što me trenutno prevazilazi, toliko da ne mogu, čak ni okvirno, da mu nadam ime. Ali i ako je tako moram o tome da pišem, jer samo pisanjem mogu da ga otvorim, i da uđem u to što se otvara, da bih dalje otvarao i nailazio na neššto novo, jer samo otvarajući i nalazeći mogu da dokazujem, verifikujem ono što nalazim , ono što izranja iz zapisanog i u zapisanom. Moram zato još jednom da se vratim na to. Da ponovim pokušaj. Priđem sa druge strane, koju mi je, na neki način pokazala strana na kojoj sam bio, upravo ova pisana strana.
Taj neko ko u delu upravlja ovako ili onako realizovanom pričom, nalazi se naravno u nekom odnosu sa mnom kao čovekom. Tokom pisanja, tokom te igre, koja je delo što ga pišem, neprekidno se dešava neka vrsta pregovora između mene-čoveka i mene-literarnog-junaka-priče, u kojim pregovorima posredujem kao ja-autor. Gledajući sa strane čoveka ulog u toj igri je najverniiskustvo, pre nego što ga zapišem, javiće mi se kao određena neminovnost, kao delovanje koje nije toliko izvan reči, ili vantekstualno, koliko vladajuće praktičnim rečima i neliterarnim tekstom. Ukratko, kao egzistencija koja se tako ili ovako dešava brinem se pre svega da uspešno komuniciram, što istovremeno označava da se snalazim u svetu, pravilno upravljam sobom, dobro raspoređujem sopstvene snage, mogućnosti, veštine. Istnienpostojanje tog nekog ko se potpisuje kao Gžegož Koćuba i ko se na taj način razlikuje od svih drugih, ko tim potpismo pečatira svoje mesto u društvenoj strukturi, to postojanje predstavlja neprekidno događanje izvesnog, manje ili više koherentnog subjekta; događanje, dakle zauzimanje određenog prostora, pomeranje sebe po određenim tragovima u tom prostoru, artikulisanje toga postojanja itd. Čovek bi želeo da taj apsolut, koji on jeste, bude reflektovan u delu, da bi tekst obuhvatio prerađenu dinamiku tog dešavanja, da bi reči verodostojno prenele baš to konkretno postojanje. I tu mora da dođe do kolizije između egzistencije i teksta, između događanja pisma, postojanja i diskursa. Ne radi se o tome da tekst to ne želi ili ne može da uradi, već samo o tome da on to uvek radi na svoj način, u skladu sa svojom logikom, u mreži onih determinanti koje pripadaju njegovom statusu. Otuda ova večita napetost, procep, naprslina među totalnošću egzistencije i konvencionalnošću pisma/ teksta/ diskursa. Počinjem da pišem uvek sa nadom da će mi ovoga puta uspeti, da će tekst bolje da opiše moju realnost, ali tvrde činjenice su uvek iste; pisanje može da o-piše nešto samo u tolikoj meri koliko to samo sebi dozvoli, koliko mu dozvoljavaju njegova pravila. Tekstura egzistencije, i tekstura zapisanog - uvek ostaju dve teksture. Prva uvek ruši samu sebe sopstvenim događanjem, druga teži stabilizaciji, ukrućivanju, definisanju sebe u okvirima specifičnog, prepoznatljivog diskursa. Egzistenciji koja se događa vid zapisanu egzistenciju uvek kao previše uređenu, statičku, razvodnjenu. Onaj ko to shvata, ko posmatra te kolizije, ko je u izvesnoj meri medijator između čoveka i dela - to je autor.
