STEVAN SREMAC " ZONA ZAMFIROVA "

Стеван Сремац

Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 1855.године, гдје је провео рано дјетињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић доводи га у Београд на даље школовање. Старатељство Јована Ђорђевића, историчара по струци и либерала по политичком увјерењу, оставиће трагове на штићенику који се опредјељује за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Везивање за политику Либералне странке одредиће Стевана Сремца као окорјелог конзервативца окренутог националној прошлости, приврженог династији и противника свега новог и напредног у политици и друштвеном животу. Свој радни вијек провео је као професор у гимназији у Нишу , Пироту и Београду. Умро је 1906.године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно . У тридесет и трећој години живота, 1888. године , почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости , које ће се појавити као књига 1903.године под насловом ''Из књига староставних''. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара , љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији Реалистичку прозу почиње да пише тек послије доласка у Београд . Дугогодишњи живот У Нишу (и врло мало у Пироту) био је период стваралачке инкубације: посматрање,

Запажање и биљежење. Прву реалистичку приповијетку објавио је 1893. године под Насловом Божићна печеница , а потом слиједе Ивкова слава(1895), Вукадин (1896 као књига 1903.), Лимунација на селу(1896), Поп Ћира и поп Спира (1898), један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и Зона Замфирова (1906), најбоље компоновано Сремчево дјело.

Рођен у Бачкој, у крају који је био под Аустроугарском, гдје је сан о великој Србији и оданост националној традицији било основно духовно обиљежје Срба пречана Сремац је брзо пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу А у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је Ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица па ће до краја живота остати окорјели конзервативац Окренут прошлости и старини , противник сваке промјене. Сремац је на страни газда, Бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља Лимунација на селу није ништа друго него указивање прстом на учитеље као реметилачки фактор у друштву. Његов идеал је да се сељаци ''слажу са влашћу, слушају власт и скидају фес пред капетаном'', а огорчени је противник учитеља Сретена, кога назива ''заточеником слободе истине и правде'', дајући овим ријечима, Наравно , подсмјешљиви тон. У Лимунацији на селу и Вукадину проговорио је Сремац либерал , огорчен на политичке противнике и нетрпељив. У првом се окомио на Социјалисте и учитеље у другом на радикале који су снажну потпору добијали из села. Тиме је ова дјела ставио у службу својих политичких ставова и свога апсолутног Конзервативизма. Памфлетско и пасквилно избија из свих Сремчевих књига. У Сремчевом дјелу сукобљавају се две стране његове личности:Сремац Грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин , Сремац је на страни старог, Патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили И нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли , који му лежи. Чак је, По Нушићевом свједочењу, пред смрт одабрао Сокобању као љечилиште баш зато што Је још била задржала паланачко и старо у архитектури, животу и наравима. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Противник је свега новог и напредног, онога што је уперено против власти и династије. Сремац писац има изванредну моћ опсервације и пријемчивости за стварност која га Окружује;сагледава реалне чињенице и законите друштвене токове; реална грађа из Које обликује умјетнички свијет надвладава идеолошку свијест и не дозвољава Искривљење стварности. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају Приповијетке и романи трајне умјетничке вриједности.

ЗОНА ЗАМФИРОВА

У фабули романа Зона Замфирова је прича о љубави двоје младих, који потичу из различитих друштвених слојева.

Повод за почетак приче је пјесма о Зони Замфировој, коју пјевуши шегрт Поте у кујунџиници Мана кујунџије: то је пјесма коју је свако '''знао и пјевушио, жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери''.Пјесма је општепозната, а када је настала- то нико не зна, али се зна, да кад се запјева, увијек се мисли на једну Зону, Зону Замфирову. Хаџи Замфир је некадабио сила: пред пашу је у турско вријеме излазио кад год је хтио; могао је човјека са самих вјешала скинути; смјенио је три паше; влада се господски; у кући је његовој као у пашиним конацима – богатство и сјај.Највеће хаџи- Замфирово богатство је најмлађа кћерка, мјезимица Зона:

Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као

мерџан, зубе као бисер, струк као фидан...

Била је размажена, пуста, немилосрдна....

Кад иде она се ломи у струку, ситно корача, а главу

издиже и пружа је поносно мало напред, као

водена змија кад истегне главу и броду водом.

Сва чаршија гледа за њом....

За њом многи уздишу, и сам Манасија, чапкун Мане, Мане кујунџија, најљепси од свих момака, најбољи играч у колу, најгалантнији према свирачима.Ужива у дрштву и музици, одлази у лов, цијењен је кујунџија.Начин живота, успјешност у послу и љепота сметали су некима, па су покушали да га преко новина ољагају.То је подстакло његову мајку Јевду да сазове породично вијеће које ће направити списак могућих кандидаткиња за Манову женидбу.У том вијећу је најупечатљивија појава тетка Дока. Док све тетке предлажу дјевојкуиз свог сталежа, Дока предлаже Зону, одушевљена њеном љепотом.

ЛИКОВИ

У ову једноставну, али динамичну и надахнуту причу, Сремaц је увео неколико упечатњивих ликова.

На првом мјесту је стари ХАЏИ- ЗАМФИР, прдставник чорбаџијског слоја, који је некад имао славу и моћ, а данас, у вријеме приче, остало му је само богатство и стара слава и углед.Хаџи –Замфир је доброћудан и разборит, стрпљив и трпељив.

МАНЕ кујунџија је најизразитији представник новог, занатлијског слоја, задојеног стваралачком енергијом, способношћу за стицање, љубављу према животу и животним радостима.Њега одликује снага, енергија и духовно здравље.Лијеп је да му нема равна, отресит је, здравог расуђивања, лукав и сналажљив, упоран у ријешености да сломи хаџи- Замфиров отпор, али и одмјерен и пун поштовања према хаџи- Замфиру, не као према чорбаџији и газди, него као према старијем човјеку.Сремац је Мана приказао свестрано: као заљубљеног младића који лута свијетом тражећи лијека својо љубави; као младића који је дубоко повријеђен ријечима ''куче у чашире''; као човјека кога обузимају халуцинације и рижни снови због те увреде коју је изрекао хаџи- Замфир; као паметног младића који умије да пркоси пркосној газдинској кћери; као узорног младића који достојанствено прихвата вјеридбу и вјенчање и одбија скупе хаџи- Замфирове поклоне, показујући своје богатство и имање.

ЗОНА ЗАМФИРОВА је приказана у роману као развојни лик, лик који се прати током романескне приче и који се у току те приче мијења и развија; од дјевојчице, преко дјевојчета до зреле и прелијепе дјевојке.Она је лијепа, чедна, ватрена; свјесна своје љепоте и свога поријекла и то јој даје право да држи главу високо и да презриво гледа свијет око себе.Уображена је са своје љепоте и поријеклљ, разажена у кући, навикла да јој се угађа, да се сви за њом окрећу, да ломи чежњива младићка срца, да се поиграва онима који би да јој приђу или да је освоје.

Љубоморна је на све дјевојке које се ухвате у коло до Мана и спремна је да врло заједљиво и безобзирно извријеђа лијепу Калину, само зато што јој је сметала Калинина радост и срећа док игра до Мана.

ДОКА је јединствена као појава и као женски лик: то је жена чисто мушких манира и понашања- звижди сокаком, у разговору увијек понешто лупи, упорно брани своје ставове, спремна је да се потуче, пије кафу и мастику, ''пуши као Турчин''.Она је без длаке на језику, умије да цијени женску љепоту и у њеним ријечима се осјећа мушко одушевљење женском љепотом- чарима Зоне Замфирове.

МАНУЛАЋ је карикатура младића из имућне газдинске породице која је равна угледу хаџи- Замфирове породице.Права је слика дегенерације која захвата чорбаџијски сталеж: немужеван, туњав, смотан, слабић, везан за родитеље као дијете, неспособан за живот, неспособан за комуникације са свијетом око себе.