LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime24/11/2009, 11:56 pm

ISTORIJA SEOBA

Великој сеоби Срба на простору Аустроугарске предходио је почетак Великог бечког рата 1683, чији је повод неуспјела турска опсада Беча. Потом је услиједила аустријска контраофанзива. Освојена је Славонија и Београд а Срби су самостално ослободили Мачву, Источну Србију и продирали су све до Новог Пазара.

Међутим, од 1690. долази до преокрета у ратовању, односно умире аустријски генерал Пиколичини и Турци организују противудар. Срби су имали два избора: или остати и трпјети турску одмазду или ићи у неизвијесне сеобе. 1690. одржан је црквено-народни збор код Београда. Одлучено је да аустријски цар Леополд буде признат и за српског владара и да рат буде настављен али са територије Мађарске. Цар је то одобрио и у августу, 1690, патријарх Арсеније III предводио је око 60 000 душа преко Саве и Дунава. Срби су углавном населили јужну Мађарску а негдје су на сјеверу продрли све до Будима и Сент Андреје. Србима је гарантована црквена аутономија али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Занимљиво је напоменути да сеобе српског народа нису привукле пажњу наших писаца у тој мјери да су им посветили своја књижевна дјела. Први је Црњански исказао интересовање за те догађаје.

§§§§§§

Црњански се одлучио да напише ''Сеобе'' након читања ''Мемоара'' Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал –мајора. Међутим, Пишчевићево приказивање сеоба било је мемоарско приказивање човјека који стиче славу у каријери без неких субјективних освјетљења несрећне позиције српских ратника који војују за туђе интересе, док Црњанског интересује појединац који као неки заступник разочараног је у сталној борби за самоодржање узнемиреног народа, и који све теже спознаје трагику положаја себе и свог ратничког народа. Ту сложену улогу најамника – официра, који води веће или мање групе Срба војника у ратове и у сеобе, све у нади да ће изаћи из таме, из несреће, да ће пронаћи свој прави завичај Црњански приказује у својим романима о сеобама.

§§§§§§

Појам сеобе, којим је крштен роман Милоша Црњанског, узет је као појам једног непрекидног кретања, једног узнемирења и несреће, једне немоћи и устаљивања једног народа који је осуђен да лута тражећи срећу у непознатом. Због тога су сеобе слика, једног за историју од најнеухватљивијих стања: слика сналажења масе у новој постојбини и организовања новог живота у њој.

Милош Црњански је предочио психологију те српске масе, која је из турске Србије, из ''турћије'' прешла на територију Аустрије гдје се морала повиновати неким новим правилима и неком новом начину живота. Али исто тако он је разбио и трагичност судбине српског народа, који је одмах неизбјежно, пао у замке велике аустријске политике и крваво послужио у њеним заплетима и сукобима са Европом. Управо ова психологија масе и историјска коб мјешају се и сливају у један исти напон који преовладава тим нашим човјеком. Вољно, мирно, он се пушта да га стихије живота носе и разбијају, крећући се у неком омађијаном кругу у коме се његов национ непрекидно врти а који рађа и одржава трагичан осјећај бесмисла и узалудности.

Трагика национа на индивидуалном плану

У дјелу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може измијенити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.

Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вјероватно, наравно ако троугао: Аранђел - Дафина – Вук пројектујемо на цијели национ, хтио да још појача и употпуни трагичност.

Вук Исакович је историјска личност. То је онај Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Нијемаца са Турцима 1738. године, и заједно са својим братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. Послије тог рата он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовца. Умро је у Митровици 1759. у 65. години живота.

Вук, по природи ратничка душа, умјести да осјећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осјећа бесмислене проблеме рата, осјећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цијели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигдје.

Славонско-подунавски полк

Наслов романа истиче његов средишњи проблем: сеобе. Тај проблем нам је приказан на два начина: као већ напоменута судбина и преокупација Вука Исаковича који се са својом војском декадама сели по ратиштима, али у исто вријеме размишља о извијесној сеоби у Русију, и судбину славонско-подунавског полка који симболише цијели српски народ. Српски народ се стицајем историјских околности нашао у аустријском царству те се сели са ратишта на ратиште и гине због туђих интереса. Било је више тих словенских пукова који су ''куће и кућишта заборавили''. Славонско-подунавски полк је био стално у покрету:

''Тумарали су, као муве без главе;

јели су, пили су, спавали су,

да најпосле трчећим кораком погину,

закорачивши у празнину, по туђој вољи,

и за туђ рачун.''
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime24/11/2009, 11:57 pm

Пук се селио и улазио у битке, те сеобе их начинише ''мутнима и празнима, као дим, послије битака.'' Војнике је страх туђине, негостољубивих предјела и неизвјесности:

''Они који одоше, ратовали су негде,

Бог зна где у неким земљама којима

ни имена знали нису, са неким војскама

које никад ни видели нису. Све то било

је језовито и грозно, кад се причало,

уз огњиште, страшније но вести о покољима,

и черечењу за време Турака.''

§§§§§§

''Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних мостова, заноћивши више ноћи крај бунара, невидљивих у мраку, пок никако није могао да схвати како је тако, лудо, уопште могао и поћи ... Оставив своја села, оставио је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет, неразумљив и недокучив.''

§§§§§§

''Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икада вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих нису више умели да сагледају ...''

§§§§§§

Дакле, у њима су се измијешале носталгија, зла слутња, туга, страх, потиштеност и празнина. На сваком кораку настоје да их поунијате: ''Треба бити католик. Зар је могуће то не бити када је то и Царица? Лепа Царица.'' Међутим, држе се свога о чему свједочи и Вук Исакович: ''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Као што смо видјели, то није војска добро опремљена и за борбу мотивисана; то је мноштво сељака, кметова и надничара избарушених, неопраних, мокрих, гладних и побјешњелих која се бори за туђе интересе јер живе у туђој земљи. Бесмисао, узалудност и промашеност који обузимају Вука Исаковича, у једнакој мјери важе и за његов пук. Преварени су, искоришћени и изиграни и војници и њихов командант. Апатију и безнађе олакшава и ублажава и мисао о сеоби и Русији. У аустријској војсци сматрани су оданима, што исказује и Принцеза Мати: ''Овај дан рачунам међу најсрећније дане свог живота, јер ми се даде да још једном видим оне који су били увек и у свим приликама наклоњени нама и верни.'' А пук сложно виче: ''Vivat, vivat!''

Међутим, Карло Лотариншки није марио за ту војску за разлику од барона Беренклауа који је мислио: ''Дража их је и мучио ... Не само да му нису чинили непредвиђене тешкоће, већ напротив, они су били једини од којих је тачно знао шта може очекивати. Били су неспретни, мада већином стасити. Тукли су се грозно. Они су се клали. Хватали за груди, обарали и клали, задирући руком у гркљане, цепајући коже и месо као крпе, пробијајући пушком ребра, руке и колена, разбијајући темена као тикве. Зато је Беренклау, и само зато, одговарао охоло на Двору, када би му неко подругљиво рекао – Ваши пандури? – Да, моји пандури.'' Никакве војне заслуге, ипак, ни храброст нису их спасавали од казни; казне су биле ужасавајуће:

''Голог до паса, понесоше човека, затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће као гране врба ...

Када му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосјећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника.

Први га, невешто, ошину по глави. У коси је прут расцепио кожу, али врло кратко, тако да се на челу јави само танки млаз крви. Добошари почеше да лупају.

За тренут широм отворених очију, стаде, у том га ошину посред лица, тако да му усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима.

Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру.

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати у вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча. Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе.

Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су један другог, помешавши се у клупче над њим, кад је пао.

Искидане коже на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова.

Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе нос, ни уста, но ичи, ни уши.

Ни рођена мајка, да га је узела у крило, не би га више познала.

Закључак

Трагедија српског народа приказана је у роману ''Сеобе'', наставлја се у роману ''Друга књига сеоба'', такође кроз Исаковиче, који су опет вође српског народа у аустроугарској империји. У овом дјелу остварује се сан одласка у Русију, али тек тада настају права разочарења: положај српског народа у Русији био је утолико гори, што је вјера била иста – то је довело до неизбјежне асимилације, па су Срби у Русији исчезли: ''Има сеоба, смрти нема.''

Заиста има нечег крвавог у пропињању једног народа у биједи и примитивизму ка нечем високом, племенитом и свијетлом. И болан и хуморан је тај донкихотизам Исаковича и њихових сународника. Сеобе су свједочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим поријеклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звијезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звијезду у бескрајном плавом кругу.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime24/11/2009, 11:58 pm

Трагика национа на индивидуалном плану

У дјелу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може измијенити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.

Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вјероватно, наравно ако троугао: Аранђел - Дафина – Вук пројектујемо на цијели национ, хтио да још појача и употпуни трагичност.

Вук Исакович је историјска личност. То је онај Црнобарац, оберкапетан, који је учествовао у рату Нијемаца са Турцима 1738. године, и заједно са својим братом Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. Послије тог рата он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније, ктитор манастира Шишатовца. Умро је у Митровици 1759. у 65. години живота.

Вук, по природи ратничка душа, умјести да осјећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осјећа бесмислене проблеме рата, осјећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цијели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигдје.

Славонско-подунавски полк

Наслов романа истиче његов средишњи проблем: сеобе. Тај проблем нам је приказан на два начина: као већ напоменута судбина и преокупација Вука Исаковича који се са својом војском декадама сели по ратиштима, али у исто вријеме размишља о извијесној сеоби у Русију, и судбину славонско-подунавског полка који симболише цијели српски народ. Српски народ се стицајем историјских околности нашао у аустријском царству те се сели са ратишта на ратиште и гине због туђих интереса. Било је више тих словенских пукова који су ''куће и кућишта заборавили''. Славонско-подунавски полк је био стално у покрету:

''Тумарали су, као муве без главе;

јели су, пили су, спавали су,

да најпосле трчећим кораком погину,

закорачивши у празнину, по туђој вољи,

и за туђ рачун.''

Пук се селио и улазио у битке, те сеобе их начинише ''мутнима и празнима, као дим, послије битака.'' Војнике је страх туђине, негостољубивих предјела и неизвјесности:

''Они који одоше, ратовали су негде,

Бог зна где у неким земљама којима

ни имена знали нису, са неким војскама

које никад ни видели нису. Све то било

је језовито и грозно, кад се причало,

уз огњиште, страшније но вести о покољима,

и черечењу за време Турака.''

§§§§§§

''Застајкујући сред непознатих села, тискајући се преко необичних мостова, заноћивши више ноћи крај бунара, невидљивих у мраку, пок никако није могао да схвати како је тако, лудо, уопште могао и поћи ... Оставив своја села, оставио је и све што му беше разумљиво и видљиво, да зађе у тај свет, неразумљив и недокучив.''
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime24/11/2009, 11:58 pm

''Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икада вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих нису више умели да сагледају ...''

§§§§§§

Дакле, у њима су се измијешале носталгија, зла слутња, туга, страх, потиштеност и празнина. На сваком кораку настоје да их поунијате: ''Треба бити католик. Зар је могуће то не бити када је то и Царица? Лепа Царица.'' Међутим, држе се свога о чему свједочи и Вук Исакович: ''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Као што смо видјели, то није војска добро опремљена и за борбу мотивисана; то је мноштво сељака, кметова и надничара избарушених, неопраних, мокрих, гладних и побјешњелих која се бори за туђе интересе јер живе у туђој земљи. Бесмисао, узалудност и промашеност који обузимају Вука Исаковича, у једнакој мјери важе и за његов пук. Преварени су, искоришћени и изиграни и војници и њихов командант. Апатију и безнађе олакшава и ублажава и мисао о сеоби и Русији. У аустријској војсци сматрани су оданима, што исказује и Принцеза Мати: ''Овај дан рачунам међу најсрећније дане свог живота, јер ми се даде да још једном видим оне који су били увек и у свим приликама наклоњени нама и верни.'' А пук сложно виче: ''Vivat, vivat!''

Међутим, Карло Лотариншки није марио за ту војску за разлику од барона Беренклауа који је мислио: ''Дража их је и мучио ... Не само да му нису чинили непредвиђене тешкоће, већ напротив, они су били једини од којих је тачно знао шта може очекивати. Били су неспретни, мада већином стасити. Тукли су се грозно. Они су се клали. Хватали за груди, обарали и клали, задирући руком у гркљане, цепајући коже и месо као крпе, пробијајући пушком ребра, руке и колена, разбијајући темена као тикве. Зато је Беренклау, и само зато, одговарао охоло на Двору, када би му неко подругљиво рекао – Ваши пандури? – Да, моји пандури.'' Никакве војне заслуге, ипак, ни храброст нису их спасавали од казни; казне су биле ужасавајуће:

''Голог до паса, понесоше човека, затим до тих двеју, живих, правих, обала узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће као гране врба ...

Када му одрешише ноге и одвезаше уста, и кад га усправише, зајаука, предосјећајући како га шибају већ, али то му ништа не поможе, у истом тренутку био је већ гурнут, одостраг, међу два реда војника.

Први га, невешто, ошину по глави. У коси је прут расцепио кожу, али врло кратко, тако да се на челу јави само танки млаз крви. Добошари почеше да лупају.

За тренут широм отворених очију, стаде, у том га ошину посред лица, тако да му усне препукоше и да крв шикну. Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима.

Урлајући од бола, а везаних руку, крвав, трчао је тешко, вијући се, савијајући се и љуљајући се, тако да је из далека, из кола, откуда га је Комесар, са својим кирасирима, посматрао, изгледао као неки велики цвет, сад бео, сад рујан, што се повија на ветру.

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати у вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча. Оба увета висила су му тада већ крвава и црвена као шкрге у рибе.

Обливен крвљу, још једном паде, опустивши везане руке међу ноге војника. Тада му већ и ноздрве беху препукле, и шаке и прсти разбијени и поцепани, тако да су висили као крпице са неког рукава.

У журби и гађењу да што пре ударе, два реда војника изударала су један другог, помешавши се у клупче над њим, кад је пао.

Искидане коже на потиљку и плећима, где је, у малим комадићима, као залогаји, испало крваво месо, погнуте главе, обезнанио се од бола, при крају. Долазећи неколико пута к себи, скакао је по трави од ужасних болова.

Све се то свршило за неколико тренутака и фелчер га је онако онесвеслог прао и везивао, не могавши да му нађе нос, ни уста, но ичи, ни уши.

Ни рођена мајка, да га је узела у крило, не би га више познала.

Закључак

Трагедија српског народа приказана је у роману ''Сеобе'', наставлја се у роману ''Друга књига сеоба'', такође кроз Исаковиче, који су опет вође српског народа у аустроугарској империји. У овом дјелу остварује се сан одласка у Русију, али тек тада настају права разочарења: положај српског народа у Русији био је утолико гори, што је вјера била иста – то је довело до неизбјежне асимилације, па су Срби у Русији исчезли: ''Има сеоба, смрти нема.''

Заиста има нечег крвавог у пропињању једног народа у биједи и примитивизму ка нечем високом, племенитом и свијетлом. И болан и хуморан је тај донкихотизам Исаковича и њихових сународника. Сеобе су свједочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим поријеклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звијезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звијезду у бескрајном плавом кругу.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:47 pm

BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju
sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna.
Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se
nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i
odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć
i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj.
Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba
skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali
dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u
blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko
ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od
hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim
očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da
je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u
težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine
glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja
delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i
strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se
svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu!
Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u
rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje
nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže.
Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:47 pm

Po razabacanom senu ležali su mu ljudi, kraj konja koji su udarali,
tupo, kopitom u zemlju, u snu. Psi, okupljeni začuđeno i zadivljeno oko
njega, jer je bdio, dahtali su od žeđi i gladi, vijajući se preko dana,
čak na drugoj strani planine. Umoran od truckanja kola i iznemogao od
neprekidnog razmišljanja, o svom prošlom životu i ženi i deci, posmatrao
je pažljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno parče,
bele, kao puževi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od
druge. Tako su se i koci nekog pletenog plota, ispovezivanog
šibljikama, ređali sve dalje, istim pravcem, nedaleko jedan od drugoga.
Velika jedna jela, sa jednom malom kraj sebe, mračno mu se približavala
kroz visoku travu, po kojoj se, ostajući na površini, širio neki hladan,
nevidljivi vetar. U šumi, koja mu je, s desna, bila na nekoliko
koračaji, bio je potpun mrak, ali i na njenoj površini on je video
bezbrojne grančice, kao perje. Iznad dubokih provalija tame, pogled mu
se opet zaustavi u velikim naslagama snega što se spuštao po urvinama u
belim potocima, punim kamenja, iznad kojih visovi više kao da nisu bili
pred njim, već u snu.

Čist sjaj plavog neba ukočio mu je oči, tako da je ostajao dugo, nepomično, zagledan.

Tad, kao i njegovim Ijudima, prvi put mu dođe misao i neka nejasna
žudnja da se više ne vrati. Uz skitnju smrti koju je osetio sada prvi
put i koju na svojim odlascima u rat, do sada, nikad, nije osećao,
pridruži mu se i ona neprestana dosada, koju je već dobro znao, što ga
je pratila, uvek, do prvih bitaka. Prebrojavajući, u pameti, bolesnike i
obangavele konje, on je sa beskrajnim preziranjem mislio i na ostale,
zdrave, i orne za dalji put i za bitke. Miran i samopouzdan, ipak je
prvim psovkama obasipao sebe u pameti, pa zatim druge. Neprekidno
vežbanje i stalni ratovi bili su učinili od njega takvog majstora
odvođenja Ijudi u rat, da je predviđao svaki, i najmanji, događaj koji
će se desiti i mogao, unapred, da proriče i sitnice. Ako mu se desilo da
se prevario u ponekom durašnom, vlaškom konju, ili kakvoj teškoj,
nemačkoj kobili, što imaju nedokučive bolesti i ćudi, nikad mu se nije
desilo da pogreši u izboru kola, točkova, ili Ijudi. Nestašica hrane ni
sad ga nije bunila, ma da su sami imali da se hrane i oružaju, ali su mu
bili dosadniji nego ikad. Znao je da je glavno dovesti ih tamo, gde će
prvi prevrnuti se pogođen, ali preziranje, pomešano sažaljenjem, pojavi
mu se u duši gore, nego inače. Ne vratiti se više i ne mučiti se više sa
njima, izgledalo mu je, iznemoglom, kao nešto vanredno i nemoguće, što
nikad neće dočekati. Prestati jednom ispravljati te ogromne noge što
nikako nisu htele, ni umele, da stupe u korak, prestati jednom udarati
ih u leđa i trbuhe, da bi se uspravili kad uzmu pušku pred prsi. Ne tući
ih više. Ne tući ih kad blesavo gledaju u bure baruta koje treba da
potpale. Ne tući ih više po licu, po glavi, po kolenima. I naročito ne
vratiti se sa njima. Ne videti onu dreku, plač, skakanje, kao poludelih,
baba, lelek i zapevanje, kukanje za mrtvima.

Za Vuka Isakoviča, ceo onaj kraj otkuda su došli, u kom je ostavio
porodicu, bio je postao otužan. Sa zapovešću da uči Ijude kopanju
opsadnih jarkova, primao je i zapovesti da ih uči kako će isušiti
baruštine, i koliko ih je učio pucanju iz pušaka u isti mah, čemu ih
nikada nije mogao naučiti, toliko ih je učio i nabijanju zidova kraj
baruština i vrbaka, gde su oni radije stanovali u granju i šiblju, pod
drvećem, pa i po zemunicama i kolibama, gde su umirali čučeći. Glup taj
kraj, glup, voden, barovit, ravan, bio mu je dosadio i, da je mogao,
najradije bi bio otišao, već davno, da se nikad ne vrati.

Naviknuvši se na vojni posao, ispekavši svoj zanat, on ga je i prezirao,
a još više te ljude što su mu na domu ličili na Cigane, kao i njihova
naselja na čerge. I to ne na čerge po Vlaškoj, koje je čestenjejši
Isakovič zadržao u pameti mirišući ih katkad, u sećanju, kao ruže,
misleći na male Cigančice, nego na čerge prostačke, bedne, fukarske, po
Turskoj, oko đubrenjaka. U Ijutnji svojoj, sav taj kraj kojim ga je
proveo otac i brat, trgujući, on bi bio najradije spalio ili prodao,
zajedno sa onim svetom koji beše, baš on, lično, naselio oko Varadina, a
koji ga je obožavao.

Uostalom, i kad bi ga obuzelo sažaljenje, a sažaljenje ga je obuzimalo
isto tako plaho, posle ljutnje, i onda bi želeo da sa njima ode nekud,
dalje od onog života i od onog kraja.

U očajnoj zbrci misli, ma da mu beše zahvalan što mu čuva ženu i decu,
sećao se tada brata, sveg sitnog, besom koji se oseća prema onom koji
nije prisutan. Sav njegov krpež, sitničarenje i trgovanje činjahu mu se
tako smešni. U svađi, morao je, pred polazak, da se miri sa njim, ne
dobivši svoj novac, ni talire svoje žene, slušajući pri tome, stalno,
podsmeh bratovljev što se nosi mišlju da se odseli nekud, možda u
Rusiju.

Život, onaj na domu, za Vuka Isakoviča ne beše život, pravi život bio je
za njega negde drugde, divan i značajan. Kod kuće je bilo samo blatište
i jad, večito to trgovanje tamo amo, guranje po prljavim mestima koja
su Aranđelu Isakoviču izgledala vredna punih kesa, ljubaznih osmejaka i
trgovačkih razgovora kojima ne beše kraja. Vuk Isakovič, da je mogao, ne
bi sve to udostojio nijednog pogleda, još manje Tursku, kuda su se neki
selili natrag. Tursku, koju je Vuk Isakovič mrzeo, ne zapaziv nikad
njene popločane avlije, šedrvane, lepe mostove i ne mareći za njene
minarete, divne, kao visoka, stoletna koplja.

Otići nekud i živeti bezbrižno, odvesti i njih da žive negde lako,
prijatno, činilo se Vuku Isakoviču tako moguće. Negde je moralo biti
nešto svetlo, značajno, pa treba otići tamo. Videći ih dole, u travi,
mračne njine gomile, kako leže oko kola, osvetljene vatrom, njemu se
činilo, naslonjenom na točak, da ih treba odvesti nekud dalje. Zaboraviv
za trenutak i gde je i kud idu, zagledan u visoke zidove stena, nad
kojima se sjalo nebo sasvim bistro i sasvim bledoplavo, Vuk Isakovič se
beše smirio, zajedno sa ljudima svoga Slavonsko—podunavskog polka.

Oni su spavali. Kad mu uminuše boli u crevima, zadrema i on, milujući
katkad svoje pse, koji mu se umiljavahu i podvlačahu pod ovnujske kože,
što se behu ugrejale na njemu. Pod jelama, iza kola, čuo je
prežvakavanje teladi što su povedena od Graca za njega i njegove
oficire, a van šume bezbrojni zrik popaca.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:47 pm

Umoran od vežbanja vojnika, Isakovič je ušao sa njima u Austriju,
poboljevajući od grčeva u crevima. Sve češće se zato skidao iz sedla.
Napuštao je oficire koji su, pevajući, jahali pred vojskom i sedao je u
kola, što su ga kao lešinu vozila i tresla, za oblakom prašine, koju je
za sobom dizao puk.

Vozeći se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovič je propuštao kraj kola svet, kao neki san.

Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u
kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbežnom redu, po volji
tuđoj, kraj zemalja tuđih.

Ma da nije imao nikoga i ničega svoga u tuđini, ipak je nailazio na
tragove svojih vojnika, pa i na svoje. Na gradove u kojima je već jednom
bio, gde je dočekivao zoru, ili otpočinuo u večeri, u kojima je, i pre
nekoliko godina, prolazio među zidinama i mesečinom obasjanim putevima,
kao sen.

Poznavao je krijumčare i skeledžije i nailazio na zaboravljene ženetine
svoje i svojih drugova, na uspomene svojih pijanki i nesreća. Tako, dok
je prolazio kroz sasvim drugi kraj, kroz sunčan dan, dremajući,
iznemogao od bolova u stomaku, javljahu mu se, kao pričine, štale,
boleštinama zaraženi redovi kuća, lelečući ranjenici i kišovite noći, u
kojima je živeo nekad.

Nije više bio brižan, jer je bio presvisnuo od besa i očajanja. Ne samo
zato što su ga u Pečuju onako vređali i mučili, već i zato što mu nisu
dali za potpolkovnika, čemu se, ovako mator, svakako nadao i što mu
beše, još u Varadinu, obećano.

Osećao je da je raskid njegov sa porodicom potpun, kraj sveg
razmišljanja i sećanja na nju. Da mu je neko došapnuo da ženu i decu i
nema više, on bi i to bio poverovao, u svojoj samoći, u tim kolima, u
kojima je jedva mogao da se ispruži od klobuka, gajtana, kotlova i
sedala. Setivši se svojih, osetio je koliko pripada drugome, nekome što
ga ovako šarenog i nadodoljenog vodi tamo amo, zajedno sa tom vojskom,
kojoj je samo noge video, u oblaku prašine, kako idu, u korak.

Propuštajući, kraj kola, šumarke, doline i proplanke, tresući se u
kolima, Vuku Isakoviču se najposle učini kao da svet stoji, ali da on
prolazi vozeći se besciljno i bezumno. Izdaleka, pred sobom, čuo je
ritam trčećeg koraka, lupu oružja i glasno ponavljanje slogova, u jedan
glas: Ma-ri-ja, Ma-ri-ja, Te-re-zi-ja, Te-re-zi-ja.

Topli mlaz vazduha zasipao ga je, pri prelasku puteva, a prijatna
hladovina pri ulasku pod šumu. Dole, na padinama i obroncima, videli su
se zaseoci, a po bregovima zvonici crkava, u svetlosti, koju je vetar
raznosio kao pljusak.

Ma da je tačno bio predvideo sve što će mu do bojišta trebati, ipak mu
je počelo nedostajati i hrane i novaca, a Ijudi mu se počeše
razboljevati, od vode. Zavideo je svojim oficirima koji su putovali
bezbrižno, a još više svojim vojnicima koji nisu znali ni kud idu. Bio
je poverovao plaču i leleku, pri polasku, i slutio da će mu ovo biti
poslednji odlazak i da će u ovom ratu umreti.

Naglo je menjao raspoloženje i ćud, tih dana. Jahao je pred pukom sa
oficirima, dimeći iz lule, da se iznenada baci u kola što su se truckala
za pukom. Nakrivljenim klobukom mrdao je veselo uz pesmu, da, posle,
opet odjaše i ućuti, udarivši konja čizmom pod sapi. Stenjući od bola u
kolima, činilo mu se kao da već nekoliko dana pada neka kiša, kojoj nema
kraja, u kojoj se slivaju sa njega ne samo žena i deca, već i bivši
njegov život i sve što je video. Videvši iz kola, nad visokim brdima,
kako prolaze oblaci, učini mu se da se slivaju dole, kao i ogromni
potoci kamenja sa vrhova, pod kojima su belila se čitava polja dubokog
snega i velikih, tamnih senki stena.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:48 pm

Kroz jelovinu, on se peo za pukom, izgubiv posle uopšte iz vida zemlju i
sela, dole. Cvrčanje levči, paoca i glavčina uspavljivalo ga je kao i
neprekidni šum, pod kolima, opalih grančica i igala, što su bile posule
planinu, meke kao mahovina, tako da je točak zapadao čitav pedalj.

U tišini, koju ni prolaz puka nije mogao da poremeti, vrhunci planina
ostadoše nepomični i jasno vidni, tako da Isakovič, ceo dan, ne skidaše
sa njih oka. Kao bezmerni talasi približavahu se sve više, sa zavejanim
urvinama, rušeći se u doline, u velike, mračne osenčene padine, gde su
se razlivale u jelove šume, pod kojima je kao voda, kad poplavi, širila
se visoka trava, rastući preko panjeva, kamenja, potoka.

Naslutivši, ovoga puta, svoju smrt, Vuk Isakovič, kao obično svi debeli i
zdravi Ijudi, bio se ni za šta rastužio. Kao od brega odvaljenom, došlo
mu je da je ipak slabačak i oronuo, i, ležeći u kolima, što su ga
lagano vozila za pukom, on se sve više podade žalosti što se sve to
događa, tako, uludo.

Zagledan u gorostasne vrhove, pod kojima se senke modrile u snegu, on se
vozio kroz topal, proletni dan i miris jelovih šuma, prošav, u sećanju,
skoro kroz ceo svoj život. Kraj sve užasne težine okolnih planina, među
jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena
krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i
gotovo da polebdi u vazduhu.

Tako je, uobrazivši da je iznemogao, zadržavao kola i polegivao kraj
puta, među stare panjeve, sunčajući svoj oboleo trbuh, posmatrajući
satima, sa klobukom nabijenim na oči, mrave što su kraj njegove glave
vrveli.

Ražalošćen, i u kolima, on je toliko se bio zaneo svojim mislima da mu
se činilo, katkad, da vidi samog sebe kako leži na senu i kako ga voze.
Činjaše mu se da sedi sam sebi do nogu, pod visokim jelama, i vidi svoje
ogromne čizme i utegnute butine, kao i razdrljene, kosmate grudi, čipke
košulje i srebrne gajtane, kao i viseće, debele obraze i pljosnat nos.
Činilo mu se da gleda u svoje velike, podbule žućkaste oči, sa tačkicama
kraj zenica i da vidi i crni svoj ogrtač kojim je bio zagrnut. Činilo
mu se kao da samog sebe razgovara.

Mladost mu se više ne samo nije javljala u pameti, nego i kad je želeo
da je se seti, tamnila mu je u sećanju i nestajala, pred uvek istim
slikama žene i dece. Ni zlatno doba, što ga beše proživeo u turskim
ratovima, nije htelo da mu se izređa u pamćenju, nego se jednako mešalo
sa uspomenama na razna mesta u kojima je živeo sa ženom i u kojima mu se
rodiše deca. A sve to bilo je tako besmisleno, ovako, izdaleka.

