Stevan Raičković

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.

Juče je ova, u suton, bila travka svijena.

Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.

Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.

Iznad usana mi je već miris sena:

Sutra ću i druge izbrojati.

U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.

Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.

Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.

Ja znam kolika je livada:

Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.

Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.

Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.

Pogledam za njom u nebo:

I dve se izgubiše.

Onda razbijam glavu na šta me to podseti.

I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:

Onda mi se učini da šapuće livada.

Napregnem uho i slušam.

Meni je sasvim dobro u livadi.

Sednem na vlati

I puna mi je duša.

POSLE KIŠE




Nisi sam:

Pored tebe rastu travke i savijaju se.

Tri šiljata lista nešto čudno šume.

Skakavac je skočio sa busena na cvet.

Otkinut rep guštera je novi stanovnik:

Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.

Nisi sam.

Gaziš trulo lišće bosim nogama.

Pod petom si prelomio prut:

Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.

Prislonio si uho dole:

Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.

Nisi sam.

Kome li se tvoje oči smeškaju?

Možda misliš da te ostavio um?

Opet gledaš crnu zemlju što se puši.

Nešto se dešava sad u tvojoj duši.

Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

TAKO JE DOBRO BITI SAM
Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa
ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim,
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara
lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao
kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš
jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.

TIHI SAT

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat.)

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

Oprosti kamenu sto cuti

Oprosti kamenu sto cuti
Oprosti sto tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoca i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Sto se siri ko' vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoce da ti postane drug.

Oprosti senci sto te prati
I vetru sto te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci necem malom: hodi
Sumno kao sto ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

BALADA O PREDVEČERJU




Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite

oči

I ostali ste sasvim sami.

Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da

rani iz nevidljive puške

I dugo ste uzalud naprezali oči

Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.

Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji

Kao polomljen luk:

Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap

vremena

Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi

milimetar.

Pošli ste u predvečerje:

Niste ni znali

Da vas ramena bole od nevidljivih krovova

Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih

ljubavi

Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa

A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove

jedne jako navikle ulice.

Pošli ste u predvečerje:

Išli ste polako

I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš

korak iako su noge sasvim vaše.

Išli ste polako:

Samo sad još laganije

Skoro kao da ne idete.

Stali ste

A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom

koji nije vaš korak.

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči

I sada ležite u travi

Iako znate da ste hteli samo da sednete.

Pored vašeg uha

Jedna travka je prilično šumno porasla za

milimetar

- Vi ništa niste čuli.

U vazduhu su dve ptice obeležile krilima

skromnu umetnost

- Vi ništa niste videli.

Pošli ste u predvečerje

I sada iz trave krišom otvarate oči

I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz

nevidljive puške.

BEZ LJUBAVI


Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.

U snu te nema

U snu te
nema, al im zene
Odkrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako ve u mene
Ulazi
obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha
(Nevidljiva i
sasvim nema)
Luta po jami moga duha
Ko bespomona, strana tema.

Iako
znam da tamo lei
Rasuta sve do zadnje truni
Oseam kako amo bei.

To
trai leaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde
imao celu!

Koraam dugom ulicom

Koraam
dugom ulicom ka tebi.

Zastanem na po puta kad shvatim
Da me
ni druga polovina ne bi
Odvela u kraj s gradom nepoznatim.

Stojim,
a mislim da idem, u sebi.

Ili polako stignem do predgraa
U
kome mi je sve neznano kao
Da sam ve dopro do tvoga mesta: laa
Se
vidi s' jednog ugla gde sam stao
I sunce to se gasi ili raa.

Doe
do mene glas da su me mnogi
Koji me znaju ve unavideli:
Smeju se
kao u novoj eklogi
Kako se udno gubim mesec celi
Ili da sam se
privoleo drogi.

Proe jo jedan dan za koji vele
Da je obian
bio: videe me
Gde se u uskoj ulici (kraj skele)
S prolaznicima
sudaram sve vreme.

Stojim, a oni da prominu, ele.

Krenuu
sutra (ali ne polako)
Do stabla, vode, klupe usred bilja;
Svih
mesta gde smo bili nauznako.

Neka svi kau da lutam bez cilja.

Ja
idem prema tebi, makar tako.

NOVEMBAR


Jesen ulazi u grad sa one strane gde je voda
I gde je trava i stablo. Tamo postoji i klupa
Sa koje su ljubavnici otišli.
Za ljubav više krova nema.
To su jednostavne stvari i one se ponavljaju.
Postale su sasvim obične u našoj navici,
Kao kad skidamo šešir
Ili kao "Dobro jutro, kako ste"Ili "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužnije.

Kad jesen ulazi u grad, ona zakuca i na vrata
moje pesme,
Prođe kroz pusti hodnik i nastani se u srcu.
Prvo tiho po odajama razmešta stvari koje je
donela
(Ona je stroga i savesna na poslu).
Zatim prekrsti ruke i gleda u moje oči.
Posle se već učini da to i nije tako jednostavno

kao "Dajte mi novine"
Ili tako nešto, samo tužni je.
Obućar stoji u vratima male radnje i misli na
promašeni život.
Iza poslednjih zidova, na ledini,
Vojnici kopaju manevarski rov
I prevrnuta zemlja se crni od vlage. Neprimetno
udaljen
I sasvim primetno zamišljen
Oficir malog čina, a već sed: seća se legende o
vojskovođi.
Žena u dvospratnici preko puta gleda u
crvenkasti list kako plovi
I pokušava da se seti detalja:
Tako se peo uz stepenice
I slično odlazio u ponoć.
(Inače: ceo nameštaj tone u maglu
klimakterijuma.)
Pesnik koji nije hteo više da bude nežan
Ponovo je prekršio zakletvu
I radi na ciklusu o lišću.
Inače je sasvim obično.
Ljudi skidaju šešir i govore "Dobro jutro".
Pijaca se seli u korpice od tankog pruća koje
krstare.
Niko nije primetio kad se to zavesa odškrinula
Ali se sada dobro vidi da neko kroz staklo gleda.
Po trotoarima čistači vuku kamen za uvenulu
zlatnu piramidu
I deca pale kadionicu od lišća.

PLAVET

Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo — morski šumi poput školjke,
Drugo — čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja — ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.


***
Nudim ti ukras od bilja: puzavice
I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more
Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.

Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim
Pa te u njihov glas i perje oblačim.

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam
Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?
Vidik na reku? Ptica? Komad neba?

Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola.
Šumim kao život, vetar, smrt, topola.


***
Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja
Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.

Poneki se kamen odroni uz buku:
Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.

Zapnemo li nekad o polegle vlati:
Oko nas se samo naša senka klati.


***
Mog života evo ponavlja se priča:
Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.

Al nekako ipak uspevam da sklonim
Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:
Gde da sklonim misli i moj san o plavom?

Na ulici opet stojim usred tmuše
I zamišljam pesmu ko dom moje duše.

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,
Okovanih dveri sred debelog zida.

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,
Ali sakrivenu negde u bespuću.


***
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.

Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.


***
I u nekoj sobi (pored hladne peći)
Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tad nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati:
Bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola i života moga.

Ljudi se bude bez oruzja

Ljudi ulaze u kuće.
Otvaraju kutiju sećanja.
Zatvaraju svoje prozore.
Onda još malo
Kao krišom
Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug
Bačen sa neke lampe.
Iza reke
Ljudi ulaze u kolibe od blata
Malo povijenih leđa.
Slušaju
Tu negde iznad čela
Sad već samo
Pomalo
Igru vazduha i trske.
Na utabanoj travi
Između naselja i grada čija su imena zagonetke
Koje neko postavlja
Vojnici
Tamni od sna
Slažu oštre piramide od pušaka.
Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se
klanjaju.
Inače
Svuda okolo
Ptice se pretvaraju u lišće.
Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.
Vode i ribe se mimoilaze
Svako ka svome snu.
Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda
Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.
Pod nebom
Počinje da traje iz korena
Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.

Onda polako
Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu
I nevidljivo
Tiho se iza kulisa menjaju uloge.
Lišće se pretvara u ptice.
Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu
Svaki cvet ka svom suncu.
Sad se već zna šta je vazduh
Šta nije.
To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.
Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak
Svoj nesigurni milimetar.
Inače
Svuda okolo
Pod krovom od lima
Pod krovom od trave ili od barske trske koja
zviždi
Iza providnog stakla koje se osvetljava
U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od
sna i pola od kreča
Otvaraju se oči svih živih.
Mali
Ponovo nevini krugovi.
Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti
za uzde. Ljudi se bude bez oružja.