LAZA KOSTIĆ " MEĐ JAVOM I MEĐ SNOM "

Лаза Костић - Биографија


Лаза Костић (1841-1910), најзанимљивија и најистакнутија пјесничка личност друге половине 19. вијека у Србији. По времену у коме је живио и стварао. Костић је романтичар, али је многим својим остварењима постао претеча модерног пјевања 20. вијека. Рођен у богатој грађанској породици, материјално обезбјеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје вријеме био један од најобразованијих српских писаца, полиглота и ерудита. Као доктор права, службовао је у Новом Саду и био блиски сарадник Светозара Милетића и политички веома активан у покрету Омладине српске.Због своје политичке дјелатности прогањан је и хапшен од аустријских власти. Неколико година живи у Србији као гимнауијски професор, а потом одлази у Црну Гору на позив кнеза Николе, гдје остаје седам година.

Знао је више језика: грчки, латински, енглески, енглески, њемачки, француски, руски, мађарски. У оригиналу је читао античке писце, као и најистакнутије писце европских књижевности и филозофије. Зато га је одликовала широка књижевна култура, велика ерудиција, дијалектички ум. Био је први који је почео систематски да популарише Шекспирова дјела код Срба: преводио га је и коментарисао пуних педесет година пишући приказе и реферате о његовим драмама "Ромео и Јулија", "Цар Лир", "Хамлет", "Ричард III".

Лаза Костић, као пјесник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поетику. Основни поетички принцип је укрштај као јединство супротности:укрштање тема, мотива, форми, пјесничких слика, ритмова, звукова.

Суштина принципа:

Симетрија је равнотежа супротности.

Хармонија је сливање различитости у јединствену цјелину

Симетрија + хармонија = љепота.

Пјесма је укрштај супротности.

Костић је за живота објавио сљедећа дјела: "Песме I, II", "Песме"; драме "Максим Црнојевић", "Пера Сегединац", Гордана"; "Основи лепоте у свету с особитим обзиром на српске народне песме", "Основно начело: Критички увод у општу филозофију"; "О Јовану Јовановићу Змају".

Лаза Костић - "Међу јавом и мед сном"

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном.

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Пјесма настаје у додиру сна и јаве, "међу јавом и мед сном", у инспиративном тренутку који може да има различите подстицаје материјалног или духовног поријекла; она се обликујеу језику али тај језик пјеснички, у пјесничкој употреби. Пјеснички језик је саображен пјесниковим мислима и осјећајима, он је помјерен од уобичајеног и свакодневног, ријечи добијају смислове и значења зависно од мјеста у реченици, од лексичких спрегова, контекста. Поетско казивање је сликовито фигуративно, симболично, алегоријско - да би се схватило, ваља открити дубинско значење ријечи, слика и цијелог књижевног дјела. Поетско казивање је некада као "пјена" - тек да проникнемо у смисао, он спласне, изгуби се. Оно нема јасне и препознатљиве обрисе него је лелујаво, прозрачно, блиједо. Пјесма "Међу јавом и мед сном" Лазе Костића једна је од таквих пјесама које дјелују загонетно и неухватљиво.

У овој пјесми СРЦЕ је метафора за стваралачки субјект (пјесника), односно за стваралачко ЈА лирског субјекта, а ПЛЕТИВО је метафора за пјесму као продукт стваралачког процеса. У пјесми се налазе још неки мотиви сакривени испод дословног значења пјесничких слика. Три су мотива проистекла из два наведена основна мотива - то су мотив пјесничког стварања (стваралачког процеса који се одвија у простору "међу јавом и мед сном") и мотив разумјевања пјесме. Асоцијативним импулсима овдје оживљавају и преплићу се један фолклорни мотив (плетиља) и један антички мотив (Пенелопа, Одисејева жена). Ови допунски мотиви имају само илустративно - поредбени карактер.

Лаза Костић - "Santa Maria della Salute"


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Karakteristike pjesnistva

Opste karakteristike pjesnistva Laze Kostica

Romanticar velike imaginacije i pjesnicke slobode; pjesnik duboke posjecajnosti i bogate misaonosti
Iskazivanje teznje ka svemu sto je mitsko, biblijsko, anticko, epsko
Vrlo nedisciplinovan i zavidno produktivana: stvarao drame, razne pjesnicke zanrove, smisljao nove rijeci- pravio kovanice ili neologizme, po kojima postaje vrlo poznat i uticajan na potonje pjesnike
Srpsku poeziju obogatio je slutnjama, snovnim, onostranim i posebnom zvukovnoscu, a to ce ga uciniti vrlo aktuelnim i danas.
Laza Kositc je pisao pjesme, drame, oglede iz estetike i filozofije, bavio se kritikom i prevodjenjem.

najpoznatije lirske pjesme: Medju javom I med snom , Spomen na Ruvarca, Snove snivam…,Gospodici L.D., Santa Maria della Salute
Poeme: Prometej, Jadranski Prometej
Epsko lirske pjesme (balade). Minadir, Samson i Dalila,
Drame: Maksim Crnojevic (1866.), Pera Segedinac (1882.) i Gordana (1890.)
Ogledi iz estetike I filozofije: Osnova lepote u svetu, Osnovno nacelo – kriticki uvod u opstu filozofiju
Kritike: Monografija o Jovanu Jovanovicu Zmaju,
Prevodi: Romeo i julija, Hamlet, Ricard III,

Ej, pusto more



Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Među zvezdama



. . . . . . . . . . . .
Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U pestanskoj tamnici, 1872.

Snove snivam



Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.