Ja-autor znam više o mašineriji dela/teksta/zapisa nego ja-čovek, zato i igram u odnosu na sebe-čoveka ulogu nekoga ko ga dovodi sebi, objašnjavajući mu vrste zabluda u koje upada. Svesnij sam takođe zlonamernosti teksta; toga da tekst želi da nas iskoristi za sopstvene ciljeve. Kako naivni meni-autoru izglrdaju svi oni koji podvlače podčinjenost teksta egzistenciji! Zar njih nije prevario jezik/tekst/diskurs? Kako ih diskurs spretno strukturira iznutra, da bi izgledalo da oni sopstvenom voljom i za sopstvene ciljeve izražavaju baš sebe? Ali kao autor ne posmatram samo sopstvenu egzistenciju, kojoj želim da približim pravila dela, već služim i kao sekundant delu, bez koga će naše (čovekovo i autorovo) postojanje i izražavanje uvek biti nekako trenutno, nestabilno, raspršeno. Kao autor ja zaista nemam oslonac ni u čoveku ni u delu. Oslonac mogu da tražim isključivo u sebi, onom sebi čije je ime - k o m p e t e n c i j a svesna svojih mogućnosti, veštine, ograničenja. I govoreći istinu, kao autor mogu da postignem neku pobedu nad egzistencijom i tekstom samo onda kada čvrsto stojim na nogama, kada sam istovremeno svestan specifičnosti i postojanja i teksta. Kao autor moram istovremeno da ratujem na dva fronta; iz egzistencije da izvlačim i ekstrapoliram njena značenja, iz diskursa (rezervoar poteza, figura, vrsta, konvencija,…) da biram ono što je sa tim značenjima u nekoj koleraciji. Kada bi se zadatak autora sastojao samo u tome, stvar bi bila prilično jednostavna. Ipa, sve je znatnokomplikovanije. Zašto? Zato što značenja egzistencije uvek postoje u nekom jeziku (reči, figure, strukture...), dok sam tekst nije samo skup prozirnih struktura koje čekaju da budu ispunjene smislom, već je uvek jezik određene egzistencije, tekst zakačen za postojanje, zapis natopljen postojanjem. Sve ukazuje na to da je autor ustvari medijator između dva jezika; između aktivnog jezika egzistencije, i razvijajućim se (raspisujućim se) jezika datog teksta. I sam medijator postoji kao određeni jezik, u kome se usklađuje jezik postojanja sa jezikom teksta. Izgleda dakle da zapis koji kreće na put stvara sebi mesto gde se odigrava igra tri jezika; egzistencijalnog (događanje), autorovog (kompetencija), i jezika teksta (strukture).
I upravo trenutak zapisivanja se pokazuje kao ključan. Može da se kaže da pravila i semantika igre pre zapisivanja i nakon otpočinjanja pisanja izgledaju drugačije. To je drugi nivo igranja.
Kad god počinjem da pišem pesmu, dakle uiniciram određeni zapis, počinjem određeni tekst, neizostavno pokrećem mehanizam na koji moram da računam, jer utiče na mene, modelira me, u izvesnoj meri utapa me u sopstvenu realnost. Još ne znam šta je to i šta će to da bude jer inicijalni zapis predstavlja tek prvi trag. Da bi taj trag uopšte mogao da traje i učvršćuju svoje značenje, potrebni su mu drugi tragovi. Ukratko, kad god počinjem neki tekst nikada ne znam šta je on i kuda će da teži. Upravo na taj način za sopstvene potrebe razlikujem tekstove višeg i nižeg nivoa. Tekst višeg nivoa se karakteriše nepredvidljivošću koja se snažno oseća na njegovom početku. Prvi stih nikada ne zna čega je deo. Naravno, on ne bi bio to što jeste kada ne bi pretpostavljao neku celinu, ali ta celina je uvek apstraktna. Otelotvoriće se tek sa razvijanjem teksta, rašće zajedno sa zapisanim koji aktualizuje neki fragmenat, segment, deo opšteg rezervoara tema. Sam rezervoar, pre nego što se aktualizuje kao vrsta, konvencij±, estetika, …, takođe je nešto apstraktno, mada u stvari konkretno (biblioteka), samo što je to nešto konkretno prostrano, višestrano, višeslojno, tako da ga nije moguće obuhvatiti. Rezervoar kao takav, rezervoar kao celina je već zauvek nedostupan za konkretan stvoreni tekst. Moja, recimo pesma, koje de facto još nema, za koju se ne zna ni da li će da nastane jer može da završi svoju avanturu i na prvom stihu, već postoji u tom rezervoaru kao mogućnost realizacije. Ali i ta mogućnost proističe iz strukture rezervoara; iz činjenice da on uvek sadrži nešto, što svojim tekstom mogu da aktualizujem i miodifikujem. U tom smislu pesma koju stvaram postoji i znači onoliko koliko poštujem pravila igre koja obavezuje u stvarnosti rezervoara. Na tu pesmu mogu da pomislim samo u odnosu na rezervoar. Iz toga ipak uopšte ne proističe da moja pesma nema takoreći ništa novo da kaže. Ima, jer mada se aktualizacija koju moj tekst vrši nad nekim segmentom rezervoara uvek odigrava unutar njega samog i u skladu sa njegovim pravilima, ipak snaga koja vrši tu aktuelizaciju potiče izvan rezervoara. Drugim rečima, rezervoar ne može sam sebe ni da obnavlja ni da obogaćuje. Potreban mu je neko ko se nalazi izvan njega, kao egzistencija koja se događa. Taj neko je upravo autor.
Da bi ipak autor mogao kroz delo i u delu da vodi igru sa jednim ili drugim delovima tog rezervoara, mora i sam da postane jedna od figura teksta, mora da se prestrukturira, ili drugim rečima da stvori svoj tekstualni ekvivalent, jer samo na taj način može da pronikne u stvarnost rezervoara. Autor nema drugu mogućnost uticanja na diskurs do primenom pravila i alata samog diskursa. Jasno je dakle da mora i sam da postane jedna od figura i jedno od pravila diskursa. Ali kao vantekstualno-tekstotvoračko bivstvovanje, on uvodi u tekst stanje događanja koje, struktuirajući se na način diskursa, taj isti diskurs oživljava, obnavlja, modifikuje. Baš zato je kompetencija najbitniji atribut autora. Kada ne bi imao tu kompetenciju, kada on sam ne bi bio ta kompetencija, diskurs bi odbacio ono što nije on sam, postajući tako zaleđena, mrtva struktura a ne tekst na putu, značenej u pokretu, trag koji definiše svoje mesto i svoj identitet među drugim tragovima. Kompetencija i rang autora se prepoznaju baš po tome kako se odnosi sa sadržajem i potencijalima rezervoara; sa potencijalima koji se imanentno nalaze u sadržaju i sadržajem koji pravilno iskorišćen oslobađa svoje potencijale.
Kompetentni autor je neko ko oslobađa inventivnost rezervoara, koga ovde shvatamo - recimo to konačno - kao zalihu stvorenih i u vremenu utvrđenih formi i metoda artikulacije. Pre pisanja imam pristup rezervoaru u njegovoj celosti, dostupan mi je, u potencijalu, kao celina, ali u trenutku kada počinjem da pišem, stvaram tekst, to što pišem zacrtava u ničijoj zemlji rezervoara svoju teritoriju. Postaje ona sve konkretnija, direktnija, definisanija. Imenuje se kao pesma ili priča, kao misaona pesma ili psihološka pripovetka, kao misaona pesma sa ljubavnom tematikom ili kao psihološka pripovetka koja se nadovezuje na polifonu studiju porodice poteklu od Dostojevskog. Drugim rečima, tekst koji nastaje pisanjem može sebe da prepozna samo zato što uvek postoji u odnosu na rezervoar i u skladu sa njim. Mogućnost geneoloških varijacija, varijanti, mutacija već je sadržena u samo rezervoaru, ali može da bude realizovana i aktualizovana samo od strane nečega što postoji izvan njega, dakle od strane autora, koji je uvek nekakva egzistencija i određena kompetencija. Rezervoar bez autora je samo mrtbva struktura. Sam ništa ne može da uradi. Ono što predstavlja njegov stvaran i potencijalan sadržaj treba pokretača, nekog ko će da u rezervoar uvede promenu, omogući njegov razvoj, a samim tim omogući mu da u sebi stvara uvek nove forme i varijante, dakle omogući mu ne samo trajanje već i postojanje.
