LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

Delite
 

 Ratko Petrovic

Ići dole 
AutorPoruka
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Ratko Petrović   Ratko Petrovic Icon_minitime13/2/2012, 4:17 pm

Ulica Gorkih Jagoda

Dobrodošla,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.

Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".

Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
Čak se i staro razgrabilo!

Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...

Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.

Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kog dana na meniju...)

"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Patetični dan!"

"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prođe nedelja!"

Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"

"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nešto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.

"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"

"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Đavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"

"Daj! 'Ajde!"

"A, za desert?!"

"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"

"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime13/2/2012, 4:19 pm

Pismo nesretnici koja ce me voleti

...

(Da, ovde se može normalno živeti... ali ko bi normalan, mogao da poželi - normalno živeti?

Situiranost? Kućica? Travnjak... Žene te hoće! Novac... Sve je to, znaš, pomalo dosadno.

Bar za mene. Nje mi sladak milion, već trošenje poslednjeg dinara iz džepa pocepanih farmerki, kupujući kartu za prvi jutarnji voz iz Novoga Sada, Vršca, Niša... Sa gitarom, i još pola litre crnog...

To je za mužjake što svijaju gnezda, i picane slike o životu, koje kače za svoje drage u slikovnicu razmnožavanja. Životinjski upisana stvar. Matrica za mase. Brlozi za prasice. Gnezda za Kukavice. Sve ionako dele istu matricu... Priroda je tako udesila stvar.)
............


U startu da rasčistimo,
neću nikada imati para da nekoga
vodim u lagodan život,
i sve što se bude sticalo,
moraćemo da stičemo zajedno.

Koja god da me nesretnica zavoli,
nek zna,
bićemo sirotinja.

Vući ćemo se po potkrovljima,
i deliti pola jabuke za doručak.

I mlađa deca će nam nositi jakne i čizmice,
koje su starija prerasla.

I ruke ću možda uvijati u krpe,
krvave od žuljeva,
ali ima ko će jedini na svetu
u njima videti nežnost.

Bajke, ne pričam bajke.
Laži, ne šapućem laži.

Nahranite sve princeze,
kad su site,
ne treba im bajka.

I dajte, molim vas,
te prinčeve,
koliko god da košta kilo istih,
ja častim,
dajte, onima koje su na njih čekale,
i za njih prale svoja tela u mleku.

Meni dajte Pepeljugu.
Bez staklene cipelice.
Dok je još sirota i musava.

Stići ćemo do Pariza i do Njujorka,
živećemo u Provansi i u Toskani,
praviti naše vino i brendi od dunje,
kalvados od jabuke...

Ali neće biti lako.
Nikada.

Nikada, jer vodićemo život.

Dok mi nemir ne dobije noge.

Onda smo čerga, moja buduća nesretnice.
Kosa će ti biti prašnjava i grejaćeš se kraj vatre.
Adresu nećeš imati.

I znaćeš tad, makar ko ti se zaista raduje.

Sve dok ja budem hteo da se mučim za to,
imaćemo ograđeno parče zemlje...

Sve dok je to ono što želim da obezbeđujem.

Ali šta će nam?
Sednemo na biciklu (ti na volan),
i sve je naše.

Izaberi planinu,
jezero,
i sve je potpuno naše.

Upri prstom
u mesto koje bi da podeliš sa mnom
i stajemo tu...

Dok se svi načude – „Koji su ovi?“,
mi već odosmo dalje
po našem dvorištu sveta...

Imati? Posedovati? Skupljati materijalne stvari?
Nazivati ljubavlju nagone? Čemu?!

Slikati se kraj zgradurina
u gradovima koji se nalaze
u turističkim brošurama?

Ne.
Ti buduća nesretnice koja ćeš me voleti,
znam bićeš dovoljno samosvesna,
da uživaš u tom čudu,
što smo se uopšte ti i ja sreli.

Jer to je nemoguće poklapanje...

Ja verujem
da se poznata Vasiona milijardama godina
razvijala
u ovom pravcu,
evoluirala,
jedino i baš,
da bi se stvorio taj
trenutak
koji čeka na naš
susret...

U mukama! Zvezde su se gasile!
Sazvežđa grčila od bolova
i kovitlala u agoniji,
zauzimajući položaje
koje će omogućiti
da se ti i ja sretnemo...

Najteži porađaj
jednog trenutka
u istoriji
svemirskih
časovnika
koji su bez kašnjenja
otkucavali
i pratili rast
jedne alave
beskonačnosti
za prostorom...

Tren koji
bi posramio zlatne
epolete eona,
koji se diče vremenskim razmacima
u kojima su proždrali
čitave vrste godina
i dana
po svim zabačenim
uglovima Vasione.

Sve radi tog trena
kada će nam se oči susresti.

I ti ćeš znati to...

Nećemo se završiti
kao ljudi,
završićemo se kao zvezde.

Crne rupe su jele
svoje stomake
i prostore
da uspore
i rastegnu vreme
dok se ne pronađemo.

Da se ne mimoiđemo
na ovom peronu
gde se samo
sine životom
pa nestane
- zauvek.

Amebe su isplivale na kopno
i počele sa traženjem kičme
i čvrstog skeleta
i započele evoluciju,
jedino zbog nas dvoje.

Veruj mi,

zvonaste meduzice su se mučile
da okoštaju,
do boli,
i dobiju čvrste oblike
od kojih će jednom
nastati ruke,
kojima ćemo se grliti
daveći se u nežnosti

i kamene glave
nekakvih morskih ježeva
su se trudile,
dole u dubinama okeana
da ni iz čega stvore oči,
upirući ih ka suncu
milenijumima
svakodnevno

oči,
kojima ćemo
se jednom gledati

vulkani nisu
bljuvali,
tek eto tako,
kao mamurni
skretničari na
seoskim prugama
u novembarska jutra

već je trebalo
postaviti stvari
na svoje mesto.

Za nas
napraviti geografiju.

Stvoriti prostor i vreme
da se jednom
odigra i odživi
- ljubav...

Između vremena
kada su Bogovi prvi put
prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj jednog
zrnca vremena
pre nego što nas
zauvek ne bude više.

I zato ne želim naše disanje
da protraćim na putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.

Meni je korak s tobom večnost.

Na druga mesta bih da te vodim.

Znam par vrata,
koja ćemo zajedno otvarati.
I svaka nova,
otvore još po troja vrata magičnog...

Obećavam ti
sa mnom ima samo više.

I ako se već ide nekud.
Želim da putujem u tebe.

Srcem.

Najlepše razglednice će mi to biti.

I manimo se čuda arhitekture.
Šta je koga briga gde sam bio?

Zar sam toliko mali i beznačajan,
da bi me velika dela u pozadini
morala učiniti većim u uspomenama?

Uspomena na tvoju ruku
u mojoj ruci će me činiti
najvećim...

Ja se sećam za sebe, ne za druge...

Slikaću se kraj tvog vrata,
a ti ležeći na mom stomaku.

Onda među stubovima
tvojih nogu i među
mekoćom tvojih prstiju.

Buduća nesretnice,
koja ćeš me voleti,
zbog onoga što jesam,
i ko sam,
a ne zbog pravila prirode,
(jer po tim pravilima,
koja zahtevaju
od mužjaka određena ponašanja
i sposobnosti,
ja ne nudim previše...
ne toliko jer nemam,
već jer ne želim,
niti me zanima...)

želim ti laku noć, dobro jutro, dobar dan, gde god da si sada...

I ne brini... kiše će prestati.
Njime te čuvam od drugih.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime13/2/2012, 4:19 pm

Pouke

Ako si težak
to ne znači da si i stabilan.

Vetar,
može počupati
ogromno drvo
iz korena.
Ako mu se tako hoće.

Dok će
malena vlat trave,
od snage istog vetra
ostati nedirnuta.
Nepočupana.


Ako si jak
to ne znači da si i neuništiv.

Velika usijana stena
na rubu pustinje
će se hladiti u noći,
stezati, sažimati...

A potom će se
kada je obljubi hladnoća
pustinjskog zagrljaja,
ona prosto raspolutiti,
raspasti, na najsitnije
parčiće kvarca.

Dok će se
maleni kaktus
iz iste te hladnoće,
samo dobro
napojiti.

I biće spreman
da se
zdravo zeleno ceri
ceo sutrašnji dan
Suncu u lice.

Ogroman je problem
kada je čovek veći iznutra
nego spolja...

Jer, ljudi imaju granice u očima,
sa olako podmitljivim
stražarima...

Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.

Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.

Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.

Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.

Preraspodeli.

Ti si figura od stakla.

I te kamenice pesnica,
što bacaju na tebe,
lome te u krtu parčad
i prave
na hiljade malenih zvezdi
da večeras
sijaju od mesečine:

(kao) još jedno
Sazvežđe Bola.

Ne boj se.
Preraspodeli svoje zvezde.

Sudari svoje svetove
i sazvežđa sa nekim.

Ako ste osuđeni na haos,
nek zasija haos sudara zvezda
u vama - najjače. Najšarenije.

Ako ne umeš da se
snađeš u postojanju,
budi sa nekim,
najlepši, najspektakularniji
primer snalaženja
u svetovima nepostojanja.

U svetovima gde stvari postoje
tek kada ih se setiš i dosetiš.
I gde stvari ožive
tek kada ih se dotakneš.

Takvi svetovi se prenose dodirom.

Uzmi svoju ljubav za ruku
i povedi je.

Siguran sam da sasvim dobro
umeš i to.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime13/2/2012, 4:20 pm

April

Ljubi:

Tek onog, koji pred tobom
drhti.

Jer to je zemljotres srca.

Dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti...

Izvajaj te vrhove svojim
dahom.
Ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti.

Nemoguće stvari
uvek imaju
veoma moguće
završetke.

Ali nemoj to da dozvoliš!
Nikada...

Veruj da je ipak možda
voda žednija nas,
nego što smo mi žedni nje?

Čuda samo tako opstaju.

Kada i druga čuda
veruju u njih.



Znaj:

Ko se smeje iz srca
taj i plače istog trena.

Sa suzama u smehu.

Tako ćeš prepoznati
s kim se treba smejati.

Kad se Srce smeje
- ono i plače.



Veruj:

Da ozbiljno treba
razvući čitav osmeh do neba.

Pa stavi osmeh na lice
i razvuci ga preko cele ulice.

Jer osmeh treba od srca dati
nekome da tuge svoje skrati.

Pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku,
upleti te usne u ram, u nečiju sliku.

I smej se okom, može to tako, o da!
a smeje se i zagrljajem, onaj ko zna...



Sanjaj:

Kao da ne spavaš u mraku...

Već kao da si uspavana
u leto, pod suncem.

Sanjaj, kao da ti je jastuk
onaj kog voliš.

Sanjaj neke,
kao ljubljenje
divne stvari.

Pa kad se probudiš,
ti se okreni ka dragom
i nastavi gde si
u snu stala...



Plači:

Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.

Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.

Uštedi po koju suzu
za tad.

I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...

Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:

Ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime13/2/2012, 4:22 pm

Pahuljica

Doći će hladne noći, ledene kiše,
i vetrovi što cvile, vetrovi što pate.
Osetićeš kako u tebi samoća diše,
plakaćeš kroz najtanje somotske sate.

Poletećeš tad u ove pesme,bilo kamo
i nisi se nadala, da će na kraju ispasti,
kako bila si pahulja malena samo
u nečijim usputnim smetovima strasti.

A umesto uspavanke za svoje nemirne sne,
grcaj pesmu, koju si dosad pevala,
znam ja dobro, znam ja baš sve,
al’ sama si birala, sama si snevala...

I kad je već tako, dajem ti... evo!
privi noćas ovu pesmu uz svoje grudi,
pisanu, dok sam te dečački snev’o...
sama si birala mila, pa sada sama i budi.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 9:58 pm

MENE JE GRADILA PATNJA


Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.

Tuga, u korak, išla k'o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.



Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.

I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 9:59 pm

ŽELJA (U KIŠNO JUTRO)


Voleo bih da me čeka tvoj zagrljaj
u neko kišno jutro, u neku jesen.
I da ti sebe ostavim toliko, da pred kraj
komadić sebe, jedva ponesem.

Ne očekuj ništa veliko da ti kažem
gledaću te glupavo... znam to samo:
Ako budem govorio, možda i slažem,
da te manje volim, nego što to znamo!

Ono za čim tragaš, sinoć ti nisam dao
nisam ti bio ni pirat ni princ baš neki,
još kod prvog pogleda sam nem ostao
sluteći da smo već pomalo daleki.

Nemir od ovih stotinu mrava pod košuljom
založiću za još jedan mamurluk rošavi,
kad ne umem da ti kažem kako te volim
nek koraci moji, budu prethodnica košavi!


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:00 pm

HOĆU

Hoću da te ljubim, da prođe
sve loše, što su ti ikada rekli.
I kad po tebe zli Mesec opet dođe,
bez straha se mojom ljubavlju prekri.

Hoću da te grlim za svaki onaj put
kad nije imao ko da stane uz tebe.
Kad ti je neko hladan i sasvim krut
poseko snove mlade, još pre berbe.

Hoću da ljubim sve te ožiljke tvoje
svaki, koji su ti mila ikad, ikad zadali!
Da te čuvam, od onih što ti setu kroje
i koji su tvoju ljubav večito potkradali!

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:03 pm

APRIL (odlomak)



II


Znaj:

ko se smeje iz srca
taj i plače istog trena

sa suzama u smehu

tako ćeš prepoznati
s kim se treba smejati


Veruj:

da ozbiljno treba
razvući čitav osmeh do neba

pa stavi osmeh na lice
i razvuci ga preko cele ulice

jer osmeh treba od srca dati
nekome da tuge svoje skrati

pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku,
upleti te usne u ram, u nečiju sliku

i smej se okom, može to tako, o da!
a smeje se i zagrljajem, onaj ko zna...


Ljubi:

tek onog, koji pred tobom
drhti

jer to je zemljotres srca

dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti

izvajaj te vrhove svojim
dahom, ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti

Sanjaj:

kao da ne spavaš u mraku

već kao da si uspavana
u leto, pod suncem

sanjaj, kao da ti je jastuk
onaj kog voliš

sanjaj neke,
kao ljubljenje
divne stvari

pa kad se probudiš,
ti se okreni ka dragom
i nastavi gde si
u snu stala


Plači:

Žensko si.
Ako.
Plači kad treba
i malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.

Jer sigurno da dolazi
vreme neželjenog plakanja.

Uštedi po koju suzu
za tad.

I par njih odvoji
onako sa strane,
za mene.

Ne mora da budu
nešto prevelike,
ni prevše bistre,
ali odvoji ih
baš za mene,
i nek su od srca...

Pa, kad krenem na put,
da ponesem
more iz tvojih očiju,
i da znam:

ima u jednoj kapi,
većih bura i oluja,
nego u Okeanu


Sakri se:

i ja ću da zažmurim,
da brojim lagano do deset

unatraške

pa ću u kofere ruke
svoje da potrpam,
tople osmehe da uvijem
u marame,
komad leta,
šaku snega,
i tvoj lik

pa onda na perone
i brodove,
da te nađem,
da te tražim
svud po ovom svetu

i na kraju neću
da plačem,
kad mi život
upadne u oko

i kad vidim
da te nigde nema.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:05 pm

O SVEMU ŠTO ŽELIM



Najviše te želim
sa svim tvojim manama.


Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!


Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…


Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.

Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…


Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…


Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…


ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje


polomiti da vidi
“kako radi”

polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:06 pm

Šansa

Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...

Noćas me
jedino možeš imati.

Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki

Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...

Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi

i grmim
svoje tajne strahove

Strahove samoće

Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca

Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina

Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše

tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni

prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu

naiđi...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:08 pm

POSLEDNJA PESMA

Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.

Bio sam modar od života uvek...

Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice...
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.

Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.

Rođen da umrem.

Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?

Znaj, da sam uvek bio dete...

Navlačeći maske, tkane od mašte,
bujne kao stotinu proleća,
ja sam živeo hiljade života!
Za sve ovo, svoje kratko vreme,
ja sam sanjao i maštao.

Tebe najviše!

Nisam se plašio velikih bitaka,

onih, prsa u prsa,
gde se glava sigurno gubi!
Plašio sam se onih ljudi,
što ti se podmuklo privuku
u liku prijatelja,
pa te izdaju!

Radi pet minuta pažnje,
nekih još jadnijih duša od njegove...

Možda, radi par novih santimetara,
naraslog ega?

Ili ti se nadviju nad posteljom,
dok si u snu...
Pa te pridave,
kad ne mogu da te spuste na zemlju.

Krila bi ti polomili,
da letiš njima!
A, ovako, ne znaju kako protiv mašte,
jer je sami nemaju.

Možda ćeš se setiti kako sam te voleo?
U to nemoj da sumljaš!
Priznajem unapred svima,
sve sam drugo lagao, sem toga!

Neka mi oproste!

Nisam mislio zlo.

Mada sam imao taj otrovni zub,
koji je često trovao moja usta,
koji je ostavljao gorak ukus,
kakav samo glupost ume da ostavi.

Nisam ostajao dugo otrovan od njega,
možda samo zanet u pogrešnom pravcu,
ili sa blago zamućemnim vidom...
Sa blago iskrivljenim pogledom na svet.

Što i nije moralo da bude loše!

Blago onima, koji znaju svoj put.
Koji misle da znaju, šta će biti petnaestog
kroz desetak godina...
Oni mogu odmah da umru!

Takav život je beskonačno siv,
i tužniji od smrti...

Ja, nisam znao šta me sutra čeka!
Zato mi je bilo tako interesantno,
da budem, makar još jedan dan, veliko dete.

Ako me budeš žalila,
onda moraš znati sve o meni.
Ne želim da budeš u zabludi...

Ja nisam imao mračnu stranu.
Ja sam imao sivu stranu...
A, ona je mnogo gora!

To je ona strana,
gde nisi svestan sebe.
Nego, imaš iste dane,
iste sate, iste minute i sekunde,
beskorisnog postojanja!

Kada si ništa drugo,
do spleta okolnosti,
i jednog događaja
među tvojim roditeljima.

Kada si još jedan "obični", recimo,
među četiri zida u nekoj petospratnici,
gde život, nije ni u prolazu...
A, smrt vreba, da izbriše još nečije ime,
iz adresara.

Da sam imao tamnu stranu,
makar bi' bio između dve vatre!
A, ovako sam često bio, kao reka,
koja zađe u dosadnu ravnicu,
i razlije se u široko, mutno korito.

Siv, i široko dosadan.
Mutan i zaprljan.

Kao reka, koja se vuče dosadnom ravnicom,
sa istim, jednoličnim obalama,
ne menjajući svoj pravac,
do nekog mora, gde će se bedno uliti,
i upraljati more, svojim tonama mulja.

Takav sam u svom sivilu...

A, ne kao planinski potok,
sa viugavim tokom...
Uvek bistar! Oštar! Snažan!

Reći ćete zajedljivo "Ali, plitak druže!"

Pa, bolje plitak, i zdrav!
Nego dubok i mutan, muljevit... bolestan.

Radovao sam se u jednom danu života,
za sto godina!
I patio u drugom, sutradan, za milion.
Živeo sam u magičnom svetu,
i padao hiljadu puta, dok nisam na kraju propao.

Ne žalim!

Ali oni periodi u kojima sam tonuo u sivilo običnog,
koštali su me života.
Njih sam najskuplje plaćao!
Minutima, danima, i godinama
svog života!

Bačenim uzaludno!

Tada su satovi samo odbrojavali
jedan tren života manje!
A, tek kada sam na kratko uspevao da se prenem,
shvatao sam tu preveliku cenu,
koju nisam smeo da platim,
a, platio sam unapred...

I bio sam nemoćan, da išta drugo učinim,
sem da u mašti, obojim ono,
što sam ranije stopio,
i potopio u sivo...

I opet ću potonuti u sivilo!

Jer ti nisi htela,
da me zauvek obojiš u boju tvojih očiju,
ili boju tvojih usana...

Jer, nisi htela da mi obojiš jutra,
bojom svoga glasa,
bojom tvoje kose...
A, znam da bi to, jedino ti umela!

Čućeš negde, da me više nema...
Nekad, za pola života, ili već sutra?
Negde s druge strane sveta,
negde daleko, među sivim strancima...

I biće! Znam!
Usidrene u nemu tačku,
oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
da sam prah i pepeo.

Ako, se ljubav, i može u nešto tako pretvoriti?

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:09 pm

PTICE I LJUBAV


pesma za one dečake i devojčice, koji suviše prerano hrle, u NEKE stvari NAS odraslih



Pronaći ćeš sasvim
iste principe
kod ljubavi i ptica

isto su krojeni u biti

dok si ranjiv, mlad
i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti

- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje

kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna - odmah svega

ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo

možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva

ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi...

ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena

i nećeš znati
šta je to letenje

mislićeš da je tvoj pad
bio sasvim jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!

baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime!

ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju... a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!

tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!

sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba

i ako naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti

tek tad
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava

moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš

ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima

ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem

neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!

zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!

čekaj ga!

ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih

ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak

ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let

čekaj, maštaj i veruj...
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena

ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu

letu bez granica,
u ljubavi bez granica

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:10 pm

Ja verujem
da se poznata Vasiona
milijardama godina razvijala
u ovom pravcu,
evoluirala,
jedino i baš da bi se stvorio
taj trenutak
koji čeka na naš susret...

U mukama!
Zvezde su se gasile!
Sazvežđa grčila
od bolova i kovitlala u agoniji,
zauzimajući položaje
koji će omogućiti
da se ti i ja sretnemo...

Najteži porađaj jednog trenutka
u istoriji svemirskih časovnika
koji bez kašnjenja otkucavali
i pratili rast
jedne alave
beskonačnosti
za prostorom...

Tren koji bi posramio
zlatne epolete eona,
koji se inače diče
vremenskim razmacima
u kojima su proždrali
čitave vrste godina i dana
po svim zabačenim
uglovima Vasione.

Sve radi tog trena
kada će nam se oči susresti.

I ti ćeš znati to...

Nećemo se završiti kao ljudi,
završićemo se kao zvezde.

Crne rupe su
jele svoje
stomake i prostore,
da uspore
i rastegnu vreme
dok se
ne pronađemo.

Da se ne mimoiđemo
na ovom peronu
gde se samo sine životom
pa nestane - zauvek.

Amebe su isplivale na kopno
i počele sa traženjem kičme
i čvrstog skeleta i započele evoluciju,
jedino zbog nas dvoje.

Veruj mi,

zvonaste meduzice
su se mučile da okoštaju,
do boli,
i dobiju čvrste oblike
od kojih će jednom nastati ruke,
kojima ćemo se grliti
daveći se u nežnosti

i kamene glave
nekakvih morskih ježeva
su se trudile,
okamenjene
u glavobolje naprezanja,
dole u dubinama
okeana
da ni iz čega
stvore oči,
upirući dve mrtve
tačke svojih temena
ka suncu,
milenijumima
svakodnevno

oči,
kojima
ćemo se
jednom gledati

vulkani nisu bljuvali,
tek eto tako,
kao mamurni
skretničari
na seoskim prugama
u novembarska jutra

već je
trebalo
postaviti
stvari
na svoje mesto.

Za nas
napraviti geografiju.

Stvoriti
prostor i vreme
da se jednom
odigra
i odživi - ljubav...

Između vremena
kada su Bogovi
prvi put prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj
jednog zrnca vremena
pre nego što nas zauvek
više ne bude.

I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.

Meni je
korak s togom
večnost.

Na druga
mesta bih da te vodim.

Volim te.



II

Misliš da je bilo lako
da stotinu hiljada
milijardi zvezda
zauzme svoje projekcije
u jednom haotičnom
beskraju zvanom Vasiona?

I da “vise”
okačene
ni o čemu?

Morali smo se pod nekom
sresti.
Nisu smele da rizikuju.
Zato ih je tako mnogo.

To je prosto bilo tako.

Ni tvoj otac,
ni moj,
ni naše naivne majke,
nisu slutile o prevari
koja će uslediti.

Sve to.
Od Adama i Eve
na ovamo,
cela ta gužva,
da bismo se sreli
ti i ja.

Volim te.





III

Sve te neuspele ljubavi
tokom čovečanstva,
samo su bile prototip za našu.

Čak i one
najuspelije,
samo su bleda verzija.

Zalud su propali
Romeo i Julija.
To nije bila ljubav.

To je bila samo proba
kostimografije.

I zamisli koliko ih
je jedna obična priprema za nas
zanela?

I koliko skupo koštala?

A i oni
što su bili te sreće da vole,
ne znaju koliko je to smešno
i da je to samo grub
skelet
za ono što je pripremano
da bude među nama.

Bogovi su se odrekli
ljubavi, kada su videli o čemu
će to među nama biti reč.

Tako je zamrla
grčka mitologija.

Bogovi ljubavnici,
zamrli su kao domaća
proizvodnja televizora.

Bezbojno,
jadno,
ni do kolena,
ovakvoj konkurenciji.

Znaš to…
Volim te.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:11 pm

SOUL PAINKILLER(S)

Neću te izlečiti
od muškaraca,
od kojih
tako neizlečivo boluješ
ove zime,
u kojoj se snegovi
svakodnevno
serviraju za doručak
bušnim cipelama
u predgrađu.

Kažem – muškaraca,
jer za ženu koja voli,
jedan muškarac
su svi muškarci ikada.

S mnogima si ležala,
ne bi li preležala
to ime koje te žulja
pred spavanje,
i zbog kog se okrećeš
s boka na bok u postelji,
svake večeri,
po čitavu noć,
do zore.

Princezo
na zrnu
snova...

Ali to tako
ne ide ludo jedna.

Nije bitno
s kim spavaš,
već s kime uspeš
da prespavaš.

Nisam tvoj gad
i ne mogu ti pomoći.
Ne mogu te dokrajčiti
niti osloboditi.

Ja sam samo gorka
pilula
koju ćeš progutati,
ne bi li ona tebe progutala
pre spavanja.

I ne plači preda mnom
moje su šake od šećera,
istopiće se od tvojih suza.
Ništa onda,
ni od ovog zagrljaja.

Proći će me želja
da ti ostavim prostora
da i ti budeš
nečiji gad ove zime.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:11 pm

jedina prava hrabrost muškarca

Vratiću se, kada bude kasno.
Prekasno...
Kad se proleća ne budu više primećivala
od običnosti koja ti se uselila u obraze.

Kad te samo još neverica može nasmejati.

I kad me shvatiš skroz,
sve lakoće moje, i moje težine,
sva ćutanja i reči...

Kada budeš znala zašto
uvek idem bez kišobrana,
a život počneš posmatrati
kroz obaveze, doručak,
neplaćene račune,
kafu, porez i bore...

Kada rutina pojede magiju.

I ako te tada još uvek budem voleo,
nek sam proklet...

Onda sam te zaista voleo.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:12 pm

KRAJ

Što je trebalo reći – rečeno je.
Što je trebalo prećutati – vrisnuto je.
Što je trebalo dovršiti – dosanjano je.
Što je trebalo slagati – nije.
Što je trebalo odigrati – preskočeno je.

Što je trebalo pustiti – biće.
Što je trebalo prodati – poklonjeno je.

Što je trebalo postaviti na noge – već je prohodalo
eno ga ode...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:12 pm

REQUIEM ZA NEVESTU

za prijateljicu
koja me je učila da pijem rum


Jednom nas je čekao
septembar, i sad me pita
svake jeseni – gde smo...?

Što nas bre nema
onog obećanog dana?

Šta da mu kažem?

Ja ne umem
ni da lažem,
ni da prećutim
tako dobro kao ti...

Nikad nisam umela.
Brbljiva pre podne,
a popodne tako tiha,
da mož’ tišinu po meni
naštimovati...

Miriše na nas svaka
sveža noć ove jeseni...
Dah se stegne, koža naježi...
Obraze zagrize vetar,
oči zasuze, doduše
ne od vetra (ali vadim
se na njega)...

I na poslednje nam dane
liči – ovaj mraz kao noćas...

Jednom nas je čekao septembar
da u svoje zlato, okuje nam prste.
Sada okiva mi misli.
Rđavim ekserima opalih listova.

Ponekad tako boli,
ne zna danima da prođe.
Zalepe se misli, sve za istu stvar.
Za istu sliku.

Par reči previše,
beše dovoljno za kraj.
Da smo toga dana umeli
da ćutimo, danas bi umeli
da pričamo...

Kraj ispisan tvrdoglavošću
i podvučen debelo dvaput
- glupoću...

Ispisan tek ovlaš,
nezvanična verzija, u kratkim crtama,
skica završetka,
ali tinta još uvek nije suva...

Tako da ne smem čak
ni uzdisati kad se
nagnem nad njega.
Da ga dahom ne zasušim.

Ne dam! Nema kraja.
Ja prosto ne umem da ga vidim.

Fali mi poslednja scena...
Šta li piše u tvom primerku
naše priče?

Ima li tačke na kraju?

Kao da su od kamena ovi dani,
jedva ih okrećem...

Zbog našeg kraja,
ja ne umem nove početke...

Ne umem pred drugima
opet da budem gola.

Moraš mi pomoći.
Nacrtaj mi.

Maši rukama...
Jedna reč, dve... stran pojam?
Ljubav?! Ići dalje?!

Deri se,
ili šapući...

Samo dođi
(ali da te nisam zvala sama)
pričaj, odgovaraj na pitanja
(koja ću prećutati (čak ću
te tad i pogledom izbeći))
ostani, (a da ti to ni ne zatražim)
ostani, iako ću te terati...

Toliko ću te znati, kad dođeš,
čak i u koliko se ponos bude
gordio, prepoznaću ti u rečima
komade istine.

Onda nek je kraj.

Tek ako tada opet odeš.

Alergična sam stalno
na bilje i hranu,
ali posebno na nove datume
i kalendare.

Meni je sve,
još uvek naš posledni dan.
Traje. Nije se završio.

Jednom nas je čekao septembar,
i zbog tebe,
neću ja njega dočekati dogodine...

Valjda će se setiti
da me obuku
(prvi i poslednji put)
u belo...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:12 pm

VINO

Ne razumem ljude koji piju loša,
i previše kisela vina...

Vino mora biti kao poljubac!

Snažno, strasno, iskreno...
a ujedno i svilenkasto,
prirodno,
da ostavlja ukus ljubavi,
da trnu usne od njega,
da se zarumeni od njega...
Da bude pravljeno s ljubavlju!
Baš kao poljubac!

I kada muškarac drži čašu vina,
trebalo bi da je drži,
kao da drži ženu na svom dlanu.

I da je nežno pripije uz usne,
i uzme tek mali gutalj...

Nikako na silu,
i nikako sve odjednom!

Žene imaju i previše vatre u krvi
da bi pile vino!

Ali i one moraju znati kako se pije vino...

Prvo treba da ga omirišu,
i duboko udahnu njegov miris...
Krišom!
Kao svog muškarca...

Zatim treba da se ogledaju u njemu.
Ako ne vide jasno svoje oči u njemu...
Sjajne i lepe...

Ne treba da piju to vino!

I da znaju!

Muškarci su kao i vino,
s godinama sve boljeg ukusa,
i sa sve više kvaliteta...

Ako je strasna,
žena mora da pazi s vinom!

Najbolje bi bilo u tom slučaju,
da pije po gutalj vina
na svakih deset muškarčevih,
a njenih dvadeset reči...

Muškarac i vino,
prave tajne...

Žena i vino,
odaju tajne...

Žena treba da uzima vino,
kao da uzima sam grozd
od koga je pravljeno...

Kao da skida usnama,
zrno po zrno...

I da ga ne guta kao vodu,
već da uživa u njegovom ukusu,
i da čeka...
Da čeka, da joj vino, oboji sledeću reč.

Mada sam ja za to,
da i muškarac i žena
piju vino iz iste čaše!

Ako hoće da piju iz iste čaše,
onda su sigurni da žele,
da se njihove usne spoje...

Iz jedne čaše,
odmah na početku!

Jer vino hoće da prevari,
pa Vas povede svojim ukusom,
a Vi mislite da je to slast tuđih usana...

A, to u Vama,
i njoj, gori strast vina,
a ne strast srca!

Polako! Polako...

E, sada kada sam Vam odao ovu tajnu,
naspite čašu dobrog vina,
za Vas i Vašu voljenu osobu...

Crnog i jakog,
da govori istinom iz Vas...

Jer se samo od lošeg vina laže!

Od dobrog se pevaju dobre pesme!

Od dobrog se nalaze prave reči za ljubav!

Pijte vina, ali ih i birajte!
Kao poljupce!

Ako ne prijaju odmah usnama,
neće valjati ni kasnije...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:14 pm

Moja ljubav

"Moja ljubav ima sedam pasa.
Ide ulicom tako, pa vidi
neko napušteno i gladno,
malecko il’ matoro,
njoj je to sasvim svejedno.

Čak i najružnije! Ona uzima.
Kupa ga, hrani, vodi po veterinarima
pa posle nema sebi da kupi nove cipele.

I kaže – nema veze. A cipela zinula
u jesenji dan.
I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.
A i nije.

Obuje ponekad dve različite
čarape.

Rukavi joj predugački,
ali voli taj džemper.

Postidi se zbog nekih običnih stvari.
Ne bih se setio da se žene danas
još uvek postide zbog toga...

Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.
Sakrije iza vrata pa viri.
Kaže – „Neeeeemooooj!“
a sve se smejulji.

Kad voli pesmu,
žmuri dok peva i smeška se.
Pa izmisli lepši tekst,
i prepravi u magiju.

Probudi me u tri ujutru,
da mi „nešto pokaže“.
A vidim i sama se probudila
pre deset sekundi.

Čoveče, ona zna da kuva.
Sva jela sveta.

Svira gitaru. Sve pesme sveta.
Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“

Ona tačno zna kad će kiša.
I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)

Kada sam najgori, nepodnošljiv,
zna da samo treba da me zagrli.
„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“
kaže samo to. MOJU REČENICU!
I ja sam već izlečen.

Ako sam napisao pesmu,
pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.
Zna odakle dolaze.

Ima odličan smisao za humor.
Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,
i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.

Žene je vole! Ne znam šta im radi,
prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.
Sve se ozare. Oči im ovolike!
Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:
„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“

I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kuma
ako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“

Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstva
dobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.

Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.
Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!
Vozi i zakačinje retrovizore automobila
od po 60000 evra i kaže:
„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...
toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?
Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“

ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...
Volan se ukrutio.“

Ne znam šta je to. Zakopčavam je.
Vezujem joj pertle.
Ušijem joj razdrndano dugme
(koncem pogrešne boje).

Ne voli fotke, ni da se slika.
Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.
Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekad
neka ružnija.“
(Izmišlja(va)!)

Kada nosi haljine,
tih dana se (opet) zaljubim u nju.

Priča i u snu.
Samo se namršti, promrmlja nešto,
pa se (kao i uvek) nasmeši.

Ta devojka zna matematiku.
Razume se u hemiju.

Razume se u karburatorske motore
ali neće da prlja ruke,
samo kaže – „Zameni.
To ti je dvogrli Veber.
Ne pravi dobru smešu...
A i bimetal na saugu ti
nije ni za šta,
kompresije na cilindrima proveri...
Imaš na Čuburi jednog
starog majstora...
I vidi ploču dole!
Dihtung ti je riknuo čoveče!
Šta me zajebavaš, vidiš
da ti tu vuče falš vazduh?!
Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!
Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“
a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.
Ni šta priča, ni odakle zna!
Posle proverim, kod majstora
- sve istina!

Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,
nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...
Ali joj zato slika sa Kilimandžara
stoji okačena i uramljena na počasnom mestu.
5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,
(glava joj još uvek u oblacima)

Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...
Znam ko si. Opusti se malo...“

Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je za
njen rođendan, a provela je sa njima družeći se
samo jedno popodne u Barseloni.
Opseli grad, vodim ih da slikaju što nas
NATO rokao i Kališ...

Osećam se kao da vodim ekskurziju,
a Džapanezi spikaju engleski bolje od mene
sve samo književne reči bacaju
– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.
I oni isto, misle to je običaj.

Jedva čekam da prođe rođus,
da ih potrpam nazad na avion!
I da ostanemo sami.
Sedam pasa, ona i ja.

I kaže mi –
„Nemaš ti pojma srećo,
Ibanez je bolji od Fendera.
Ibanez je muška gitara.
Fender je za sviruckanje...
To sranje bi trebalo samo
da proizvode u rozoj boji...“

Troši samo pare koje zaradi.
Svi je nutkaju, tutkaju,
meni žao da propadnu,
a ona... ne uzima.
Kaže „Imam dovoljno.
Da imam više,
bila bih bezobrazna.“

Čak i sedam pasa
to gleda i pretvara u koske
i šnicle i cvile – instant.

Nekad se svi okreću za njom.
Zevaju, zinuli, dođe im da im posadim
po pesnicu po sred čeljusti.

A nekad hoda kao zamlata,
spadaju joj pantalone,
u maminom kaputu iz 1976.
sa lizalicom,
debelom ruskom knjigom
u ruci,
i misliš i sam – ova nema
pojma kud je pošla.

Ne zna da se bije.
Nije nešto jaka,
ali ima najopakiji
udarac kolenom ikada.

Pozavideli bi joj u svim
kafanskim tučama na tome.

A kolence malo,
lepo, žensko,
nikad ne bi reko...

Za nju su stvari samo stvari.

Nešto se pocepa,
slomi – nije problem.
Kupićemo drugo.

Sem što ja umem da slomim
uspomenu! Taj sam!
Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.
Ja sam za – s psima
tamo napolju!
Al’ i drveće bi joj,
čini mi se polomio.

I moram sad da idem.
Ćaskao bih još,
al’ čekaju me Japanci.
A i sedam pasa je gladno! "

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:15 pm

Razlike...

...

Razlika je
možda jedino u tome,
što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta...

I što te ja volim više
kad tek ustaneš,
a on,
kad ugasi
svetlo

I razlika je
što znam šta voliš,
a on "simpatično"
nema pojma
o tvojim sitnim srećama.

I to je
simpatično
samo tebi

I jedina
ista stvar
je što oboje
spavamo s tobom

On s tobom
u krevetu
ja s tobom
u snovima i srcu.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime14/2/2012, 10:15 pm

NAŠ TAJNI JEZIK


Kad nas ne bude pod ovim nebom,
nestaće i sve naše šifre, tajni kodovi...
Naš tajni jezik ljubavi.

A, tako smo ga tečno govorili...
Ti i ja.

Svi naši trenuci, otići će u zaborav.
Jer ljubav
nije kamenje
da ostaje kao svedok.

Neko će drugi,
negde u Asunsionu,
Rimu, Olsu, Severnom polu...
ili već tu, u ulici, govoriti isti taj jezik.

Sličan našem.
Isto tako, leptirasto lepršav,
isto tako, blesavo sladak.

Čitaj mi s usana, usnama.
Tako ćemo se uvek sporazumeti,
i nikad nećemo reći ništa pogrešno.

Neću negde pri kraju,
kad mi ostane još stotinak koraka,
da se kajem, jer te nisam dovoljno ljubio...
Jer nisam bio mlad i srećan, koliko je trebalo,
i kada je trebalo!

Neću da te tražim, kad budem stariji od zvezda,
kad mi malo vremena ostane.
Hoću da zajedno gorimo,
i da se zajedno gasimo.

Da zajedno treperimo,
isto da sanjamo…

Da svaki, topli, dašak koji izdahneš,
udahnem ja...

Usta na usta.
Srce na srce.

Neko će drugi,
u Parizu,
Njujorku, Havani...
ili već tu, pod ovim divljim sazvežđem,
koje smo mi okupili... za nas,
govoriti, ovaj isti, blesavi,
jezik ljubavi.

Jedini jezik na svetu,
stvoren samo za dvoje...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime15/2/2012, 2:11 pm

SAMOTNI STARCI


Razglabali su do kasno u noć,
pijani kraj kamina,
zatrpani mesečinom i snegom.
Previše matori,
za išta drugo, sem za priču.

Potom bi se vratili,
svi u svoje ledene kuće,
jer nemaju nikoga,
da im vatre naloži.

I skliznuli pripiti
u postelje ko od snega
hladne i bele.

A ujutru bi nedelja bila,
kada bi jedan manje
išao u crkvu,
a opet, bio bi u crkvi
tog jutra.

A u podne bi nedelja bila
kada bi jedan manje
grizao hladne prste samoće
a opet, bio bi zauvek sam.

A na veče, razglabali bi
do kasno u noć,
sećajući se, kako je jedan
do ovoga jutra,
umeo tako divno da ćuti
sa njima...

I sada će im ćutati.
Drugačije ćutati...
Više ga nema.
Kao što ga nije ni bilo
dok je među njima
sedeo usamnjen.

I potom će se
vratiti u svoje ledene kuće,
i pripiti, skliznuti bezbrižno
u sneg samoće.

Pripremajući se tako
za neke druge, hladne
postelje u kojima se leži sam.

Makar mnogo mirnije,
nego ovako sam
kao sada...
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime15/2/2012, 2:11 pm

BEZ DAHA


crtao sam te razređivačem
po ukradenom Pikasu

govorio, kako mi
ni smak sveta ne bi
pokvario taj dan u
kom te sretnem

sećaš se?

ali sva ta moja poezija noći
bila bi samo čipkasta
predigra prljavom jutru

dekor...
nikakav vatromet
novih uzdaha

u svakom posezanju
ka komadiću tebe
ostao bih zamrznut
negde u korenu dodira

i onda bih
čekao ptice

da trepnu krilima

jer ja nikad
ne sklapam oči
dok si tu
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime15/2/2012, 2:11 pm

PAPERJA


u meni spava kafana,
sva je puna dima
i tužnih ljudi,
begunaca od života

žuta, mala... neugledna
u blatnjavom sokaku

i gosti su stalni,
uteha je na veresiju,
i kao i sa suzama,
lakše ide posle „treće“...

violina plače riđe,
suzom koja teče
ka unutra,
i zapada tu negde,
duboko u grlu

vinom se i gura dalje,
svaki taj naredni zalogaj
pegavih nota, što zaleprša,
pa onda umorno zaspi
u ovoj mojoj nomadskoj kosi

kvrgavi prsti zanatlija
samo prelaze preko končanih šavova
progorelih kariranih stolnjaka...

isti pokreti, ista pića, iste tuge

ti stolnjaci kriju,
jagodicama kažiprsta
ispisana imena stotinu nekih žena

i plave pčele nevidljivih otisaka prstiju
koje kruže nad tim medom čežnje,
nepestano ponavljaju iste pokrete:

Isidora, Vera, Ana, Nevena, Anita...

a ja, opet sav nakostrešen od nekakve
mekoće pomisli na tebe, noćas ispisujem od
početnih slova tih imena - tvoje ime...

u meni je mirno,
uglavnom,
ali ima noći kada
kafana u meni poludi

noževi u leđa, teške psovke,
flaše u pijani potiljak,
i tek sa jutrom
mir dođe kroz srču

mir isečen po belom licu

onda se mir umije
hladnom zorom,
nasmeši se blago
kao sanjivo dete

i otpremim ga
na put, niz drum...
negde je potrebniji
daleko potrebniji...

jer, imam ja zube za tugu

umočim prst
u plehanu pepeljaru
i ubodem nečiju
spaljenu želju

onda bosonog
pokušam da stignem
ono malo mesečine
pre nego što ga
jutro potopi
u potpunosti



II

u meni spava i propali cirkus
sa šatrom koja prokišnjava,
i mečkom koja nikada nije
naučila trik do kraja...

ceo jedan život na točkovima,
sa smaknutim tregerima, umiva se
na poljani, nad lavorom,
u magli svežeg novembarskog jutra

vino iz vojničke, limene šolje,
doručak sa masnog papira
iz samoposluge,
i klovnovski nos u džepu
za svaki slučaj...
ako osmesi zataje!

svaka ta šarena razglednica očiju
spava u meni

hiljadu sudbina, hiljadu tuga

spava i kratkotrajna toplina
kao prijateljstvo malog
krotitelja lavova i vetrova,
sa devojčicom iz ulice pored

i onda minut posle
prvog poljupca,
iznenadno pakovanje

- nove svetkovine i vašari zovu,
mašu u uštirkanom
prazničnom iščekivanju

slava je već raspremila po dvorištu
kraj crkvice, đakonije brkatih vernica

vetar njiše suknje postavljenih stolova
između namrštenih hrastova,
i bunara zaraslih u umivanje predaka

a sumrak nemarno raštrkava
po centru sela
svoje prve pijance za večeras

drugačije palanke šire ruke

poslastičarnice sa još
neprobanim kolačima
i minjonima za malog krotitelja


evo! sad osvetljavaju drvene izloge
koji još uvek mirišu na pradedovske
brke i kapute

sve to spava u meni

kao i kvarni trikovi, sitne prevare
podvaljivanje publici

i zubobolja i glavobolja
izlupane "kruške"
u luna parku pored

i svaki taj beg
vrišti u snu,
rastanci koji plaču
dok spavaju u meni

i zato lažem,
izmišljam bajku
za krotitelje
i kroćene




III

u meni spavaju
molitve i poslednje
pomisli o ljubavi
brodolomnika...

svi su otišli sa rukama
pruženim ka nebu

valjda se tražio spas?

znaš, mračan sam noćas
kao najcrnja dubina
prljavog okeana
u mrklu, zavejanu noć,
sred neke severne zime

trebaće malo oči da
ti se priviknu na mene

ili, može ovako!

približi usne,
udahni sasvim duboko,
pa pogasi svoje
žute i bele sveće
prethodnih osećanja,
i čekaj malo sama
u tom mom mraku

ali ne predugo...

čekaj,
ukoliko želiš da vidiš
kako ću da se očas
zarudim, zarumenim,
od duboko zakopane
dečačke stidljivosti,
i odmah potom da svanem
od svile tvog dlana,
poturenog da bude
kolevka mom obrazu
koji pati
od nesanica,
vetrova i kiša

postaću belji od snega i svetliji od sunca

ili idi, i sve ostaće isto!

spavaće i dalje nemirno
svi potopljeni robovi

u lancima,
negde pri dnu mene

robovi, za koje je smrt
u moru, bila jedina
preostala sloboda

zato i u meni spava
sada ta njihova sloboda,
bezuslovna, prava,
krvava, jedina moguća!

sloboda, da te volim nesebično,
ne tražeči te samo za sebe
ali želeći te najbezobraznije naivno,
ljubomorno, kidajući se pritom,
kao kad se prstima
cepa telo narandže

a znam, ostaće mi samo
zariveni tragovi noktiju
duboko u kori,
i raspolućene kriške,
razdeljene i pojedene
do pola,
tek da se ubije
ovaj stari zadah
prošlosti,
čijim usnama
mislim da još uvek
u čežnji robuješ

zato smem i da ti
pišem sve ovo

ne bih voleo da ti neke suze
speru te slatke pege s lica

na kraju

ako me razumeš
- razumeš,
ako ne razumeš,
pa i nisi bila ta
koja je trebala da
išta razume...

mada bih te voleo,
i divno nerazumnu...

hajde budi
nerazumno moja,
neshvatljivo,
negde uz more

moja Andalužanka
među crnim maslinama
i pod žutim kaputom
Meseca sa juga...



IV

celo jedno sirotište
u meni stanuje,
nevoljeno!

koliko tu ljubavi fali,
koliko je pruženih ruku
bez odgovora u meni

kako se tu drhtavo sanja,
vašljivo i neokupano,
sa krezubim osmesima
kao polupanim prozorima,
napuštenih fabrika u ruskim
predgrađima...

sve se to stakleno pobojava
da možda nije dostojno ljubavi?

nekako se naivno plaši,
da je upravo zato
neželjeno, napušteno,
zato što je nejako i ružno

musavo od kaleidoskopskih snova

kako se tu čezne
za ljubavlju...
možeš li da zamisliš?!

koliko te - samo tu, noćas fali!
vidiš li? možeš li da zamisliš?!

ne možeš,
na sreću svoju
ne možeš ti to

ali, ja sam i to...

i to spava u meni,
pišem mu uspavanke
u olujnim noćima
da se zajedno
manje plašimo

ja njih da ubeđujem
da nema nikoga u mraku,
a oni mene da će nam
neko divan doći sa zorom



V

i u meni spava
jedno rođenje antilope,
i to pravo pred
lavljom jazbinom

onako lepljivo,
u hodu, u strahu

molim se za vetar
ka meni, vetar koji
će me sakriti, zaogrnuti
kao kaput, a ne vetar
koji nosi mirise
ka smrti

za to je potreban
blagoslov zemlje

samo dok ne prohodam

u meni spava želja
da mi daju priliku
da budem gonjen
pre nego što mi presude

pre nego što dođe
crvena noć
uz riku, grabež
i smrt...

to je antilopa
moje ljubavi
prema tebi



VI

u meni spava lasta
sasvim mala,
vrcava,
koja je nekako
zalutala:
skroz na severni pol

i tamo, sve čeka
neko proleće...
čeka da ozeleni,
da prođe zima

no zima traje
dvadeset i šest
godina

i sva je narogušena
od hladnoće
ta lasta što
spi u meni

baci je
i isprevrće vetar,
pa zatrpa
grudvom snega

i dok se
kobelja
ispod smeta
ka površini

nekako se
stalno i budalasto
nada,
da će kad izvuče
glavu gore
ugledati ovaj put
proleće

spava ona u meni
u srcu mi je,
i žao mi je
ne mogu da joj kažem
da za nju, tamo
- nema proleća



VII

u meni spava
svako
"NE VOLIM TE"
ikad izrečeno na ovom
svetu

znaš li kako je to
strašno?
kako je to hladno?

ne znaš!
ne možeš da znaš

i ne želim ti
da saznaš
takve užasne stvari

koja je to
giljotina
srca

vešanje
ljubavi na
prašnjavom
Trgu

groblje sreće

i šta raditi,
sem grobarima
dati po paklo
cigareta,
da dodaju više
zemlje i bolje utabaju
lopatama kafanske utehe
ovu raku memorija

da se osećanja slučajno
ne povampire,
kada napada ponoć
ko sneg,
kada zaveje mrak
i jedino senka
istine ostane da
gori titravo na
vetru samoće

treba podmititi
smrt Ljubavi

ovde sve bolje rađa
iz pelela
nego iz nove ljubavi



VIII

biće ružno
da ti kažem
kako svi oni štenci
bačeni negde u džaku
spavaju u meni

i ptići ispali
iz gnezda

i lane zalutalo
u sivi
vučiji čopor

ali spavaju
lepo

i jedino dobro
u toj tuzi je
što ih ja čuvam

što su tu bezbedni,
mazim ih
za svako maženje
koje nikad neće osetiti

sanjam ja za njih
kao i za sebe,
i sanjam im samo lepo

neka ih,
neka spavaju
da ih ne diramo

ali i oni su
u mom uzdahu
kada te vidim
kako odlaziš

cvile i guraju mokre njuške,
čekajući vetrove
s mirisom tvojih povrataka

kako da im kažem
da ne dolaziš?!

nikada ne dolaziš



IX

u meni spava noć
najtamnija,
bez i jedne zvezde

u meni stanuju svi
prvi padovi s bicikle
i svi završeci
tužnih bajki

tu su i sve
odbačene igračke
posle detinjstva

uvelo cveće
prvih i poslednjih
sastanaka

treće smene
kunjaju u meni,
i svi zaboravljeni,
otpisani i neizlečivi
bolesnici sveta,
koji upravo ovog trena,
tupo zure u olovnu
prazninu samoće na
kliničkoj tavanici

o, evo je,
i tvoja davna ljubav,
spava nekako ovde,
među mojim zubima...

u meni je, jer ja ti je vidim
u očima, a on više ne...

spava sve to
tako lako

spava da ne
besni

spava da i mene
drži usnulog



X

ti se prezivaš
Osmeh

i nekako si
preko noći postala
jedina divna stvar
koja spava
pod ovim vrelim
čelom

sadržaj ove moje
noći,
treba biti
krivično gonjen...
krajnje kriminalna
stvar!

ogrezo, ako
ne u poroke,
onda u pomisli
o tebi

jedno svoje veče
si mi sipala
u ruke,
i ja sam se
umio njime

i sada se snalazim
u ovome svemu,
koliko i ludak
sa ukrštenim
rečima

šta ću ja ovako
ružan i razoružan
pred tobom?

noćas pada
prva moja kiša
od kako znam
da te nemam

ukrao sam mirise
i tvoje pokrete,
svaki tvoj dah

ja sam uvek bio
krokodilski zubar
i gurao glavu
dečački radozalo
u čeljusti

i bio sam isto
tako:

i zubar za tigrove
zubar za vukove

i zubar za lavove
zubar za morske pse

i zubar za sve druge
opake životinje!

i nisam smatrao ujede za zlo,
već za istinu svog posla:

ako tigar laže,
čeljust ne laže

dakle, znao sam u šta se
upuštam i glupo je
da se sad žalim
i da kukam

o tome,
kako sam ti jednom
napisao pesmu,
koja je moja najdivnija stvar
koju mrzim

jer je donela tvoje ćutanje!

hiljadu pegli sada dovodi
u svečarsko stanje neke lepše
reči za sve ovo...
ali neću ih! ne, nikako...

neću čak ni da se rimuje!
onda bi je čitao svako

a ovo je pesma
samo za tebe...

ali da je čitaš
samo ponekad,
spuštene glave na papir
i poluotvorenih očiju,
kao da je zamišljaš

da je čitaš,
samo kada joj veruješ,
u sred neke čudne noći
ili kada padaju kiše

ti si proleće
koje se nastanilo
tu, u mojoj pustinji

i ja sam hteo
samo da te zalijem
jednom kišom reči
da lepše bujaš...
da više cvetaš

umesto toga,
doneo sam još jednu
peščanu oluju nežnosti

ona jedina ne spava,
ona jedina besni u meni...

raznosi noćas moja paperja nežnosti,
pod tvoje uspavane prozore
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime15/2/2012, 2:12 pm

RASTANAK


Mašem ti na rastanku,
jer brišem vazduh.

Nešto mi se muti slika,
a ne radim to
radi glupog pokreta ruke
ili zato što tako treba...

Niti, jer tako rade to
po filmovima.

Mi to nikada
nismo radili kao
na filmovima.
Pa nećemo ni večeras.

Mašem,
da uglačam
ovu uspomenu...
Da malo izoštrim sliku.

Kao izlog svog života
da glancam,
mutan,
od ispaljenog uzdaha
u njega.

Mala mrlja rastajanja,
koja beli i raste u uglu
ovog rama od očiju.

Mašem mahnito,
maglu u ovim očima
da prebrišem...

Dok voz odlazi
niz prugu,
rastanak od stotinu
tona klizi u noć.

Zahuktava se.

Neke ljudine davno,
(ne mašući nikome)
u znoju, muški,
ko da ljubav
vode s čelikom,
pravile su ovu prugu:

da noćas
njome
ti odeš...

I još malo posle,
u čekaonici,
naslonjen na vrata
mirisaću na kišu,
(možda i pustim koju kap)
mirisaću na provinciju,
i pomalo previše
na konjak...
(čak i za svoj ukus)

I kad te sasvim
ne bude bilo,
da ipak
istrčiš iza ugla,
s koferom u ruci
zadihana,
i s bukom u grudima,
kao da hiljadu preplašenih
gugutki poleće
sa varoške katedrale...

Podignuću kragnu,
zgužvati osmeh,
malo nakriviti šešir
da zaklonim lice,
u prolazu...

Prolazu,
kraj svih ovih
„ostajućih“
oko mene.

I neću više mahati,
nek se sad slobodno
sve zamagli...

Nek zamagle farovi
u ovoj glavi.

Sad ćemo na slepo
kroz ovu noć...

Kroz maglu.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
lorijena

lorijena

Ženski
Broj poruka : 47
Godina : 34
Location : Crna Gora
Datum upisa : 11.02.2012

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime15/2/2012, 2:12 pm

NAIVA


Ubaciću ovu pesmu u knjigu
u poslednjem trenu,
kao izbeglički kofer.

Da ti je poturim pod nos
i da je čitaš
ne znajući da je o tebi.

Ja sam se navikao na odbacivanje,
sav sam suvišan, kao jelka deseti dan
posle Nove godine, i kao tezga
s neželjenim cvećem jutro posle
osmog marta ili četrnaestog februara...

Kao nagažena jagoda,
bačena pod pijačnu tezgu
u kasno, vrelo, nedeljno popodne
pred sam kraj sezone...

Verujem da bi ti moja osećanja
došla kao i zakasnela, pokisla
rođendanska čestitka
koju donosi pijani poštar
bez pola kažiprsta
- krajnje nebitna stvar.

Neprijatna, kao recimo
situacija, u kojoj te osoba
koja ti se mnogo sviđa,
uporno zove nekim
pogrešnim imenom.

Ili kao prljavi dodir prosjaka
celim dlanom, po goloj koži,
iznenada po mokrom danu.

Ili ako te i dirne ovo,
dirnuće te sasvim pogrešno,
gotovo sažaljivo, tromo...
na jedan tugaljivo odbojan način.
Mučno prigrljeno...

Kao tuga u samom pokušaju
siromašnih roditelja,
da oduševe svoje poodraslo dete
prevaziđenim, kičerajskim ili jadnim poklonom,
na koji su utrošili i poslednji dinar...
Prethodno se odričući kupovine svog novog
zimskog kaputa, novih cipela za sebe
preskačući bedni doručak u firmi...
Makar malo da uštede za poklon.

A dete? Ono onda treba da se “kao”
oduševi nad tugom od poklona,
i da im ne slomi ta drhtava srca,
dok oni ponosno očekuju reakciju...

Tako nekako će ti leći ovo...

A šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške
uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao.

Nismo se sreli,
a isti je put pod našim nogama.

Te serpentine u debelim pokrivačima
sanjive magle, kriju kotu, ušuškanu
u beli pamuk, na kojoj ti čekaš nekoga.

Tim putem me nećeš pustiti da prođem.
To je put samo za povratnike u tvoje srce...

Šta je dobijeno sinoć?

Nemoj da se ljutiš nimalo.
Sve je to prljavo i bezazleno
u isto vreme. Zar nije?

Video sam recimo tvoje usne,
kakve nisu bile. Iskrzane od ljubljenja
sa rumenim sažvakanim krajevima
od mojih hiljadu poljubaca za redom.
Onako ružičaste, kako bride,
kao posle oluje ljubljenja...
Kakve nikada stvarno neću
imati prilike da vidim.

I za ovo nemoj da se ljutiš još više,
ali video sam te skroz,
kao majku neke svoje dece...
I neka leta koja nikad neće biti.
I neke povratke kući sa puteva
iz kojih neću stići.

Nije li to glupo,
ludo i najbezobraznije?!

I onda sam zurio u tvoje oči.
To znam već da si primetila.
Nisam uspeo da se sakrijem
niti iza jedne svoje reči ili gesta...

Zurio sam kao da su to poslednji zraci
nekog sunca, i da ih nikada neću više videti.
Kao da će pasti teget mastiljavi mrak
od sveže prepravljne scene sudbine.

Gutao sam tvoje oči kao kapetan
podmornice koja tone,
i dok zuri kroz napuklo okno periskopa
ka udaljenom kopnu tvojih zenica,
usput pohmanitalo viče:
"Gadovi mornari, spasavajte se...
ali ja moram potonuti, bez obzira
na sve... to je moja kapetanska dužnost..."

Šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao,
ili sam bio sasvim bez daha?!

Možda smo se baš
mimoišli u tom
tvom jedinom,
malenom koraku.

Mada je realnije
da je mimoilaženje
bilo, u svakom
mom sanjarskom kretanju
ka tebi.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/Lorijena
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:00 pm

O SVEMU ŠTO ŽELIM


Najviše te želim
sa svim tvojim manama.

Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!

Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…

Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…

Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…

Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…

ili će mu dosaditi
ili će je polomiti

polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje

polomiti da vidi
“kako radi”

polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:04 pm


POMILOVANJE

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.
Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.
Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...
Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...
Ali ne!
Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!
I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!
Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!
Od pijanstva - mamurluk!
Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!
I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!
Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari
Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu
ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa
tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza
i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.
Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:04 pm


TROMB

ne plašim se visine, već sedenja na ivici
- nemam više živaca za to
ne plašim se ostavljanja, već čekanja
nema više prostora u grudima
za tako nešto
sve se steglo u iščekivanju,
utrnulo
tromb iščekivanja
koji pliva ka srcu
totalno zagušenje
premalo je vremena
čak i da želiš sad
da stigneš
ravna linija

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:05 pm


SAMO SMO MISAO

Čovek je samo misao.
Ono što je fizički, zaista se tiče
samo njega.
Da stari, da ga boli, i da oseća.
Ti ne možeš doživeti moju fizičku bol,
u trenutku kada me boli.
Da, zagrlićeš me - i to će činiti
da mi sve bude lakše.
Podnošljivije.
Da me smiri makar malo.
Mada, moja bol će ti biti
neugodnost i patnja - opet misli,
a ne zaista bol.
I bolje je tako - kad boli,
da boli samo jednog.
A drugom to samo da bude
ružna misao
Ali ti možeš osetiti moje emocije.
Ponekad u potpunosti, nekad
kad im se prepustiš istinski
čak i jače, lepše...
Jer za tebe su, samo za tebe,
i stoga ih možeš osetiti
i jače od mene samog.
Kako?!
Narandža ne oseća svoj ukus
iako je puna sopstvenog soka.
Već ga osete samo one usne
kojima je bila namenjena.
Ali, koliko god da si kadra za to,
nekad i manje... to me ipak teši.
Makar i da me samo nazireš.
Makar tračak pravog mene ćeš
uspeti da shvatiš, dodirneš
i upleteš u svoju zamisao,
koja u tvom svetu
predstavlja mene.
Biti realno shvaćen
makar i komadić,
u nečijem ličnom,
neponovljivo drugačijem
i na divan način nerealnom svetu,
veruj mi, mnogo je.
Tada znaš da si postojao.
Da postojiš.
Ja sam tako premalo
i tako premnogo u istom
momentu.
Vasiona misli i osećanja
svetova čitavih, sa centrom
u jednom - mravu.
Sve zavisno od toga
postaneš li me svesna.
Od toga,
uspevam li da zaista živim?
Da sinem?
Ili sam samo prirodni, nagonski
biomehanizam.
Koji je gladan. Koji se plaši.
Koji deli i zloupotrebljava svoju
platformu za snove - sa životinjom.
Kada sam čovek? Kada sam živ?!
Ja živim kad te ljubim. Tada sam najviše
što mogu biti.
Kad te ne ljubim - ja sam premalo.
Čak i kada sam dobar - a ne ljubim te,
ja sam premalo toga.
A u tvojim očima?
Od čega zavisi šta ću to biti?!
Ja sam samo tvoja subjektivna percepcija
nekakve pojave.
Dakle, u nemilosti sam.
Dolazim li u pravom trenutku?!
Da li mi je glas dublji, plići?!
Jesam li čudan, ili je moja čudnost
po tvojim standardima normalnost?
U nemilosti sam...
previše toga kod tebe mora da se poklopi.
To je često nemoguće.
Poklapanje ukalupljenog tražiš.
Ja sve mogu, sem da stanem u maleno.
Čovek je samo misao.
U svakome različita misao.
Zato su neki poljupci
značajniji od drugih.
Jer je neko u nama postao
lepa misao.
Lepša od drugih.
Dakle,
ono što ću biti
zavisi isključivo
od toga kakva sam
pomisao u tebi...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:21 pm

Ovo nije pesma

Hajde pesnici!
Kupite svoje kovčege malo ranije,
opipajte njihove ivice,
opipajte svaku neravninu,
naučite napamet kutiju
u kojoj ćete provesti ostatak večnosti
do kraja, do kraja svega!

Jer i ovaj svet učite napamet!

Ovo nije pesma!
Ovo je sprovod,
ovo je zemlja od reči,
kojom se zatrpavam
poslednja pesma
koju lomim
kao slavski kolač
i delim sa Vama

Mrvu po mrvu sebe
u vaše gladne stomake
u vaše gladne oči

Ponavljam, ovo nije pesma!
Ovo je smrt pesnika.

Umesto cveća
položite svoje reči

umesto sveća,
zapalite svoje pesme



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:22 pm

Pitali me

Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.

Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.

Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.

Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.

Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.

Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.

Pitao me jastuk,
dal’ je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam “Ne bih znao!”

Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?

Pitao sam sebe samog,
dal’ sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.

I na kraju…

Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit’ sam mogao,
nit’ sam to znao!



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 11046
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Ratko1   Ratko Petrovic Icon_minitime19/2/2013, 11:23 pm

Osma pesma

Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde Bog …

Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje …

A, šta sam kod tebe?

Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!

Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il’ dve.

Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom …



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Ratko Petrovic Empty
PočaljiNaslov: Re: Ratko Petrovic   Ratko Petrovic Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Ratko Petrovic
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: