LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Empty
PočaljiNaslov: MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "   MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Icon_minitime25/11/2009, 9:31 am

Milovan Glišić
(1847-1908)



Rođen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Roditelji mu nisu mogli obezbediti redovno školovanje pošto u selu nije bilo škole, ali su ga osposobljavali za život onim što je bilo najbolje u njima. Otac guslar i majka darovit usmeni pripovedač naučili su ga pisanju orlovim perom. Tako pripremljen, mladi Milovan bio je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Bio je već napunio sedamnaest godina kad je stupio u prvi razred gimnazije. To je bilo 1864, u Beogradskoj nižoj gimnaziji, "terazijskoj". Neobezbeđen, mladi Glišić se morao oslanjati samo na vlastito snalaženje. Kad mu je već iduće godine, 1865, umro otac i u rodnoj kući ostala majka udovica sa dvoje mlađe dece, ugasila se svaka nada i na onu tanku pomoć koja bi vredela kao podsticaj i ohrabrenje. Ostavljen sebi, Glišić se nije libio nikakvih poslova. "Bio je i đak i sluga. Posluživao je po imućnijim kućama, prao sudove, išao po vodu, trčkarao po varoši, ponekad je zabavljao decu - radio je sve što se tražilo od njega, samo da bi imao hleba i krova nad glavom" (Uroš Džonić). Mada mu je "posluživanje" oduzimalo dosta vremena, Milovan je ipak bio dobar đak. Njegovo interesovanje nije se svodilo samo na školske predmete; čitao je mnogo, bez reda, sve što mu je dolazilo do ruku. Pored toga učio je i strane jezike: ruski, francuski, nemački.

Po završenoj gimnaziji (1870), Glišić je najpre počeo da studira tehniku. Tada je ušao u javni život dublje i vidnije, kao urednik satiričnog lista Vragolan i agilan član pokreta Svetozara Markovića. Obeležen od vlasti, kao protivnik poretka, "crveni komunac", "usijana glava", Glišić je bio uhapšen kad je 1872. sa dva svoja druga preneo iz Zemuna nekoliko primeraka Markovićeve Srbije na Istoku. Zbog materijalne nemaštine, on je te godine napustio tehnički i prešao na filološko-istorijski odsek Velike škole. Studije su tekle uspešno i nizali se ispiti, ali jedan neuspeh sve je naglo i zauvek prekinuo. Glišić je bio uveren da je neuspeh posledica nepravde i u ogorčenju napustio je studije 1875. bez završne diplome.

Početak njegove karijere označava služba pomoćnika urednika Srpskih novina. U 1875. je i početak njegova književnog rada: ugledni književni list Otadžbina štampa mu prve pripovetke. Uskoro, za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878, njegovo znanje stranih jezika pokazaće se kao dragoceno na radu u Presbirou. Posle smrti Đure Jakšića, Glišić je, 1878, postavljen za korektora Državne štamparije. Godine 1881. postaće dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, 1898. biće penzionisan, a 1900. vraćen u državnu službu kao pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. To je bio najviši položaj koji je postigao; na njemu će i umreti, 20. januara 1908, u Dubrovniku, kud je otišao radi lečenja. Tri godine pre smrti doživeo je istinsko i veliko zadovoljstvo kad ga je Jovan Skerlić, sa visine vrhunskog kritičarskog autoriteta. svojom impresivnom, znalačkom i ubedljivom studijom rehabilitovao kao pripovedača, utvrdio mu rang i odredio istorijski značaj.

Najznačajniji deo Glišićeva književnog rada predstavljaju satire. Njima je on, polazeći od bitnih osobina realističkog metoda, izvajao plastiku celog niza likova, ocrtao značajne društvene pojave i procese, osvetlio neke oznake epohe, bez kojih bi ona ostala nedovoljno uobličena, pa i osiromašena, i uhvatio boje presudne za prodorniju strukturalnu analizu i celovitiju sliku sredine. Pretežno je u tim satirama reč o selu, ali su se odnosi i pojave, uzroci i posledice, tako i toliko isprepleli i usložili da se palanka i selo često nalaze u istom životnom ramu, vezani neraskidivim koncima međusobnih srodnosti i naklonosti, ali još i više razjedinjeni antagonizmima surove borbe oko novčane moći. Svoje satire Glišić je stvarao na motivima koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Čistota pobuda u ovom slučaju je nepogrešivo vodila do dejstvene kritike. Karakteristično je za Glišićev metod što je on zelenaša Pupavca sreo, drugovao s njim, proučavao radi vernijeg prenošenja mentalnih, telesnih, govornih pojedinosti, ali je za književno-istorijski značaj Glišićevog dela pretežnije ubedljivo uočavanje korena i unutrašnjih pogonskih snaga socijalne pojave. Jer zelenašenje, birokratski sistem, kulturna zaostalost, primitivizam, parazitski način života popova i učitelja, gusta ogrezlost u sujeverje, raznovrsni i mnogovrsni poroci u ljudima i u njihovim odnosima, protkali su Glišićev tekst gorčinom istinoljubivog svedočanstva i odredili njegovu suštastvenu književnu prirodu.

Među satirama, pripovetka Zloslutni broj i komedija Podvala i svoju fabulu i svoje tematsko obeležje zasnivaju na istom liku. Istina, u pripoveci to je Mojsilo Pupavac, a u komediji Vule Pupavac, u pripoveci je događaj smešten u Smederevo, a u komediji u neimenovanu varoš; ima i drugih sitnijih razlika u imenima i broju ličnosti, ali proširena dramska prerada nije u bitnosti izmenila ono što je osnovno u prirodi lika, ono što je karakteristično za uslovljenost takve društvene pojave. Pupavac je vrsta seoskog zelenaša, nemilostivog pauka u malenoj radnji; sve njegove sposobnosti svode se na jedan jedini vid; njegovo životno kretanje poznaje samo jednu stazu: onu kojom se može "interesirati", na kojoj se, dakle, stiču sve vrste i sve mogućnosti "špekulacija" od primitivnih i sitnih prevara do žestokog i razornog kamatnjaštva, tu mađijski privlačnu stazu na kojoj se ostvaruju intimni snovi kapitalisanja. Vladarski siguran u svojoj seoskoj radnji, Pupavac je, međutim, sasvim izmenjen u gradskoj sredini: telesno neugledan, ružan, on u novoj sredini gubi svoju snalažljivost, naivan je, neuk, nespretan, lakoveran do neverovatnosti. I u pripoveci i u komediji njega će u palanci snalaziti samo nevolje: sad je on onaj koga bezdušno varaju, kome uzimaju novac, kome se podsmevaju, komična žrtva vlastite nezajažljivosti i lakovernosti. Pisac ga neprestano i dosledno kažnjava; to kažnjavanje je odmazda za njegova ranija zlodela, ali je prenaglašeno, pa i promašeno u efektu. U pripoveci je nameštena slutnja o broju 25; motivisanost je slaba i neubedljiva, pa je u komediji pisac sveo pominjanje broja na pogodniji opseg. Međutim, u komediji ima neodrživih naivnosti. I pored svega, svih tih vidnih slabosti i grubih konstrukcija, u srpskoj literaturi ostaje dograđen i izrazit lik Pupavca, sa osobenim zvukom i sugestivnim reljefom.

Po širini i prostranstvu tematskog obuhvatanja značajnija je pripovetka Glava šećera. Kompoziciono je nejedinstvena, jer sadrži više odelitih tema i više pripovedačkih motiva, sastavljajući svoju celinu od ovlaš povezanih, ponekad tonom i duhom različitih epizoda, ali je sinteza onih osobina kojima će Glišić najbolje odraziti društveno-ekonomska i moralna previranja, grčenja i posrtanja jedne sredine i jednog vremena. Od ironične bezazlenosti do satirične jetkosti, od suvog realističkog podatka do žučnog karakterološkog uopštavanja, Glava šećera je istovremeno anegdotski snimak jednog lukavog postupka, ali i procesa raslojavanja sela, istorija propadanja seljaka Radana i bogaćenja kapetana Maksima Sarmaševića, slika udruženog delovanja birokratske vlasti i seoskih "intereždžija", pa time prodire u slojevitost tadašnjih odnosa. Cela pripovetka je u rasponu dveju krajnosti: jedna je kako seljaci govore o kaznama na nebu, u večnosti, koje će stići kaišare i zelenaše, a govore to radi svoje utehe, radi vlastitog olakšanja, jer pravde na zemlji nema, a druga je ona hučna i bučna slava seoskog ćate Davida Uzlovića, sa skupom parazita i nasilnika. Između ta dva krajnja ruba svoje pripovetke Glišić je smestio likove i događaje, jednu neveselu fabulu i jednu potresnu optužbu. U portretu kapetana Sarmaševića ironija se rascvetala do raskoši, zazvučala je finijim akcentima privida jedne stvarnosti. Pod uglađenom spoljašnošću kapetanovom, pod prividom uljuđenog ponašanja - što bi trebalo da predstavlja napredak - krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj duh će pronaći nov način globljenja seljaka, rafiniran u formalnoj ispravnosti, gledanoj spolja, i u unutrašnjoj igri, tvrdoj i surovoj, kojom se iskrivljuje zakon, izopačavaju odnosi i zloupotrebljuje položaj. Tu je ironija preša u satiru, gorku i prodornu, a pisac je ostvario impresivne trenutke svoje proze.

Druge Glišićeve satire nemaju taj značaj. Neke od njih su zanimljive po motivu. Pripovetka Svirač ima takvu zanimljivost. Ona nosi naslov o sviraču Sretenu, ali je u njoj, zapravo, vidniji lik gazda-Miluna, pohlepnog račundžije i neobuzdanog zelenaša. Time se ne iscrpljuje satira Milovana Glišića. Nje ima i u drugim pripovetkama, čiji karakter je pretežno humorističan ili fantastičan. Ovaj krug završava se, međutim, nekolikim manjim pripovetkama, gotovo crticama. Takva je Šetnja posle smrti. Pisac je bio na tragu i pri dodiru jedne dobre satirične teme o formalističkom shvatanju dužnosti: zamršen spor i luda pometnja oko nadležnosti ko je dužan da se brine za sahranu samohrana čoveka izokreće prirodan red stvari. Glišić je ostao, međutim, samo na zamisli, ne razvijajući temu podrobnije, u njenim obuhvatnijim oblicima, i zadovoljavajući se tek nagoveštajem. Takva je i crtica Molepstvo: ta "šala iz natmurene 1885. godine" intonirala je prizvuk satirične žaoke nad praznim molitvanjem. Srodna žaoka pojavila se i u Sigurnoj većini. Današnji čitalac će se začuditi kad u tekstu Milovana Glišića nađe elemente atmosfere iz satira Radoja Domanovića: ovaj Glišićev ministar, sa svojim snom o zemlji bez opozicije, sa izvesnošću o sigurnom izboru i o sigurnom opstanku na vlasti, to je već prethodnik ministara iz Stradije. Krug se, ipak, ne može ovde završiti. Jer Glišić je, slično Stevanu Sremcu, imao i jedan protivrečan trenutak, onaj kad je u Novom Mesiji strele svoje satire uperio protiv Vase Pelagića; te su strele bile zatupljene, ali odapete. "Izbrani gušan", Polagušić je prevremen fanatik, apsolutni u svojim idejama, nestvaran i fantast. Pisac mu nije oprostio te mane.

Kao i njegov uzor Gogolj, Glišić je imao razvijen humoristički nerv, u gradaciji od ironije do parodije. Elemenat humora prisutan je skoro u svima njegovim pripovetkama, ali jedan deo njih gradi svoje efekte isključivo na humorističkoj potki. Ti efekti se najuspešnije izvlače iz obrnutog reda stvari, iz "šila za ognjilo", iz prepredeno zamišljene i vešto izvedene podvale, iz obračuna za neki raniji odnos. Dosetka, duhovita podvala, spretna obmana, to su uzročnici i činioci društvene atmosfere u kojoj se grlato smeje i vedrinom vidaju rane. Potka je široka i njene niti su sirovost i neukost, sujeverica i lakovernost, hvalisavost i uobraženost. U njenom prostranstvu su neradni učitelji i zaostali popovi, sitne činovničke dušice i vetrenjasti seoski napasnici, praznoverni lovci i strašljivi trgovci, dovitljivi seljaci i čedne seljanke. Gradska sredina i selo susreću se tu na spojnim granicama istovetnih i istovrsnih mana, ukrštajući svoje mentalne karakteristike i osobenosti u zajedničke uskosti duhovnih vidika. Slika se ipak zaustavlja na razini smešnoga.

Za Glišićev metod i za splet pripovedačkih osobina vrlo je karakteristična pripovetka Brata Mata. Sujeverica nije ovde ni težak ostatak ni stvarna pojava, nego podloga za veštu šalu i uspelo postavljenu zamku. U dvema pripovetkama, Ni oko šta i Učitelj, pojavljuju se dve vrste, dve kategorije učitelja u punoj suprotnosti osobina, shvatanja i delovanja. Humoristička intriga i zaplet između učitelja Grujice i popa Vujice izbili su odista "ni oko šta", zbog ispunjene buljine, ali je lik učitelja svetao i prijatan, sa oznakama modernog čoveka temeljnije obrazovanog i metodski pripremljenog. Antipod mu je lakomi i licemerni pop Vujica, oblaporan na tuđe jelo a škrt, sujetan na svoje znanje, a nesposoban. Glišić je komiku hvatao na perifernim popovim osobinama, na njegovim uzrečicama, na njegovu plitkom računu da učitelja zatekne uvek pri jelu, a težište humorističkog efekta bacio na povređenu popovu sujetu zbog nedobijanja ispunjene buljine. Iz toga će se posle izroditi neizmirljiva svađa, ali ta tanka humorna okosnica nije presudan činilac nosivosti u pripoveci. Više je to ona nespojivost njihovih shvatanja, prirodna nesaglasnost naprednog učitelja i zaostalog popa, slikovita nesrazmera dveju uloga. Za selo Glišićevog vremena takav pop i takav učitelj su slika žive i nabujale stvarnosti.

Ta slika ima i svoju suprotnost. U Učitelju pop Marko i učitelj Milan uskladili su svoje odnose i svoje uloge do savezništva u odbrani vlastitih interesa. Glavna briga toga učitelja, neradnika, svodi se na to kako će obmanuti izaslanika. Njegov drug u svakidašnjim razonodama, pop Marko, tu mu je od dragocene pomoći. Slika te dvojice - učitelja kako obučen leži u krevetu i pravi se teško bolestan, i popa koji je natakao epitrahilj pa čita molitve za učiteljevo ozdravljenje - komična je kao zamisao, ali tužna kao podatak mentaliteta i prilika. Seoski život bruji i drukčijim zvucima i odbleskuje se i u drugim uglovima. Humoreska Šilo za ognjilo je slika odmazde seljaka nad trgovcem ćir-Trpkom, veštim i pohlepnim prevarantom na kantaru. Odmazda je omogućena promenom situacije: sad je trgovac lakoveran, a seljaci vešti, i u tom obrtu humor postaje dejstven. Šilo za ognjilo kao postupak, kao komad, ponoviće se i u bezazlenoj dvostrukosti dogovora u Drumskoj mehani, a više i jače u Rogi, jednoj od Glišićevih pripovedaka uspelijih po kompoziciji, opet sa varijantom jedne pravedne odmazde. Nadmudruju se međusobno i dva čuvena lovca, Neško Srndać i Stojan Ćuk (Dva lovca), nadmudruju se vršnjaci Kića i Mića u komediji Dva cvancika sa šišarkom umesto oraha i mahovinom umesto vune. Ako je u tom predelu lake šale i komičnog zapleta Vujina prosidba u celini svedena na skicu gotovo neverovatnog susreta lepe i zdrave devojke sa tunjavim prosiocem, koji ima neizlečivu strast za ritama i spavanjem u pohabanom odelu, pripovetka Redak zver prelazi okvir i sliku susreta lovca Radoša sa majmunom, ulazeći u šire i prodornije obeležavanje sredine. U humorističnoj crtici Čist vazduh na nišan podsmeha došli su palančani. Njihovo prvobitno oduševljenje, koje ih vodi iz prašnjave palanke, iz monotonije svakodnevnog života, u zelenilom zasićeno prostranstvo seoskog vidika, na čist vazduh, u svežinu odmorišta, utopilo se u rakijskoj izmaglici vlažne, smradne, zagušljive seoske mehane. Drukčiji je karakter pripovetke Raspis; ona je spoj nekolikih osobina, mešajući humor i satiru do nedeljivosti.

U pripovedačkom delu Milovana Glišića postoji cela jedna manja oblast koja bi se teško mogla očekivati od pisca izrazito realističkog metoda. To je oblast fantastičnih priča, oblast sa duhom i tonom narodne pripovetke, sa karakterom gatke, sa folklornim motivima. Sva je prilika da je tu naklonost Glišić primio od Gogolja, pisca onih čudesnih Večeri na salašu kraj Dikanjke. U pripovetkama iz te oblasti Glišić je iscrpeo sve što je sujeverje iznitilo oko vampira, anatemnjaka, džinova, sablasti, oko pojava kojima je mašta priprostog seljaka naselila zagrobni svet. Ponekad se takav motiv probije i u pripovetku sa stvarnom životnom podlogom: u Glavi šećera jedna epizoda je posvećena opisu Radanove borbe sa nečastivom silom. I u drugim pripovetkama ima mešanja elemenata. Noć na mostu, pored opisa jedne stravične noći, ima još i dva pokušaja objašnjenja promena na selu: jedan o nestanku prijateljstva, drugi o uzroku nerada. Kao Gogolj, i Glišić je ponekad sujevericama davao ton ubedljivosti. Prizvuk ležerne ironičnosti i narodskog humora dejstven je u priči Posle devedeset godina. Priča je građena na legendarnim slojevima humora, na kojima su u narodnoj pripoveci nastajali Ćoso i Ero, sa svima karakteristikama i u svima situacijama bujnog izmišljanja. A gde smo, u kome razdoblju Srbije, kad se priča dešava? Ljudi još nose perčine, Strahinja je "propalio" duvan, a još je momak, kmet na sastanku leži potrbuške pod orahom "pa se nogata najlak", sastanci se završavaju prepirkama, a prepirke tučnjavama, seljaci se međusobno plaše jezivim pričama o prokletoj vodenici, caruju vampiri. Glišić je i ovde pomešao dve teme: jedna je o prelivanju vampira vodom adžijazmom, a druga o ljubavi dvoje mladih, Strahinje i Radojke, sa uobičajenim nesporazumom između roditelja i dece. On je sa zadovoljstvom izvlačio i iz takvih situacija ono što je ljudsko, ljudski toplo i meko, osećanja simpatije i prijateljstva, sloge i saradnje.

Odstupanje od toga tona i prihvatanje fatalističkog pritiska išlo je na štetu književne vrednosti Glišićevih pripovedaka. Realnost pojave nečastivog u pripoveci Nagraisao ustupak je seoskoj neprosvećenosti. U takvom sklopu mistika se nije mogla izbeći. Zadušnice su pošle od dobrog trenutka plemenite majčinske ljubavi prema jedinčetu, ali su se utopile u sujevernim talasima neobjašnjenih pojava.

U Glišićevim pripovetkama nema mnogo ženskih likova. Međutim, dva ženska lika, udovica Miona i starica Desa, izdvajaju se svojom izrazitošću u srpskoj prozi toga vremena. U Prvoj brazdi je lik Mione, u Tetka Desi Dese, sa punim i čvrstim reljefom kod prve, sa manje celovitosti kod duge. Metodski su pripovetke zanimljive, iako se razlikuju. U Prvoj brazdi ljudske sudbine i istorije svode se na hitre, sažete, gotovo poslovički kratke izraze: "Pokojni Sibin Džamić poginuo je u drugome ratu, iza Jankove klisure." "Seosku kuću ne može zadesiti grđa nesreća nego kad ostane bez muške glave." "Mnoga udovica žalila je i prežalila svoga domaćina." Sad pisac nema vremena za podrobnije analizovanje situacije ni za prikupljanje argumenata; on hita isturenoj meti svoje zamisli: da otelotvori jednu čežnju, da završi jednu slutnju, da nagradi jednu hrabrost. U toj hitnji on je i ceo proces snalaženja udovice u neočekivanoj situaciji sveo na trenutak odluke: "Otresita i vredna žena prihvati u svoje ruke i teške ratarske poslove..." Od toga trenutka Miona će postati borac u dvostrukom smislu: u jednom da očuva ime porodice, duh porodične zajednice, lozu i snagu, neprikosnoveni kućni temelj i obasjan ljudski ponos; u drugom da unapredi život svoje dece školovanjem. Prva brazda koju je uzorao Ognjan nije simbol, nego neposredan, uzbudljiv, neporečan dokaz da je stasao domaćin, da je pobeđeno razdoblje odricanja i strepnje, da je život otvorio široka i svetla vrata sreće. Toj pobedi majčinske hrabrosti, tome moralno zasluženom i stokratno opravdanom trijumfu upornog ljudskog otpora prema iskušenjima i bedama, Glišić nije prišao kao posmatrač, već kao pesnik, i njegova pripovetka, obojena toplinom i naklonošću, podignuta u tonu, nadahnuta optimizmom. i ostvarena emocijom, izdvaja se iz prostora čiju prirodu i granicu određuju humor, satira i fantastika. I lik kočoperne starice Dese ozaren je idiličnim sjajem i izdvojen ljudskom vrlinom. Za njegovu manju uspelost krivo je piščevo mešanje elemenata. U uvodu oni su delovi reportaže: "Ja sam prvi put video tetku Desu preklane na saboru u Drenči. Drenča je vrlo zanimljivo selo. Selo usred župskih vinograda. Tu je golema pivnica, tu je crkva seoska, sudnica opštinska i groblje." I pored tih podataka ličnog karaktera, slika nema ni živosti ni plastike. Izraz je uopšten. Koje selo nema pivnicu, sudnicu, groblje? Piščevo interesovanje je, očevidno, usmereno na ljudsku izuzetnost tetka-Desinu: sama, ona zrači oko sebe sjajem istinite ljubavi; sama, ona je predana službi za sreću drugih; sama, ona je stub sigurnosti za osamljene sirotane. Iako, dakle, i u Tetka-Desi ima svetlucanja ljudske topline, ovde je to samo plamičak, pa pripovetka ne premaša okvire reportažnog trenutka.

Po svome metodu Milovan Glišić je pisac koji se oslanja samo na "poeziju činjenica", na podatke i pojave koje može da uoči njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Veći deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa živih ličnosti. Taj metod pogodovao je za obradu onih društvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetozara Markovića. Birokratija i zelenaštvo, rasprostranjena društvena zla toga vremena, čine se u Glišićevim pripovetkama kao ilustracija Markovićevih ideja. Svetozar Marković piše u Srbiji na Istoku: "Mržnja na činovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama što u ono doba potresoše našu otadžbinu, u samoj stvari pokazivaše nezadovoljstvo i mržnju naroda na birokratsku sistemu državnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vršilo po propisima i zakonima." Glava šećera, Raspis, Svirač, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, komičnih i tragičnih, ironičnih i satiričnih, ali mu daju svedočanstvo i pečat istine. Sa zelenaštvom je to još očiglednije.

Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Glišićev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna ličnost; anegdota kao fabularno tkivo, ličnost kao obrazac. Time se obeležavaju i glavne pripovedačke osobine Milovana Glišića. Karakter njegovog pričanja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijalošku tečnost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili više reljefa. Unutrašnji život njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glišić nije imao snage za psihološku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava čovekovog bića. Njegovi opisi ličnosti zaustavljaju se na uopštavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na događaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromašna svim onim što je umetnička draž teksta. Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidašnjeg govornog saobraćaja. Ono što je najbolje kao pripovedačka osobina ove proze, to je često upečatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni obeležavaju odnose. Neki od njih i danas drže pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naročito kapetan Maksim Sarmašević, zelenaš Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Radoš, udovica Miona. Celovitošću njihovih uloga i ubedljivošću njihovih slika Milovan Glišić je prethodnik onih pisaca koji će kao socijalni hroničari ili istoričari obeležavati drugo vreme, ali likovima koji već imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva Ćipika no svi docniji pauci, svi kaišari i kamatnici, imaju svoj prototip u Glišićevu Pupavcu.

Jezik je jedna od onih osobina koje se ne mogu mimoići kad je reč o prozi Milovana Glišića. To važi i za prevodilački vid njegove aktivnosti. Kao prevodilac sa ruskog i francuskog Glišić je razvio plodnu i značajnu delatnost. Ostaje van sumnje činjenica da su njegovi prevodi Tolstojeva Rata i mira i Krajcerove sonate, Gogoljevih Mrtvih duša i Tarasa Buljbe, Ljeljkinovih Polkanovih memoara, Gončarovljeva Oblomova, pored većeg broja drugih, znatno uticali na poznavanje ruske književnosti među srpskom čitalačkom publikom. Preko Glišića počeo je plodan uticaj Gogolja na naše pisce, među kojima su i Stevan Sremac, Svetozar Ćorović, Branislav Nušić. Glišić je, odista, vrstan poznavalac jezika, izvornog, jezgrovitog po duhu i pravilnog u oblicima.

Posle Glišića doći će mnogi veći umetnici, srpska pripovetka razudiće svoje tokove i u širinu i u dubinu, razviće se do nadmoćnog roda, ostvariće briljantne rezultate, ali u njenim skromnim počecima, u njenim prvim pokušajima da nađe svoj put i svoje granice, udeo Milovana Glišića je vidan i nesumnjiv.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "   MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Icon_minitime25/11/2009, 9:36 am

Glava šećera

Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnića izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove - hita kući, daleko mu je... Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: "Stani, brale! Hej, brale, stani!" i maše na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove. Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu:

- A šta ti je to, brale?

- Koje?

- Ovo ovde - reče gospodin i pruži prst na veliki svrdo jarmenjak, što beše zadeven u jastuk prednji.

- Pa eto vidiš šta je... svrdo - odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.

- A bogati, brale, šta radiš s tim? - upita gospodin.

- Vrtim glavčine, jarmove, jastuke i još koješta - reče Radan mereći gospodina od pete do perčina.

- Valjda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite? - reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu meću.

- Ta nije to, nego ove jastuke - reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola.

- A je li to staro, brale? - upita gospodin. Radan već vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao reče:

- Otkako je boga i vola, od onda je i svrdo.

- Zar taka staro? - začudi se gospodin.

- Ja šta misliš ti... - potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe.

- Stani, brale, molim te! - ustavi ga gospodin.

- Šta ćeš?

- Bi li ti to meni prodao?

- Ne mogu - treba mi, kako ću prodati!

- Ali molim te, brale, prodaj mi!

- Ne mogu ja - treba meni svrdo.

- Dobro ću ti platiti.

- Aja, ne mogu nikako - reče Radan i pođe.

- Ama molim te, brale, stani!

Radan opet stade, pa kao zatežući se reče:

- Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo?

- A šta cenite, brale? - upita gospodin, radostan što Radan pristaje da proda.

- Dve rublje.

Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdo. Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita:

- A šta ti je, brale, ovo?

- Eto torba! - reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom.

- Znam, znam... Nego šta si to nakupovao?

- Opanaka, soli i još štošta.

- Pa vi to mećete u parčadima so u jelo? - upita gospodin razgledajući krušac soli. - Je l' te?

- Tucnemo je malo pa onda.

- A opanke kad idete u crkvu?

- Ja, kad idemo u crkvu.

- Drugi put idete bosi? - Jes', drugi put idemo bosi. - Odgovaraše Radan tek onako - nek se govori koješta.

- A ne bojite se zmija kad idete bosi?

- Jok, ne bojimo se!

Gospodin utom razvi jedan zamotač u torbi, pa reče, kao čudeći se:

- Gle, gle! Ta to je glava šećera!

- Jes', glava šećera!

- To za kavu valjda?

- Ja, za kavu.

- I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l' te?

- Jes', to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade.

- A imate kapetana?

- Imamo - ja! - odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja.

- A ima li dece?

- Ima dvoje-troje...

- Pa to ste njemu kupili glavu šećera?

- Jes' - njemu.

- E, e, vi'te, to je lepo - kad seljani vole tako svoje starešine.

- Lepo je.

- A kupili ste za vaše pare?

- Nije. On je dao.

- Da, da za njegove pare kupili ste. Lepo, lepo... Vi'te, on će to da gradi deci lokumiće.

- Hoće, hoće da gradi, ja! - reče Radan, pa ga onda upita: - A bogati, ne zameri što ću te zapitati, šta si ti?

- Ja? Je l' te?

- Jes', ti, šta si?

- Ja sam, znate, profesor.

- Tako! Ti si provesor što učiš one starije đake?

- Da, da - odgovori profesor.

- E da si pošten, brate! - reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!...

I ošinuv volove, pođe i reče:

- U zdravlju, gospodinu provesore!

- Servus! - reče profesor.

- Da si koristan dabogda! - udari Radan već da se sprda.

- Sluga sam! - reče opet profesor klanjajući se i držeći svrdo.

- Hajd' tako pravo - na kamen stao! - reče Radan i zacenu se od smeha. Ošinu volove i pohita da barem stigne do mehane u Dubravi, a već dalje lako mu je. Kad se malo poodmori... stiće će ponajlak.

Bilo je već blizu po noći. U mehani u Dubravi sedi još nekoliko njih iz obližnjih sela. Neko pije vino, neko rakiju; neko pogađa "popa", a neko "u kaiš". Dok stadoše kola pred mehanom. Vrata se otvoriše i uđe Radan.

- Dobar veče vam, braćo! - nazva svima skupa.

- Bog ti pomog'o, Radane! A odakle ti u ovo doba? - upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana.

- Nisi pogodio! - viknu onaj što drži kaiš. - Daj cvancik!

- Baš si baksuz, Radane! - reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. - Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik.

- E, hoćeš ti kaiš!.. Šta ću ti ja! - reče Radan.

- Kako si, Radane?... Pop! pop! pop!... Odakle ti?... Pol! pop! pop!... U ovo doba?... Gde je pop? - upita gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri i viče, i pita uzgred Radana.

- Ja, vala, sad iz varoši - odgovori Radan.

- Ovo je pop! - viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti.

- Sutra! - uzviknu onaj što razbacuje, izvrte kartu, kad ono dama.

- Ih, orospiju mu očinu! - viknu pogađač. - Baš si baksuz, Radane!

- Baksuzi ste, čini mi se vi svi... - odgovori Radan. - Dede batalite tu sprdnju da sednemo, kao ljudi.

- Bogami, pravo veliš - rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto. Poustajaše svi, mahnuše se igre, i svi zasedoše zajedno s Radanom. Naruči Radan sebi vina i ostali šta je koji hteo...

- A šta si to ćario u čaršiji? - upita onaj što je na kaišu izgubio.

- Prodao sam malo žita i vune... Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati.

- Je li to Uzloviću? - upita onaj što je bacao popa.

- A njemu skotu - ja!

- E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!

- Vere ti, Radane - upita jedan od njih - pravo mi kaži, koliko si uzajmio od njega?

- I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!... Znaš kad se ono onomlane odelih od brata. Ostadoh jedin, sa ženom i decom... Kud ću i šta ću? Ne znaš šta ćeš pre: jali vratiti stoku, jali pritvrditi ogradu, jali oplesti, jali okopati... Ovamo, opet, sediš u košari. Udari zlo vreme, nemaš se gde skloniti. Kuću da gradiš, nemaš otkud, a moraš. Već i ružno je - svet se sprda: "Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!..." Nisi nikud pristao...

- Bogme nikud! - rekoše neki.

- Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, da se načini makar malo, krova nad glavom. Kad, al' hoćeš... Ne mo'š iščupati pare da klečiš! Daju ti, ali po duplo. Najposle zažmurim, pa hajd, onom našem Čivutinu, Uzloviću poganom. "Daj, zaboga i pobogu!..." Vidi, gde ti je preša, pa šiša kako on hoće. I tako na jedvite jade iščupam pedeset dukata te načinim onu kućicu... A bogami, da mi nije one dece, sutra bih ugarak u nju!

- I dade ti pedeset dukata? - upita onaj što je pogađao u kaiš.

- Dade, ne dao mu bog vesela dana!

- A privali dobar interez, privali - je li? - upita onaj što je bacao popa.

- O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cveće i kovilje, ali upisa u obligaciju osamdeset dukata, pa još interez na sve... Prođe godina, valja isplatiti, a nema se otkud. Molih ga, kumih da me počeka još koji mesec dana, dok prodam rakiju i neko svinjče, pa da skrpim i da mu isplatim. Aja! Neće ni glave da okrene, nego veli: "Pare na plac, jali ću te sudu!..." O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne mo'š iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga - bože oprosti! - Naposletku veli: "Hajde da promenimo obligaciju." Naračuni tamo - ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata. "Sad", veli, "da promenimo, ali da načinimo na sto pedeset dukata." Okreni, obrni - nemaš kud! Dam mu obligaciju...

- Ih, Radane, zaboga! Zar baš dade?! - uzviknu jedan između njih uprepašćeno...

- A ja šta ću, moj brate!... Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?... Sad, vere mi, ni sam ne znam šta ću... Idem često kao lud. Što god uradiš, podaj njemu. Ni oda šta ti vajde nije... Radi, skapavaj, gladuj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!...

- A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! - reče jedan. - Dabogda da i ti čitav ostaneš.

- Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži - nema mu bela dana više! - dodade drugi.

- Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? - upita onaj što je pogađao u kaiš.

- Bog zna ko je!... - poče onaj što je izgubio na popu. - Ja sam slušao od starih ljudi, kad interščiji ode duša na onaj svet, rastope srebra pa ga zaliju; a telo mu nikad ne može istrunuti u zemlji; nego pocrni i skameni se, pa tako ostane vek i amin - kao crn ogoreo panj.

- Ko uzimlje interez i ko krivo meri - reći će na to onaj što je pogađao u kaiš - i on se tako uabonosi u zemlji. Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ljudi...

- Jes', jes', i ko meri krivo i njega stigne prokletinja - prihvatiće onaj što je uvijao kaiš. - Znaš kad ono, ima već valjda deset godina, beše nekako oko Ilijnadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta - bilo mu je valjda više od trista godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom... To je, kažu, bio nekakav što je krivo merio, pa ga bog tako nakazio...

- Ala je to bila hala i vetar, moj brate! - začudi se onaj što je rasturao popa.

- Ja šta misliš - reći će Radan. - Eno, preklane kaka sila beše duhnula i ovuda. Hoćaše sve grad potući u koren... Srećom obiđe na planinu, te ne učini mnogo kvara.

- Odbiše vetrenjaci! - dodade jedan. - Baš onda na vrh Prevoja potukoše se... Lomi se, lomi, lomi... rekao bih, sve će u sodom! Dok se otište ona sila planinom. Išli su sutradan ljudi te gledali... Sve grmlje poizvaljivano...

- Ojađeno se biju te hale pred tučom... Da bog' sačuva!

- Jesi slušao našeg Stanka? Eto on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se... Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci - sav modar kao čivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete...

- I svake se godine biju na Prevoju... ne može se obići drukčije - reći će Radan.

- Vala i jes' ružno mesto. Usred podne sumnja te onude proći, a kamoli noću - potvrdi onaj što je okretao popa.

- Svuda je vala nezgodno - počeće Radan - a na onom brodu kod vodenice i gore malo, pored vira Petrova, ne znaš koje je gore...

- Jes' ja, baš je strašno kod Petrova vira - reći će na to, onaj što je pogađao u kaiš. - Ja se i sad čudim kako imade kuraži Petar da usred gluvog doba onde zaroni!...

- A zar je zaronio? - upita jedan.

- Ja šta ti misliš, moj brate! Digao se, veli, u ribu noću, pa hajd viru. Lepo, tišina, a voda mirna; mesečina - nije baš najvidnije, ali se tek vidi. Dođe, baci jednom pređu, uhvati nešto ribe; baci opet - uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa. Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći... Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir...

- Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? - upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti.

- Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo. Kad dole, a pređa se natakla na neku grdnu panjinu; jedva je raspetlja, povuče i pođe naviše... ali hoćeš! Nešto ti njega steglo za obe noge pa tegli naniže, kao olovo... Be dede, be dede, otimlji se on; aja, hoće lepo da odvuče na dno!... On ti onda drž rukama za žilje, te jedva izgambulja na obalu. Kad ima šta videti!... Na nogama mu žute bukagije, kao vosak!...

- Aoh! - povikaše svi, a očima uzveriše od straha.

- Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može. Hajde, veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe, pa hajd nasipom.- Ide tako polako, ide... Dok se obre, pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. "Daj mi te bukagije da ti skinem!"

- Baš lepo zaiska? - upitaše neki od njih.

- Zaiska, jakako! - priča on dalje: "Daj mi", veli, "te bukagije!" "Ne dam", veli Petar. "More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!" "Jok, ne dam!" reče Petar i pođe. Popa nestade. Niti se znade kud ode, ni šta bi od njega. Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku, pa pođe malo brže. Kad na čitav puškomet zacrni se nešto maleno kao klupko... Učini se Petru da iz vode izlete i pade na nasip. Zatrča se pravo njemu, a sve veće raste, raste, raste... i okreće se isto kao radiš; dojuri već do njega, kad - al' opet onaj crni pop pa ište bukagije. Petar ne da nikako... Obleta pop i iska, pa ga opet nestane... Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad - ali opet onaj pop. "Daj mi, more, te bukagije!" - Ne da on nikako. Saleta tako, saleta... Dok zapeva petao negde u selu... Nestade popa.

- Nosi li on bukagije? - upita onaj što je rasturao karte.

- Ne pušta od njih šale... Donese ih tako kući. Naloži, veli, vatru, kao da će vola peći. Kad se dobro razgori, on razgrte žar, pa bukagije usred vatre!... Ništa ti bog ne dade, nego stade piska, cika, pucnjava, kao da kokice kokaš... A on udri zagrći onim žarom; a ono pišti, puca, istura žiške čak u pajante... A on jednako zagrće dok se već ne utaja. Još natrpa ozgo drva, da dobro sagori. Kad posle razgrte supret - a ono crne kao ugljen!...

- Vi'š, ogorela ona nečastiva sila! - reći će Radan.

- Pa kud ih deo, bogati? - upitaše ostali.

- Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bog zna dokle... Išli su ljudi, kao na čudo te gle dali... Posle, veli, nestade ih. Ili ih nek' ukrade, ili ih onako nestade - ni sam nije znao...

- A jesi li ih ti video? - upita Radan.

- Nisam ja, ali su mi kazivali baš ljudi koji su gledali...

Ele, tako se, uz piće, osuše priče sve strašnije i strašnije. Bilo je već pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane. Oni još ostaše. Malo se ugrejao pićem, a malo se, bogme, i uzjazbio od onih priča, pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. Sad će već na brod pod vodenicom. Taman da nagazi kad stade plakati neko dete u strani više puta. "Otkud sad dete ovde?" pomisli Radan, a obuze ga sumnja. Dete plače jednako. Pogleda opet, a ono se spušta k njemu: maleno detence, kao ćupić... crni se; u mraku ne može ni da ga vidi dobro. "A što plačeš, mali?" upita ga Radan. "Izgubio sam koze, pa ne smem kući." - "A čiji si ti?" Ono plače, ne htede kazati. - "Odi na kola", reče mu Radan. Ono odmah, ječeći, skoči na kola. Radan sedi na prednjem jastuku i natera volove na vodu. Kad beše nasred vode, dok dete poče da se cereka; ne smeje se kao ostala deca, nego nekako sasvim izvraćeno: "Naša glava! ha, ha! Naša glava! ha, ha, ha!" Osvrte se Radan, a ono izvadilo iz torbe glavu šećera, pa odlomi ozgo jedan okrajak i zagrize. "Ne diraj taj šećer!" izdera se na nj, a pomisli u sebi: "Ovo nisu čista posla!" Ono se trže i strpa glavu šećera u torbu on se opet okrete napred i ošinu volove... Dok ti se navali njemu nešto na leđa, pa sve teže, teže... hoće da ga zavali natrag. Maši se rukom na rame, kad ali - šapa! Na drugo, i tu - šapa! Jedva se malo osvrte, nema deteta da sedi u kolima. Volovi zapeli pa siplju, kao da je kamenje natovareno; njemu opet sve teže i teže... Već opaža kako mu nokti od onih šapa proboli gunjac, pa već dohitaju i kožu. Mrdne malo da strese, aja - još gore priteže! Volovi zapeli, jedva pomiču kola. Da mu je barem na obalu izići. Ošinu ih što igda može - te jedva izvukoše kola na obalu... Siđe Radan polako sa kola, da bar volovima olakša. Kad, ali - hoće ono da ga obori. Omane da strese - ne možeš maći. Priteže, kosti mu pucaju. Popne se na kola, ne mogu volovi gotovo da maknu. Puca onaj jastuk pod njim, kao da je natovaren vodenični točak. Dođe već da se svisne od tereta. Svoga ga mrtvi znoj probi... Čitav sahat bočio se tako s tom nečastivom silom. Dok se čuše srećom i petli... Odskodi mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: "Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno, tu je glava šećera!..." I nestade ga. Radan se prekrsti, izvadi peškir iz nedara i ubrisa se od znoja, pa potera volove. Petli učestaše. U samu zoru stigao je kući.

***

Bogami, ja ne znam šta su ti jadni kapetani toliko natrunili tim ljudima što pišu u novine i knjige!... Ama neka ko god zamoči pero, odmah ti tu potegne kapetana: te ne znam - u crvenim jemenijama s repićima; te - tur mu do zemlje; te prekrstio noge na sidžadetu pa puši iz čibuka; te - uzima mito; a već nos, glavu, vrat, trbuh i noge nemoj ni spominjati! To načine da te bog sačuva i skloni... Načine od zdrava i čitava čoveka nakaradu! Da ga u snu usniš, bi se uplašio, a kamoli da imaš s njima kaka posla. Ono, doduše, ni ja ih toliko baš ne branim; ima ih i nakarada. Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada. Ali što baš sve nakarade pisati, te, ni za što ni kroz što plašiti poštene ljude? Šta se ne bi napisao kakav lep kapetan?! Eto, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana... nekog Maksima Sarmaševića.

Biće dve godine kako je dobio čin kapetanski. Ja mislim da ste ga viđali ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospođinudne na saboru kod n-ske crkve. Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle. Dakle, kad je god sabor kod n-ske crkve, dođu i gospoda iz Vladimiraca na sabor. Kapetana ćete lako poznati. Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode. Za njim na tri koraka uvek ide jedan dugačak pandur s pištoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi čitav vašar od tobolaca, palasaka, čakmaka i ostalih pandurskih drangulija. Tog pandura veoma vole kapetan; doveo ga čak iz drugog sreza kad se premestio. - Osim uniforme i pandura, poznaćete kapetana i po lepom stasu i obliku njegovom. Nije vajde - baš kad ga čovek pogleda, mora priznati da ga je sama priroda stvorila da bude kapetan. Pa još ono njegovo zvanično ponašanje! Evo, smeo bih se s vama opkladiti u što god hoćete da niste dosad našli takvog kapetana da mu se i u govoru, i u smehu, i u pogledu, i u svakom ma i najmanjem pokretu ogleda stroga zvaničnost kao što je to u Maksima Sarmaševića, našeg lepog kapetana. - Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića prepečenice; pa onda zavodni očima, a sve pljucka, štuca, iskrmači svaki akt koji mu do ruke dođe, a kancelarija mu zaudara kao rakijska mešina. A ovaj kapetan jok! On dođe izjutra trezan, čist, lepo očešljan, umiven; sedne za svoj sto, pa zaište od pandura svoga čašu hladne vode i parčence šećera, što mu se odmah donese na čistom služavniku. On onda pijne malo, pa čisti nokte, pa opet pijne, pa opet čisti nokte - dok popije vodu i očisti nokte lepo. Zatim mu se donese kava. On zapali cigaru, puši malo i šeta se po kancelariji, pa srkne kave, pa opet puši i šeta se, pa opet pije kave. Zatim primeti panduru ako je našao što neobrisano i nenaređeno, uzme akta i već - počne svoj rad... Eto, na primer, kakav beše onaj Sima Simeunović pred Jakovom. Kancelarija mu uvek zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se uleto izuvao u kancelariji i držao na polici među aktima uvek bocu surutke, što je "pio od grudi". Ele, prosto si jedva čekao da čas pre iziđeš na čist vazduh. A ovaj kapetan jok! U njega su poslepodne, osobito leti, prozori otvoreni, na stolu mora biti cveća; zimi kadi se izmirnom ili šećerom... milina ti ući. Čisto bi se svaki dan sudio, samo da ulaziš u tako čistu, tako provetrenu i namirisanu kancelariju i kod tako lepog kapetana!...

Pa i kapetanica i deca Maksimova - sve ti je to nekako uljudno i u svom redu. Pa i deca mu se vladaju nekako gospodski - istina su malo nestašna. Jedan mu je sin već poodavno u Beogradu; uči gimnaziju.

Ele, kao što vidite, retko gde ima tako lepo i zgodno kapetansko pleme... I taj lepi kapetan opremio se jedno jutro da ide po srezu.

- Jesi li spremio, Đuko? - upita svog pandura, svog ljubimca.

- Jesam, gospodine! - odgovori pandur smahnuv levom rukom fes s kićankom do ramena za vrat.

- I ti ćeš sa mnom... Reci nek okrenu kola. - Kola se okrenuše i kapetan usede, pa mahnu rukom na Đuku: - Hajd', penji se! - Đuko se posadi u kola prema kapetanu.

- E sad ćemo Đuko, pravo u Vučevicu - reći će kapetan kad već kola izmakoše iz avlije i pojuriše drumom. - Najbliže je i najzgodnije da se doručkuje štogod... Ti već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? - upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš.

- Je li glavu?... - upita opet tako isto Đuka.

Kapetan klimnu glavom da jeste.

- Poneo sam... Eh, gospodine, zar ja to da zaboravim!

- Samo šteta što je onaj lola okrnji...

- Baš šteta, gospodine. Onako velika glava... Nisam je veće video... Pa mi tu soli pamet da ga nešto plašilo i otkinulo parče... Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio... Nagrdio onaku glavu!

- Ne mari ništa... Moći će proći. Šta veliš, Đuko?

- O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva!

- Samo, Đuko, pametno!... Neću nikom da si slovca proglavio. Ja neću da mi se rekne da uzimam mit... Vidiš i sam, ako im uzmeš jabuku iz ruke, dignu na te viku kao na belu vranu... Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam!... Samo ti budi pametan. A već treća para tvoja i božija!

- Hvala, gospodine! - zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu. - A već za to ne beri brigu. Umeću ja njima podići kako valja... Ti samo gledaj sehira dok dođemo u Vučevicu. Tu ćemo učiniti sevte, pa elbet budu batli Vučevčani...

I tako naš lepi kapetan pusti se u dug razgovor sa svojim vernim Đukom. Tu se razviše golemi planovi; izmeriše se sve prilike i sredstva; izračuna se kapital; pozidaše se kuće, jedanput reći: poče se od malene tačke, od glave šećera što beše u torbi Đukinoj, pa se razvi do najširih granica. U tom razgovoru i planiranju stigoše već i u Vučevicu.

Kapetan je odseo kod kmeta seoskog Stepana Stenčića.

Odavno nije bilo take žurbe oko dočeka, kao taj dan u Vučevici. Kmet Stepan, njegovi opštinari i mlađi trče na sve strane i naređuju da se što bolje spremi čast... Tu se kolju pilići, prasci, janjci; tu se grade gibanice, uštipci i cicvare; tu se traži mlad kajmak, sir i mleko; tu se iznosi rakija prepečenica od nekoliko godina. Kapetan seo u hladu na prostrte šarenice; oko njega se iskupili postariji i odabraniji ljudi, pa se razgovaraju.

- Kako je ove godine letina? - pita kapetan jednoga od njih.

- Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina.

- Nema, ja - nestalo je onog berićeta. Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan.

- Jes', bogme, gospodine! - potvrđuju ostali.

- Nema ti danas ni berićeta - ništa! Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu...

- Jes', bogme, gospodine, pravo kažeš! - graknu oni oko njega.

- Eno, znam ja pre... Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta. Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći.

- Jes', bogme, gospodine! - opet graknu Vučevčani.

- Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora - nose dva pandura pune vreće darova. Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ćilimi ili jarnje... A sad niko ni da se pošali. Nema, nema - braćo, ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta...

- Pravo veliš, gospodine, bogami! - reći će jedan od seljaka. - Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio - da bog sačuva!... Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje.

- A batalio se, brate, dakako! - nastavlja kapetan. - Eno, pre nekih godina, znam - prođe starešina. Ako ga sretne počem seljak, makar i ne bio iz njegovog područja, on će mu na čitav puškomet stati i skinuti kapu; čak sjaše s konja, pa mu oda čest. A danas jok! Prođe mimo te, gotovo da se ramenom očeše, pa baš ni u uvo!... Zovem ga, brate, eto poslom zvaničnim u kancelariju - neće da dođe; po deset puta šaljem pandura, dok ga jedva doteram... Eto kaki je današnji svet! Eto kaki je današnji naraštaj! I mi se nečemu nadamo?! Mrka kapa, zla prilika!... Sutra da se nešto otme Bosna jali Hercegovina - ko bi upravljao onim narodom, nego opet mi činovnici i starešine. A kako ćeš mu, vraga, upravljati kad te se ne boji!... I ti, opet, pravnici i licejiste, što uče tamo po Beogradu, misle tako je to; misle ovamo pečene ševe padaju s neba. Deru se jednako "republiku", te "komunu", te "socijalnu demokraciju", te ne znam šta još. A ne znaju oni, jadni, šta bi bilo od nas! Eto, došao bi lepo Nemac ili Ingliz te nas sve ovako kupio i odveo na more da lađe vučemo... Hoće republiku, komunu?!... Virgaz njima treba - virgaz!

I tako dok se čast spremi, naš se lepi kapetan sit narazgovara otprilike ovakvih razgovora. Uputi skromne Vučevčane da poštuju svoje starešine, da ih slušaju i budu im na ruci u svakom poslu njihovom. Dalje opomenu ih da se dobro čuvaju "republikanaca" i uopšte burgijaša, nemirnih i podozrivih ljudi, i čim koga opaze da im je dužnost odmah ga javiti svom starešini, a on će već dalje činiti što treba. Ele, nasetova ih mnogo i mnogo. A i valjalo je da ih nasetuje. Sad je tek prvi put izišao u Vučevicu, otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom. On je često pohodio sela, ali se uvek dešavalo da Vučevicu obiđe; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju.

Zatim je nastala dobra čast. Jelo se i pilo skoro do zaranka. Vino vučevičko dobro, pa se malo kapetan i razgreja i tek sad razdrešio neiscrpljivu torbu zvaničnoga razgovora; torbu, iz koje su kadre izviriti sve moguće pouke u svima granama života seljačkoga... Častilo se dugo i za mnogo.

Dođe vreme da se polazi. Kapetan to nagovesti malo kmetu, a, međutim, zavara oči svima te namignu na svog vernog Đuku. Đuko je vrlo dobro razumeo taj namig gospodina svoga. Kao čineći se svemu nevešt, istupi malo na stranu, pa zađe za vajat. Za njim pristaše i dva opštinara.

- Ama ti ništa, Đuko, ne ruča, vere mi - reći će jedan od njih.

- Ja, bogme, ne može bolje biti... Alal vam vera i vašem dočeku! Vi osvetlaste obraz danas, beli! - uze ih hvaliti Đuko i potapka obojicu po ramenu.

- Samo ne znamo, kako kapetan. Da li je njemu bilo pa volji? - reći će na to onaj drugi.

- Kako nije! - poče dalje Đuko hvaliti. - Znam da nije ni u jednoj kapetaniji nijedan kapetan tako dočekan kao što ste vi dočekali vašeg kapetana. Eno, poznajem ga po razgovoru, kako je veseo, i dobre volje. Nikad ga, nisam video tako dobrovoljna!... Po drugim selima, naljute ga, najedi se, pa je povazdan turoban. A sad, vidite li samo, kako je razgovoran i kako se smeje. Sad kao prvi put kod vas. Je li, dosad nije dolazio, a? - upita ih Đuka vrebajući zgodu da ostvari svoj plan.

- Nije do danas. Ovo je tek prvi put. Drugi su dolazili češće - odgovori jedan.

- Baš bi valjalo - reći će na to drugi - da mu spremimo jedno jagnjence, a? Šta ti ko veliš, Đuko?

- Ne šal'te se glavom! - iskosi se Đuko čisto ljutito. - Jok. To nipošto da niste radili! Odmah ćete mu ukvariti ovu dobru volju.

- Ta ono mi ko htedosmo, - poče jedan od njih snebivajući se - da ga ne ispratimo prazne ruke...

- A znate li vi - poče pandur veoma poverljivo i čisto šapćući da ih uverava - da to izgleda kao neki mit?... Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik. I što je još najglavnije - znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit... Ništa ga tako ne ražljuti kao kad mu podnese čovek nešto što bi se moglo reći da je mit. Eto, vere mi, tako se ražljuti da po dva dana ništa ne okusi od teška derta. Ja znam da vi nemate ni zašto da ga podmićujete... Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo... Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja.

- Jok! Ne daj, bože, da ga mitimo - poče uveravati Đuku jedan od njih - nego ko velimo gde nam je prvi put došao - neće valjati da ode onako bez išta.

- Ja, ja - poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu - Ono, istina, tako je, ali šta ćemo - kad to nekako neće biti u redu? - I pošto se malo promisli dodade: - Tek, opet, vi možete da ne izgleda ni kao mit, niti da, opet, ode onako prazne ruke.

- Pa dela, Đuko, vere ti, kako bi se to moglo? - upitaše ga pribivši se uza nj da bolje čuju.

- Spremite vi njemu nešto, nek ponese deci... - uči ih Đuko čisto šapćući... - To će biti najbolje!

- Jes, bogami, pravo veliš! Nego kao šta bi?

- Hm, hm, šta bi? - promišlja, božem Đuko... - He, šta bi - to je muka sad! Da je nešto za decu onako lepo...

- Da spremimo jedno prasence malo?...

- A jok! To neće biti u redu... A i da je - on prasaca sad ima. Tu baš pre neki dan oprasila mu se krmača.

- A bi li valjalo jedno jarence? Deca vole jariće...

- Ta ono vole, nego, opet, opet - i to nekako nije lepo... Ali vi'š, vi ovde nemate blizu dućana. Hej, hej, baš nezgodno! A mogli bisti im kupiti po limun, ili po malko šećera lepa...

- Ih, bolan, da sam znao - vajkaše se jedan - mogao sam kupiti onomadne kad ono silazih u varoš!

- A! Znate šta? - uzviknu Đuko kao dosetivši se. - Kad reče u varoš - i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te pođoh amo s njim. Ja sam kupio za moju čeljad nešto šećera - mogu vam dati, kad baš hoćete... Makar ja opet išao kastile za to u varoš.

- A da li će valjati?

- Kako ne bi valjalo? Ja što kupim - pred načelnika da iznesem, ne bih se zastidio. Onoliku glavu šećera ne možete naći lako ni u Beogradu...

- E baš, Đuko, hvala ti!... Hajde da zovnemo i onu dvojicu opštinara.

- I kmeta zovnite - reče Đuko - da mu što ne bude krivo, gde ga ne pitate.

- Jes', jes' i kmeta da zovnemo - i složiše se njih dva i odoše da ih zovnu, a Đuko osta osmejkujući se zadovoljan što mu tako slavno ide posao za rukom. Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne - kao veli: "Gosti se ti, gospodine, još malo! Tvoj verni Đuko zna šta radi. Ne beri ti brige!

Utom sva četiri opštinara i kmet, te za vajat Đuki.

- E pa dajde, Đuko - reći će jedan od onih što su maločas s njim već uredili posao. Đuko priđe kolima i izvuče torbu, pa kao zaklanjajući je za se da ne ugleda kapetan, donese je među njih. Ali oštar pogled kapetanov dobro je pratio Đuku šta radi, i da se otkud tu desio kakav još oštriji pogled od pogleda kapetanova, mogao bi lepo opaziti kako se kapetan zadovoljno osmehnu kad vide gde Đuka uze torbu iz kola. Đuko saopšti celu stvar i onoj dvojici opštinara i kmetu sasvim potanko i razgovetno da oni nisu ništa drugo u taj mah zaželeli, nego "samo da ne bude odveć skupo".

- Kako bih ja vama preskupio! - odgovaraše Đuko na tu želju njihovu. - Ta satreo bi me hleb i so vaša. Jok, bogami - ravna tri talira dao sam za nju.

- E baš skupo si platio, brat-Đuko! - primeti kmet. - Skupo, nije vajde!

- Jes', istina, poskupo, ama je i valjano! Pogledajte vi, kolika je to glava šećera!

- Dajde, Đuko, da vidim! - zaiska kmet; uze i prevrte tamo-amo, pa reče: - Nije vajde, dobra glava samo šteta što je okrnjena...

- Ništa to ne mari. A bogami, dao sam ravna tri talira. Nije prava da štetujem...

- Naposletku i vredi... - reče jedan od opštinara. - Samo da nije okrnjena.

- Baš, Đuko, dosta ti je dukat - reći će kmet. - Nemoj ni ti sad zatezati... A zaista da nije tako oštećena, dali bismo ti tri talira...

- Hajde, Đuko, da se ide, Đuko! - viknu kapetan i neki potrčaše vajatu da ga zovnu.

- Eto me, gospodine, eto sad! - odazva se Đuko, pa navali na opštinare. - E neka je za dukat.... Ljudi smo naši, a tri cvancika nije bogzna šta... Dajte pare, eto zove me kapetan; pohitajte i vi. Sad je baš i u redu, kao na polasku da mu date...

Kmet izvadi iz kese dukat u zlatu i dade Đuku:

- Na, brat-Đuko, i alali!

- Nek ti je alal, brate! - reče Đuko predajući glavu kmetu. Zatim priđe kapetanu i upita: - Hoćemo li, gospodine?

- Spremi i okreni kola! - reče kapetan i Đuko ode da barata nešto s kočijašem oko kola.

Dok se još kapetan zagovarao s ljudma, dotle kola već behu spremna. Kočijaš drži u ruci vođice i čeka da pođe. Đuko spreman čeka kod kola.

Ustade i kapetan, zahvali im na dočeku, izgovori nekoliko veoma poučnih reči, pa pođe. Dok mu priđe kmet i za njim dva opštinara s glavom šećera.

- Gospodine - počeće kmet - nije baš u redu da odeš od nas tako prazne ruke... - pa mu pruži glavu šećera. Kapetan kao čineći se da mu to nije po volji, uozbilji se i upita:

- A šta vam je to?

- Ta, eto, malo šećera, velimo da poneseš tvojoj dečici, nek su ti živa i zdrava!... - veli kmet.

- Ta nije to trebalo... Baš nije trebalo - vajka se tokorse kapetan. - Ja ni od koga ne uzimam ništa... Nego već...
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "   MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Icon_minitime25/11/2009, 9:40 am

- Ponesi, ponesi deci, gospodine! - graknuše ostali. - Deca su, neka im zaslade kavu...

- Pa ono mogu deci poneti, ali baš niste trebali to činiti; pravo da vam kažem, nije mi po volji. I ne bih uzeo da niste vi. Ali sad što mu drago... - izgovara se kapetan, a Đuku se samo smeši brk.

- A nemoj što zameriti, gospodine - veli kmet. - Mi smo ljudi prosti... Nije da rekneš kakav mit - bože sačuvaj!...

- Niti bih vam uzeo ja mit - prekide ga kapetan. - Da mi date pun ovaj vajat dukata - ne bih vam ni pogledao, samo ako je mit... Ovako za ljubav i dobro poznanstvo mogu poneti deci to malo šećera... - Tu se okrete Đuku i reče: - Dede, Đuko, metni i ovu glavu u kola!... - Đuko odmah uze i već ostavi je, gde je i stajala.

Oprosti se kapetan sa svima, sede u kola i ode, a Vučevčani ostaše vrlo zadovoljni što umedoše tako lepo dočekati svoga starešinu...

Odatle se krenu kapetan obilaziti ostala sela. U Kujavici je izvidio spor oko potesa, gde obe parnične strane kupiše od Đuka naizmence glavu šećera, koju ju on "za svoju kuću nabavio kad je jutros iz varoši pošao", i dadoše kapetanu tek, ruke radi, da ponese deci. U Zvezdu je kapetan izvidio opet spor oko neke seoske vodenice, poučio ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parnične strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci tek ruke radi. U Krniću je opet izviđao neki spor oko potesa i uzgred dobro saslušao popa Peru Popovića, koji mu se požali na učitelja Sretena Pavlovića da je nemiran, da psuje zakon, veru, da razvraća decu, daje im kojekake skaredne knjige da čitaju, kaže im da gore nema neba ni raja - nego da je to nekakva praznina; kaže im da ne treba vlast slušati, što je kapetan već "uzeo k znanju", i dobio, naravno, opet glavu šećera da je, ruke radi, "ponese deci". Odatle je krenuo u Prhovo, Dragojevac, Mrđenovac, Miokus, itd. po svih, na broju preko 54 sela u svojoj kapetaniji. Svuda je imao po nešto zvanična posla: negde izvidi kakav spor, negde naredi nešto, negde ispita da nema kakih burgijaša itd., što već ide u zvaničnu dužnost tako vrsnog kapetana, koji je samo svojim prilježnim i revnosnim radom i velikim snishođenjem prema pretpostavljenim svojim doterao do toga zvanja svoga.

Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan. Svuda je bio dobro počašćen i dočekan. I, naposletku, svuda je dobio onu istu glavu šećera iz torbe Đukine, da je ponese svojoj deci "tek ruke radi"... Čitavu nedelju dana začamao je naš lepi kapetan, putujući po srezu "po zvaničnoj dužnosti" svojoj.

Kad se već vratio i bio nadomak Vladimircima, gde je sreska kuća - reći će zadovoljno svome vernom Đuku:

- Pa, Đuko, jesu l' batli Vučevčani, a?

- Dobro je, gospodine, dobro! - odgovara Đuko smešeći se. - Samo je moglo još i bolje biti. Šteta je što je ona rđa otkrnji, a svud bih je mogao dati po tri talira.

- A pošo prođe ovako?

- Jedva po dukat.

- A koliko si ih već zavezao?

- Onoliko koliko smo sela obišli.

- Baš smo na šteti što je okrnjena - reče kapetan, pa proračunavši u sebi dodade: - Znaš, Đuko, koliko smo na šteti?

- Koliko, gospodine?

- Pedeset i četiri sela - ravnih deset dukata i dva talira!

- Ih, zaboga, gospodine! Mnogo... - zadivi se Đuka tolikoj šteti. - Ah, to je sve kriv Radan.

- Neka ga vala, Đuko!... Platiće on to meni lepo... - popreti kapetan.

Utom već i kola stigoše pred sresku kuću, gde se ustavi kapetan sa svojim vrednim Đukom i bogatom žetvom.

Sve je opet pošlo svojim putem kao i pre; dužnost se vršila kao i dosad - samo što je sad počela da stoji u sobi Đukinoj pred kancelarijom i ona torba sa glavom šećera, i što kapetan sad, kad hoda izjutra po kancelariji pripijajući kafu, šapuće neke brojeve i često se udubi u računanje... Jednom se bio tako zaneo da je na nekom aktu umesto numere, koju je trebalo zapisati, zapisao "ą 54 duk. sa 12%..."

***

Bože moj, kakva li je to graja u Krniću?! Bubnjaju bubnjevi, lupaju daireta, zurlaju zurle, ciče ćemaneta... Baš odavno nije bilo toliko huke i čuda ni u Vladimircima, gde je kapetanija, kamoli u Krniću. Ne treba se čuditi, veliko je veselje!

Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski. Došli mu gosti sve po izboru. Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta - na priliku: novog učitelja Simu Stojnića, što je zamenio Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše čak tamo negde oko Miroča, u Vlahe, za kaznu što je decu razvraćao i govorio nešto ružno o vlasti. Neću pominjati ni samog domaćina što se, čim je izučio ono malo osnovne škole, odmetnuo od oca i pustio se u piskaranje po seoskim kancelarijama, te ga i otac odrinu od sebe da ne zna za nj i da nema udela u očevini s ostalom braćom, a on posle udari još gore u piskaranje i advokatisanje, izuči u prste sve zakone i položne i odrečne, posle se dokopa opštinskog pisarstva i u toj svojoj dužnosti "štedeći i mučeći se" steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje. Neću pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi a da ne upusti, i što uvek vodi za sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle večernje u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po crkvi uskakujući na sve moguće stolove; ljudi su daleko bežali, misleći da se javila neka čudna sila poslana u kaznu za grehe njihove, a kad sutradan sa strahom pristupiše i otvoriše vrata - na veliko čudo klisi iz crkve pop-Perin ker. Po crkvi beše sve ispreturano i uzorvano; tri dana i tri noći čitala su tri popa bdenije dok se crkva opet očistila. Dakle, da ne spominjem te ličnosti što su vazda društvo Uzlovićevo, nego da pomenem samo daljne goste koji se potrudiše da mu na veselje dođu. Krasni su to gosti - u daleko ih nije. Tu vam je učitelj Ivo iz Skupljena; pa onaj drugi Ivo, učitelj iz Jalovika; pa Stanoje učitelj iz Muratovca; pa pop Jerotije, onaj vrljoki iz Miokusa, što rže za ženskinjem kad se malo ćevne i što peva zajedno, s Ciganima nekakve skaredne pesme. Tu je čak i sam kapetan Maksim Sarmašević. Ostalo su opštinske ćate i već tako - opet gosti odabrani, koji dolikuju ćati i imaju hvale i ljubavi u njega.

Kapetanu je već prilično pohabana uniforma; istina, još je odvojila od ostalih što se tuda po dužnosti svojoj vrzmaju, ali tek je pohabana. A i vreme je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đurđevdan odonda kad mu prvi put učiniše Vučevčani ono znamenito "sevte". I doista, desiše se veoma batli ljudi, ti Vučevčani!... Šta je puta naš kapetan obilazio srez po zvaničnoj dužnosti!... Šta li je puta verni Đuko njegov činio pazar s onom glavom šećera i nikad da je proda za tri talira, nego sve kao za pakost - dukat!...

Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović. Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, tu se svira i igra, tu se napija redom u svačije zdravlje. Napija se u zdravlje gospode i onoga ko izmisli gospodu; napija se u zdravlje "dobrih ljudi" koji počituju gospodu, prizivaju je u svoj dom te ugoste i počaste, koliko se može i koliko je bog dao; napija se u zdravlje domaćina Davida, koji je s trudom stekao svoj pošteni dom i u domu mahala i zahire, te može danas uljudno dočekati odabrane goste svoje. Sve su zdravice kitnjastije od kitnjastijih; učitelji, pope i ćate nadmeću se - ko će lepše i zgodnije okititi, složiti i nazdraviti. Čim se koja nazdravi - odmah Đuko pali iz pištolja; učitelji i popovi tek zaviju na stotine zavijutaka ono njihovo dugačko: "mnogaja ljeta", a virauni počučnu kao orlušine oko strvine pa tek dreknu iz petnih žila: "zoooort! zort! zort! zoooort!" i zagrebu onaj već svakom poznati viraunski tuš.

Zdravice, pevanje i sviranje prekidalo se samo kad se gosti naklope na razna masna peciva da omezete. Ali tek uz to masno mezetisanje osuo bi se prijatan razgovor. Svi su bili znanci, pa je i razgovor njihov bio poverljiv...

- Služite se, gospodine! - nudi nekakom surovom radošću opijen David Uzlović. svog najmilijeg gosta - našeg lepog kapetana. - Služite se, izvolite - koliko je bog dao i dobra godina donela.

- Hm, hm, Dašo! - poče čisto da se šali onako dosta nakićen kapetan. - Tebi je, čini mi se, svaka godina dobra, a?

- Ne brini se ti za nj, gospodine - upada u reč pop Pero. - Žnje on dobro i bez srpa... Ha, ha, ha! Je li, Dašo?

Na ovu dosetku popovu osu se među gostima grohotom: Ha, ha, ha! pa se čak i Cigani nasmejaše.

- A ti mi jamačno žnješ srpom, pope! - vrati mu doskočicu David i htede nešto još žešće da doturi, a kapetan ga prekide:

- A hoće li ove godine, Dašo, biti dobra žetva, a?

- Hvala bogu i vlasti, gospodine! - odgovori Uzlović, ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. - Dobro će biti, ako bog da! Samo imam malo muke s Radanom.

- Šta? Hoćemo li mu skoro da dreknemo s jaretom? Ha, ha, ha! - pita i smeje se kapetan preko masnog zalogaja piletine. Pop Pero uhvati se za bradu i učini kao jarac: "Mehe-heee!" I svi se gosti grohotom nasmejaše.

- Keca, pope - u ševar! - viknu učitelj Simo i opet se osu: "Ha, ha, ha!" a Cigani se već izvrću od smeha i zgađaju jedan drugog dairetima u glavu.

- E, hoćemo li, Dašo, da mu dreknemo, a? - upita kapetan Uzlovića pošto je već prilično omezetio.

- Ta ono, gospodine - poče malo tiše Uzlović, a unese se bliže pred kapetana - ne bi još trebalo - biće i tome zemana. Ama, nekako traljavo ide s interesom. Ne plaća na vreme. Prođe iza roka po čitava tri meseca. Veli: "Ne može se", a ovamo neće da radi, pa se još i propio...

Utom pop Pero s učiteljima zaturi se da divani, a David i kapetan nastaviše svoje.

- Dela ti, Dašo, da mi njemu baš dreknemo, najbolje će biti. I tako meni je veoma zapelo oko za onaj njegov vinograd u Prljinama...

- Ta i meni je zapelo oko, gospodine, za onu livadu u luci... Nema je u celoj kapetaniji onake!

- Vala, Dašo, nema ni onakog vinograda u tri kapetanije... Hoćeš mi ga ustupiti, vere ti?

- Drage volje, gospodine, samo da mi se dokopati...

- Hm, i ti još - samo da ti se dokopati!? Stegni ti njega: "Pare, more, trebaju mi!" On neće imati, a mi ćemo njemu jarca pred kuću, pa eto si se dokopao!... Nego, koliko išteš za onaj vinograd da se sad pogodimo?

- Ne mogu ja, gospodine, sad seći ražan a zec još u šumi.

- Ama, okani se ti sprdnje, Daša! Ražanj je - ražanj, zec je - zec; a nama sad, kod ovako lepa pečenja i vina, nije stalo ni do zeca ni do ražnja, nego do doboša i do toga kako ćemo dobiti - ti onu livadu, a ja onaj vinograd!... Dede, more, reci - pošto?

- Lako ćemo, gospodine. Samo, da mu iščupamo iz šaka...

- E nije nego još!... To je već iščupano.

- Ta iščupao si mu još onda čim si mu pozajmio onih pedeset dukata!... Znam ja to!... Nego, dela ti meni reci - pošto?

- Osamdeset, gospodine!

- Šta - osamdeset? - upita kapetan, a malo se usturi i nabra obrve.

- Osamdeset dukata... - reče Uzlović laskavo se smešeći. - Mislim, nije skupo?

- Kakih osamdeset? - zateže kapetan da se cenka. - Ja ne bih...

- Ne, ne gospodine! - brže-bolje upade mu u reč Uzlović. - Šalim se... Lako ćemo se pogoditi. Neka stoji, boga vi, drugi put!

- E dobro, dobro... - Znam ja tebe, Dašo - uze ga tapšati kapetan po ramenu...- Nećeš ti biti tako tvrd na pogodbi. A zbilja, kako ti oni ostali dužnici? Kako Stojan Pavlović i Obrad Ješić? Kako Ivan, Vuksan, Đurađ, Nenad i oni drugi?... Mo'š li s njima izići nakraj?...

- Ta kuburim pomalo, gospodine - odgovara skromno David.

- Samo ako gde zapne - meni ti njih, pa ćemo mi njima doboš pred kuću!... Doboš ja! Što bre, uzimaš pare kad ne moš vratiti!... U mene, Dašo, nema šale! - Tu se kapetan maši rukom za čašu u kojoj beše dopola vina.

- A, molim, molim - ubrza Uzlović i dokopa flašu da posluži. - Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše!

- Ehe, Dašo, i ovamo i ovamo! - graknuše ostali gosti, opazivši da se vino doslužuje. - I mi nismo po pola ljudi... Gle ti njega! Ušuškao se vazdan tamo oko tih sjajnih pulija, pa nas i zaboravio!... - uzeše ga koreti što šuška s kapetanom.

- Bog dušmana zaboravio, braćo! - Izvinjuje se David doslužujući im.

Kapetan diže čašu i kucnu njom čašu pred pop-Perom.

- Dede, pope, bekrijo stara!... Znam ja tebe - ti punu okanicu na glavi... A tri dana držaste ono bdenije, a? Nego neka, dede još po jednu! - i opet se kucnu.

Svi digoše čaše, kucnuše se i graknuše:

- Hajd ovu u zdravlje kapetanovo! Hajd u zdravlje kapetanovo... Nazdravide, pop-Pero! - ponudiše pop-Peru da očita zdravicu.

- Neka nazdravi učitelj Ivo - veli pop.

- De ti, Ivo! Ti umeš bolje.

- Jok, jok - nećka se Ivo - ti, pope, bolje umeš. Na tebe je red. Svi graknuše:

- Pop Pera!... Pop Pera!... Dela, pope!... Diže se pop Pera i nazdravi zaista lepu zdravicu u zdravlje kapetanovo. Nakiti, bogo moj, što može lepše biti! Kako je Vladimircima i svuda po srezu tome nastala sreća otkako je tako dobar kapetan došao. Kako odonda žito dobro rađa, ovce se blizne, rojevi ne beže. Kako je nestalo gusenica, vrana i čavaka što zatiru voće i useve. Kako sad nema ni plamenjače, ni poplave, ni grada, ni suše. Kako je na sve strane "blagodet i izobilije u vinu, žitu i ovoščiju..." I to sve odonda otkako je došao tako "čestit, vredan, revnosan i redak starešina u ovo područje, koje nek bog da da se dugo ljetno podrži pod rodoljubivom upravom njegovom, a sve na sreću vernih sinova zemlje ove, koji znadu svačije zasluge oceniti i uvažiti - na mnogaja ljeta!" I sad grmnu opet jedno opšte "mnogaja ljeta"; Đuko pali iz pištolja, a virauni udariše tako goropadno "zort" i tuš da se čak u drugom selu trgoše kvočke sa smetlišta, u kome se behu bezbrižno razlepršale i zakokotaše poplašeno, a pilići se samo pribiše uza njih pa izvrljivši svoje još goluždrave glavice samo tek učiniše: "ćrrrr!..." I sama živež već vidi da se nekaka čudevenija zbivaju.

Ele, taka se to častilo i pilo na slavi Davidovoj čak do zaranaka. Neki gosti počinju već uviđati da je dosta i zovu druge da se ide. David nudi da se popije bar još po jedna za srećna puta - onako s nogu. Pop Pero opet nazdravi tako žestoko zdravicu da virauni već promukoše vičući: "zooort!" a među gostima zahori se graja, kakva valjda nije bila ni na ciganskoj slavi, a kamoli na drugoj kojoj krštenoj. Valjalo je sad da Đuko pukne iz svojih pištolja što igda može, i što valjda nikad u svom veku niti je puknuo niti će puknuti, ali - baš sada ne čuše se njegovi pištolji. Kapetan iz kože da iskoči od ljutine što Đuko ne dade izraza sad takome veselju; nabrao obrve, pa jurnu na prozor, a čisto ciči: "Ta kamo taj? Pali, more!" No baš u taj mah rastade se Đuko s jednim seljakom; seljak ode uza šljivar, zaturio na leđa torbu, a iz nje viri vrh glave šećera... Kapetana odmah minu ljutina, a još se drži namrgođen. "Šta činiš ti tamo, more?!" priviknu na Đuku i kao popreti glavom. "Sad, sad, gospodine - eto me!" odgovori Đuko mahnuvši glavom na onog seljaka, pa onda trže oba pištolja i viknuvši što igda može:"zooort!" opali ih.

- Živio Đuko! - graknuše gosti.

- Hajd ovu u zdravlje Đukino! - reče kapetan prišav stolu i uzevši ponajveću čašu. Svi se latiše čaše i napiše u zdravlje Đukino. Opet se javljaju glasovi da se ide. Opet nudi David "po jednu s nogu za srećna puta". I tako spremajući se da idu napiše u zdravlje učitelj-Sime, pa u zdravlje i jednog i drugog Ive, pa u zdravlje lop-Pere, pa pop Jerotija; pa opet s početka, pa u zdravlje kapetanovo, pa teraj redom, dok stiže i večera. Posle večere kolale su zdravice od kapetana do Đuke i od Đuke do kapetana - dokle već gosti nisu došli u tako stanje da nisu više ni razumevali jedan drugoga.

Po nekom instinktu pođoše da se već jedanput razilaze. Svaki je ponešto mrmoljio - nekakim nečuvenim jezikom.

- Ama jes ti... - unosi se Uzlović pred lop-Peru posrćući. - Ja, jes ti čuo, kapetane!... Znaš - livada...
- Vino... - mrmolji opet kapetan držeći se za svog Đuku da ne padne - vina... ti, Dašo... Jes - vinograd... Ne brini se... Doboš sam ja, more!... Jest, ja - doboš!

Naposletku i taj se džumbus utaja... Utaja se u kući Davidovoj; umiri se po Krniću sve. Mesečina siri pomalo. Kad eto ti onog seljaka s torbom preko ramena - naiđe na ćupriju onu staru, što je i sad valjda na krnićskoj reci. Taman bi nasred ćuprije, a odovud, malo povodeći se, preda nj Radan.

- Jes ti to, Radane?
- Kum-Mato!... Gle, ti si! - reče Radan kao trgnuv se malo. - Eto ja... vidiš, tako! Malo, bogami, kume, pa... šta mu znam.
- Zar opet, kume? - upita ga Mato prekorno.
- Tsss, kume, šta ćeš? - poče Radan, ako i pijan, da se pravda. - Briga, briga, kume! - i tu mahnu rukom, kao da je sve propalo.
- Hej, hej, moj veseli kume! - reče Mato čisto žalostivo. - Hajde kući, kume, hajde! Sutra valja poraniti...
- He, kući! - prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. - Kakoj kući? Ti misliš ono je moja?... Hej, moj kume! Uzlović. - Uzlović! Viš, tu mi se popeo!... - i pokazuje prstom u teme.
- A deca, kume?
- Te, deca - moja deca?... Nije svet rešeto! - Tu Radan pogleda snuždeno preda se, pa smotrivši kraj Mate torbu s glavom šećera, gde je spustio, seknu ga nešto te prekide što je počeo i naglo upita: - Šta ti je to, kume?
- Ništa, neki šećer.
- Kaki šećer? Daj da vidim!... - i brzo izvadi iz torbe glavu šećera, zagleda je, pa klimnu glavom: - Ih, kume, zar i ti?!... Što će ti to?... Jes baš ona - evo okrnjena!... Kume, što će ti ovo?
- Ta hoću sutra kapetanu da mi potvrdi neku tapiju, pa uzeh...
- Od Đuke, je li?
- Ja, on ima odnekud.
- Molim te, kume, baci to! Tapija!... Kakva tapija?... Nek propadne! Baci, molim te, ako si mi kum!
- Platio sam. Kako da bacim?
- He, moj kume - reče Radan sasvim jetko. - Ja sam je dosad devet puta platio?
- Zar ovu glavu?
- Tu, baš tu istu glavu - poznajem je dobro!... Ja sam je i nabavio kapetanu. Evo, gde je okrnji crno dete na brodu više Petrova vira!... Viš, pa devet puta, moj kume, i - eto dokle sam dospeo!... - završi Radan, pa klimnu glavom neveselo, pogleda nešto dole u vodu, pa tek povuče Matu za rukav šapćući: - Kume, kume! Nuto, nuto!
- Šta, kume? - upita Mato uzjazben.
- Nuto ono dole - vi'š?... Vi'š kako sedi!... Ta eno ga, eno - crni se!...
- Ama šta je?
- Dete - ono, kume! Zar ne vidiš?... Ta stanide!... - viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi onu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: - Ha, haha! Kume! Vi'š, ooode!...

Mati pođe kosa naviše.

- Hajdemo, kume, kući! Hajde - i ja ću do tvojih vratnica!... - pozva ga Mato te pođe.

Kad beše kod vratnica da se rastanu, Radan hukne i reče:

- Devet puta, moj kume, nije šala!...

- Hej, moj veseli Radane! - prošaputa Mato i okrete naviše stazom kući svojoj...

***

Ako si koji put nešto turoban i zle volje, a ti samo svrati - osobito ako to bude zimi i kad je kaka žestoka mećava - u kafanu "Kod petla". To ti je najpreči i najsigurniji lek. U pozorište slobodno nemoj ići, jer možeš posle svu noć pljuckati i postati zlovoljniji. Bolje idi ti u kafanu "Kod petla". Tu je tek pozorište i komendija! Ko god se pomoli na vrata - izgleda kao da se spremio da odigra ulogu iz kakve komendije i to - svaki drukčiju ulogu...

U kafanu "Kod petla" slegne se ceo svet, pa gotovo ne samo ceo svet, nego - čak i jedno od ona "tri sela više". Sav je taj svet raznolik. Nigde nećeš naći slična ni nosa, ni oka, ni kape, ni haljine, ni lice, ni odeće, ni obuće... Sve je to u drugoga drukčije!

Valja samo sesti pa gledati sehira.

Dođe jedan, nudi te što može ljubaznije režnjem rotkve; drugi te nudi slanim bademom; treći ti se žali na muzikante što sviraju čardaš, a on im naručio: "Sećaš li se onog sata", i to se tako žali da se već i tebi samom čisto sažali što ne sviraju "Sećaš li se onog sata"; peti prišao pa ti podnosi pod nos čvarak ili ćevapčić sav uvaljan u sa i moli te da samo "koštaš" za njegovu ljubav. Onamo se, opet, jedan Madžar pomamio po muzici, pa digao nogu i tuče štiklom u sto. Tamo, opet, za jednim okruglim stolom pometali jedan drugom ruke na rame, pa pocupkuju onako sedeći na stolicama, kao da igraju kolo. Onamo za drugim stolom plaču i kmeče deca, cereka se nekako ženskinje i halaču soldati...

Ele na sve strane žagor, vika, lupa, svirka, pevanija - samo bruji!... Tako je to gotovo svako u boga veče zimi.

Jedno veče taka beše žestoka mećava. Zviždi vetar, a prećavac magli u oči kud se god okreneš. U kafani "Kod petla" puno. Za jednim malenim stolom ukraju sedi jedan dugajlija u gunjcu i suknenim čakširama, nakrivio fes, zaturio se, pa mlatarajući rukama priča nešto jednom mladiću što sedi za istim stolom s njim. Kelner donese još dve čaše piva pred njih. Dugajlija uze čašu, kucnu se s onim mladićem, pa iskrenuvši dopola ubrisa dlanom usne i reče:

- Eto, zbog toga je, moj Pajo, bilo i potegni i povuci!...

- Bogati, kaži mi pravo, ko se prvi seti takog đavolstva? - upita Paja.

- Ko? On, eto ko! - odgovori dugajlija. - Ono, doduše, mogu se i ja dosta koječemu doviti, pa još i bolje od njega - iako je on kapetan, a ja čovek prost, njegov pandur: nego kud bih se ja još oko takih potrkušica zanosio!... Njemu je lako - sedi besposlen po vas dan, pa izvoleva... Tako je bilo i s tom glavom šećera! Uđem ja jedno jutro u kancelariju, a ona mu stoji na astalu. Ja se malo začudim, bogme. "Otkud sad to", mislim sam, "kad naš kapetan ne uzima ni od kog mita?" A on vide gde se ja čudim, pa mi kaza kaka je on tu glavu nabavio, kaza mi sve: kako je smislio i šta će s njom. Meni obreče treću paru... Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!...

- Pa je li ti barem dao tu treću paru? - upita Pajo.

- Dao je nešto, ali zakide mi ravnih dvadeset dukata!... Znaš, kad je bačena ona prva glava u vodu - onaj seljak kad je bacio - odem ja u Beograd, te nabavim drugu istu onaku. Posle je više nismo nosali po selima, nego sam je čuvao ja u mojoj sobi - pred kancelarijom.

- Sad vam jamačno nije tako išla trgovina? - primeti Pajo.

- E, te još kako!... Sad je baš išla kako valja!... Samo da ti kažem. Dođe neki Mileta iz Miokusa da potvrdi procenu. Nužda čoveku, hoće da izvadi pare iz fonda - stegli ga neki dužnici. Snuždio se, neveseo: pustim ga u kancelariju kapetanu, pa se naslonim da slušam. "Odakle si ti?" pita ga kapetan onako malo oštro. "Iz Miokusa, gospodine." - "Šta ćeš?" - "Ta potvrdio bih neku precenu." - "Dođi sutra!" oseče se kapetan na nj. Iziđe siromah, žali mi se, ja sležem ramenima. Eto ti ga sutradan rano - moli opet. Opet kapetan odlaže: "Sutra!..." Ele tako ga odbija nekoliko puta. Čoveku pritužila nužda, Iziđe jednom iz kancelarije, pa samo što ne plače. Pitam ga šta je - a već amo znam, kapetan mi naručio. - "Muka i zlo", veli, "ja ne znam kad će doći i na me red jednom!" - "More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš", velim mu ja, "pa da viš onda!" - "Ama, ako hoće samo, doneću - ko ne bi, samo neka bude vajde!" - Ja mu onda ponudim glavu šećera i kažem da bi to najpriličnije bilo dati. Kupi on glavu i odnese bajagi kapetanici. Odmah kapetan s njim drukčije; potvrdi mu i procenu i nauči ga još kako će čas pre doći do para. Čim ode čovek, ja glavu opet te u moju sobu... Dođe drugi da moli za nešto - tako prođe i on. Ele, svaki dan tek kupi po neko glavu šećera od mene.

- Ama zar to nisu ljudi potpazili šta radite?

- Nisu ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu?... Zar ti još ne znaš ko su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš. Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... Ljudi im znadu ćud, pa šta će - plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se, opet, žale - kud će šut s rogatima izići nakraj!...

- Bogme, vi ste tu mnogo zaradili!

- Ja šta misliš ti, bolan!... Vidiš ovu kavanu? - Nju je sazidao kapetan tom glavom šećera. Moj Pajo, padalo je tu novaca kao kiše!...

- Ama, opet ti ne kaza meni kako se zavadiste.

- Stani da ti kažem... Znaš, kad smo počeli trgovati s novom glavom, on je počeo zapisivati koliko se puta proda. Vidim ja, pa mi bi za zlo što zapisuje; valjda ga ja neću prevariti. Kad je tako, stanem i ja beležiti na glavi šećera; kad se god proda, povučem po jednu belegu plajvazom. Kad bi da se proračunamo - a to smo radili svakog meseca - po njegovom računu izlazi da je prodato više jedanput, a po mom ne izlazi. I baš mogu se sad gde hoćeš zakleti, nije mi o glavu da lažem, da sam pravo beležio. Oko toga ti se, bogme, mi zdrpimo valjano. On meni: "Lopove!" Ja opet njemu: "Varalico! Lupežu nad lupežima!" Umalo što ne bi i za vratove. Ja duhnem te iziđem od njega... I kad se proračunasmo, zakide mi čitavih dvaest dukata!...

Utom uđe u kafanu jedan robijaš od onih kojima je skinuto gvožđe, pa slušaju pri policiji gdegod; pred vratima, vidi se kroz staklo na sredi, staji žandarm. Robijaš uze neku dugačku flašu piva, pa pođe. Smotri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu:

- Jes' ti, Radane?!

Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: - Aha, Đuko! Nuto, bogati - otkuda ti ovde?

- Donese i mene vetar, Radane. Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit!

- Jesi davno iz Vladimiraca?

- Prekjuče sam pošao.

- Vere ti, šta li je od moje vesele dece? Gde li su sad?...

- Hajde ti, more! Šta čekaš vazdan? - obrecnu se na nj žandarm, otvorivši vrata, i Radan ode ne dočekavši ni odgovor.

- Vi'š, siromah!... - reći će Đuko gledajući za njim. - Ta je, Pajo, onaj seljak što je nabavio kapetanu onu prvu glavu šećera.

- A što je na robiji? - upita Pajo začuđeno.

- Što je?... Što ga, siromaha, snađe beda! Bio je to čestit čovek, ali se nekako zaplete u dug. Zaduži se jednom kaišaru - nekom Uzloviću, pa mu lepo dohaka, i eto do šta je dospeo...

Kobeljao se, jadan, kobeljao i otimao, pa sve uzalud. Najpre mu je dao nešto malo, pa se naplelo koje interesa, koje ono glavno, koje na promenu obligacije... nikad otarasiti. A ti već znaš kako se kod nas interesom gule dužnici. Kad čovek vide u kako je zlo ugazio, on pokliznu i u radu. A kom će se, opet, militi rad kad mu drugi sve odnose? Poče i da se opija. Uzeše govoriti da je i pameću šenuo.

- E, jadnik! Kako ne nađe nekog poštenog čoveka da ga iščupa iz te bede?

- Nalazio je i to, ama mu sve podliju vodu. Kapetan se beše nešto na nj ispizmio, a zapelo mu oko za njegov vinograd. Uzlović, opet, zinuo na livadu, pa sve šuškaju zajedno i spremaju mu zamke. Baš kad mu htede biti prodaja, nađe, siromah, nekog poštenog čoveka ovde da mu da novaca. Htede se lepo iskobeljati. Ali, ne lezi vraže, to nekako prokopka kapetan i Uzlović pa poteci tom čoveku. Kao za nesreću Radanovu, desio se taj čovek - kapetanu brat od ujaka. Navali kapetan: "Nemoj biti", tamo on, "lud! Zar ovom propalici i bekriji da daš? Ta on je prezadužen i kosom na glavi... Sve će ti propasti!" I lepo odvratiše čoveka te mu ne dade... A kako se, siromah, beše obradovao! Čisto nanovo oživeo, pa mi se hvali kako će skinuti zlo s vrata...

- Pa dela kazuj, što dopade robije.

- Stani, polako! Kazaću ti... Kad mu već podliše vodu kod tog trgovca, onda Uzlović tek priteže i navali da se učini prodaja... Što je, opet, ta prodaja brzo izvršena, nisi video! Ja sam se začudio kad se to pre oglasi, kad li pre iziđe u novinama. Tek jedno jutro zove me kapetan, a osmejkuje se: "Hajde, Đuko, spremi se da idemo na jednu prodaju!" Spremim se ja i pođemo. Kad bismo već u Krnić - putem pored vinograda, on će tek pružiti prstom na Radanov vinograd: "Kako ti se dopada, Đuko, onaj vinograd"? - "Dobar", velim ja, "boljeg retko gde ima". "Što li to sad pita?" mislim sam. Kad, a mi pravo okretosmo se kući Radanovoj. To li je! Sad znam. Tu i Uzlović, tu seljaci, neki trgovčići seoski ukrutili se, pa hodaju ispred kuće. Siromah Radan sav pozelenio od muke. Žena mu i deca kao potučeni... Poče se prodavati - mahom sve kupuje Uzlović, seljaci i licitiraju i ne licitiraju: žao i njima čoveka. Dođe red na kuću. Stade piska dece, žena mu udari u zapevku. On, siromah, kao zgranovan, ulete u kuću. Svi se zgledasmo šta mu bi sad! Dok, ništa ti bog ne dade - grunu puška kroz jednu badžu, a moj se Uzlović prevrte, baš ni nogom ne mače!...

- Ubi ga! - začudi se Pajo.

- Ubi, dabome. Dogorčalo čoveku. Nije to šala ostati sa sitnom decom - pod vedrim nebom, kao prosjak!... Načini se tu galama, dotrčaše još ljudi iz sela. On, siromah, sam iziđe i predade se, te ga odmah otpratiše u haps...

- A šta bi od prodaje?

- Prodaja se izvršila. Sve mu ode za dug i troškove, još se nije moglo ni isplatiti... Njega na ispit, pa posle sudu, sud ga osudi na robiju, i eto, siromah, još nije izdržao. Kapetan tera opet svoje. Vinograd je dobio. Sad, valjda, ima opet nekog te mu pomaže da trguje s glavom šećera... Siročad Radanova potucaju se po najmu; a žena mu nekako ubrzo presvisla od teška jada... Eto, moj Pajo, kako može čovek da strada!...

- Molim, fajerunt! - viknu jedan kelner uspremajući stolice po kafani. Đuko i Pajo odoše. Ostali gosti odavno se već razišli. Gazda drema u jednom kraju za stolom. Samo škilji još jedna lampa. Napolju zviždi vetar, i sićani prećavac zasiplje u prozore. Negde daleko čuje se pesma pijanih ljudi.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Empty
PočaljiNaslov: Re: MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "   MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA " Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
MILOVAN GLIŠIĆ " GLAVA ŠEĆERA "
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Lektira-
Skoči na: