Stevan Raičković

DALEKO OSAMLJENO DRVO


Daleko osamljeno drvo

Daleko osamljeno drvo

Ko zna preko koliko voda

I brda

Ti si moja prava pesma.

Do tebe je stigla moja tišina

Sva osamljena

I pusta.

I pogled moj upirem u tvoje grane, večno,

Sav plav

Od razdaljine.

Hoću li preko vode moga plača

Hoću li preko brda moga bola

Jednom

Samo jednom

Sviti svoju granu

Daleko osamljeno drvo

Daleko osamljeno drvo.

PESMA TRAVE


Imaju trave jednu misao tešku kao kamen,

jer one meni kažu: ,,Ne treba tvoja pesma.

Leži u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.

I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega

u oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.

I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati

(obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):

nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona.“

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.

Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.

Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.

BAJKA O ZRNU PESKA

Na pustinjski pesak, koji je lezao nepomicno, padali su uzareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tisina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga, otpoce jednog jutra, nekim cudom, da misli. U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu. Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni sum, ni glas, niti se moglo bilo sta, sem peska, videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh. U sivom pescanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao: "Pocelo je, najzad!"
Posle nekoliko casova vazdusne voznje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noci su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navracali beduini sa kamilama. Dovikivali su se medju sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo sumova!
Meseci i godine su prolazili. U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, pescani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sicusna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu. Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa. Vodene struje koje su ga valjale, premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoce njegova duga voznja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao: "To je, dakle, onaj veliki zivot!"
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu. Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega, veselo vitlao samo izguzvane hartijice.

VIDIK

Taj mali vidik - što kroz prozor vidim -
I mene motri s hiljadu očiju.
Gle: kako grane izdužuju šiju.
(Ja im se smešim - hoću da se svidim.)

Brdo me gleda beonjačom snega,
S tek nekoliko crnih, zemnih pega,
Što ko ženice neke pilje u me:
Ko se to zalud skriva uz rub šume?

Sve me posmatra: mrki poskok žile
Što sav pritajen čuva dub i čeka.
Motre me i dve ptice što se zbile.

I lelujava suva vlat, poneka.
Motri me zimsko nebo uvrh rama.
Motri me ruka moja, pesma sama.