ALEKSA ŠANTIĆ: " EMINA "

Biografija


Kao pesnik Aleksa Šantić(1868-1923) formirao se na prelomu dva veka ,devetnaestoga i dvadesetoga,i više nego i jedan drugi pripadnik svog pesničkog naraštaja povezao je u svom delu idejne i pesničke težnje jednog i drugog.Rođen u Mostaru,on se, posle završene trgovačke škole u Trstu i Ljubljani,vratio u rodni grad i u njemu ostao do kraja života.Prvu pesmu objavio je 1886.godine,a prvu zbirku pesama 1891.Osim pesama,pisao je i poetske drame, među kojima su najvažnije Pod maglom i Hasanaginica (poslednja je rađena po motivima iz poznate narodne pesme).U Šantićevu pesničkom formiranju,od domaćih pesnika,pored Vojislava,najveći udeo imao je Zmaj,a od stranih-Hajne i drugi njemački romantičari.Za razliku od većine pesnika svog doba,naročito Dučića i Rakića,koji su se sve više evropeizirali,Šantić je do kraja ostao veran nacionalnim i socijalnim idealima prošlog veka.On je pevao o slobodi,srpstvu,socijalnoj pravdi.Njegova muza bežala je ,,iz lude vreve’’suvremenog života,tražila lica ,,bez laži i maske’’,u težnji da se sva posveti narodu koji joj je vazda najbliži srcu (vidi programske pesme Hajdemo,muzo i Muza).Ta njena ,,služba’’izražena je često pomoću hrišćanskih simbola,koji čine važno obilježje Šantićeve rodoljubive i socijalne poezije.

Sav zaokupljen tom visokom ulogom koju je nameno poeziji,Šantić,naročito u početku,nije poklanjao veću pažnju pesničkoj formi,te su njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike.B.Popović je primetio,povodom treće zbirke Šantićeve(1901),da njegove pesme ,,pokazuju sve mane nekorektnog kitnjastog stila’’.Neugodno dirnut tom kritikom,Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što bolje,da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji.Kao i drugi tadašnji pisci,rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih pesama.Punu stvaralačku zrelost dostigao je u razdoblju između 1905. i 1910.godine.

Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja,između ličnih i kolektivnih osećanja,ljubavi i rodoljublja,idealne drage i napaćenog naroda.Kao ljubavni pesnik razvio se pod uticajem sevdalinki,muslimanskih narodnih pesama.U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta,šedrvana,behara,šarenih leptira;devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima,bujne,izazovne,ali ipak skrivene ljepote.U nekima su toliko pogođeni ton i duh sevdalinke da su i same ušle u narod i počele se pevati kao narodne pesme(Emina,Na izvoru).Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom,ali on nikada nije u njemu,već ga posmatra prikriven,s bojažljive udaljenosti.Čežnjivo,čulno raspoloženje prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi,promašenosti u ličnom životu i usamljenosti kao u pesmi Jedna suza,za koju je rečeno da ,,spada među najdirljivije ljubavne pesme u nas,po tonu patrijahalne i čestite iskrenosti’’(Pera Slijepčević).

Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem,nju obasjava plamen domaćeg ognjišta.U velikoj elegiji Pretprazničko veče,olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava sećanje na detinjstvo i na idilične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu kada je cela kuća bila ispunjena smehom,pesmom i pričom,ali i uteha koju mu donose pesme,i svoje, ,,i drugova sviju’’.Osećanje bratske ljubavi širi se u njegovim pesmama u sve većim i većim krugovima-na porodicu,na prijatelje i drugove,na žive i mrtve srpske književnike,kojima često posvećuje svoje pesme,na ceo srpski narod,na prirodu.

I njegova socijalna i patriotska poezija,u kojoj je postigao najveće umetničke domete,obasjana je svetlošću domaćeg ognjišta i prožeta njegovom toplinom.U sonetu Moja otadžbina pesnik otadžbinu poistovećuje sa narodom.Ona je svuda gde se njegov narod nalazi.Učestalost upotrebe oblika lične zamenice i pridevske zamenice u prvom licu otkriva intenzivnost pesnikovog poistovećenja s otadžbinom i narodom.Cela otadžbina je kao rodni dom,a svi pripadnici naroda kao rođene braća.

Vezanost za rodnu grudu i domaće ognjište duboka je i trajna;njeno kidanje izaziva bol u pesnikovoj duši.U nekima od svojih najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju svoju domovinu i odlaze u tuđ svet(Ostajte ovde,Hljeb).Više nego drugi pesnici on naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda.U pesmi Mi znamo sudbu,za koju je rečeno da je ,,sonet naše istorije’’,tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti:čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe za slobodu nego samo njen nastavak (,,I kad nam muške uzmete živote/grobovi naši boriće se s vama’’).Ova pesma je zasnovana na njegoševskom shvatanju slobode i žrtvovanja za narod i u svom izrazu ima nečeg od Njegoševe visoke sentencioznosti i patosa.

U nizu pesama Šantić je iskazao patnju i veličinu radnog čoveka,seljaka i radnika.Među njima su neke od najboljih koje je napisao:O klasje moje,Moji očevi,Kovač.Pesma podzemna.Ova poslednja je posvećena radničkoj klasi,u njoj se oseća pobednički hod revolucije.U isti krug spada i najbolja Šantićeva pesma i jedna od najlepših u našoj poeziji Veče na školju (1904.).Zanimljiva je podjednako i spoljašnjim oblikom i tematski.Pesma se sastoji od četiri strofe,od kojih je poslednja delimično ponavljalje prve.Strofa nije tipska,već stvorena specijalno za ovu pesmu.Ona se sastoji od dve identične ritmičke jedinice.Svaku čini:jedan peterac+dvosložna rima+jedan šesterac.Rimovanje je aabccb,stim što su b rime uvek muške,dok su ostale uvek ženske:

Pučina plava

Spava,

Prohladni pada mrak.



Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

,,Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca’’(Dragiša Živković).Pesma je vanredno orkestrirana,a bogatim asonancama,aliteracijama i rimama.Doživljaj ukletosti sudbine siromašnih,koji je u njenom središtu,dat je na posredovan,moderan način,u višeznačnim simbolima.

Ova pesma naišla je na nepodeljene simpatije kritike.U celini,pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja,doživeo popularnost kod širih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika,dok su njegove čisto umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba,tako i u poznijoj kritici.

EMINA

Sinoć,kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;

Kad tamo,u bašti, u hladu jasmina,

S ibrikom u ruci stajaše Emina.



Ja kakva je, pusta!Tako mi imana,

Stid je ne bi bilo da je kod sultana!

Pa još kad šeće i plećima kreće...

Ni hodžin mi zapis više pomoći neće!...



Ja joj nazvah selam.Al` moga mi idina,

Ne šće ni da čuje lijepa Emina,

No u srebren ibrik zahitila vode

Pa po bašti đule zalivati ode;



S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste

Rasplete joj one pletenice guste,

Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,

A meni se krenu bururet u glavi!



Malo ne posrnuh,mojega mi idina,

No meni ne dođe lijepa Emina.

Samo me jednom pogledala mrko,

Niti haje,alčak,što za njome crko!...

OSTAJTE OVDJE

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat' ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratski ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelin cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...




MOJA OTADŽBINA


Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gde je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.






PROLJEĆE

Nemoj, draga, noćas da te san obrva
I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mjesec sine nad našom rijekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodiće se mlado proljeće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.

Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!





I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA


I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizreka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gled'o ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih ce nova zagrmiti jeka...

K R I T I K A

Ono sto Šantica odlikuje od starijih i obicnih patriotskih pesnika naših, je to što je njegov patriotizam na realnome osnovu i pozitivne sadržine, što on ne voli narod-naciju kao jednu apstrakciju, vec narod-puk, žive ljude, seljaka.
Jedino se još njegove (Šanticeve) rodoljubive pesme citaju.
Ono najbollje što je on dao je zbilja izvorno, njegovo do maksimuma, bogato na Citavoj skali osecanja. Jer, Šantic nije intelektualan i dubok; njegove su pesme najcešce mali detalji, male lirske teme, svakodnevne, bez trunke bizarnosti. Pogotovu tamo gde se potpuno oslobadaju tragovi romantizma, gde je svaki balast bivao odbacen.
Zato cesto u oblasti "intimne" lirike - iako svaka rec za sebe ima starinski zvuk i svako osjecanje ostavlja utisak necega bezbroj puta dozivljenog i banalnog - pesma u cjelini se osjeca kao novo, originalno treperenje. Takvo je "Pretpraznicko vece" sa majcinim radom i pogledom, ocevom pesmom, susedovom pricom i decijim uzbudenjem.
Osjecanje u ovom stihovima zato nije umjetnicko, što nije jako. I zato što nije dosta jako, ono ne nosi svoj oblik vec samo sobom, ono oblik pozajmljuje, dobiva ga u školi literarne kritike i teorije, u školi kod drugih pesnika.
Izvjesno je: to je drugaciji, razumniji, stvarniji, iskreniji, dublji i bolji patriotizam no što je onaj prazni verbalizam, sva ona emfaza i retorika, sa kojom smo se navikli sretati u bezbrojnim patriorskim pjesmama našim.
To je poezija gdje covjek osjeca ne samo da je on dio zemlje i naroda vec da su i zemlja i narod djelom njegove široke duše, prava, iskrena lirika ...
Jednostavnos izraza Šanticve pesme ne odiše samo jednostavnošcu nadahnjuca sadržine vec i nesposobnošcu snažnih osjecanja da nadu kitnjastiju formu.