Poezija čulnog

Уздах из твојих груди,
Дах стрaсти око нас,
У топлој постељи,
Обавијени тамом, лежимо.

Твоје усне, мирне,
Са укусом опорог црвеног вина,
Љубим те,
Љубим те врелим уснама,
Са новим жаром страсти,
Неугаслим, јачим,
Недовршена реч остаје нема,
На твојим уснама.

Додирују се тела,
Врела пожуда уливена у њих,
Ту на твојој усни, на твоме врату,
Остају пољупци, врели, лагани,
Дрхте ти груди,
Бисерне, чврсте.

Додирујем твоја немирна бедра,
Постајемо једно,
И траје трен,
Пловим твојим телом,
Испуњен тобом.

Тржим твоје уздахе,
Нове, јаче,
На мени, твоје руке, стежу ме,
Прстима кидаш моју кожу,
Пролазиш преко мога тела,
Слушам олују пригушеног крика,
Стајеш, пролази трен времена,
Дубоки тихи јецај, у загрљају.

Лежеш на моје груди,
Огрнута росом наших тела,
У тами на столу,
Просуто вино на белом стоњаку,
Последњи пламен свеће умире,
Са сунцем које нас не буди.

kljuch u vratima i jedan klik...
deli me od tebe...
mojih potreba i zzelja...
ulazim i istog trenutka
osetjam hladnotju zida
i tvoju toplotu...
vishe nas nishta ne deli...
postajemo jedno,
samo se sokovi i uzdasi
izdvajaju iz nas...

Varijacija, pesma clana LoodesaUZemljiChoodesa

Кључ у вратима и један клик...
дели ме од тебе...
мојих потреба и жеља...
улазим и истог тренутка
осећам хладноћу зида
и твоју топлоту...
више нас ништа не дели...
постајемо једно,
само се сокови и уздаси
издвајају из нас...

У твојој коси, остали су цветови јоргована,
Заборављени, помешани са месечевом срмом,
Негде под сенком мртве уличне лампе,
Љубио сам те, остављао усне на твојим уснама,
Оставио додире на твојим разголићеним грудима,
Волела си ме, ослоњена на стари камени зид,
Са хаљином које су моје руке подигле до твојих бедара,
Волела си ме додирима, дрхтајима, уздахом,
Док су се твоја колена стезала у грчу оствареног сна,
На мојим уснама, оставила си капи свога тела,
Док је ноћ полако одмицала, без шума, без трага,
Био сам брод који кида таласе олујног мора,
Узбуркали огањ који се не гаси,
На твојим бутинама остао је траг мојих руку,
Мој траг на твојим нежним бедрима,
Траг страсти, љубави, тихих јецаја снова,
Док су моји прсти односили цветове јоргована,
Заборављене у твојој коси,
Помешане са месечевом срмом.

Замрсио сам ти косу и бацио увојак на лице,
Затвараш очи, препуштена благом додиру,
Лелујам на твојим уснама, лагано, без гласа,
Прелазим твојим вратом, раменима,
Престајем да будем лахор, дирам ти груди,
Подижеш руке, избацујеш груди ка додиру,
Кружим око њих,
Спуштам се на твоје бокове,
Остављам траг на твоме стомаку,
Овијам се око твојих ногу, бутина,
Као ветар лета,
Милујем те, дирам твоје тело,
Док летим око тебе, која сањаш,
Препуштена додиру ветра.

20.03.2009.

Радозналост, жудња, невиност, младост

Знаш,
Негде иза нас,
Далеко иза нас,
Остало је време радозналости,
Време невиности првог пољупца,
Сада ту је,
Тек део наших младости,
Коју сам оставио на твојим грудима,
У сваком додиру усана,
Које су те љубиле,
У сатима који су падали,
Остављајући те у мојим рукама,
Које су пловиле,
По твојим бедрима,
По телу које је гасило моје пожуде,
Док сам цепао једра твојих најлуђих снова,
У једном дану, ту око поднева,
Када је страст,
Уклесана у поре додира,
У поре свих додира које си ми давала,
Титрала на врховима прстију,
Нескривена, слободна,
Као мисао која је летела,
На пучини откривене љубави.

Опрости, лагао сам,
Лагао сам да те нисам сањао,
Зато опрости ми,
На свакој лажи у којој те нисам љубио.

Лагао сам да нисам,
На твојим бедрима усне оставио,
Да нисам те врховима прстију тражио,
У царству месеца и мрака,
Сребрном свилом покривао.
Лагао сам, да гуди ти нисам уснама дирао,
Да тело твоје нисам скидао,
Хаљину твоју на њему кидао.
Лажем, да дахом те нисам тражио,
На твојим бедрима каном,
Реч жаром и лицем изгубио.

Опрости, лагао сам,
Да си са сунцем отишла,
Лагао сам и да твоје уздахе нисам сачувао,
И зато опрости ми,
На свакој лажи у којој те нисам љубио.

Дођи,
ноћ је касна, неки ситан сат,
дођи, нико нас не види,
сем кише која пада.
Дођи, љубићу те,
ту у тами која остаје,
по малој црној хаљини,
коју си на брзину одабрала због мене.
Дођи, љубићу те,
а ти, препусти се,
јер шта овако сами можемо губити,
сем нежности и ватре залутале ?
Доћи, пусти ме да лутам,
пратићу уснама,
несташне капи које падају,
које траг на твоме телу остављају.
Уздрхти, знам, дрхтај не можеш скрити,
уздрхти и буди море,
узбуркано, јако,
буди све, све што пожелиш,
у својој жудњи за мојим рукама,
које траже златне нити додира.
Пожели, покажи ми,
ја, господар и роб твоје похоте,
жељу ти испуњавам,
ону луду, најлуђу,
реци, немој прећутати сада,
оно притајено парче тајне.
Ту, под кишом, дрхтимо,
од страсти набујале,
страсти коју прстима гасимо,
на распаљеном бојишту.
Пусти бедра нека лудују,
пусти их, нека ме потраже,
у стиску твојих колена, пусти их,
нека се ослободе окова,
баци кључ невиних погледа,
пусти све и буди оно што сада јеси,
у цвету ноћи и немира,
ти љубавнице мога злодуха.

Негде на пола пута, између јаве и сна,
чекаш ме, ти, међу сенкама уличних светиљки,
на мокром асвалту, који упија слику твојих ногу.
Шапнућеш, поведи ме, љуби ме, заведи,
није ово страст, није ово љубав још,
тек је чежња, недочекана.
Поведи ме, путем помешаних снова,
знам љубиш ме, ћутиш, али знам,
желиш ме, овде и сада, у глувом сату таме, мрака.
Љуби ме, дајем ти се, поцепај ми хаљину,
малу црну, ону луду, тесну, издајицу,
скини ме, под месецом после кише, гола сам,
ту на огледалу плочника моја боса стопала остају,
а ти, погледај ме тако луду и онда,
љуби ме, заборави усне на мојим боковима, грудима,
заборави их на мојим бутинама, на бедрима, на уснама.
Чупај моју косу, бели врат предајем ти, јаче,
можеш ти и боље, грубље, знам, пламти у теби,
исконски жар љубавника, исконски жар таме,
оне привлачне, дате само теби.
Уби ме, уби ме лагано и брзо, ма уби ме,
време лети, спусти своје дланове на моје образе,
луда сам па шта, луда када желим.
Прати јагодице мојих прстију, прати их, водићу те,
дирај ме, тако волим, и ћути, не говори, само ме љуби,
истражи ме, пусти своје дланове луталице,
размакни ми колена, зграби их прстима, стисни их,
слушај уздахе, слушај крик који ћу пустити,
буди оно што ниси био, мој, сада,
не слушај себе, желим да кожа ми се јежи,
да осетим твоје чекање, негде дубоко у мени,
када мртви лептири живе.
Не штеди ме, заведи ме, не остаје нам много,
стегнућу те ногама, јако, најјаче,
тражи ме, нађи скривену тајну бедрима,
стегнућу те, дирати, уличу те у себе,
у кратком уздаху лудила,
у хиљаду лудих уздаха,
који ћу вриском завршити.
А онда, пусти ме, да ја тражим,
да откријем границе тебе,
пољупцима, додирима, ноктима.
Пусти ме, знаш да тако волим,
и немој ме одбити, јер ти си ја, а ја сам ти,
лудило помешане јаве, лудило чистог сна,
похотно, податно, пожељно,
пусти ме, да будем јава снова,
немирна река, немирно море,
животиња која кида ланце, која убија,
да би страст живела,
када престане сан,
негде на путу до јаве.