LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite
 

 Solunski front-solunci govore

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime11/2/2014, 9:38 pm

Stepa Stepanović (1856—1929)







Pripadao je onoj generaciji pregalaca u Srbiji, koja nije stavljala mač u korice sve dotle dok nije srušila tursku i austrijsku carevinu, oslobodila svu podjarmljenu braću i u okviru zajedničke jugoslovenske države, koja je nikla na razvalinama tih carevina, uključila sve srpske zemlje. Dugu i briljantnu vojničku karijeru započeo je davne 1874. godine, kada je, umesto popovske mantije (što je, izgleda, u detinjstvu veoma želeo) obukao uniformu pitomca Artiljerijske oficirske škole (Vojne akademije), jer je shvatio da vreme nije bilo za molitve. Mada je srpska narodna vojska u to vreme bila naoružana puškama, čiji su fišeci pre punjenja morali da se grizu zubima, prvi paradni marševi te vojske izazvali su tako snažno slbodarsko nadahnuće srpske varoške inteligencije, kao da je, s pojavom tih rudimentarnih oblika vojne organizacije, uskrsla ratna moć nekadašnje srpske carevine. To nadahnuće je, nema sumnje, zahvatalo i Stepu Stepanovića, koji će postati jedan od organizatora i najslavnijih vojskovođa obnovljene srpske vojske.

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo d upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnost ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem tih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Od ukupno 3 pitomca koji su završili školu, Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu.

U srpsko-turskim ratovima 1876 - 1878. godine, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim komandant Obilaznog odreda u napadu na Nišor (kod Pirota), komandant korpusa pobočnice na maršu od Pirota do Niša, komandant prednjeg odreda Veterničke kolone i poljanačkih ustanika u borbama za oslobođenje Vranja. Za ličnu hrabrost i mešnost u komandovanju odlikovan je srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena sa mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena sa mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojičnoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje, jer ga je dobio za ličnu hrabrost; prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru.

Uspesi koje je srpska narodna vojska postigla u drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su zasenčeni porazom na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kome je 6. decembra 1885. zabeležio: "Komedija se nastavlja; sa čime je misle igrati - ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar onomad prošao ovuda, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi neka nas uzme u zaštitu".

Po završetku srpsko-bugarskog rata Stepanović je marljivo radio na stručnom usavršavanju - spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Krajem 1886. uspešno je položio ispit za čin kapetana IIklase i time izvršio prvu pripravničku obavezu. Kada je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti.

Prevođenje u generalštabnu struku omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911 - 1912). Na tim mirnodopskim dužnostima Stepanović je stako reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" učinila je Stepanovića najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu. jer, kako s razlogom itiče Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline, koja je temelj svake dobre vojske". Po Rajsu, vosoka patriotska svest učinila je Stepanovića strogim starešinom.

U Prvom balkanskom ratu 1912 - 1913. godine, Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom, koja je - dejstvujući na pravcu Ćustendil - Dupnica, ugrozila desni bok turske Vardarske armije, a potom - da se poslužimo njegovim rečima - "otpočela da plete venac svoje slave u koji je uplela prvo cveće svojih uspeha: Carev vrh, Krivu palanku, Kratovo, Stracin i Crni vrh, tu kapiju Ovčeg polja i Makedonije". Obuhvatni manevar Stepanovićeve armije umnogome je doprineo da se odstupanje turske Vardarske armije, posle Kumanovske bitke, pretvori u panično bekstvo. Višemesečno vojevanje Stepanovićeve armije pod Jedrenom i zauzimanje tog utvrđenog uporišta, u kome je zarobljeno 14 generala, 2.000 oficira i 60.000 turskih vojnika, predstavlja posebnu stranicu u istoriji Druge armije i njenog komandanta Stepe Stepanovića.

Braneći krajnje požrtvovano nišavsku zonu sa pirotskim utvrđenim logorom u Drugom balkanskom ratu, Druga armija je dala krupan doprinos pobedi srpskog oružja, a njen komandant je još tada zaslužio naziv "nesalomljivi Stepanović", koji će mu docnije dati austrougarski i nemački komandanti. U žestokim sudarima na Tumbi i Talambasu, kod Kalne i Jalovika, Stepanovićeve trupe su uspešno zaustavile napad bugarske Treće i delove Prve armije prema Pirotu i Nišu i time stvorile vreme i prostor glavnim srpskim snagama u Makedoniji da potuku bugarsku Četvrtu armiju i reše odlučujuću (Bregalničku) bitku Drugog balkanskog rata u korist srpske vojske. U najtežim trenucima ovoga rata, kada su Bugari pokušali da obuhvatnim napadima preko Sv. Nikole i Daščanog kladenca uhvate u kešta glavninu srpske Druge armije, i kada je komandant desnokrilnog puka ove armije zatražio odobrenje da se puvuče sa svog glavnog položaja na Tumbi, Stepanović mu je kategorično odgovirio: "Tumba može da padne tek kada ceo put bude satrven. Vi ste imali dovoljno vremena da položaj solidno pripremite za odbranu. Sada uložite svu snagu da ga održište, pa makar izginula cela komanda. Mislite na to da i vi imate snage, a ne samo neprijatelj. "Kada su sutradan (7. jula) višestruko nadmoćnije bugarske snage napale Tumbu, dočekane su uraganskom vatrom srpskih trećepozivaca i naterane u panično bekstvo; na padinama Tumbe ostavile su preko 600 leševa.

Najslavnije stranice biografije vojvode Stepe Stepanovića vezane su za Prvi svetski rat. Budući da se u trenutku kada je Austro-Ugarska objavila Srbiji rat vojvoda Putnik nalazio na lečenju u Glajhenbergu, mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske rukovodio je Stepanović, koji je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da se te složene radnje što uspešnije izvrše. Zahvaljujući tome i precizno razrađenim planovima, stotine hiljada ljudi je krenulo odjednom na severnu granicu, glatko i bez zastoja. Posle povratka vojvode Putnika u zemlju, Stepanović je ponovo preuzeo dužnost komandanta Druge armije. U međuvremenu su trupe Druge armije koncentrisane na prostoru Aranđelovac - Lazarevac, da bi mogla dejstvovati u bok neprijateljskih snaga koje nastupaju velikomoravskim ili, pak jadarskim pravcem.

Čim se uverio da glavne Poćorekove snage nastupaju dolinom jadra ka Valjevu, vojvoda Putnik je odlučio (noću 14/15. avgusta) da neprijatelju nametne bitku klasičnog manevarskog tipa, u kojoj se taktičko dejstvo u bok njegovih snaga u dolini Jadra kombinuje sa strategijskim manevrima po unutrašnjim pravcima između dve protivničke armije, čija su unutrašnja krila bila razdvojena prostorom od svega 25 kilometara. Glavna uloga u realizaciji te istorijske odluke namenjena je Stepanovićevoj armiji, koja je dobila zadatak da izvrši marš-manevar preko Koceljeva i Tekeriša i energično napadne levi bok Poćorekovih snaga koje nastupaju dolinom jadra, obezbeđujući se u isto vreme od napada neprijateljevih snaga iz rejona Šapca. Čime je primio to naređenje, Stepanović je uputio Konjičku diviziju u Mačvu, a Šumadijsku diviziju prema Šapcu, dok je od Kombinovane i Moravske divizije I poziva obrazovao carsku udarnu grupu za izvođenje naređenog marš-manevra. Kombinovana divizija je od Velikog bošnjaka skrenula pod pravim uglom na zapad i uputila se razvođem Save i Tamnave ka Tekerišu; u isto vreme, Moravska divizija I poziva uputila se dolinom Tamnave prema Tekerišu. Uočivši da masiv planine Cera može imati odlučujući značaj u predstojećoj bici, Stepanović je naredio Kombinovanoj diviziji da sa čelnim pukom što pre ovlada Kosaninim gradom (najveći vrh na grebenu Cera). Ovaj potez je imao presudan uticaj na tok i konačan ishod Cerske bitke. Jer, da su pomenue divizije nastavile pokret prema naređenju Vrhovne komande, sutradan bi bile izložene bočnim napadom austrougarskog 8. korpusa i dovedene u nezavidan položaj.

U duhu pomenutog naređenja, Kombinovana divizija uputila je 2. prekoborjni puk, sa jednom baterijom, preko Parloga i Velike Lisine ka Trajanu (krajnji istočni vis na Ceru). Pošto su u isto vreme iz suprotnog pravca, nastupala tri puka 21. divizije 8. korpusa, iznenada je došlo do strahovitog noćnog sudara, kojim se zamenula Cerska bitka. Pod kišom od olova u borbu su uvođeni bataljon za bataljonom, puk za pukom (sa srpske strane 1, 2. i 6. prekobrojni puk, a sa protivničke 6, 8. i 28. puk 21 divizije). Stepanovićeve trupe su se bolje snašle na ispresecanom planinskom zemljištu, u tamnoj noći. Predvođene svojim neustrašivim oficirima, neumorno su napadale neprijatelja s fronta, s bokova i s leđa, sve dok ga nisu naterale u panično bekstvo prema Drini. U tom krvavom boju, kojim je Cerska bitka potencijalno dobijena, samo Kombinovana divizija izgubila je 45 oficira i 2.720 podoficira i vojnika, ali je neprijateljeva 21. divizija tako strvena da je "izvesno vreme bila izrubljena kao borbena jedinica". Sutradan, 16. avgusta, Druga armija je zaustavila napad 9. divizije 8. korpusa, a potom preduzela energično nastupanje grebenom Cera i Iverka, slomila žilav otpor snaga 8. i 13. korpusa, čiji su ostaci 19. avgusta pobegli preko Drine u Bosnu. Time je Cerska bitka pobedonosno završena, bez obzira na to što su se delovi Druge austrougarske armije zadržali u rejonu Šapca do 24. avgusta. neprijatelj je pretrpeo teške gubitke (600 oficira i 23.000 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja) i pognute glave pobegao preko Drine i Save. "Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su sva ona mesta, koja je svojom poganom nogom oskrnavio" - kaže se o tome u Stepanovićevoj naredbi trupama Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama, za koju je Stepa Stepaović dobio vojvodski čin.

U bici na Drini stepanovićeva armija je odigrala izuzetno značajnu ulogu. Osujetila je pokušaj austrougarske Pete armije da 8. septembra forsira Drinu i nanela joj teške gubitke (4.400 ljudi izbačenih iz stroja). U nasavku bitke odbila je više uzastopnih napada protivničkih snaga čak i one koje su ćesarevi generali ocenili kao "dostojne divljenja", prikovala za obale Drine i Save austrougarsku Petu armiju i Kombinovani korpus i mesecima trošila i iscrpljivala njihovu ofanzivnu moć. Osvrćući se na požrtvovanu odbranu Mačve, berlinski "Fosiše cajtung" ističe: "Tako reći korak po korak morale su naše trupe da osvajaju, sa promenljivom srećom u borbi, mačvanski prostor, oji je bio pretvoren u pravu tvrđavu".

Nalazeći se na cetralnom delu kolubarsko-suvoborske linije, Stepanovićava armija je, u velikoj Kolubarskoj bici, najpre zaustavila ofanzivu Pete armije na desnoj obali Kolubare, a potom poslužila kao stožer manevarskih poduhvata vojvode Putnika, koji su doveli do najsjajnije srpske pobede u Prvom svetskom ratu. Naime, stabilno stanje na frontu Druge armije omogućilo je vojvodi Putniku da najkritičnijim trenucima bitke sa tog fronta izvuče najpre timočku, zatim i Moravsku diviziju I poziva i uputi ih u pomoć Odbrani Beograda na osmaj i Varovnicu; tako je uspešno odgovoreno na napad Kombinovanog korpusa na najosetljiviji deo srpskog operacijskog fronta. U završnoj fazi bitke, Druga armija je pod borbom promenila pravac napada, probila front Poćorekove Pete armije na Parcanskom visu i kompromitovala njene raljske položaje. goneći rastrojene trupe te armije, u sadejstvu sa Odbranom Beograda i Trećem armijom, Stepanoviće divizije su skršile poslednji neprijateljev otpor na liniji Ekmekluk - Torlak - Dedinje - Banovo brdo i proterali ga preko Save i Dunava u Srem i Banat, nanevši mu pri tom katastrofalne gubitke; prema zvaničnim austrougarsim podacima, od 216.000 ljudi, koliko je Peta armija imala 28. novembra, ostalo je 13. decembra 1914. svega 40.000 ljudi sposobni za borbu, što znači da je za 15 dana izgubila 176.000 ljudi.

Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Druga armija je, u sadejstvu sa Timočkom vojskom, uspela da, upornom odbranom na uzastopnim položajima, uspori nastupanje bugarske Prve armije kroz nišavsku zonu i na taj način omogući glavnim snagama srpske vojske, oje su branile severni front, da se blagovremeno izvuku ispod koncentričnog udara udruženih nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa i osujete tri Makenzenova pokušaja da ih okruži i prinudi na kapitulaciju. Tako je, upravo u trenutku kada je izgledalo da će se - zbog dubokog prodora bugarskih snaga preko Bojnika i Lebana ka Kuršumliji - u dolini Toplice odigrati repriza "Sedana", protivudarom Moravske divizije II poziva (iz Stepanovićeve armije), bugarska 3 . brigada sjurena u Pustu reku i odbačena na istok oko 25 kilometara. Posle toga, Stepanović je, pod izuzetno teškim okolnostima, povukao svoju armiju na levu obalu reke Sitnice; predsedavao je istorijskim sednicama komandanta srpskih armija u Peći, zalažući se energično da se sprovede u život direktiva vojvode Putnika o povlačenju srpske vojske na Albansko primorje; i najzad, pod veoma teškim uslovima (oskudice u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povukao svoju armiju preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice za Skadar.

Mada je vojvoda Stepa Stepanović idigrao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Njene trupe su, u sadejstvu sa 1. armijom i savezničkim snagama, probile (15. do 17. septembra 1918) neprijateljev front na Dobrom polju i Kozjaku, a zatim slomile očajnički otpor njegovih snaga na više uzastopnih linija i kao lavina se obrušile u dolinu Vardara. Nastavljajući gonjenje rastrojenog neprijatelja, Stepine divizije su zauzele Štip, Kočane i Carevo Selo, izbile 29. septembra na bugarsku granicu i, uz pomoć Prve armije i savezničkih snaga, prisilile Bugarsku na kapitulaciju. Time je put za konačno oslobođenje Srbije bio otvoren. Posle toga, srpska Prva armija upućena je dolinom Južne Morave ka Nišu i dalje prema Beogradu, dko je Druga vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onoga dana (1. novembra) kada je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čime je cela Srbija bila konačno oslobođena.

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu sa oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tome, on je i dalje ostao miran i skroman čovek, koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svome narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere. Rukovođen tim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice u Čačku, kao običan penzioner.

Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama i susedima. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepaovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto to napišite."

Sto najznamenitijih Srba
srpskadijspora

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 8:34 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime11/2/2014, 9:39 pm

Milunka Savić (1890—1973)
















Rođena u Koprivnici kod Raške 24. juna 1890. (mada se nalazi i godina rođenja 1891.), kao kći Radenka i Danice. Početkom Balkanskih ratova 1912. Milunka Savić, prerušena u muškarca i kao dobrovoljac Milun Savić postaje vojnik u Drinskoj diviziji. Učestvovala u borbama, pored ostalih kod Skadra i u Bregalničkoj bici 1913. U bolnici na lečenju od zadobijenih rana otkrva se da iza imena Milun krije se Milunka, što se ubrzo pročulo u srpskoj vojsci.

Početkom Prvog svetskog rata ponovo se prijavljuje kao dobrovoljac i to kao član "gvozdenog puka". Komandant puka, bio je Dimitrije Matić. U isto vreme u jedinici ovog puka bile su dve hrabre heroine: Milunka Savić i Škotlanđanka Flora Sanders. U toku povlačenja srpske vojske preko Albanije, početkom januara 1916. bila je teško ranjena pa je preneta u Bizertu na lečenje. Istakla se u borbama za Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je "gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila je 23 bugarska vojnika. Za njena junaštva čuli su i saveznički vojnici, pa se i kod njih pronosila vest o hrabroj srpskoj devojci Milunki Savić. Posle oslobođenja Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, kao dobrovoljac ušla je u Moravsku jurišnu četu, da se bori sa najboljim i najhrabrijim ratnicima ove divizije. O njenom junaštvu i ratnim podvizima govorilo se u savezničkim armijama. U njenu čast postrojavani su elitni saveznički pukovi i njihove ratne zastave spuštane u njenu čast na pozdrav. O ratniku Milunki Savić pisala je strana saveznička štampa. Posle rata dopisivala se sa francuskim ratnim komandantima: Emilom Gepratom i Lujom Franše Depereom. Uprkos slavi i počastima ostala je i dalje skromna kakva je bila kao čobanica u dolini Ibra. Ranjavana je više puta. Za pokazanu hrabrost u borbama dobila je čin narednika. Pismeno je pohvaljivana od strane savezničke komande na Solunskom frontu. Najpoznatija i najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu među Srbima, dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnu i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova 1912—1913. Albansku spomenicu, Spomenicu za oslobođenje i ujedinjenje 1914—1918. dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom, ruski orden Krst svetog Đorđa Pobedonosca i druga. Zbog podviga u ratu prozvana je Srpska Jovanka Orleanka. Hrabro i stoički je sa svojom generacijom podnosila ratne nedaće.

Kada su ratovi završeni, kraće vreme bila je na službi u vojsci u Sarajevu, gde se venčala sa Veljkom Gligorijevićem, činovnikom Hipotekarne banke. Ubrzo se demobilisala. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo, nedaleko od Novog Sada. Na dobijenoj zemlji podigla je malu kućicu, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Muž Veljko, sa kojim je imala kćer Milenu ubrzo je napustio porodicu, a Milunka kao samouka bez škole, zaposlila se u Hipotekarnoj banci kao čistačica gde je dočekala i penziju. Jedno vreme pre dolaska na Voždovac, živela je u Skadarskoj ulici. Od svojih sredstava kupila je neveliku kuću na Voždovcu. Pred samu njenu smrt, nakon nekoliko novinskih tekstova o zaboravljenoj srpskoj heroini, dodeljena joj je garsonjera u naselju Braća Jerković.

Milunka Savić odgajila je i tri usvojenice: Milku, zaboravljeno dete sa železničke stanice u Stalaću, Radmilu-Višnju, svoju sestru od ostarelih ujaka i ujne i Zorku, sirotu devojku iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka Savić je ovo mogla postići jer je imala znatne prinadležnosti: platu, invalidninu i francuska primanja uz dve legije časti. U slobodnom vremenu šila je šinjele za vojsku, u čemu su joj pomagala i deca. Zanimljivo je da je u stanu za vreme školovanja držala i bugarskog studenta Bebela Ninkova, sina komandanta poražene bugarske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca da mu Milunka pomogne dok se ne snađe. Ostao je do kraja studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom-Višnjom (1921—2004). —

Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju. Danas jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 8:38 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime17/2/2014, 9:29 pm

LEGENDARNA MILUNKA SAVIĆ


... Pred njom su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave. Njene junačke i mladalačke grudi krasila su najveća srpska i francuska ratna odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima, dva Ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve, Albanska spomenica ...

... A imala je obično ime: Milunka. Još od one dvanaeste, kad je Srbija ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda.

Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.

... U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: "Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra..." Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: "Kad može Milunka..." Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem... Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...

... Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: "Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!" Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik ..."

... Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno...

... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...

... Malo je govorila. Smatrala je da je ispunila svoju dužnost: borila se, kao borac, s puškom u ruci, a ne kao bolničarka, mada je i bolničarke veoma cenila. Htela je u rat. Kad je Srbija ratovala s Turcima, bila je u kući svog oca u selu Koprivnica kod Raške. Imala je 20 godina. Devojačke želje u tim časovima, bile su daleko od nje. Htela je u rat. I bila je: dva meseca, pa je rat svršen. Kasnije, s Bugarima, ali opet dva meseca: sklopljen je mir... Na vest da je Švaba sa svih strana navalio na Srbiju, otišla je pravo vojvodi Radomiru Putniku...

... Istog dana popodne stajala je u stroju sa ostalim "prvopozivcima", jer joj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Narednik, brkata vojničina, koji nije znao za pogovor, rekao joj je: "Danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe ..."

... Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici, mladi i snažni, kao da su dobili krila: prešli su preko reke pa razbili Švabe. Milunka Savić je s bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: "Predajte se! Predajte se!" I Austrijanci su se predali. Odvela ih je komandantu puka i raportirala: "Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!" Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. Utom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komal granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici, evo je opet...

... U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila — hleba. "Ti asker, bre" — govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...

... Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni pod konac... Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: "Kaplar, Milunka Savić, napred!" Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: "Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu." Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze...

... Milunka je učestvovala i u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u "nep" između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika — spavao je uprkos topovskim pucnjima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri... Rekla mu je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju... Za to vreme, bugarski vojnici su se provukli i predali se...

... Kad je bila podnarednik, došao je komandant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge... Za čudo, rane su brzo zacelivale. Nije mogla bez fronta. Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojović i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom... Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila četiri kćerke koje žive u Beogradu. One čuvaju uspomenu na svoju hrabru i plemenitu majku.

Milunka Savić je umrla 5. oktobra 1973. godine u Beogradu. Živela je 84 godine.

Solunci govore


nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime24/2/2014, 10:25 pm

SRBI ZABORAVILI SVOJU JOVANKU ORLEANKU


Kako vreme odmiče u Srbiji je sve više onih koji veruju u istinitost onoga što je o Srbima i našoj otadžbini napisao Arčibald Rajs, saborac srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata. Ovaj znameniti Švajcarac po ljubavi prema Srbiji i srpskom narodu bio je veći Srbin od mnogih Srba, a u svojoj čuvenoj knjizi "Čujte Srbi" gotovo fotografski je opisao mentalitet srpskog naroda. Deo te knjige kao da je napisao prema sudbini Milunke Savić, srpske heroine iz Prvog svetskog rata i najodlikovanije žene u istoriji ratovanja, a posle rata zaboravljene junakinje koja je sebe i mnogo usvojene dece izdržavala čisteći beogradske kafane.

Uspomenu na ovu hrabru ženu, srpsku Jovanku Orleanku, danas od zaborava jedino čuvaju njen unuk Miroslav (55) i praunuk Vladimir (27) Savić, vlasnici kafane "Konak Milunke Savić" koji se nalazi na delu Ibarske magistrale između Čačka i Mrčajevaca.

RATOVALA POD IMENOM MILUN

Kada je započeo rat protiv Turaka 1912. godine Milunka Savić je na prevaru, pod imenom Milun, u muškom odelu i ošišana kao muškarac, stala u stroj srpskih ratnika i neprekidno je ratovala sve do kraja Prvog svetskog rata.

— Ostalo je zapisano da se Milunka proslavila kao bombaš Drinske divizije, kao borac na opsadi Skadra, kao bombaš Drugog pešadijskog gvozdenog puka, po tome što je preživela golgotu prelaska srpske vojske preko Albanije i što je prilikom proboja Solunskog fronta vanredno dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Da je Milun, zapravo, Milunka Savić, otkriveno je tek posle njenog prvog ranjavanja — priča detalje iz herojskih dana Milunke Savić, njen unuk Miroslav.

Njihova želja je da babi i prababi podignu spomenik u bronzi kakav zaslužuje i da rekonstruišu kuću u selu Koprivica kod Jošaničke Banje u kojoj je rođena i do ratnih dana živela. Spomenik visine preko dva metra već je napravljen u gipsu, ali njegovo izlivanje u bronzi će potrajati jer je Savićima za to potrebno oko 10.000 evra.

— Svoje babe Milunke, rođene sestre mog oca, sećam se izuzetno dobro jer mi je bilo 19 godina kada je umrla. Baba Milunka je rođena 1889. godine u kući u selu Koprivica u kojoj sam rođen i ja i u kojoj se vazda govorilo o Milunki kao velikom ratniku i velkoj ženi, a zapamtio sam i mnoge priče o njenoj mladosti, ratovanju, pravičnosti i humanosti. Bila je izuzetno jaka i fizički i duhom te je mogla, kako su pričali u selu, da sve seoske poslove radi bolje nego petorica jakih muškaraca — priča Miroslav Savić.

POTOMCI SAMI PODIŽU SPOMENIK

Potomci Milunke Savić imaju žarku želju da obnove i domaćinstvo u selu Koprivica u kojem je rođena srpska Jovanka Orleanka i da pred njenom rodnom kućom postave spomenik u bronzi dostojan njenog doprinosa srpskom narodu. Međutim, Savićima je to za sada samo želja dok, kako kažu, finasijski ne ojačaju, a da mole neće, kao ni njihova baba i prababa, nikoga.

Ratna herojstva Milunke Savić potvrđena su mnogobrojnim odlikovanjima među kojima su dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, srebrna i zlatna medalja za hraborost "Miloš Obilić", spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913, albanska spomenica, spomenica ratova za oslobođenje i ujedinjenje i najviša odlikovanja Francuske i Rusije koje se dodeljuju strancima. Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja, a prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d'Epere, komandant Solunskog fronta.

— Deo babinih odlikovanja se nalazi u muzeju u Beogradu, a neka su, na žalost, pokradena. Međutim, kada su prošla ratna vremena i kada je baba Milunka odbila da se preseli u Francusku, kako joj je bilo ponuđeno, uz obrazloženje da je "ona srpska majka i da mora da ostane sa svojim ratnim drugovima", država je polagano počela da je zaboravlja. Između dva rata živela je oskudno u svom iznajmljenom stanu negde na periferiji Voždovca, a od svoje skromne penzije je izdržavala svoju ćerku Milenu, koju je dobila sa nekim Crnogorcem u braku koji je kratko trajao, i tri usvojene ćerke. Kroz njenu kuću je prošlo još i oko tridesetoro dece iz sela Koprivica koje je odškolovala i izvela na put. Iz tih razloga ova humana i hrabra žena danonoćno je čistila Hipotekarnu banku i još nekoliko beogradskih kafana i stojički podnosila sve nedaće zaboravljenog ratnika.

Tek mnogo godina posle Drugog svetskog rata, na inicijativu Peka Dapčevića, koji je Milunku Savić izuzetno poštovao, dobila je 1972. godine stan, ali samo godinu dana od useljenja je umrla i sahranjena. Opet na insistiranje Peka Dapčevića i Viktora Bubnja, u Aleji velikana — pričaju o svojoj babi i prabavi Miroslav i Vladimir Savić.

Od rođenja Milunke Savić proteklo je ravno 120 godina. Da je Milunka živela i da je ratovala za neku drugu zemlju, verovatno bi godišnjica rođenja najodlikovanije žene u istoriji ratovanja bila obeležena na dostojanstven način i ne bi se sećanje na nju svelo na jedan jedini spomenik podignut u Jošaničkoj Banji.

Srpska dijaspora
nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime21/4/2014, 9:37 pm

MILUNKA SAVIĆ: Heroina, pa čistačica






VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

■ Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

...Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

■ Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece — kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

■ Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću "Ivan Milutinović". Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu — priča Milunkin unuk.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

■ Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece — priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja — Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

■ Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila — dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

■ Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena — postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad "nadničara" — priča Dejan.

U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

■ Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod "Pelivana" na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima — priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

■ Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine — kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.


PIŠTOLJ U TORBICI
■ MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže "šarca". On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima — priča Milena Stankov.

Marko Lopušina
Večernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 8:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime21/4/2014, 9:38 pm

Solunci govore — Blagoje Jandžiković


Solunski front-solunci govore Vn2FY



IZ TRI RATA — ŠEST MEDALJA



. Lako je, i u ono vreme, bilo Srbima u Srbiji: mogli su glasno i da zapevaju i da zakukaju. Možda su živeli i u siromaštvu, ali su imali ono što je najdragocenije: slobodu! Sve što su imali — bilo je njihovo...

Teško je bilo Srbima na Kosovu: ovde se šapatom i pevalo i kukalo! Šapatom se i nada prenosila: doći će željeni čas borbe i čas osvete! Sve naše bilo je i arnautsko i tursko: kuće u kojima smo živeli, polja koja smo obrađivali, voćnjaci i vinogradi koje smo svojom rukom negovali, stoka koju smo na svojim pašnjacima napasali ...

... Sve se smanjivalo, samo je arnautski i turski zulum rastao: zlostavljanje, otimanje, silovanje... Nasrtalo se na sve i na goli život. Prigovor je kažnjavan mučeničkom smrću...

... Ali, rastao je i gnev, stizao do grla — više se nije moglo trpeti: slobola ili smrt! Potlačen i ponižen narod nije više mogao da gleda kako mu zlotvor ubija braću i decu, obeščašćuje sestre, pali kuće . .. Narod se šapatom dogovarao o otporu i osveti... A narod je, u to vreme, bio jedno srce, jedna duša: rana na telu komšije, rođaka, prijatelja, druga — bila je i naša rana. Znalo se: ako danas plane komšijina kuća, sustra će moja; ako danas premlate bilo čije srpsko dete, sutra će moje; ako su juče silovali nečiju sestru, danas će moja biti obeščašćena...

... Stizali, tajnovitim putevima, glasnici iz Srbije. Donosili nadu i ohrabrenje: treba se spremiti za borbu! Srbija, govorili su glasnici, sprema rat Turcima! Bodrila nas ta nada, grejala naše duše, hrabrila naša srca: rat Turcima! Živeli smo za taj čas ...

... Ali baš u tom času, kad nas je nada obuzimala, s proleća 1912. godine, u moje selo Goraždevac dopre zloslutan glas: Turci nameravaju da uzmu srpske mladiće u svoju vojsku! Nije im dosta što ubijaju, otimaju i siluju, hoće i da poturče raju, hoće da srpske mladiće gurnu u borbu protiv svoje braće!

... Moj brat Simo se grdno uplašio — njemu devetnaesta godina: zar da bude turski vojnik! Strah prešao i na mene, iako sam dve godine mlađi. Rekosmo to ocu, a on spokojan: nikad to, veli, neće biti! Nikad moji sinovi, Simo i Blagoje, neće biti turski vojnici! Reče nam, potom, šta da uradimo: da odemo u selo Vragovac i nađemo Marka Radulovića, njemu da damo zlatnike, a on će nama dati puške! Pomenu imena još nekih ljudi koji će nam pomoći da pređemo granicu... Srbiji će, veli otac, dobro doći svaka puška!

... Nađosmo, sutradan, Marka Radulovića: mnogo se obradovao kad mu rekosmo šta nam je želja. Reče da će nam dati dve puške, revolver i municije koliko možemo da ponesemo. Za one zlatnike neće ni da čuje — dužnost mu je, kaže, da nam pomogne... Meni dade kratku pušku i reče: "Neka Bog da da njome smakneš sto Turaka!" Majka nam stavila u torbu tri hleba, grumen soli i četiri kriške sira. Roditelji nas, sledeće večeri, ispratiše uz reči: "Neka vas Bog čuva i sreća prati..."

... Zahvaljujući proverenim ljudima — stigosmo, posle nekoliko dana u Kuršumliju. Iste godine, u jesen, Srbija stvarno objavi rat Turcima. Tako započe i moje ratovanje...

... Bio sam u sva tri rata koje je Srbija vodila od dvanaeste do osamnaeste, ali ne mogu da nabrojim sva bojišta — ko bi se svega setio posle sedamdeset pet godina... Znam da smo kao na krilima jurili iz bitke u bitku i da nije bilo žrtve koju ne bismo rado podneli za svoj narod i svoju zemlju...

... U svim ratovima bio sam u komitskim odredima pod komandom vojvode Jovana Babunskog, majora Vojislava Tankosića, vojvode Vuka i drugih četovođa. Upoznao sam, još pre bojeva, komitske prvake: Nikolu Skadarca, koji je za prezime uzeo mesto rođenja, Temeljka Barjaktarevića iz Velesa, Miloja Dinića iz Kragujevca, Jašu Nenadovića iz Valjeva, Živka Gvozdića iz Vučitrna, Gligorija Ristića iz Peći, znanog kao Đorđe Skopljanče, i mnoge druge. Pamtim ih po tome što su nam svojim primerom pokazivali kako se neopaženo može privući neprijatelju, kako se tiho, bez reči, uklanjaju predstraže, kako se baca bomba u poslednjem trenutku, uskače u rov i golim rukama hvata za bajonet... Pominjem ih i zato što niko od njih nije dočekao kraj rata — pali su na raznim bojištima...—

...Kad smo, dvanaeste, izbili na Kosovo, goneći Turke, padali smo ničice i ljubili zemlju i puške-osvetnice... Nikad se nismo svetili nevinoj deci, slabašnim ženama i nemoćnim starcima, već samo dahijama, krvopijama, nasilnicima i pljačkašima...

... Bio sam na Kosovu i u februaru 1915. godine, kad su arnautske družine, naoružane bugarskim puškama i plaćene austrijskim parama, provalile preko granice, paleći srpske kuće i ubijajući nemoćne... U času kad je Srbija krvarila na bojištima, mislili su da je pravi čas da joj podmuklo, kako samo oni to umeju, zabiju nož u leđa... Bio sam u onom komitskom odredu koji je brzo stigao do Prizrena, zaustavio razbojnike i presekao im odstupnicu... I da ne pričam mnogo o tome: malo ih je koji su uspeli da umaknu u Albaniju... Tako su se onda branili srpska zemlja i srpska nejač...

... Za šest godina, za sve vreme ratovanja, srpsku vojničku uniformu nikad nisam obukao. Nosio sam koporan i čakšire, ponekad, kad je bilo nužno i ratne prilike zahtevale, nosio sam tursku odeću i čalmu oko glave; u dva-tri maha, po nalogu svojih starešina, nosio sam bugarsku šapku i bluzu, ali sam uvek bio u opancima... Kretali smo se lako, brzo, spremni da izvršimo svaki zadatak i voljni da se žrtvujemo... U svaku borbu smo ulazili duboko uvereni u prbedu. Ranjenog druga, ni po cenu sopstvenog života, nismo smeli ostaviti na bojištu, a o predaji neprijatelju nikada niko nije smeo ni da pomisli. Bili smo tako opremljeni i naoružani da je svaki komita mogao satima da vodi borbu — bez dodavanja municije... Bili smo, zaista, strah i trepet za neprijatelja. Onog časa, kad bi neprijatelj saznao da je opkoljen komitama — pucao je sebi u čelo da ne bi pao živ u naše ruke... Zarobljenike nismo dirali, ali prema onima za koje smo znali da su se silnički ponašali prema nevinima i nemoćnima — nismo bili bolećivi: stizali smo kao što stiže pravda, ponekad sporo, ali neizbežno...

Iz ljutih bojeva Blagoje Jandžiković nosi šest odlikovanja i dve Spomenice koje svedoče o Osvećenom Kosovu 1912. i vernosti otadžbini 1915. godine. Među odlikovanjima su dve zlatne medalje Miloša Obilića. Sad mu je 95. godina. Živi u selu Brežaniku blizu Peći, okružen neizmernom ljubavlju kćeri Anđelije i unuka Miodraga.

Antonije Đurić
SOLUNCI GOVORE

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime5/4/2015, 8:38 pm

Vojvoda Živojin Mišić







ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime5/4/2015, 8:38 pm

Живојин Мишић, рођен 19. јула 1855. године у селу Струганик код ваљевске Мионице, био је српски војвода из периода Првог светског рата. Живојин Мишић учествовао је у свим ратовима од 1876. до 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.

Преци Живојина Мишића доселили су се у село Струганик крајем XVII или почетком XVIII века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака у Црној Гори. Мишићеви родитељи, Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић), имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице - Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара било је живо.

По завршетку своје шесте године махом је у кућу помагао као пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због свог сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу уписао је 1868. године. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 1874. године у Војну академију у Београду, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио пољске радове.

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе као питомац Артиљеријске школе учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 - 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде Другог позива и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у Српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. године као поручник и комадант Петог пука Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. године предавао је стратегију на Војној академији у Београду.

Након Мајског преврата 1903. године био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја организације ``Црна рука``, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновић. Реактивиран је 1909. године, током Анексионе кризе, на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана Брегалничке битке, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, како би заменио њеног рањеног и болесног комаданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој Српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово тактизирање се исплатило пошто је Аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу који је започео Мишић, док је његова армија одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у националној историји и Мишић је од стране регента Александра унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године када се Српска војска повукла на Косово и Метохију, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог одбили су остали заповедници армија на састанку у Пећи и следило је повлачење Српске војске преко Црне Горе и Албаније.

На Солунском фронту 1916. године Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици на Горничеву. Пред сам крај рата у јуну 1918. године војвода Мишић постављен је за начелника Врховне команде и командовао је Српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918 године.

Живојин Мишић умро је 20. јануара 1920. године у Београду. Сахрањен је у породичној гробници која се налази на престоничком Новом гробљу (парцела 28, гробница 42).

Један од већих градских булевара у Београду, у чијој се непосредној близини налази и споменик овом војсковођи, носи име војводе Живојина Мишића

nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 57337
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime17/7/2018, 11:34 am

19. jul 1855. godine, Struganik - 20. januar 1921. godine, Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata.

Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1876-1918. godine. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Potekao je iz porodice koja se u XVIII-veku doselila u Struganik iz Tepaca u Crnoj Gori. Njegovi preci najpre su se prezivali Kaljević, docnije izvesno vreme u prvoj polovini XIX-veka Lučić i Živković, a njegovi savremeni srodnici često i Mišović. Trinaesto je dete Radovana i Anđelije (ćerke Jovana Damjanovića iz Koštunića).

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza. Tada je to bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u početku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru, koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a usput je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Obzirom da je bio najslabije dete u porodici, a zakon takav da najmanje jedno dete mora u školu. Izbor je pao na njega, što je njemu teško palo, ali je morao da poštuje odluku roditelja, tako da je osnovno školovanje započeo u Ribnici 1. X 1865. godine.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje, gde je za samo godinu dana završio 3. i 4. razred.

U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga izudara. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.

Šest razreda gimnazije učio je u Kragujevcu (od 1868. godine) i Beogradu. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 1874. godine u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio poljske radove.

U aprilu 1876. godine, još kao pitomac, je raspoređen u Valjevo, na svoju prvu oficirsku dužnost. Na bojištu je, u Srpsko-turskom ratu, komandovao Kolubarskim bataljonom 2. klase Valjevske brigade, sastavljenim od narodne vojske. Tada je zaslužio i svoje prvo odlikovanje, a u decembru je proizveden za pešadijskog potporučnika.

U ratu 1877-8. godine je Živojin Mišić je komandir čete valjevskog kombinovanog bataljona VII puka. Posle tih ratova, završenih pobedom Srbije, čitava 11. klasa vojnih pitomaca, kojoj je pripadao i Mišića vraćena je u akademiju da dovrši školovanje. Posle još dve godine školovanja raspoređen je u Prokuplje.

Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Srpskoj vojsci.

U rat sa Bugarima, 1885. godine, Mišić je ušao kao komandir 1. čete 1. bataljona u valjevskom V pešadijskom puku Drinske divizije I poziva, pa docnije postavljen za komandanta tog bataljona. Upućen je 1887. godine, pošto je prethodno unapređen u čin kapetana, na dalje vojno školovanje u Austro-Ugarskoj (streljačka škola u Bruku).

Generalštabni pukovnik je postao 1901. godine. Pored komandnih dužnosti u raznim garnizonima (Užice, Kladovo, Beograd, Kragujevac) bio je i kraljev ađutant (postavljen u leto 1893, a razrešen u proleće 1897. godine). Prateći kralja Aleksandra Obrenovića bio je 1896. na Olimpijskim igrama u Atini i posetio Hilandar.

Od 1898. do 1904. godine predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. U razdobljima: 1. XI 1898 – 26. I 1900, 5. X 1900 – 22. VI 1902. i 6. IX 1903 – 16. III 1904. godine. Mnogobrojne rasprave iz oblasti ratne veštine objavio je u Srpskoj vojsci i Ratniku, časopisima čiji je bio urednik. Predavanja pitomcima Vojne akademije objedinio je u knjizi „Strategija" (download u pdf formatu) koja je odmah uvršćena u obaveznu lektiru oficirskog kora.

Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. godine. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine.

Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909. godine, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija Srpske vojske“.

Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komadanta generala Petra Bojovića.

Komandovanje I armijom Živojin Mišić preuzeo je 2. XI 1914. godine u 21 čas u Mionici, što je ubrzo dovelo do povratka morala među srpskim ratnicima zahvaćenim malodušnošću. Sa njom je izvojevao blistavu pobedu u Kolubarskoj bici. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu.

Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj Srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, kockanje se isplatilo pošto je Austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila ujedno i prva saveznička pobeda u I svetskom ratu, a celokupna evropska štampa pisala je o srpskom trijumfu i o vojskovođi iz Struganika. Za te zasluge dobio je vojvodsko zvanje, 4. XII 1914. godine. U znak zahvalnosti „za oslobođenje Valjeva od gnusnog neprijatelja” proglašen je za njegovog počasnog građanina 14. VI 1915. godine, a deo tadašnje valjevske Ulice kralja Aleksandra poneo je Mišićevo ime.

Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915. godine, kada se Srpska vojska povukla na Kosovo i Metohiju, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. godine ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja.

Na Solunskom frontu 1916. godine vojvoda Živojin Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva. Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918. godine, a sa te pozicije komandovao je, u septembru 1918. godine probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu.

Ostala je poznata Mišićeva zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine: ”Svi komadanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!”

Po završetku rata vojvoda Mišić je postao načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. godine napusti tu dužnost i ode na lečenje u Francuskoj. Bolest ga je sprečila da dovrši pisanje svojih uspomena, započetih na lečenju u Francuskoj 1920. godine koja mu je pružila gostoprimstvo dostojno velikana.

Povratkom u Srbiju dobija najviše počasti. Naimenovan je za prvog načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ga postavlja i za svog počasnog ađutanta. Bio je to i kod kralja Aleksandra Obrenovića. Njegov vrhovni komadant i saborac mu priređuje do tada nezabeleženu svečanost. Posećuje ga u Vračarskom sanatorijumu i moli za dozvolu da u njegovu čast izvrši počasni defile kraljeve garde. Na čelu garde, prodefilova je pod punom ratnom spremom. U sanatorijumu na Vračaru, u pet sati ujutro 20. januara 1921. godine, zatražio je da obuče mundir. Poslednje reči su mu bile: "Opšta situacija je dobra. Neprijatelj se povlači na svim linijama."

Preminuo je kao vojnik.

nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Solunski front-solunci govore Empty
PočaljiNaslov: Re: Solunski front-solunci govore   Solunski front-solunci govore Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Solunski front-solunci govore
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: