LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite | 
 

 Rubén Darío

Ići dole 
AutorPoruka
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Rubén Darío   28/5/2012, 2:52 am

Rubén Darío
(1876-1916)

DARIO [dar'io], Ruben, pravo ime Felix Ruben Garcia-Sarmiento, nikaragvanski pjesnik, publicist i diplomat. Jedan od najvećih pjesnika Latinske Amerike. Pod utjecajem franc. parnasovaca i simbolista, D. je uveo u hispano-američku poeziju novu muziku, motive, ugođaje. Zbirke: Plavo (1888), Profane proze (1896), Pjesme života i nadanja (1905).

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   28/5/2012, 2:57 am

NOKTURNO

Hoću da bol izrazim u pjesmi koja će reći
kako mi je mladost lišena ruža, snova i nada,
kako mi je venenje gorko počelo život žeći
zbog patnje beskrajne i svagdašnjih jada.

I putovanje na Orijent što obećava čuda,
i žito molitve koje je u psovku cvalo,
i među lokvama zbunjenost bijeloga labuda,
i varavo sunce boeme što je u noći sjalo.

Daleki clavecin, iz čijeg zaborava
u naš san nije došla nikad draga sonata,
brod naivni, gordi jarbol, gnijezdo tamno,
koje je noć ovilo milinom punom zlata.

Mirisavu nadu svježih, mladih trava,
jutarnje pjevanje slavuja u proljeće,
ljiljan što ga kruta sudbina uništava,
bjesnilo zla i slijepo traženje sreće.

Zlu amforu što je otrovom krcata,
koji će unutrašnje mučenje životu da poda,
žalostivu savjest našega ljudskog blata
i strah od prolaznosti, od nesigurna hoda

kroz česte bojazni i staze pune drača
u pravcu neizbježnih i nepoznatih zona,
prema brutalnoj kobi, da spavamo od plača
snom iz kog nas može trgnuti samo Ona!






NOCTURNO

Quiero expresar mi angustia en versos que abolida
dirán mi juventud de rosas y de ensueños,
y la desfloración amarga de mi vida
por un vasto dolor y cuidados pequeños.

Y el viaje a un vago Oriente por entrevistos barcos,
y el grano de oraciones que floreció en blasfemia,
y los azoramientos del cisne entre los charcos
y el falso azul nocturno de inquerida bohemia.

Lejano clavicordio que en silencio y olvido
no diste nunca al sueño la sublime sonata,
huérfano esquife, árbol insigne, obscuro nido
que suavizó la noche de dulzura de plata...

Esperanza olorosa a hierbas frescas, trino
del ruiseñor primaveral y matinal,
azucena tronchada por un fatal destino,
rebusca de la dicha, persecución del mal...

El ánfora funesta del divino veneno
que ha de hacer por la vida la tortura interior,
la conciencia espantable de nuestro humano cieno
y el horror de sentirse pasajero, el horror

de ir a tientas, en intermitentes espantos,
hacia lo inevitable, desconocido, y la
pesadilla brutal de este dormir de llantos
¡de la cual no hay más que Ella que nos despertará!






____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   28/5/2012, 2:59 am

MELANKOLIJA

Brate, što nosiš u sebi svjetlo koje šija,
reci mi, gdje je moje? Slijep, hodam tapkajući.
Moram se kroz vjetar i kroz oluju vući,
zaslijepio me san, izludila harmonija.

To je zlo moje. Sanjati. Poezija nije
nego željezna košulja koja mi dušu steže;
tisuću njenih bodlja ranjava me i reže,
melankolija moja od njih teške kapi lije.

I tako, lud i slijep, hodam po pomrčini
gorkoga svijeta. Čas mislim: putu nigdje kraja,
a onda mi se opet sasvim kratak čini.

I u tom teturanju uzdaha i agonije
jedva nosim teret čemera i vaja.
Čuješ li, melankolija moja teške kapi lije!





MELANCOLÍA

A Domingo Bolívar

Hermano, tú que tienes la luz, dime la mía.
Soy como un ciego. Voy sin rumbo y ando a tientas.
Voy bajo tempestades y tormentas
ciego de sueño y loco de armonía.

Ése es mi mal. Soñar. La poesía
es la camisa férrea de mil puntas cruentas
que llevo sobre el alma. Las espinas sangrientas
dejan caer las gotas de mi melancolía.

Y así voy, ciego y loco, por este mundo amargo;
a veces me parece que el camino es muy largo,
y a veces que es muy corto...

Y en este titubeo de aliento y agonía,
cargo lleno de penas lo que apenas soporto.
¿No oyes caer las gotas de mi melancolía?

____

____________________________________________
Све тече


Poslednji izmenio Nepopravljivi Sanjar dana 17/9/2012, 7:06 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   28/5/2012, 3:02 am

FATALIZAM

Blago stablu, jer mu je život pritajen i siv,
još bolje je ne osjećati ništa poput tvrda stijenja,
jer nema veće boli što je bol biti živ
nit ima većeg tereta od svjesna življenja.

Biti i ne znati ništa, ići bez sigurna cilja,
bez straha za ono što bi i budućeg udesa zlog,
bez bojazni da te jutro neće zateći živa,
bez uzdisanja zbog života, zbog sjene i zbog

onog što ne znamo i u što tek sumnjamo,
i zbog svježeg grožđa, kojim nas kuša put,
zbog groba što nas čeka sa svojim posmrtnim granama
i ne znati odakle smo
ni kud nam je određen put.





LO FATAL

A René Pérez

Dichoso el árbol, que es apenas sensitivo,
y más la piedra dura porque esa ya no siente,
pues no hay dolor más grande que el dolor de ser vivo,
ni mayor pesadumbre que la vida consciente.

Ser y no saber nada, y ser sin rumbo cierto,
y el temor de haber sido y un futuro terror...
Y el espanto seguro de estar mañana muerto,
y sufrir por la vida y por la sombra y por

lo que no conocemos y apenas sospechamos,
y la carne que tienta con sus frescos racimos,
y la tumba que aguarda con sus fúnebres ramos,

¡y no saber adónde vamos,
ni de dónde venimos!...

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   28/5/2012, 3:04 am

SONATINA

Princeza sjedi tužna . . . Što bi princeza htjela?
Uzdasi stalno bježe na njena usta vrela
s kojih iščeznu boja, s kojih iščeznu smijeh.
Na svom tronu od zlata princeza sjedi blijeda,
njen klavir nijem počiva, ni glasa više ne da,
u vazi napuštenoj umire jedan cvijet.

Trijumf pauna carskih u vrtu bojom se žari,
brbljava pratilica priča banalne stvari,
a na nozi se vrti smiješni, šareni klaun.
Princeza se ne smije, princeza ih ne sluša,
po nebu Orijenta njezina slijedi duša
nestalne iluzije leptira malenog.

Je li joj princ iz Kine možda na pamet pao,
il' onaj što je njemu kočiju zadržao
da bi očiju njenih slatki vidio sjaj?
Ili misli na kralja s otoka toplog cvijeća,
il se možda vlasnika dijamanata sjeća,
ili onog što ima Ormuzov kamen drag?

Oh, uboga princeza, rujnih usta i lica,
htjela bi biti leptir i biti lastavica
i ljestvama od svjetla do sjajnog sunca poć;
imati krila laka i letjeti bez kraja,
ljiljane pozdraviti stihom procvala maja,
ili nestati s vjetrom u morsku burnu noć.

Više ne želi dvore ni preslicu od srebra,
ni visoke balkone, ni skrletnoga srebra,
ni labude što prave u vodi plavi krug.
Svi cvjetovi su tužni u vrtu, u tišini,
lotosi sa Sjevera, i istočni jasmini,
dalije sa zapada, ruže i njihov Jug.

O uboga princeza, dva sjajna oka plava,
sva skučena od zlata i blistavih oprava,
jer kavez od mramora, u dvoru nije raj.
A dvor veličanstveni čuvaju čuvari,
sto crnaca bdije, sto kopalja se žari,
hrt jedan što ne spava i pregolemi zmaj.

Šapuće kuma vila: princezo, šuti šuti,
sretnoga konjanika ovamo vode puti,
mač mu je za pojasom, u ruci jastreba dva;
ne zna te, al' te voli i samo tebe čeka,
on je pobijednik smrti, dolazi iz daleka,
da ti zapali usne kada ti cjelov da.

_

SONATINA

La princesa está triste... ¿Qué tendrá la princesa?
Los suspiros se escapan de su boca de fresa,
que ha perdido la risa, que ha perdido el color.
La princesa está pálida en su silla de oro,
está mudo el teclado de su clave sonoro,
y en un vaso, olvidada, se desmaya una flor.

El jardín puebla el triunfo de los pavos reales.
Parlanchina, la dueña dice cosas banales,
y vestido de rojo piruetea el bufón.
La princesa no ríe, la princesa no siente;
la princesa persigue por el cielo de Oriente
la libélula vaga de una vaga ilusión.

¿Piensa, acaso, en el príncipe de Golconda o de China,
o en el que ha detenido su carroza argentina
para ver de sus ojos la dulzura de luz?
¿O en el rey de las islas de las rosas fragantes,
o en el que es soberano de los claros diamantes,
o en el dueño orgulloso de las perlas de Ormuz?

¡Ay!, la pobre princesa de la boca de rosa
quiere ser golondrina, quiere ser mariposa,
tener alas ligeras, bajo el cielo volar;
ir al sol por la escala luminosa de un rayo,
saludar a los lirios con los versos de mayo
o perderse en el viento sobre el trueno del mar.

Ya no quiere el palacio, ni la rueca de plata,
ni el halcón encantado, ni el bufón escarlata,
ni los cisnes unánimes en el lago de azur.
Y están tristes las flores por la flor de la corte,
los jazmines de Oriente, los nelumbos del Norte,
de Occidente las dalias y las rosas del Sur.

¡Pobrecita princesa de los ojos azules!
Está presa en sus oros, está presa en sus tules,
en la jaula de mármol del palacio real;
el palacio soberbio que vigilan los guardas,
que custodian cien negros con sus cien alabardas,
un lebrel que no duerme y un dragón colosal.

¡Oh, quién fuera hipsipila que dejó la crisálida!
(La princesa está triste, la princesa está pálida)
¡Oh visión adorada de oro, rosa y marfil!
¡Quién volara a la tierra donde un príncipe existe,
- la princesa está pálida, la princesa está triste -,
más brillante que el alba, más hermoso que abril!

- «Calla, calla, princesa - dice el hada madrina -;
en caballo, con alas, hacia acá se encamina,
en el cinto la espada y en la mano el azor,
el feliz caballero que te adora sin verte,
y que llega de lejos, vencedor de la Muerte,
a encenderte los labios con un beso de amor».



____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

avatar

Muški
Broj poruka : 3121
Godina : 41
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   22/9/2012, 6:41 am

CIGANKA

Plesala je čudesno. Kroz crne dijamante
Vrcahu iskre ognjene iz njenih zjenica
Bila je lica lijepa, toliko lijepa lica
Kao nekada Ciganka don Miguela Cervantes

Rujne je karanfile, pune žara i snova
Nosio tamni kolut njenih raskošnih vlasi
Na bronci vrata glava, koju čvrstina krasi
Odavala je tragove razbludnih časova

Sa zvonkih žica gitara šapati su se lili
O prošlim avanturama i časovima bludnje
Letio je fandango, vonjali karanfili

A Ciganka, pijana od čulnosti i žudnje
Osjeti u njedrima, ispod laka prsnika
Kako upade zlatnik francuskog umjetnika.







LA GITANILLA

Maravillosamente danzaba. Los diamantes
negros de sus pupilas vertían su destello;
era bello su rostro, era un rostro tan bello
como el de las gitanas de Miguel Cervantes.

Ornábase con rojos claveles detonantes
la redondez obscura del casco del cabello,
y la cabeza, firme sobre el bronce del cuello,
tenía la pátina de las horas errantes.

Las guitarras decían en sus cuerdas sonoras
las vagas aventuras y las errantes horas,
volaban los fandangos, daba el clavel fragancia;

la gitana, embriagada de lujuria y cariño,
sintió cómo caía dentro de su corpiño
el bello luis de oro del artista de Francia.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10087
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   23/9/2012, 11:28 pm

Koraci

Tvoj korak, dijete moje sutnje,
Svet je lagan, muk ne muti,
K logu bdijenja moje slutnje
Klizi nijem i zamrznuti.

O bice divno, sveta sjeni,
Tih je korak tvoj snu blagom!
Bozi! Sve sto zelim, k meni
Dolazi s tom nogom nagom!
I ako usnom nesuvisli
Ushit zudnje da zanijemis,
Stanovniku mojih misli,
Hranu cjelova da spremis.

Ne hitaj tim njeznim cinom,
Teret sumnje nije gorak:
Cekah te u svom zicu cijelom,
Jer moje srce tvoj je korak.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

avatar

Ženski
Broj poruka : 10087
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   13/4/2018, 12:37 am




Pesma jeseni




S bradom na ruci ti, čudni svate,
kog mis’o kleta
muči, zar pusti da svene, brate,
cvet sveta?

Sve jadikuješ bez pouzdanja
za prošlim dnima:
o zadovoljstvu još obećanja
budućnost ima!

Spojiti možeš krin mirisavi
i još s cvetom ruža,
i još ti sedoj, oholoj glavi,
mirta se pruža.

Presita duša radosti dane
ništi, oskvrne,
poput kraljice Angole, znane
bludnice crne.

Uživao si u milom času,
i čuješ potom
gde Propovednik kuđenja rasu,
teška strahotom.

Čarom te dani ljubavi plave,
Al mine sve to,
„Memento homo“…i Pepeljave
srede već eto.

Stog cvetnom bregu tma duša hodi
Na vrhu mu sam,
s Anakreontom razgovor vodi
Omar Hajam.

Al život ipak lepotu pruža,
jer, ma u trenu,
naši su biser, zvezde i ruža,
ljubimo ženu.

Zornjača blista. Glas mora biva
rapav, i nesta
Silvan što iza stabla se skriva
Zelenog bresta.

Neblagodarnost čemu tih ljudi
što mrze živo?
I čemu Pilata koji sudi
držanje sivo?

Kad je kraj zemnog, kraj to je svega,
raja i ada,
u večno more pena našega
života spada.

Na gozbu nas zove Ljubavi glas
venac nam vije.
U životu se svakoga od nas
Verona krije.

I još čujemo u smiraj dana
pevao glas je:
„Za Voza Ruta nasmejana
pabirči klasje.“

Cvet nek naranče zameni nama
ruže, nek zvona
zabruje Pesmom nad pesmama
car Solomona.

Mladićko doba! Ljubav te voli
i sva vrlina;
poljupca zore neka te skoli
večna milina!

Volite telo, put što nas mahom
zna da očara,
jer pepelom se ona i prahom
ubrzo stvara.

Volite sunce, paganski sjaj
vatre mu lepi;
volite sunce, jer sutra, vaj,
bićete slepi.

Volite blagost Febovog sklada
i lire zvuk;
volite pesmu jer iznenada
čeka vas muk.

Volite zemlju, njom zgode sve su
dobra za celo;
volite zemlju dok ne odnesu
u nju vam telo.

Neka vas straha ne ledi sila,
nek strepnje minu;
golubica sa Venere mila
nad Sfingom vinu.

Još nas Venera, kad borbu vodi,
pomaže smelo,
i još nagotom Frine ishodi
Fidije delo.

Još Adam krepak od krvi vrele
ljudske se vlasti,
još daje ukus jabuke zrele
ustima slasti.

Treptanje zemlje i sunca naša
lubanja hrani,
kao što školjkom šumor izdašan
mora se stani.

So mora kruži nam u žilama,
kipeća pena,
krvi Tritona ima u nama,
krvi Sirena.

Lovori nama koji se zbraše,
splet grana gustih!
Kentaura telo je naše,
Satirki pustih.

Jer život sve nas toplotom sazda
i snažnim pravi.
Kraljevstvu Smrti idemo vazda
putem Ljubavi!


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rubén Darío   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rubén Darío
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Rubén Darío

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: