EX EN ANATOLE

Топли поветарац носи мирисе дивљег цвећа и зелене траве усамљеног поља на велико брдо чији су путеви ка врху давно избрисани. Само ветар вековима милује избледело камење старих бедема, зидове без одјека, који чувају куле некадашњих дворова.

У даљини чује се жубор просте, мирне воде која сакупља тајне времена. И земља кад-кад пошаље неко сићушно створење, и небо понуди своја бића која трчкарањем или летом прекину дуго ћутање.

Старо сунце спрема се да нестане и из таме дарује божанску ватру сјајним звездама. Баш пре него што ће потонути у модре дубине, са друге стране тврђаве засја величанствен огањ на небу - прва вечерња звезда.

И чаробни трен би нестао као и сваки други да није било бистрих очију да га виде, безличних стопа на којима је остављен отисак брда. Бедеми засијаше сјајем успомена, вечних истина, непознатог...

Знаш, на старим бедемима времена, тражио сам, тражио неки одсјај, говорио сам, и ти си говорила, у некој полутами сна, некога дана пред поноћ, знам, да ти је суза кренула, окренула си главу да је не бих видео, али знао сам да си плакала, знао сам, јер рекла си, казала си да ћеш ме убити у себи, да мораш то урадити јер сваки трен, за сваки трен са мном проведен, рекла си, да мораћеш платити.
Загрлио сам те, некако јако, није било месеца, била је тама, моје шаптање и твоја прекинута суза, тада, када сам ти причао неке заборављене бајке младости, бајке које ти ниси памтила, бајке које су причале о љубави, сновима, смрти, ниси знала да сам смрт дозивао, ниси знала, јер тада, тада, су твоје усне додирнуле мој врат, љубила си ме, љубио сам, да љубио сам те, у надању да те никада нећу изгубити.


Ово су речи које су требале да буду део једне приче о светлу и тами, приче коју сам почео давно и нисам завршио. Не замери што сам ту писао, некако су речи које су недостајале дошле у овај рани сат ноћи.

А онда, онда су се црни облаци навукли небом, видели смо их, да видели смо их, твоје руке ме више нису стезале, сећаш се, загрлио бих те, ти би стегла моје руке, јако, волео сам то, знао сам да сам ти потребан, наједном, била си у мом наручју, далека, у неповезаном сну. Плашило ме је то, изједало изнутра, убијало, знам, знам да није требало али, волео сам те, на неки чудан далек начин, на неки свој, луд начин на који те нико није волео.
Крали су ми те, говорио сам ти, желео сваки трен са тобом, желео да крадем праменове јутарње магле на далеком путу у неком праскозорју, када би те сунце миловало по лицу, када је моја рука крала сунцу твоје лице, сећаш ли се ? Спавала си мирна, миловао сам ти косу, лагано, као ветрови југа, нежно, нисам желео да те пробудим јер, гледао сам те, мирну уснулу, у томе јутру, тада, под крошњама које су нас криле, тихо сам шаптао, тихо, најтише, спавала си а ја сам шаптао, теби.

Сећам се када сам те први пут видео, осетио неки бес у теби, нервозу, ниси се сналазила у овом подмуклом свету, све је било против тебе, тада, некада давно, некако сам осетио да ће ти сузе прекрити лице, сећам се да сам ти рекао да нико, нико не сме видети да плачеш, да мораш остати мирна, ко зна ста си тада помислила, тада када си ме први пут видела ? Али, постојало је још нешто тада, видео сам неки пламен у твојим очима, издвојен пламен који је излазио из твојих очију, пламен упућен мени, тада, у том тренутку, кратком тренутку, када сам на трен застао да те погледам, када си била и поред свега тако лепа.
Рекао сам још нешто, чини ми се да сам успео да те насмејем, тога се не сећам, али чини ми се да је тако било.
Дуго те није било, ратовао сам, побеђивао, губио, али мислио сам на тебе, понекад у некој тихој ноћи ,док сам гледао искре пламена у ватри сна. Било је нешто у теби, нешто посебно, другачије, нешто у том ухваћеном погледу ,који нико сем мене није приметио.

Пало ми је још нешто на памет, нова прича, мислим да стварам нешто ...

Masada,ovo poslednje...prelepo...

То је тек увод, има још речи које ћу написати.

Рано поподне неког пролећа, седела си окренута сунцу које је полако тражило мир, било ти је у очима, на твоме лицу, нежном лицу девојке, жене. Спустио сам се испред тебе, гледао твоје усне, намерно сам то урадио ,да бих могао гледати сваку црту твога лика, некако, некако тада, хватао ме је страх да ћу те изгубити, а још те нисам ни имао у својим рукама. Опет си имала онај сјај у очима, онај сјај који сам само ја видео. Говорила си, причала, ја сам ћутао, тражио погледом твоје руке, миловао твоје груди, бокове. Галама деце, људи, нисмо је чули, били смо ти и ја, било је сунце које је падало негде на истоку, лагано носећи мирисе ноћи. Не знам колико дуго сам те крао сунцу, уживао у твоме гласу, смеху, на трен сам те украо том дану и свима који су те имали, украо за себе, украо да бих саградио темељ куле успомена.

Сунце, обичан дан, неко преподне, можда превише топло, ниси ме видела када сам ти пришао, осмехнула си се, сакрила поглед на трен, знала си да све видим, знала си тада као и првога дана да једном ћу те љубити.
Мала крчма, некада мирно, тихо место, тада, прљави столњак који сам затражио да намргођени газда склони. Распаране чаше, прљави под, пиће донесено преко воље. Села си до прозора, сунце те је опет миловало, красила си ту таму простора. Говорили смо, измамио сам ти осмех, блебетао неке глупости, онако како сам само ја то знао.
Изашли смо, сунце је било на небу, можда је тога дана сијало само за нас ? Кренули смо стрмим улицама, ходала си до мене, посматрао сам те, била си бисер, најлепши бисер искидане ниске, онај који ухватимо први, када расуте мале беле грудве крену ка земљи. Наједном, навукла се маска таме на твоме лицу, неки глас, сенка прошлости, видео сам то, ћутао, ходао крај тебе, ћутали смо обоје, разумели смо се и без речи, без додира. Отишла си, нисам те ништа питао, знао сам да ћу те видети.

Било је сунце, дошла си, у твојим очима видео сам судбину, видео оно што си ме питала у првом писму, верујем ли ? Корачали смо, као кроз сан, причала си нешто неповезано, ја гледао сам твоје усне, желео да их додирнем. Седели смо на неком удаљеном, мирном месту, све се губило, град, људи, постојали смо само ми, моја љубав и део твоје несигурности, коју си показивала рукама, гласом. Тога дана, тог поднева, загрлио сам те, нежно. Наслонила си главу на моје раме, била си лагана као лептир сна, лептир који није нестао, који није побегао од мога лудила. Пољубио сам те, нежно, то знам али ничега осталог се не сећам, ваљда је тако чувар времена хтео. Знам да си прострујала мојим телом, река, бујица, рушила си старе обале сна, стварала нове. Љубио сам те,прелазио руком преко твојих кукова, ногу, нежно и лагано. Склупчала си се у моме наручју као девојчица која тражи сан, сан који јој доноси мир, знам да сам ти га пружио, тада, и у времену које је долазило.
И тада, тада сам осетио, осетио у дубини срца, душе или већ чега што говорим да поседујем, осетио сам страх да ћеш нестати, да ми се никада нећеш вратити. Знао сам да је толико тога против нас, али нисам мислио о томе, била си ту, са сунцем у коси, мирна, одлутала у сан јаве, први пут после толико година које су те бацале по зидовима мрака.

Било је киша, чекао сам те, у данима, ноћима, долазила си, са осмехом, долазила мени, у моје наручје, на моје усне. Дошла си и тог кишног дана, раздрагана, као девојчица која је на трен побегла од куће. Љубио сам те, љубила си ме, тела су нам остала прекривена пољупцима, мирисима, у неком пролећу које је почињало.
Тада, тога дана, када су твоје усне прешле мојим телом, тада, нисам ти рекао, можда је био прекратак трен времена у коме си била до мене. Нисам ти рекао, да волео сам те као никога до тада, волео сам те на другачији начин, не на онај како би те волели остали, јер ја сам те волео на неки свој, на помало луд начин сањара. Нисам ти рекао, тада ти нисам рекао да те могу волети и без додира, пољупца, могу те волети ,а да те никада не додирнем. Мислим да си то знала, тада, тада тога дана када смо лежали, сами, у тишини поднева које је одмицало.

Знаш, памтим сва твоја писма. Сећаш се, писала си да ниси побегла, а требала си. Тако ти је разум говорио, опомињао те, али, ти, тада, послушала си срце, то те је помало плашило, али знала си да си нашла изгубљено, нешто изгубљено између зидова откључане тамнице. Писала си о мојим очима, о осмеху, о свему, о томе колико ти недостају моје усне и рука која дира твоје тело, нежно, прелази преко кукова док лежиш у мојим рукама. Писала си, једном рекла си, да ако и лажем, да то лепо радим и да не желиш да престанем. Писала си, да, некада си писала ,у мени је била снага, снага која ме је водила ка светлу, негде далеко од тамних успомена, сећања, понеког трага бола који се вукао ходницима времена.
Волео сам те твоје речи, написане на брзину, лагане, осећао сам их као благи поветарац који ме милује, осећао сам да си крај мене, да ћеш бити ту заувек, осећао сам те, волео, изговарао твоје име када би ме сан односио некуда далеко ван граница светова.

Питала си ме, верујем ли у судбину, питала си и ако си знала шта ћу ти рећи. Знала си, да неко, нешто нас је спојило, потражило негде, укрстило путеве, знам, то те је помало плашило, то, што у том трену ниси сама могла тражити пут, јер сваки којим би кренула ,водио те је мени. Дао сам ти руке, осетила си наду у њима, спас али и страх. Бојала си се, не толико за себе колико онога шта је мени могло да се деси у неким данима који су долазили. Бојала си се толико тога, себе, мене, света који нас је окруживао, зла у људима. Говорио сам ти да исконско зло не постоји, да и онај који мрзи има неко осећање, да такво зло не постоји.
Говорио сам ти, причао, толико тога, волела си то као и моје додире који су уз тихи шапат у ноћима клизили низ твоје тело. Сваки пут када бих те видео, сваки пут када бих те додирнуо уснама, врховима прстију, милујући твоје лице осетио бих поред страсти која је текла твојим венама, дизала таласе плиме на врховима ноћи, љубав коју си ми давала у сваком трену. Говорила си, ја сам говорио да је срећа трен, трен који треба украсти да би га се сећали некада.
Не знам, да ли сам ти могао насликати најлепше речи, не знам да ли сам могао изговорити најлепше стихове, не знам да ли си осетила када ми тело задрхти, да у мени постоји нешто што си само ти открила, нешто што само ти видиш ?

Утонуо сам у маштања и снове, шаптао сунцу твоје име, изашао из тамне гробнице, радовао се свему, у сваком дану, ноћи, јутрима, вечери. Пролазили су лепи дани, трен, тек трен су били, то сада знам, али, тај трен чини време, време које се памти, не заборавља, време успомена, снова. Била си ми све, део мене, део света који се рушио око нас, а ми то нисмо видели, можда ја то нисам видео, нисам те слушао, нисам видео, ја пробуђен нечим изгубљеним, нечим давним, испуњен тобом у сваком сату дана.
Дала си ми сан, можда кратак и леп сан, да можемо... Нисмо могли, превише тога нисмо могли, окрутно време је стизало, на твојим очима, видео сам, али нисам веровао, одбијао сам да верујем, облаке туге, прелетели би на трен, али, насмејао бих те, и нестајали су, нестајали, а ја бих миран одлазио у снове.

Ne mogu da odolim da ne napisem jedno...DIVNO!
Citala sam i gutala reci,Masada,jedinstven si.

Хвала ти.

Нисам те питао, постоји ли нека недовршена прича док сам те љубио, знали смо једно о другом тек по нешто. Говорила си ми, причала, делове, никада све, била си иза зида, веровала си ми, али понешто би прећутала понекад. Нисам марио, био сам слободан, летео, мирио себе у твојим рукама, уживао у твојим уснама, додирима. Била си лек, мелем, нисам умирао.
А онда, рекла си, усне су ти занемеле, поглед побегао некуда, рекла си, морала сам, траје то, рекла си и била си тужна. Волиш ли га питао сам, не рекла си, погледај ме у очи и реци, волиш ли мене, да волим те, рекла си. Тада, можда сам тада требао окренути леђа без питања и отићи, нешто ме је држало, није ми дало, једноставно неко или нешто.
Сјај твојих очију, титрао је, пригашен ,али жив за мене, можда је он повукао конце мог лудила, можда је он опет стварао наду као што је стварао и у времену које је долазило. Знам, радила си оно што си желела, нисам хтео да управљам твојим животом, али хтео сам тебе у неким тренутцима туге, крај себе, да те само загрлим. Знаш, понекад сам мислио да ме ниси разумела ,али онда сам схватио, у мојим очима почела је нека друга светлост да се јавља, њу, опет само си ти видела. Почеле су кише, дуге, сунце би на мах изашло, повлачећи се поново под сиво небо над нама. Можда је то био знак туге која је долазила.

Нешто пре ових црних киша, поклонио сам ти ешарпу, нисам хтео раније, знам, не би је примила. Узела си је, помиловала, наслонила на лице, као да си добила најлепши накит света. Ставила си је на рамена, гледала у њу, приносила лицу, тражећи нешто. Видео сам те касније тога дана, носила си је, некако са поносом, као неко сећање, Знам да је чуваш, знам, осећам, јер она ,постала је део мене који је ту када сам нестао из твога сна.
Није нам ишло, избацила си ме из твога живота, полако, писао сам ти, ниси се јављала. Тек по неко писмо, кратко, написала би нешто. Нисам те разумео, нисам, признајем, нисам желео да разумем.
Видео сам те, поново су други улазили у твој живот, ја остајао сам на ветрометини, водио битку са светом, битку са собом, ту битку сам губио, постајао празна љуштура без тебе, ниси то знала, ниси осетила ту празнину.
Овладао је бес у мени, исконски, чист, онај који се не јавља скоро никад. Писао сам, хиљаде питања и тек по нека реч која би стигла. Сломила си ме, био сам на коленима, први пут нисам желео да устанем. Рекао сам ти, написао, ако ме видиш да умирем, не помажи ми, питао сам те, треба ли да одем, заувек ? Писала си, не још, није време. Волиш ли другога, сметам ти, били су то вапаји, а не питања, ни данас не знам све одговоре.
Прошло је време, стигло је твоје писмо, једног поподнева, иди, упали свећу за мене, лоши дани су дошли. Устао сам, отишао, први пут после толико времена ушао сам у храм, упалио свећу за тебе, није хтела одмах да се упали, на крају, када сам јој променио место ,горела је за тебе. Тада, запалио сам једну за себе, тамо где припада моја, међу мртвима. Није ни она хтела да гори, на крају натерао сам је, остала је када сам отишао. Можда сам пркосио Творцу, можда сам испунио лудилом све поре тела. Питао сам те, зашто ја од толиких људи око тебе, зашто си то од мене тражила, можда зато, што сам те само ја могао схватити, само бих ја то урадио, можда јер си имала само у мене поверења ? Потврдила си, ја сам опет био једини на свету кога си могла молити, наредити тако нешто.

Nocas sam dugo lezala budna.Prevrtala se po krevetu,nisam mogla ili nisam htela zaspati,ni sama ne znam,znam samo da sam razmisljala o tebi.Zelela sam da pre nego sto utonem u san moje zadnje misli budu upucene TEBI.I,prepustila sam se...
O kako je bilo divno imati te u snu,bar tako ako ne moze drugacije.Videla sam te...ispunio si me..lebdim danas citav dan.
Stajala sam kraj prozora moje kuce i gledala u jednom pravcu.Dugo sam tako stajala,ni trepnula nisam jer sam se bojala da ce samo jedan treptaj unistiti moje snove u kojima sam zelela da vidim TEBE.
I napokon,ugledala sam te.Umornog lica,spustene glave sa flasom piva u ruci koracao si prema ogradi,ogradi koja nas je delila,tebe i mene.
Stajao si blizu nje i gledao negde u daljinu,zatim si se okrenuo i pogled ti je odlutao prema prozoru,bas kao da si znao da ces tamo ugledati mene.O kako je bilo lepo videti te...stajao si tako nepomican i gledao u mene...pogledi nam se sreli..pogledi koji su mnogo govorili..ljubav,zelja,pozuda,strast...tvoj umor sa lica je nestao i umesto njega pojavio se osmeh,osmeh koji mi je rekao sve.
Bio si me zeljan kao i ja tebe..ali nasa ljubav je morala ostati tajna...tajna u kojoj smo tako uzivali.
Ziveli smo za dan kada cemo snove pretvoriti u javnost.A dotle...ja cu nastaviti da sanjam i zivim za dan kada cemo se sresti...

Рекла си чекај ме, доћи ћу, није још време, у твојим очима видим да си се променио, да си спреман на све, таквог те не знам, када то прође доћи ћу, чекај ме, не идем никуда од тебе. Била си у праву, бес, који је убијао све лепо у мени, овладао је, титрао у мојим очима, лудило ми је можда помутило ум. Писао сам ти, одговори нису стизали, а онда сам схватио, схватио твоје страхове, себе, схватио сам где смо се изгубили на трен.
Дошла си, гледао сам твоје усне, имала си толико тога да ми кажеш, новог, опет је неко закорачио у твој живот, али ни он није био тај, ја сам остајао као упориште твога мира, у времену које је прошло, које је било и које је долазило. Додирнуо сам ти врат, затворила си очи, забацила главу, уживала у том додиру, гледао сам те, ту лепоту коју је покривала поноћ која је долазила. Остани да дочекамо јутро, нећу те дирати, рекао сам ти, верујеш ли ми ? Теби верујем, себи не, не не ноћас, можда једном, ту сам али још не могу, видео си када си ме додирнуо да ... Отишла си, мир се врaтио у мене, испунио ме.


А онда, те ноћи, потекле су последње сузе, тако сам барем мислио, написао сам ти да су последње, да не могу више живети у запећку твојих снова и мисли, не могу више чекати да ме неко гурне у страну и на трен ти узме срце. Ћутала си, поново, писао сам ти, одговор није стизао. 
Смиривао сам немире, покушавао бар, био налик сенци ноћи која чека јутро које ће је обрисати са зида, заувек. То јутро, била си ти, али рекла си, није време да одем, не још, колико пута си то поновила, а ја, остајао бих, чекао велику магију која ће се вратити.
Једном у времену црних киша, рекла си, да не желиш да те водим по својој тами, да имаш своју, и нисам, како некога водити кроз тамне предела када сам био на сунцу које си ми ти даривала ? Ниси тако никада помислила, да си ми дала руку која ме је у једном трену водила далеко од црног месеца Молоха.

Једном си написала, волим те, не знам зашто ? Једном си написала, волим те, сада када сам те видела, знам то. Јеном си рекла, не могу ти доћи, не бојим се тебе, плашим се себе, додирнуо си ме не трен и видео си, опрости али не могу, а волим те, знаш то, Толико си пута рекла то волим те, а онда, отишла би некуда, ћутала. Понављало се то, ја, који сам рекао да сам исплакао послење сузе, лагао сам, понекад, опет су ми красиле лице. Тражио сам разлог, дубоко у себи, како волети тебе, дати сву љубав и чекати  ?
Постајао сам сам себи недокучив, ратовао сам сам са собом,  умирао, рађао се, кидало је то, уништавало ме је. Купио сам ти прстен, потражио те, дао ти га, рекао, можда ме неће бити ту, то је мој поклон теби за твој идући рођендан. Питала си ме шта ми то значи, ниси ме разумела, одлазио сам, ниси ме желела, а ја, нисам имао излаза, полако сам лудео, полако губио оно лепо што сам нашао крај тебе, у теби, у мени, спојио у бисерни низ лепог. Нисам могао чекати милост твога одговора на просто питање, где смо ми ? Где сам ја у твом погледу ?

Било је вече, на старом кеју стајали су везани бродови. Из задимљених крчми долазила је песма, музика, свратио сам у једну, желео сам да осетим како ми вино обузима тело. Сео сам у неки мрачни угао, вино, опоро, црвено, јако, опијало ме је. 
Устао сам, поноћ је прошла, хладан ваздух реке, мисли, ти, туга, све скупљено у помраченом уму. Отићи, сада, далеко, отићи да бих живео, да не бих ходао мртав. 
Нашао сам се на палуби, сунце је излазило, нова зора се рађала, можда неки знак, нови, нисам знао, нисам више желео да знам, било је тихо, немо јутро, јутро у коме сам отишао, побегао, не знам, не знам више шта сам тада мислио.
Лутао сам, дуго, помешане мисли су ме пратиле, остала је горчина на мојим уснама, смех је замро заувек, био сам празна љуштура, демон који је јурио врхове великих таласа, цепао једра, тражио изазов живота, тражио нову мисао, она није долазила, остајала си ти, као тама, светлост, све што ме је окруживало, опет ти, једина мисао.
Мала лука, десетак камених кућа, гостионица, забачена увала северних мора. Остао сам ту, једнога дана, нанешен неком слутњом трена. Стари бродови, лежали су на обалама, мирис катрана, галебови, мирис хлеба који је допирао иза затворених врата кућа.

Стара ужад су шкрипала када би лагани таласи подигли трупове коча, тада сам је видео. Носила је твоје име, избледела слова на прамцу, као да су ме звала, као да су ми говорила, додирни ме, ту сам, нисам отишла.
Купио сам је, ушао у потпалубље, мала кабина, салон са кухињом, полутама, мирис дрвета, учинило ми се да осетим мирис липе, а нисам га могао осетити, није је било хиљадама миља далеко. Легао сам, затворио очи, море је било мирно, утонуо сам у сан о твоме наручју.
Гледали су ме некако чудно, сваки пут када бих ушао у крчму, мислио сам, можда зато што нисам рибарио, ловио бих само за себе, колико ми је требало, летео по олујном мору када су сви тражили мирне воде, био сам им чудан, међутим, труп са твојим именом имао је тајну, сазнао сам је тек касније, но ни то ми није било важно, била је моја, осетио бих њене трзаје на дивљим таласима, причао бих са њом, па био сам луд, зар би ми неко замерио ?
Једне олујене ноћи, ћуо сам коначно причу о броду са твојим именом, припадала је некоме ко је волео исто као и ја, некога са истим именом, некога ко је ћутао. Лутао је олујним водама, тражио је, није је нашао. Нашли су је како напуштена плута морем, њега није било, довукли су је у луку, везали, сапели уз обалу, нико је није желео, све док ја нисам дошао тога дана. Била је уклета, говорили су, није ми било важно, она није бежала, говорила ми је, певала, док би секла таласе, била ми је дом, била ми је све.


Не кривим те, кривим себе и своје срце, мисли које су биле твоје. Није ме преварило срце, срце не може да те превари, никада, јер оно је ту, само понекад говори о немогућем, зато га кривим. А можда ме је преварило твоје, на трен, трен који је трајао, трен који траје. Можда је све тек била страст, можда, никада ми ниси одговорила.
Спрема се олуја, све је мирно, кренуће после поноћи, као и увек, навлаче се облаци, заклониће месец, бова на улазу ће звонити. Испловићу, као и сваки пут до сада. потражићу те, негде у тами мора, у хуку таласа, оних највећих, осећам да ће ноћас ветар затворити круг светла, осећам нешто, не није страх, не бојим се, чини ми се да ме дозиваш, ето поново те питам, поново.
Ако добијеш ово писмо, значи да се нисам вратио, значи да сам предат судбини, мору, ветровима, помешан са песком хладне гробнице. Нисам ти рекао, мала огрлица од шкољки, некако се нашла уз мене оног дана када сам отишао, ту је, уз мене, само сам то хтео да ти кажем, заборавио сам раније.
Остај ми онаквом каквом сам те памтио, остани таква, ја ћу лутати, чекаћу те, ниси ми рекла треба ли да те чекам, овде, у овом времену нисмо могли, можда негде између светова, понора, таме, светла, не знам, можда тамо ипак дођеш.
Када ветрови буду дували ја ћу те дозивати, ако ме чујеш, одговори ми, бар толико заслужујем.
Дуго ти нисам рекао колико те волим, нећу ни сада, знам да си то осетила у мом наручју, на мојим уснама.
Идем, почиње ветар, време је да испловим, можда последњи пут.

Склапала је очи и пуштала сунце да милује тело, да унесе светлост и у душу. Молила се дуго за мир што је осетила у себи, који је почео да се помаља и зрачи светлошћу звезда. Молила је да не нестане. Жудно га је чекала, желела, и бескрајно волела чисто осећање љубави, топлине, и мир које је створила од комадића небеске прашине донет са свих страна света на старим ципелама. Осећала је његове погледе на свом телу. Није се окретала. Волели су се на посебан начин. Ни као људи, ни као љубавници, ни као пријатељи, већ само као судбина; без додира, погледа и речи. У трену вечност и у вечности бескрај! Дуго је клечала и молила се. Знала је да се никада неће окренути да га погледа, и никада њихове стопе неће газити истим улицама, а да мора дисати и живети. Не знам да ли јој је икада опростио љубав; што никада није дошла или што га је истина болела више од сваке лажи. Само знам да је разумео не изговорене речи ,а никада није знао како сопствено ћутање зна да боли. А знао је да тако мора бити!

У сумраку дана, гледај у мене! Чекај ме! Не, нисам отишла,па да могу да се вратим. Одувек сам ту. Заувек... Тихо, неосетно, корачам поред твоје душе као призор твојих снова.
Зато си ме видео. Желео си мене, мисао која бежи! Баш такву си ме хтео јер је само изазов достојан тебе!
Не милује те ветар по тој густој коврџавој коси, затвори очи, осети ме!
Доћи ћу поново када твоје очи буду биле спремне да ме поново угледају. Кад ме не будеш гледао кроз сујету, кроз ситне, просте животне тежње. Када будеш схватио да за праву љубав не требаш ниста жртвовати јер љубав не тражи и не бира жртву већ самопредавање.
Тада ћеш схватити да ја нигде нисам ни отишла, само ти ниси желео да видиш мене онакву какву ниси замислио! Погледај ноћу у хладни сјај звезда, загрли ме у мислима, затвори очи. Осети ме! Да то сам заиста ја!!!

Лутала сам лаким кораком кроз свет који сам створила. Помало занесена, помало уморна. Жељна нежности. Подигла сам главу и срела продоран, топао и дубок поглед стклено светлих очију. Трајало је трен. Били само странци ,а као да смо се нашли после дугог времена. Чинило са да је сусрет био известан целог живота, а нисмо ни слутили. Немо смо се разумели. Стајали смо једно наспрам другог, тако различити, тако исти.

Пробуди се, треба да кренемо, хајде спавалице.

Осетио је мирис мора, ослушнуо хук таласа, сунце које је залазило, било је не његовим капцима. Полако је отворио очи. Смешила се, смешила се њему, оним најлепшим осмехом.

Хајде, устај, и ја сам се успавала ту уз тебе, скоро да сам помислила да си мртав, никада тако дубоко ниси утонуо у сан, да ти срце није куцало ...

Придигао се, погледао је њене очи, полако пртивукао себи и пољубио је. Осетио је њене усне, меке и топле. Затворио је очи поново, уживајући у том додиру.

Па шта ти је ? Као да ме никада ниси пољубио ? Знаш, сањала сам, сањала сам да си отишао, некуда, и онда, ниси ми се вратио, писмо, не могу да повежем и да се сетим сна али уплашио си ме љубави. Обећај ми, обећај ми да никада нечеш отићи, направити неку глупост, молим те, само ми обећај.

Загрлила га је, јако, најјаче што је могла. Обгрлио је рукама, стегао је у загрљај, погледао море и сетио се свога сна. Био је тако стваран, све у њему, чак и велики црни талас таме који га је уз хук повукао ка дубини, негде ка белом песку морскога мира.
Није више знао, не није знао, шта је сан, а шта стварност. Једино што је знао, што је осећао била је она, у његовом загрљају, топла од сунца које је залазило, са морем које је мирисало у њеној коси. Једино то, било је важно, њему, тада док су таласи миловали песковиту обалу.

Ноћ је. Пуста улица и мокри плочници од пређашње кише, а у ваздуху се осећала свежина. Тишину је покварила музика њених стопала које су брзо и нежно миловале тло. Стала је. Очи су јој лутале непознатим даљинама. Сећала се свега: топлих погледа, нежности, среће... Његових руку обгрљених око њеног струка, како лагано крећу у шетњу по леђима и милују косу. Глава јој је почивала на његовим грудима која су снажно куцала. Једно тихо: "Волим те"! Мир којим су зрачили опијао је околину. Питала се у овој ноћи: "Да ли је то само био сан?"

Гледао је једном Бог на земљу. Видео је шта је створо и био је јако задовољан. Прошли су векови и људи су се променили. Заборавили за шта су направљени. Онда се појавило светло. Један човек и једна жена. Врло прости, обићни, као део живота, времена, као да нису вредни сећања. Погледали су се и заволели, не желећи то намерно. Пуно бесаних ноћи и дана у чекању су прошли. Осетили су душе како се додирују, разумеју, ВОЛЕ. Нису то признали, не бих никад... ноћи у страсти издаје душе, љубав у сенци... Колико додира, још више вапаја душа за још. Савршени пар за све. Додири колена, пољупци, љубав у сенци чистиг секса... и нису рекли за ту бол никада никоме. Осетили нису да ће то да траје до краја живота. Јбг, почело је као игра. Само би Бог знао зашто се тако играо. У игри више погледа него речи, више лажи него истина, а највише осешаја другог бића. Тебе и мене. ЉУБАВИ. Пра исконске, праве, без услова, без тражења разлога... Само Бог зна да ли ће се опет десити чудо љубави да га увери да још има наде за људски род. Молим му се сваког трена да му докажем да је људски род вредан свега тога што је он уложио у нас. Докази. Немам снаге сама то да урадим!



PS. Masada sacuvaj ovo, nije iskljuceno da cu za tren sve da obrisem, kao do sad, pa opet pozelis da me vidis obesenu na Terazijama u najboljem slucaju!

Крај други


Држао је кормило, све теже и теже, таласи су расли, постајали све виши, хучали, падали по маленој кочи. Севало је, небо је било бело, нестварно, море, црно. Таласи су хујали, бацали пену са висина крести.
Савршена олуја, мислио је, ову сам чекао свих ових дана, година, њу, бесну и дивљу, са великим таласима, оним највећим, оним о којима нико није причао.
Стара коча, са њеним именом, увијала се уз шкрипу, бацали су је таласи, можда је та шкрипа била звук који је викао, не иди даље љубави, нећу издржати, немој, врати се.
Очи су му сијале, луди сјај загледан некуда ка врховима креста које су падале носећи слану воду сада већ око његових ногу.
Брод је све теже савлађивао таласе, сваки ударац, бацао би га назад. Узео је уже, везао се за кормило, сада је чуо негде кроз запомагање старог трупа, нешто, нешто ново, што до тада никада није, ни у једној олуји. Хук, ехо, ударце великог таласа, загледао се напред у таму, тражећи извор звука. Видео га је, таман, црн зид, испред, ту на домак руке, ускоро...
Био је у води, окренут наглавце, мрак, слано црно море, без трага светлости, није покушавао да се ослободи, чему, било је без смисла. Помиловао је кочу, струја је исправљала, осетио је да полако лебде у води, насмејао се у тој тами, прошаптао име које је волео, и нестао у дубинама мора.
Негде горе на површини океана ветрови су носили његове речи - Чекам те, негде између два света !!!! - некуда ка далеким обалама где је било њено узглавље.