Zahvaljujući autoru, egzistencija ulazi u igru sa definisanim oblicima diskursa. Zahvaljujući njemu, stvarnost koja se događa, postojeći svet, probijaju se u rezervoar da bi ga iskoristili da se izraze. Zavisnost je uvek obostrana; diskurs struktuira egzistenciju u skladu sa svojim pravilima, dok realnost postojanja modifikuje forme i jezike rezervoara, da bi se na najboilji način izrazila. Jezičak na vagi je uvek autor, jer se upravo kroz njega sve to dešava. Tekst naravno može da se zamisli bez autora, ali samo kao zapis izgubljen u svom sinhronitetukao nešto što više sa sobom ne može da uradi ništa. Čitalačke aktualizacije, ma kako bitne, nisu u stanju da stvore nove forme, jezike, konvencije rezervoara, jer ne prolaze kroz stabilizator zapisa. Kao čitalac, mogu da se krećem samo u onim sferama čitanja, aktualizacija, koje je svojim tekstom programirao autor. Na kraju on, a ne neko drugi, realizujući baš tako a ne drugačije, ovaj a ne onaj oblik rezervoara u njegovom postojanju i potencijalima, definiše moju lektiru. Ništa nije naivnije od ubeđenja da čitalac čita na svoj način. On uvek čita onako kako mu naredi autor. Ili drugačije, kako mu naređuje diskurs tako a ne drugačije obrađen od strane autora. I uzaludna je "smrt autora", jer na rezervoar kao tradiciju u pokretu uopšte ne može da se pomisli bez autora. Jer ko bi, osim autora, mogao tu tradiciju stalno da prihvata, da je konstantno aktualizuje i modifikuje? Ko bi mogao da zameni autora u njegovim kompetencijama? Ispada tako da je autor iu svojim kompetencijama nezamenjiv. Čak ni čitalac ne može lako da se zamisli bez autora, jer ko, ako ne autor, definiše za čitaoca paradigmu lektire, odnosno granične uslove čitanja dela? Da ne govorimo o tome da upravo autor, a ne neko drugi, stvara delo kao konkretnu realizaciju rezervoara.
Da možda ne preterujem sa tim autorom? Ili čak ne sa autorom, već sa onim što sam u tri četiri gornja pasusa napisao? Radi se o tome da moj tekst počinje čudno da se zgušnjava. Naizgled dobija na preciznosti, a kao da gubi komunikativnost. Naizgled direktno teži nekakvom cilju, a kao da se od njega udaljava, umnožavajući sebe ponavljanjima i vešto se udaljujući od sebe ali tako da se ne udalji previše, da samo malčice ode, ali da ne spusti pogled sa sebe. Kako ovaj tekst uopšte postoji u mojoj svesti? Jer se periodično udaljava od mene i varaća mi se. Ne mogu permanentno da se bavim njime! Kada držim časove, ili pregledam zadatke, on samo povremeno zaplamti u meni, podseti na sebe, želi da zna kako nisam zaboravio, da neću da ga ostavim samog na pola puta, ni tamo ni ovamo. To se zove ne davati mira. Jer kad bi mi davao mira zaboravio bih na njega, smatraću da je dovoljnoda više ništa neću iz njega da izvučem, pa zašto ot razvlačiti, zbog koga, kad i tako neću tim tekstom ništa da razrešim, neću da dođem do nekog konačnog otkrića, neću da postavim novo tlo, ali ne radi se tu o tlu već o igri; o tome, da se to pisanje održava čak i tada kada ne ide, kada je zablokirano, kada svest nailazi na provaliju, prekid u celini, kada se, bukvalno, nema snage za nastavak, ali se oseća, da će se ta snaga naći, ako ne danas onda sutra, i tekst će da poteče dalje. I mada se trenutno ne vidi kako će to da poteče, u koju stranu, on zamišlja da, u određenom smislu, nema drugog izlaza, to znači postoji čitavo mnoštvo drugih izlaza, ali ne radi se tu o tim i takvim izlazima, jer izlaz/i ulaz (kao u kafkinoj prči Pred zakonom) može da bude samo jedan. I treba ga naći. Po svaku cenu. Ako ne na jedan način, na drugi. Ja, čini mi se, radim to tekstom/ u tekstu/ pomoću teksta. Dakle nemam drugog izlaza, nego da to i dalje konstruišem, da to prepoznajem metodom zapisivanja određenog jezika, koji je uvek misao o nečemu i dobro bi bilo kada bi to nešto bilo nešto moje, uvek povezano samnom, kada bi taj jezik - koji je uvek misao o nečemu - bio spojen sa mnom, kada bi - bio ja.
Potrebno je ipak da se precizno naznači da autor onoliko utiče na rezervoar koliko i rezervoar na autora. Bez autora ni jedan tekst neće da se pomeri sa mesta, ali kada mu autor jednom dozvoli da krene, čini sve da pomoću autora istera svoje. Ali, zapitajmo se, šta zaista tekst (uvek upisan u neki diskurs tako da predstavlja varijantu tog diskursa) hoće da ostvari? Izgleda - nekoliko stvari. Pre svega želi najpre da postoji, da se ostvari kao pesma, priča, esej, dnevnik,… Želi da dobije, koliko je to moguće, geneološki stabilan, stilski izražajan, semantički bitan, oblik. Zato delo koje se stvara pisanjem pritiska autora, napada ga varijantama razrešenja, nagoni ga da nastavi pisanje, iz koga, na jedan ili drugi način, nešto izranja, nastaje.
Kao drugo, delo ne samo da želi da se u tekstu i kroz tekst stabilizuje, da postoji kao takvo i takvo, već želi takođe, a možda ipre svega, da opiše određeno postojanje, da ga izrazi rečima, stvori njegov jezički ekvivalent. Teško je ne priznati da je najjači, najautentičniji i najiskreniji izvor literature težnja da se nešto ispriča, dakle iskorišćavanje literature za zapisivanje nečega što ona nije. Naravno, tokom tog zapisivanja manje ili više nam je jasna nespojivost te dve krajnjosti, tenzija između reči i predmeta, ali bez stalne želje da se rečima probije do predmeta teško je zamisliti bilo kakvo delo/tekst/diskurs. Rezervoaru je autor potreban ne samo za to da ga malo promrda, da provetri par varijanti, da pomeri par estetskih akcenata, već pre svega za to da ga iskoristi za opisivanje sveta. O značaju biblioteke ne odlučuje broj knjiga koje sadrži, već uspeh sa kojim se ta dela porede sa svetom, a takođe i to da li one otvaraju horizont za tekstove, neprekidno se na svoj način trude da o nečem novom pripovedaju .
Kao treće, delo ne želi samo da se upiše u diskurs, već i da ga promeni. Može to da postigne samo na jedan način; menjajući onaj geneološki oblik kome i samo pripada, koji označava njegovu suštinu, ali iz koga mora da izađe, ako želi da ostane verno onome o čemu želi da pripoveda. Upravo taj izlaz, iskoračenje dela iz njegovog zatečenog, geneološki definisanog oblika dešava se pod pokroviteljstvom tog novog, o kome želi da pripoveda. Delo koje pišem uvek postoji u dve ravni; u jednoj se poredi sa svetom, sa onim oblikom sveta u kome mu je datao da funkcioniše, u drugoj sa rezervoarom; sa onim oblicima diskursa (forme, pravila, konvencije pisanja), koje neprestano proverava, testira, modelira u skladu sa svojim potrebama. Te ravni se ipak ne nalaze jedna pored druge, već se stalno prožimaju, prelaze jedna preko druge, upoređuju se.
Napravimo zaključak. Delo koje pišem želi da postoji, traje, izrazi se i definiše, ali uvek kao individualna modifikacija već određenih relacija: žanrova/konvencija/tekstova, jer samo na takav način može da pripoveda o svojoj realnosti. Što je delo više inovatorsko, to intenzivnije modifikuje određeni sadržaj rezervoara, da bi tim uspešnije, odnosno iz više aspekata i dimenzija zapisivalo stvarnost. Pitajući o inovativnost, dakle na jedan ili drugi način o svrhu pisanja, nezaobilazno se vraćamo autoru i njegovoj kompetenciji, jer se baš u njemu jezik stvarnosti koja se događa susreće sa pokrenutim jezikom rezervoara. Upravo je autor prenosnik među tim jezicima, upravo on zapisanim tekstom ne samo što osvežava onakve ili onakve oblike i forme diskursa, ali uvodi, utvrđuje, stabilizuje tekstom definisane poglede i odraze sveta.
Kad god počinjem pesmu sve postaje osećajno i spremno za put.



Gžegož Koćuba
prevel Aleksandar Šaranac
(Aleksandar Šaranac
rođen je 1974. godine u Kragujevcu, Srbija. Otac mu je Srbin, majka Poljakinja. Objavio je knjige poezije „Aleja časovnika” (zajedno sa Nikolom Živanovićem), „Slovenske seni", „Preci govore” i „Device mudre i lude", kao i više knjiga prevoda sa poljskog. Priredio „Srpsko-poljski most poezije". Dobitnik više književnih nagrada. Poezija mu je prevođena na poljski, engleski, mađarski i španski jezik. )

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:29 pm

Kanjon


opet pustnja na ustima
a kanjon je zmija
u kojoj lenjo plove
večne legende
sunce lovi izvor
što jedva diše
u umoru krvi

kakve to oči
kroz proreze zveraju
kakva to lica
zakucana za stene
plešu oko mene
ispijaju mi ličnost do dna
a onda gutaju
moju isušenu senku

dakle od sunca i stenja
od železa i žeđi
od ležišta kraj ognjišta
od izbledelih koža
od lutajućih predosećanja
i ubitačnih misli
od toga sam svega
i stigao sam ovde
da u meni nikne
plameni grm

opet pustnja na ustima
a kanjon je reka
koja se suncem zagledala
u svoje isušeno telo
idem njenom utrobom
tražim davne znake
ostavljam senku svoga lica
u pepelu ognjišta

Šarm-aš-Šajh
2005-07-11


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 1/5/2012, 9:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:30 pm

Na sve strane

reči na sve strane
prodorni vetar
i zelenilo se sliva u meni
skoro bezbolno
na ivici šume
iscepao sam vreme
koje je prsnulo ivercima
jedan od njih
ubo me je je u snu

vozovi na sve strane
a u svakom od njih putujem
bezbrižno umnožen
na lica i pokrete
svet se juče probudio
pa trlja oči
i škraba svoje ime
iskivljenim rukopisom

predosećanja tu i tamo
bodljikava žica rana
u šumskoj bari
za tren lice majke
u spstvene tragove
iznenada propadam
i zarobljen očekujem milost

na sve strane
neprekidno se svlačim
da bih dodirnuo sobom
sva tela i oči
razapet na satovima
gutam postojanja
možda će bljesniuti u meni
ugarci njihovih glasova

na sve strane
rađati se i ginuti
ustajati sa svetilišta
maglama i bajalicama
nadživeti sebe do kraja
i preminuti ceo
i ostati zauvek
zaboravljeni svetac

2005-06-04

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:31 pm

Pokušaj


pokušaj da nestaneš kao izmoreni talasi
ili zaspiš kao lenjosti vreli obrasci
nedostižna daljina tek na tren pokušaj da si
ili Egipat u sunca zlatnoj masci

pokušaj da budeš riba u mreži
kamila što gazi po sinajskoj ploči
neko ko je stigao do Ultima Tule
i video znanje kroz nebrojene oči

pokušaj da ležiš na plišanom meci sumraka
u tajanstvenom haosu maslina
ili da postaneš bar na par trenutaka
nostalgična pesma beduina

pokušaj da se opet obraduješ sobom
i tvojim vremenom što poput vaške lako prokrvari
možda će još zaplesati nad tobom
tvoji dobri duhovi čuvari

Šarm-aš-Šajh
2005-07-17

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:32 pm

Tada
za Roberta i Jurka

kraj ognjišta
na obali jezera
što jezikom šuma
liže plamen

valjda o poduhvatima
koji nas još čekaju
ili šta ćemo da radimo
posle fakulteta

i da moramo da teglimo kajake
šumom po blatjavoj stazi
da u zoru
nastavimo dalje

noću
jezero je uplovljavaljo
u naše snove
potopljenom skelom

a ujutru
jele su odigrale
na platnu šatora
kratku pantomimu

možda bi to i opstalo
ali vada već tada
nisam verovao
u trajanje

2003-11-09


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime1/5/2012, 9:32 pm

Ponovo

i ponovo od početka
i pokidati zavoj sna
koji je vešto štitio
neuhvatljivu ranu
vozovi ponovo ne mogu
da prebroje točkove
na dno reka opadaju
umorna lica

i ponovo muka koža
a pod kožom ptica
koja želi da se isplete
iz razmnoženih mreža
drhtaj vode na jezeru
upao mi u oko
i trnje riba rasuo
u izgaženoj šumi

i čak i kad bih svoje prste
upleo u tvoju kožu
nabo te na moju erupciju
zagrizao licem u lice
neću da ti pokidam oči
otvorim žile
da opet krv i plavetnilo
peharima pijem

i ponovo od početka
i prebrojavati nule dana
koj više ne podržava
ni jedna sveta cifra
veče nas večno guta
zaliva nas zora
ali gde je onaj koji će nas
pamtiti zauvek

2005-05-23

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime21/10/2018, 12:52 am

Víra sledovaná smysly
                                     Prestale su da uveravaju svete slike, a ja nisam imao
                                     čime da ih zamenim.
                                                                               
     Ako prihvatimo tezu da su XX vek intelektualno pripremili „majstori sumnje” (Marks, Niče, Frojd), onda je teško čuditi se što je, u tom konekstu, religija morala da bude predmet kritike. Kažu da smo naslednici i nastavljači veka prosvetiteljstva, što znači da je jedini autoritet koji nam je preostao - nauka. Mirimo se sa primatom instrumentalnog intelekta, jer smo već toliko zavisni od civilizacijske opreme, da ne bismo bili u stanju da bez nje preživimo. Problem je, međutim, u tome što nas ni taj „svet sa kojeg su skinute čini", svet intelektualnih modela i struktura, kao i pragmatičke efikasnosti, nekako ne zadovoljava. Osećamo se u njemu usamljeni, otuđeni, deložirani iz celine koja bi davala trajniji smisao našim svakodnevnim postupcima. Čeznemo za vizijom sveta u kojem još uvek ima šta da se otkrije, za predstavom stvarnosti u kojoj bi još uvek bilo mesta za tajnu i epifaniju. U poslednjoj dekadi poljske proze pronaćićemo popriličan broj knjiga koje izražavaju upravo ovakvu čežnju. Pomenimo makar Galicijske priče Andžeja Stasjuka, Horizont i Traktat o čišćenju pasulja Vjeslava Mišljivskog, Snove i kamenje Magdalene Tuli, Gospod Bog ne čuje gluve Aleksandra Jureviča. To su tek nasumice izabrane pozicije sa podužeg spiska. Upravo u ovu konstelaciju takozvane „korenske” proze smestio bih Svetinju sa slike Jana Adama Boženckog. Zbog čega?
     Pre svega, zbog toga što roman autora iz Sandomježa predstavlja (re) konstrukciju vlastitog identiteta, tačnije onog njegovog segmenta koji se naziva - religijsko iskustvo. Ovde je reč (re)konstrukcija važna zato što determiniše strukturu, konvenciju, kao i suštinski smisao ovog romana.
     Počnimo od strukture. U Svetinji sa slike, narator, junak i autor - sve je to jedna ista osoba. Boženckom je jako stalo da, koliko je to moguće, minimalizuje distancu između te tri jedinke. Pripovedač je zreo čovek, neko ko otvoreno priznaje da je ateista, odnosno - opreznije - agnostik. Ovaj pripovedač oslikava svoj život od rođenja, pa sve do „doba muškosti, doba slabosti", pri čemu velike delove teksta pripoveda dete. Drugim rečima, narator (re)konstruiše svoja dečakčko-mladalačka iskustva koja se tiču Boga, religije, crkve. I, recimo to odmah, ti delovi romana su i najzanimljiviji, pošto sugestivnost, slikovitost i poetika opisa uverljivo i verodostojno predstavljaju jedinu te vrste senzaciju dečjih i mladalačkih otkrića. Iz perspektive zrelog čoveka, ta dečja i mladalačka pitanja pokazuju se kao najbitnija; i upravo su ona zaista bila filozofska, teološka, egzistencijalna, jer su bila postavljana čitavim sobom, proživljavana u auri „straha i trepeta".
     Roman Boženckog nas uvlači, apsorbuje i na autentičan način prikiva našu pažnju, a da u njoj nema gomilanja događaja, iznenađujućih obrta radnje ili efekata koji bi trebalo da šokiraju čitaoca. Uopšte ne stičemo utisak da se autor strašno namučio dok je pisao ovaj svoj tekst. Pre bi se moglo reći da nešto drugo osećamo, barem osobenu prirodnost naracije, autentizam iskustava, nepretenciozne mudrosti refleksija i uopštavanja. Dakle, unutrašnja dinamika Svetinje sa slike leži u nečem drugom. Za mene, ono što je određuje jeste napetost između opažanja sveta očima deteta i mladića, i viđenja stvarnosti očima zrelog čoveka. Ova osnovna opozicija pokreće niz pojedinačnih opozicija. Kojih? Navedimo samo neke: između fabule i eseja, epifanije i skepticizma, naivnosti i metarefleksije, celine i fragmenta, radosti i gorčine.
     Upravo strukturalne dominante govore u prilog tome da Svetinje sa slike iznad svega treba kvalifikovati kao prozu intelektualnih obračuna, preciznije, kao razračunavanje inteligenta seljačkog porekla sa vlastitom biografijom, identitetom, mestom koje je oblikovalo njegove poglede na svet. I, kao što dolikuje poetici razračunavanja, Svetinja sa slike razvija se po neumoljvoj logici kidanja zavesa, masaka, iluzija. Iz perspektive dečaka-mladića kao naratora, stvarnost je prepuna sakralnog; čak i najbanalnije radnje i postupci imaju svoj udeo u večnom skladu i smislu kosmosa. Iz perspektive iskusnog muškarca kao naratora, sa sveta je strgnuta tajna, jer su mehanizmi i pravila koja njime upravljaju već poznati.
     Jan Božencki napisao je lepu i gorku knjigu. S jedne strane, uzbudljivo, verodostojno i majstorski je ispričao priču o vlastitoj inicijaciji u veru, religioznost i sakralno, dok je, sa druge strane, prikazao etape napuštanja tog sakralnog, oslobađanja od naivnih predstava zasnovanih na narodnoj religioznosti i ikonografiji. Napisao je veoma ličnu knjigu, ali upravo zahvaljujući tome, dotakao se mnogih bolnih mesta naše današnje religioznosti, naših problema sa verom, svetinjom, Bogom.
Gžegož Koćuba
S poljskog: Jelena Jović

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Gžegož Koćuba Empty
PočaljiNaslov: Re: Gžegož Koćuba   Gžegož Koćuba Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Gžegož Koćuba
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: