ĐURA JAKŠIĆ " NA LIPARU "

Ђура Јакшић - Биографија


Ђура Јакшић (1832-1878), рођен је у Српској Црњи, у свештеничкој породици. Пошто двапут бјежи из трговачке школе у коју га отац уписује, завршава три разреда гимназије а потом учи сликарство у Темишвару, Бечу, Пешти, Великом Бечкереку и Минхену. Није стекао шире опште или књижевно образовање јер је сав био усредсређен на сликарство као позив и рано је почео да слика по наруџби и тако обезбјеђује егзистенцију. Из Војводине прелази у Србију, учитељује по забитим селима. Немиран дух, пргав и нетрпељив, вјечити бунџија- Јакшић је свуда долазио у сукоб са појединцима, друштвом, властима. Стално је премјештан, отпуштан из службе, судски гоњен због свога књижевног рада или мишљења. Посљедњих година радио је као коректор Државне штампарије у Београду. Умро је од исцрпљености и туберкулозе у Београду 1878. године.

У лирској поезији је остварио тематско богатство и највећи умјетнички домет иако је објавио само једну књигу пјесама ("Песме", 1873). Ове су пјесме искрене и доживљене, одликује их сликовитост и музикалност, снажна осјећања и богат израз. поетски занос и егзалтирани тон. Широка је лепеза његових поетских мотива: љубавне пјесме ("Љубав", "Кога да љубим", "На ноћишту"), елегије ("На Липару", "Поноћ"), родољубиве ("Падајте браћо", "Отаџбина"), описне ("Кроз поноћ", "Вече"), социјалне ("Ратар", "Шваља"), полемичке ("Ћутите, ћутите, Јевропи"), сатиричне ("Отац и син"), винске ("Мила").

Ђура Јакшић - "На липару"

Пјесма "На Липару" настала је 1867. године у Сабанти код Јагодине гдје је Јакшић радио као учитењ пошто је по казни премештен из крагујевачке гимназије. Пјесма је највјероватније добила име по липама којих је било много око школе. Обично се наслов "На Липару" узима као заједнички наслов за двије пјесме - за пјесму "Поноћ" и за пјесму "Вече". Пјесма "Поноћ" објавњена је годину дана раније, 1866. године у листу "Вила". Из тога се закњучује да у стварању ових пјесама нема хронологије, али их повезује садржина: исповијест која је почела у пјесми "на Липару" дијалогом са птицама (славујима), наставља се у пјесми "Поноћ" монологом који је упућен сјенима мајке. Међу овим пјесмама постоји градацијски однос исказаних негативних осјећања и расположења: у пјесми "На Липару" благо је назначена резигнација лирског субјекта и разочарење свијетом и животом; у пјесми "Поноћ" разочарење је достигло врхунац, лирски субјект је захваћен мрачним песимизмом, осјећањем немоћи и очајања.
Пјесник се опредијелио за дијалошку форму јер она омогућава непосредно исказивање два различита субјекта из два различита свијета. Форма двопјева не само да предочава два виђења живота, двије душе, два тона говорења, него твори двије потпуно различите лирске форме.Пјесма лирског субјекта има облик елегичне пјесме из које зраче сјета и резигнација, туга и бол; њен ритам је спор, смјењују се дванаестерац и једанаестерац. Пјесма птица је дитирамб полетног ритма, лепршавог говора, лакога стиха, једноставне риме, свијетлих слика, чистих и искрених осјећања љубави и њежности; доминира стих од четири слога уз неколико стихова од три и пет слогова. Дијалошком формом су предочена два контрастна свијета и притом је свјетлост дитирампских сегмената нагласила тамне тонове елегичних стихова.

Ђура Јакшић - "Орао"


Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.
По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол.

Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.

(1858)

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"



Padajte braco

Padajte, braco! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braco, junaci, ljudi!
Za propast vasu svet ce da zna...
Nebo ce plakat dugo i gorko,
Jer nece biti Srbina...

Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braca - oh, boze moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen cas?
Ta zar bi tako - oh, braco draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Sto nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' gresno, nije li grozno -
Krv dece vase gledamo mi!...

A gde je pomoc, il' suza bratska?
Il' "Juris, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, gresan, gresno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi - kipi i ceka -
Al' ne da djavo... il' ne da bog!
1862.


Gdje ja

Gde ja secer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu cu u plac pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

- Skoro sveca kraju,
Danak crnoj noci,
Al' kraj mome vaju
Nikad nece doci.

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

1875.



Vece

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo cuti, ne mice se nista,
Ta najbolji vitez pade sa bojista!
U srcu se zivot zastrasenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu zale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?
Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,
Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...
1857.

Putnik


Uvek na opazu
Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
Sveta pregolema,
I doma bi iso
Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
Postase srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
Telo iste mira.

I sve na opazu
Dalje putnik hodi,
R a d o s l e d i s t a z u,
K o j a g r o b u v o d i ..
1855.


Ponoc



...Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuse...
O, duse! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .
1966.


Osmeh


Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.