Kao neka senka pratili su ga ta žena, koja mu beše dosadila, i ta deca,
što su bila njegova, ali uvek negde u daljini. Vratio se on, ne vratio,
osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da će mu ostati na
duši. I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono
što on hoće, već je sa njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji
drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodoljen i glavat, ovako, zar nije
pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala;
drugome, što je trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko
brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni koliko bola time sebi nanosi,
ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.

Živeći tim strašnim životom, po volji tuđoj, zar nije, kao raščerečen,
ostavljao komade svoga bića, nataknute na razne kuće, u krajevima kud mu
noga nikad više neće kročiti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da
je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidljivo i da prođe tamo gde bi
bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuda bi bio rado pošao? Ne samo posle
smrti što neće više moći dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga
čekahu rado, nego već ni sada, za života, nije mogao da se vrati u mesta
gde je proživeo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on,
ne osetio, najnežnije buđenje proleća, pre dvadeset godina, kad je
prebivao pod tvrđavom Oseka, ili najtišu tišinu večeri, pod gradom
Varadinom, gde se beše naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni
onamo više ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tuđoj
volji. Sa onom strašnom ranom što mu se protezala od grkljana do desnog
ramena, zar nije uzalud, mesecima, ležao nepomičan, nad utokom Dunava,
lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode,
peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio, nisu
mu se više sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo, i
plaćao, nije ga poznala.

Ležeći pod jelama, u travi, uspavan retkim i hladnim vazduhom, sa
velikim dolinama i tamnim šumama pod sobom, Vuk Isakovič se tako,
iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi ga utešilo u
tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.

Dostižući teškim svojim kolima puk, sto se odmaraše po selima i kod
mostova, ili oficire svoje, koji su tražili razonode u lovu i hajkama
pasa, odlazeći noću na igranke koje su priređivane u njihovu čast, Vuk
Isakovič je obično odabirao prenoćište na nekoj visoravni, propustivši
vojsku u dolinu, tako da je puk noćio nedaleko pred njim, rasturen oko
mnogih vatara u šumi, kraj kojih se, obasjani plamenom, Ijudi u travi
pričinjavahu kao zveri.

Tada obično nestade puta, u mraku što je sve više lebdeo prema vrhovima koji su još dugo bili osvetljeni.

Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku
kamena u nekom isušenom koritu potoka. Sa gustom šumom što se spuštala
na njega, predvođena pojedinim, ražbarušenim drvećem, koje je bacalo
velike senke u travu, pri izlasku iz šume.

Nad selom se raširiše poljane, što su duže ostajale vidne, ispresecane
redovima drveća i potoka. U tim poljanama, pred šumom, primetio je još
po koju usamljenu kuću, kao panj, i po koje drvo što je izišlo na
proplanak, krupno i teško, kao neki medved. Zatim je opet nastajala
gusta šuma, gore u planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese,
stenje, vrhovi, vrletne zidine. Nebo je nad njima dugo, skoro do ponoći,
ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru
postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.

Zanoćivši kraj neke jele, obično najkrupnije, Vuk Isakovič je češće
sedeo dugo, među svojim psima, gunđajući, dok je sve oko njega već davno
spavalo. Okrenut leđima vatri, grejao bi se budan, u proletnjoj noći,
pokušavajući, već nekoliko dana, da izleči stomak glađu, vinom i
rakijom, zaogrćući ga ovnujskim kožama, po savetu svoga sluge.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:48 pm

Prenerazivši se kad videše varoši od kamena, čudne mostove, sprave čiju
upotrebu nisu znali, čitava brda naslaganih kosa, koje behu prodane
ruskim trgovcima. Slušahu svirku za koju ne mogahu da nađu razloga, jer
je dopirala iz zidova. Na vrhu jedne kuće, jednog ponedeonika, na krovu,
ugledaše, kao živog, jednog kovača od gvožđa, koji je gvozdenim rukama
dizao čekić i udarao po nakovnju. Neki se prekrstiše i zabezeknuše, dok
su drugi, izvadivši lule iz zuba, pljuckali ogorčeno, duboko uvereni da
je to neka prevara.

Behu se opili od vazduha.

Zemlja u kojoj su stanovali, široka, barovita, sa maglama i vrućim
isparavanjem, sa nepreglednim šumom i talasanjem trske i vrbaka, sa
njenim zemunicama i oborima u blatu, drvenim crkvicama, nestajala je
sasvim iz njinog sećanja. Ova nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih
šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno
jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom, i privremeno, sasvim
istisla iz duše njihove onu drugu, vetrovitu. Disahu, udisahu, pognute
glave, vanredne planine, na kojima, u daljini, ugledaše sneg, ne
verujući svojim očima. Prljavi i bedni, prođoše kamenita seoska
dvorišta, nadenuta senom, puna stoke i osetiše koliko je sirotinja njina
sirotinja beskrajna i blatište, u kom su se naselili, bezmerno
blatište.

Naslutiše ogromnu razliku između njine neprekidne patnje i veselja
tuđeg, kad ih po selima dočekaše gozbe, pečeni jarići, udaranje u zvona
crkvena i čitavi kotlovi vina. Zemlja njina, kao iz sna, javljaše im se
sve ređe u mislima sa svojim tromim, mutnim, ustajalim rekama, ostrvima
zaraslim bunikom, zovom i turčinkom, sa jablanovima i kreketom žaba, kao
podzemnim hujanjem. Blatnim i groznim slikama sećanja, javiše im se oni
koje ostaviše na domu i, prvi put, izrekoše neki da ne misle da se kući
vrate.

Obilazeći sela, prodoše kraj ogromnih peći i livnica gvožđa, iz kojih su
istrčavali radnici da ih vide, odeveni u kože, garavi i opaljeni, crni
kao vragovi. Veiiki požari topionica, koji su večerom osvetljavali
čitava brda, obasjaše i njih, na noćištu, tako da su sanjali čudne,
crvene zveri, zapaljene vode, goruće volove i bivole i pakao.

Obesni i razjareni pri polasku, postadoše snuždeni i ponizni kad su
odmicali u tuđinu. Nisu više imali snage da lome i krhaju i ne usuđivahu
se više da diraju žene. Zbijeni u gomilu, stajahu nasred sela,
stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prišao,
bojažljivo i snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prođoše tuda.

Svaki dan, uz to, zamarahu ih vežbama po šumama i livadama. Izgladneli,
posle naglih ručkova i pijanki, izubijanih nogu, uđoše u varoš Grac,
požuteli, sasušeni, zakrvavljenih očiju i mutnog pogleda. Zadiviše
stanovnike svojim blještećim, naročito očišćenim oružjem, svojim
strašnim, trčećim korakom i svojim uzvicima, u jedan glas. Carici je
poslat ulak, pri njihovom odlasku iz Graca.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:49 pm

ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA


Dok je gospoža Dafina pala šaka svome deveru, dotle je Vuk Isakovič, sa svojim Ijudima, bio počeo da se penje u Štajersku.

Slavonsko-podunavski polk beše otišao na vojnu, posle smotre u Pečuju,
kao prebijeno pseto, ponizan i tih. U razvučenim, iskrivljenim, dvojnim
redovima, dizao je prašinu kao stoka, obilazeći sela i baruštine, gazeći
od jutra do mraka pesak, livade i blato. Spavajući na mračnim, velikim
senkama šuma, na travi, puk se budio zorom kao pijan, prozebao, sa injem
na perčinima i brcima, pa je započinjao da urla i da peva otegnuto ...
ej, ej ... da odmah zatim zamukne, pašući oružje, videvši da više ne zna
gde se nalazi, ni kuda ga vode.

Bio je stigao do granice zemljišta o kome se pričalo po selima i
zemunicama njegovim, i svet, koji se nastavljao posle, bio je nepoznati,
neizvesni svet, iz kojeg je znao da će se vratiti sa gomilom mrtvih.

Zbijen, sve više, kretao se dalje kao stado, sve niže opuštenih glava,
prelazeći njive i naselja, i ne pogledavši ih. Pri prelazu preko mostova
nastajale su gužve i gungule, ogorčene i besmislene. Duge puške,
okovane bakrom i srebrom, što ih je puk nosio kao batine, posle nekoliko
dana ubrzanog hoda, razdirale su kožu, na desnom ramenu. Kubure,
noževi, fišeci, u prevezima na trbuhu otembesiše se o šije ljudske, tako
da je puk hodio sav raskrečen, kao da su mu čvornate panjeve privezali
za tur.

Prašina, znoj i sitne, crne mušice behu mu se zalepile na nozdrve i očne kapke. Među zubima su škrgutali pesak.

Pevači, što behu isterani na čelo puka, umukoše. Za lovačkim psima
oficira, koji su jahali pred pukom, dimeći iz lula, bilo je potrčalo
mnoštvo seljačkih pasa, koji su posle, izgubivši trag za povratak, išli
povijenih repova i ispalih jezika, među nogama vojnika. Ceo puk je
smrdeo na loj, izdaleka.

Posle nekoliko dana već, beše sasvim zatupeo mozgom, u naporu
neprekidnog hoda, nošen, kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide.

Zato, ne gledajući oko sebe, pogledao je katkad u vis, kao da je odlazio
sa zemlje. Obuzimao ga je strah od tuđine i nečeg sasvim ludog.

Zastajkujući sred nepoznatih sela, tiskajući se preko neobičnih mu
mostova, zanoćivši više puta kraj bunara, nevidljivih u mraku, puk
nikako nije mogao da shvati kako je tako, ludo, uopšte mogao i poći.

U okolini Pečuja još su ga stizali kumovi iz napuštenih sela, noseći za
njim hlebove. Poneka žena išla je za bratom po četrnaest dana hoda, pre
nego što se vratila. Gladan uveče i prozebao jutrom, kraj zapaljenih
stogova, tek sad poče da uviđa šta je učinio. Ostaviv svoja sela,
ostavljao je i sve što mu beše razumljivo i vidljivo, da zađe u taj svet
nerazumljiv i nedokučiv.

Seljaci, koje videše pri prolazu, na poljima, orali su jašući. Jedino
još ovce, sećahu ih na njihove ovce na domu i poneki konj, mrkov, na
ponekog njihovog mrkova.

Inače, poverova se, najposle, u celom polku da ne idu na Turke, kao pre,
te im se zemlja kojoj su išli, učini, zbilja, tajanstvena i neznana.
Nastupila je tada duboka potištenost.

Ono što je ostalo kod kuće, poče, u sećanju njihovom, kao i u duši
Isakovičevoj, da se razliva i da nestaje kao dim. Gledajući pred sobom
sve više brda, ravnica barovita sa koje pođoše, dođe im kao san, sa svim
svojim bunarima i oborima. Kao i magle što su lebdele nisko, nad
poljanama i nestajale iza njih, raskidaše se, u njihovim mislima, i
slike njihovih žena i dece.

Kad se izmeni drveće, prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad
im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan,
hladan, oni se snuždiše sasvim. Velike promene na nebesima dešavahu se
pred njima; duž reke se produžiše guste šume, u kojima su lomili žbunje i
rili po kišnici divlji veprovi; kopci kružahu nad njihovim glavama i
ispraćahu ih do podnožja brda, na koja počeše da se, iznemogli, uspinju.


Kao i u duši Isakovičevoj, i u njihovim dušama nastade praznina. Kuće i
kućišta zaboraviše, na ženu i decu više nisu mislili, a svoju muku i
znoj osećahu sve jače. Bi im mrsko da žive i mrsko da se sećaju svojih
na domu. Natrag, nisu verovali da će se ikad vratiti. Mozgovi im
zatupeše i ni lik svojih najmilijih više nisu umeli da sagledaju, u
zatvorenim svojim očima, pod sklopljenim, zažarenim očnim kapcima, sa
licem izmučenim od tih unutrašnjih bolova i patnja, više nego od hoda i
zamora. Neženjeni su im se smejali, a oni koji su i pre već učestvovali u
ratovima, raspričaše se po tišini, u polku, otimajući, noću, usput, sve
što im je do ruku došlo.

Posle odmora u varoši Radkersburgu, Isakovič poče da ih lomi vežbama,
pri hodu. Učio ih je da trče sa pištoljima u rukama i noževima u zubima.
Tako su pucali, jureći u gomili, u stabla drveća i udarali noževima po
granju, urlajući pri tom, u glas, ime Marije Terezije, otegnuto i po
taktu. Čim bi se dohvatio sa njima neke uzvišice, zadržao bi ih i
rasporedio da trče, pucajući, u dolinu, a čim bi stigao sa njima u
dolinu, zadržao bi ih i rasporedio da trče, pucajući u breg, kuda bi se
pred njima, brzo, iznosila zastava.

Kod mostova ih je delio u dva tabora i lično ih vodio jedne protiv
drugih, tako da ih na mostu pomeša i zbrka, vrteći se besno na konju,
među blještećim handžarima, u dimu od baruta, među njinim zbunjenim
gomilama, što su urlale razdražene i krvoločne.

Pri logorovanju, mučio ih je kopanjem jaraka, kraj kojih moradoše ostati ležeći, dok su pod zemljom paljena burad puna baruta.

Iznemogli od tih vežbanja, oni su se neprekidno peli kroz šumovita brda.
Bilo je dana kad su pet puta na dan prelazili Muru, koja je krivudala,
gazeći vodu. Behu kao izludeli od promena.

Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve,
vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao Ijudi. Prolazili
su ispod ogromnih stena što su im visile nad glavom. Čisti i bezbrojni
potoci žuborili su sa tih stena, i vazduh što je prodirao u grudi kao
nož. Porazboljevahu se mnogi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:49 pm

Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom
otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima
šajkama, sa kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi,
modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata.

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle
bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše
promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku,
oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža,
oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od
straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar. Zapalila je žižak,
koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad,
kada ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i
ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:50 pm

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se
u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu
dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada,
pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim
širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da
vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glavi presta, tako da oseti
da je budan. Ležao je u mraku širom otvorenih očiju, začuđen, i drhćući
od hladnoće. Nije više sanjao. Poj petlova i lavež pasa čuo je. Žena,
koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što
izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom.
Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala
i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu.

To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa
ženama i decom, ispod nadstrešnice jednog obora, sa one strane utrine,
gde su bile njegove štale. I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bio
neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim
strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i
handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je
poznao, svakog se setio gde je koji legao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:51 pm

Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom
otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima
šajkama, sa kojima će se navesti na vodu. Nepregledni vrbaci i ritovi,
modre ledine i crveni šibljak.

Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata.

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle
bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše
promuklo psi, sasvim blizu.

Veliko jato vrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine.

I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku,
oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža,
oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od
straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar. Zapalila je žižak,
koji osvetli i nju, svu, i njegovu ogromnu senku na zidu. I tek tad,
kada ga ugleda, vrisnu i poče da kuka, pavši na njega, grleći ga i
ljubeći mu grudi, rame, vrat i uvo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:51 pm

Već skoro dve nedelje dana, otkad je došla poruka od markiza Askania
Gvadanji, zapovednika grada Oseka, da opremi trista biranih vojnika za
polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati. Podbulih očiju
od plača, sva oronula od užasa, u trećem mesecu bremenitosti, ona se
nije dala odvojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u
prvoj godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled,
imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila čedo u
sebi. Teška i puna, ludo vesela u tim mesecima, ona je posle porođaja
slabila i ružnjala, postajala tiha, a okrutna prema slugama i
sluškinjama. Pre dve nedelje, plačući, bila je došla za njim i na obalu
Dunava da sa njim provede i poslednju noć, pred polazak. Ostavivši dve
svoje ćerčice u selu, došla je bila da stanuje, poslednja dva dana, u
jednom kućerku pokrivenom trskom, kod obora, na vodi, samo da bi mogla
da provede noć kraj njega. Ležeći satima na njegovim grudima, ona mu je,
šapućući nešto nerazumno i nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oči,
usta, uši.

Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući
ceo dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:52 pm

Izmučeo, prekodan, svađom oko odabiranja ljudi, što su pristizali
nenaoružani i napiti, morao je da provodi večeri sa pisarima, što su
spremali spiskove »Slavonsko-podunavskog polka«. U noći, pak, čekao ga
je pakao. Njen zagrljaj, njeni bezumni napadi, njeni dugi, neumorni
prsti. Njena lepota, kraj vatre, nadzemaljska, njen pogled i njen plač.
Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo, zabrinut za decu, on se njenom
ludilu i krstio i čudio, pa i grohotom smejao.

Pri slaboj svetlosti žiška sad, on je vide, onako zbunjenu od sna, i
shvati da će ovog jutra, pri polasku, sa njom biti najteže. Njeni
poljupci, plahi i ludi, koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su
mokri od plača. Ustavši da bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on
nabusito branio, gazeći po jastucima, kožama i ćilimovima prostrtim po
zemlji, ona je bila nagazila golom nogom na žabu i strahovito vrisnula.
Ražljućen tada od sve te pomame ženske, on je odgurnu, a dođe mu da je
tresne o tle. Prevalivši čanak osvećene vodice i bosiljka, koji je sinoć
bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poškropi,
teturajući se, kao da je dizao i nosio prazno bure, on stiže do vrata i
otrgnu ih.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:52 pm

Kiša sitna padala je i, za trenut, u svitanju, video je pse što pojuriše
prema njemu, konje i sluge pod dudovima, a na drugom kraju utrine, kod
obora, čitavu onu gomilu što se sinoć tu bila razmestila. Vatre su još
šarale po mraku velike senke i pričine, ali čim puče prva puška, sve kao
da odskoči sa zemlje i zaigra. Zapevaše neki, zarikaše, potrčaše do
đerma, na valove, da se umiju; drugi noseći decu na rukama, uvijahu ih
krpama, polazeći nizbrdo, da odu do čamca. Uh, što se žene busahu u
grudi, zapevahu, vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza
obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u
ogromnom, mutnom, kišnom svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug. Ni u
njemu zvezdu, kao u snu.

Trčeći kraj konja i uplakanih žena, koje nisu puštane dole do čamaca,
ljudi su se okupljali, dovikujući se. Neki, zaostali, uplakani, praštahu
se, krsteći se. Jedan mu priđe sa malim detetom u šubari, tražeći vatru
u kući, da skloni dete, već pomodrelo. Psi, okupljeni na ivici brega,
oko žena i staraca, skačući, prskajući po barama i blatu, lajahu za
onima što su silazili nizbrdo, na vodu.

Bos, na hladnoj, vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa
postelje, sa velikim, crnim klobukom, srebrnih šara i kićanki, što ga
beše turio na glavu pri prvom skoku iz sna, on je prenerazio sluge.
Pritrčaše mu, ljubeći ga u ruku i privodeći mu konja, koji se propinjao

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:53 pm

Tada, kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve
zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka
još uvek plačući. Oblačeći ga brzo, ona mu je Ijubila čohe, kajiševe i
srebra, a kad se umio, ona mu svojom kosom ubrisa lice, ljubeći ga u
obraze. Žaleći je, pomilova je po leđima, gunđajući, kad ona briznu još
jače u plač.

A kad se pojavi na vratima, obučen, pa mu sluge privedoše konja, nastade
takvo đipanje, kuknjava i dreka, na utrini, pritrčavanje njegovoj ruci,
lelekanje i jaukanje žena, da on od besa zaurla na njih.

Dok su ga sluge sa jedne strane dizale u sedlo, na konja, koji se vrteo
preplašen šarenilom, dotle su dve sluge sa druge strane pritezale
kolane, da ne otkine uzengije, velikim svojim maljavim rukama, penjući
se, stenjući. Konj se tresao pod njim, kao pod buretom.

Prskajući blatom drveće, travu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo,
ka Dunavu. Izmače leleku i dreci i prokasa kroz vlagu drveća i granja.
Kiša je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad počeše
da se spuštaju.

U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već
svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa
događalo. Ovde, nad njim, graktale su vrane, dole, pod njim, svetlucale
su široke tame i svetlosti vode. Vezani za stare vrbe i stubove u blatu,
čamci su se crnili iz daleka, kraj vatre. Kad podiže glavu, vide
potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule.
Dunavom je mogao dogledati vrlo daleko, duž obala, od kojih je jedna
bila žuta i visoka, pod nebom, a druga razlivena u poplavama i
travuljinama, u dubini.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:53 pm

Izbio je iz žbunja, u bare i teško blato, do sapi, pred vatre, sa kojih
su skidali pečene jaganjce. Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili
prokisli, na slami i žutom, suhom lišću, Ijudi su bili opet polegali,
pa su se dizali da čiste oružje, ili da dočekaju na nož, po komad
bačene, raščerečene jagnjetine. Pevahu vičući.

Kad stiže, sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i
pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz
srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Pošto mu
je bilo stalo da ih što pre krene, potera konja do užadi i dade
naređenje šajkašima da kreću.

Nastade mala gungula u čamcima, i ljudi poskakaše da još jednom
pogledaju svoje. Dok su šajkaši drešili konope i gazeći do pasa vodu,
vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli bednici,
najmljeni da vuku čamce ceo dan, celu noć i još jedan dan, uz vodu, već
počeli da potežu užad i da gaze blato. Među njima, dva Ciganina, skoro
sasvim gola, sa konopljem na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko
oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

I dok su starci, prozebli i mokri, stajali nepomično, na blatnjavom
bregu, dotle su žene sa decom, i psi, trčali duž obronka strme obale,
jaučući i plačući, sve dotle dok se oba čamca ne izgubiše u gustim
vrbacima, iz kojih je dopirala posle promukla pesma. Pa i ta pesma, čim
je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tiša i
razvučenija, dok sasvim ne zamuknu. Lelek se međutim, na brdu, još dugo
razlegao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:53 pm

Izbio je iz žbunja, u bare i teško blato, do sapi, pred vatre, sa kojih
su skidali pečene jaganjce. Smestivši se u širokim čamcima, koji su bili
prokisli, na slami i žutom, suhom lišću, Ijudi su bili opet polegali,
pa su se dizali da čiste oružje, ili da dočekaju na nož, po komad
bačene, raščerečene jagnjetine. Pevahu vičući.

Kad stiže, sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i
pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz
srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi. Pošto mu
je bilo stalo da ih što pre krene, potera konja do užadi i dade
naređenje šajkašima da kreću.

Nastade mala gungula u čamcima, i ljudi poskakaše da još jednom
pogledaju svoje. Dok su šajkaši drešili konope i gazeći do pasa vodu,
vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli bednici,
najmljeni da vuku čamce ceo dan, celu noć i još jedan dan, uz vodu, već
počeli da potežu užad i da gaze blato. Među njima, dva Ciganina, skoro
sasvim gola, sa konopljem na grudima, pokušavahu da oglođu nekoliko
oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese.

I dok su starci, prozebli i mokri, stajali nepomično, na blatnjavom
bregu, dotle su žene sa decom, i psi, trčali duž obronka strme obale,
jaučući i plačući, sve dotle dok se oba čamca ne izgubiše u gustim
vrbacima, iz kojih je dopirala posle promukla pesma. Pa i ta pesma, čim
je nestalo onih koje su poustajali da vide, polako postade tiša i
razvučenija, dok sasvim ne zamuknu. Lelek se međutim, na brdu, još dugo
razlegao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:54 pm

Dotle je njegov brat izišao iz kola, suv, žut, u dugačkom ćurku od
kurjačine, sa brojanicama od ćilibara u ruci, kao krupnim, zrelim
grožđem. Naredio je da okrenu kola, rasterao ljubazno svet, darivajući
skoro svakoga ko mu je prišao ruci. Rekavši još nekoliko reči slugama,
Kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je
bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.

Braća su se bila dogovorila da prevare ženu pri oproštaju, jer stariji
nije hteo da vidi ono što je bila u stanju da učini, u tom poslednjem
trenutku. Zato je trebao mlađi, sa detetom, da dođe, u kolima, pred
kućerak kod obora. Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja
u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla
da provede poslednju noć sa mužem. U kućerku u kom su inače stanovali,
zimi, pastiri. Sluga je bio obučen da, čim stariji iziđe iz kuće i
uskoči u kola, ošine konje.

I, tako, sve se zbi za trenut. Dok je ona nameštala, polumrtva, haljinu,
da bi izišla pred svet sa mužem, on se, prekrstivši se tajno, otrže
kroz vrata, čim ču pucanje biča, i nađe lice u lice s bratom. Poljubiše
se brzo, i, stariji uskoči u kola, prosuvši mlađem brojanice po blatu.

Kad ču jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteći ništa, potrča
na vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, već na drugoj
strani utrine. Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:54 pm

U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na
ruci, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade.
Sagnuvši glavu nad svojom ćerčicom, ćutao je u tom strahovitom prskanju
blata i odskakanju od grana, panjeva i džombi, sve dotle dok, zamaknuvši
kraj jednog šumarka retkih bagremova, sluga, stojeći sa nogama uprtim u
kljun gvozdenih ukrasa na kolima, ne uspe da zauzda sva tri konja,
uplašena i uzdrhtala.

Tada, podviknuvši slugama i stiskajući dete na grudi, opipa oružje,
gunjeve i čizme na dnu kola, nove novcate amove, srebrom okovane, i
dukate i nož i sat, okrugao kao jaje, u pasu. Ništa nije bio zaboravio.

Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved,
sav nakinđuren, poče u kolima pred detetom da skače i mumla i igra. Dete
poče da ga miluje rukama, hvatajući ga za srebrne kićanke na klobuku,
smejući se, kroz plač.

Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve
ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih,
ravnih poplava i bara. Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i
spuštala se u mokre travuljine, kola su brzo stigla tri velika, cma
čamca, što su dole, na reci, lagano odmicala.

Zagrljen toplim dečjim rukama, on je kao nastavljao da spava. Kas
kopita, škripu točkova, dečji glas, u koji se spuštahu i klik ševa i
graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim
oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde,
bez-merno daleko, ali ogromno, Sunce.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:54 pm

Dete koje nije dobijalo na svako pitanje odgovora, ponavljalo ih je,
izmučeno, po sto puta, trzajući ga za uši, za nakit, za brke. Neispavano
i slabunjavo, bilo je posle sve tiše. On poče da tiho pevuši i da je
Ijulja, a ćerčica mu leže na grudi i zaspa.

Spremao se topal, proletnji dan, posle kiše. U baruštinama i vrbacima,
na drugoj strani, podiže se magla, mlečna i teška, što uskoro kao dim
ispuni svu dubinu nad Dunavom, i posta gusta. Pesma onih u čamcima, kroz
bezmernu tišinu, tamo dole, dopirala je do njega jedva čujno, kao ispod
zemlje.

Nad brdima i šumama međutim, što se ljubičasta ukazaše, levo, mogao je
već da nasluti svetlost sunčanog i čistog jutra. Zadrža zato kola kod
jednog reda visokih jablanova. Izljubivši zaspalo dete, ostavi ga u
kolima, i sluge ga opet popeše na konja. Ujahavši u neko nisko žbunje,
on je mirno dočekao da pretovare stvari, iz kola na konje, uklonio se da
mogu da okrenu kola i, otpustivši bratovljeve sluge, dugo je stajao
tako i gledao za kolima što su se vraćala natrag, kroz gustu travuljinu,
iz koje su pred konjima izletale ševe.

Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:55 pm

Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od
poslednjih neprospavanih noći, od spremanja i jahanja, sede mu kao za
vrat, na konja. Mokar miris žbunja, zagušljiva toplota niskih i
osunčanih oblaka, magla iz dubina, gusta kao dim, sve ga je to gu-šilo i
uspavljivalo. Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je
bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava.
Bio je miran. Pošao je bio rano i nadao se da će pre mraka stići do
Varadina, gde su imali da mu se priključe ostali delovi puka. Puk se
skupljao iz raznih sela slavonskih i sremskih, da bi pod njegovim
vođstvom pošao u grad Pečuj, gde je imao da izdrži pregled pre nego što
ga upute da stigne logore Karla Lotarinškoga, koji je bio isturio svoje
prethodnice na Rajnu, do Štukštata, pod komandom generala feldmaršala
barona Johana Leopolda Berenklau.

Melanholijom koja se pretvara u ćutanje, sve upornije što je bivao
stariji, i on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci
spominjao, mirno išao u rat. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u
njemu, kao ni u svim tim njegovim ljudima koje je vodio, nije stišavao.
Bio je prošao sa porodicom, duž Dunava i duž Tise, skoro sva veća
mesta, trgujući zajedno s bratom, sve dok se nije oženio i vratio u
vojsku. Pošto je bio mnogo cenjen u vojsci, dodeljivahu mu važne poslove
u narodu. Premeštahu ga svaki čas, da umiruje taj svet, koji se svaki
čas selio.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime17/8/2010, 10:55 pm

Znao je da će ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište. Miran i
samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude,
kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio
sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.

San i otežao, jahao je pognute glave, kroz travuljinu. Što je bivalo
toplije i jasnije na nebu, sve mu je bilo teže. Konj ga je odmereno
klatio i to ga potpuno oslabi. Ono što je ostavio dođe mu kao i da nema,
i plač ženin i pogled bratovljev i toplota malog deteta, pomešaše se
maglom. Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samoću.

Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je sve
lično znao, on se potpuno uspava. Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se
iz jednog mesta, pa da sve što ostavljaš bude kao i da nije bilo. I
zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na
njemu zablista srebro, on se oseti cio i lak, i kao da nema tela.
Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i
da ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je dočekivao s lica.

Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

Tako je, godine 1744, u proleće, Vuk Isakovič pošao na vojnu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "   MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE " Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
MILOŠ CRNJANSKI " SEOBE "
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Lektira-
Skoči na: