LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Proza-citati

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 2:53 pm

..ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave Smile
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 2:55 pm

..evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više



Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...


Poslednji izmenio Tefnut dana 21/3/2008, 3:07 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 2:56 pm

Borisav Stanković

Uvela ruža


Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 3:01 pm

Jovan Dučić


Blago cara Radovana


O ŽENI





.."Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesečare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treće koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u čoveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti. Čovek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otići i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete rečima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obično žene koje su prirodom određene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseći ga, i da mu žrtvuju život rađajući ga, i upropaste mladost odgajajući ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i podvođenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i već tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli. "
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 3:09 pm

Razmišljanje

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan. I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao. Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 3:10 pm

..."Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Cak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem.Ja sam osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen.Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju,koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži. "

M. Selimovic – "Tvrdava"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/3/2008, 3:18 pm

"Mali princ "

Antoine de Saint-Exupéry



XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.

Proza-citati 379tj

-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.
Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.

-Zbogom, rece joj on...


-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.


-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.

-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio...
Nazad na vrh Ići dole
Slovenska

Slovenska

Ženski
Broj poruka : 212
Godina : 59
Location : Tu...negde u beskraju...
Datum upisa : 16.03.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime22/3/2008, 1:51 am

GOSPODE

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric
Nazad na vrh Ići dole
http://Slovenska.sos4um.com
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime31/3/2008, 3:18 pm

" Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovski
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime3/4/2008, 2:26 pm

Jovan Dučić

Blago Cara Radovana

"Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgrađivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošću, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena među lepoticama, kao i lepih ljudi među glupacima. Ali je to bio svagda redak slučaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili veću pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obično svrše život u katastrofama i skandalima, često i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tuđih strasti i tuđih sujeta. Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladić u Grčkoj, ali i najveći heroj; a Sofokle je bio najlepši mladić, ali i najveći pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i učenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na naročito izabrape među ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osećanje. Kao što su antički Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišćani su najzad slikali lepim sve najveće ličnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Đorđa i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan čovek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najvećeg ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo malenog stasa, bogknjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rođak slavne gospođe de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila učena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i Katarina Sidle. Bilo je sličnih ukusa i među filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima očiju koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute; a ima očiju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. "
Nazad na vrh Ići dole
BOBI-BO

BOBI-BO

Ženski
Broj poruka : 2850
Godina : 45
Location : 46.01 19.57
Datum upisa : 09.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime4/4/2008, 8:41 am

Tefnut, hvala za citat iz malog princa...ta knjiga me fascinira već puno godina.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime4/4/2008, 11:11 am

BOBI-BO ::
Tefnut, hvala za citat iz malog princa...ta knjiga me fascinira već puno godina.

eeh, vidiš mi potpis....takodje,puno godina... Wink
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime17/4/2008, 10:23 am

Carobni breg, Tomas Man

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?




Djordje Balasevic

Princezo, javi se

Umesto molitve rekla si "O tom cu misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik
Još jednu noc si izgurala sama... Cehov je zaspao blaženim snom
Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom
Vetar je vežbao violoncelo.. Cežnjive skale u nedogled
Zora ti brižljivo pipnula celo... Negde u tebi je goreo led

Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje... Cuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rodendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetacu još crtam tvoj profil
Suvišna pitanja izbegnuta fintom
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom
Pod mojom jelkom do proleca stoji...
Jedino dar tebi namenjen
Zauvek fosil tvog struka postoji...
Na mome dlanu okamenjen

Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paucina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime17/4/2008, 10:43 am

PJESMA O BISERU

Čovječe, što nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati bogaljima sva blaga svoje duše.
Sjeti se da na dnu dubokih okeana čami bezbrojno biserje u školjkama. Niko ga ne viđa, niko ga neće vidjeti, možda ni trak zvijezde što se ogleda nad vodom, pa ipak ljepota vasione dobiva od njegove ljepote.
Neće ono blistati izloženo na grudima žene, niti će ikada da resi sjajne prstenove. Naše ga smrtne oči neće ugledati, ali mi slutimo da postoji.
I radujemo mu se više što ga naslućujemo nego što bismo uživali kada bismo ga imali pred sobom. Pa zato, čovječe, koji nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati prostoti svih blaga svoje duše.

Tin Ujević




Bele noci, Dostojevski

Ali da pamtim uvredu koju si mi ti nanela, Nastenjka! Da navucem mracan oblak na tvoju vedru, nepomucenu srecu, da gorko prekorim tvoje srce, da ga opteretim potajnom grizom savesti i da ga primoram da u trenucima blazenstva tuzno kuca, da izgnjecim makar i jedan od onih neznih cvetaka, sto si ih uplela u svoje crne uvojke, kada si zajedno s njim stala pred oltar... O, nikada, nikada! Neka bude vedro tvoje nebo, neka bude blistav i nepomucen ljupki osmeh tvoj, neka te bog blagoslovi za trenutak blazenstva i srece, sto si ih podarila drugom, usamljenom, zahvalnom srcu!
Boze dragi


Dervis i smrt

Bila je jedna reka i magle u njenim predvecerjima i suncev odsjaj na njenim sirinama. Mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava. Sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam , a stoji tu pred nama, podsecajuci nas i ranjavajuci. Kasno je secanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utehe, podsecanja na nesto sto je moglo da bude, jer, sto nije bilo, nije ni moglo da bude. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, ali varka koju ne mogu i ne zelim da oteram jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje.

Meša Selimović
Nazad na vrh Ići dole
BOBI-BO

BOBI-BO

Ženski
Broj poruka : 2850
Godina : 45
Location : 46.01 19.57
Datum upisa : 09.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime17/4/2008, 4:59 pm

joj Derviš i smrt...kako me je fascinirala ta knjiga. iščitavala sam je sto puta. znala sam napamet puno citata iz knjige...čak sam i maturski iz Srpskog jezika u Gimnaziji pisala iz te knjige...i dobila 5...zaista tera na razmišljanje
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime18/4/2008, 8:51 am

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cudaSreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

(Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Paulo Koeljo)



Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui


"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno..."
Ivo Andric - "Prokleta Avlija"


Smatraj svaki dan kao jedan ceo,
otpocet i zavrsen zivot.Odzivi ga kao
celinu a ne kao deo.Nek se svaki tvoj
dan odroni od tebe kao ceo jedan covek
s kojim ces zeleti da se opet sastanes
kao s prijateljem i da ga bez stida
pokazes vasioni."

Vladika Nikolaj Velimirovic
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime18/4/2008, 10:57 am

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimovic
Proza-citati 590247
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Turgenjev   Proza-citati Icon_minitime20/4/2008, 2:35 pm

MOJE DRVEĆE
Primio sam pismo od negdašnjeg druga sa sveučilišta, bogatog vlastelina, aristokrata. Pozvao me na svoje imanje. Znao sam da je već dugo bolestan, slijep, uzet, da jedva hoda... Uputio sam se k njemu. Zatekao sam ga u jednom drvoredu njegova prostranog parka. Umotan u bundu – a bilo je ljeto - oronuo, zgrbljen, sa zelenim sjenilom iznad očiju, sjedio je u malim kolicima, koja su odostraga gurala dva lakaja u bogatim livrejama...
- Dobro došli – izustio je grobnim glasom – na moju djedovinu, u sjenu mog stoljetnog drveća! Nad njegovom se glavom, kao šator, dizao golem, tisućgodišnji hrast. A ja sam pomislio: «O čuješ li, tisućgodišnji dive? Polumrtvi crv koji puže oko tvog korijenja naziva te svojim drvetom!» Ali uto naleti vjetrić i, lagano šumeći, nestane u gustoj krošnji gorostasa... I meni se pričinilo da je stari hrast dobroćudnim i tihim smijehom odgovorio i na moju misao – i na hvalisanje bolesnika.


KAD MENE NE BUDE
Kada mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti, koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš ondje?
Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke, one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi ruku... Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze, slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti, jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako nježno!

BEZ GNIJEZDA
Što ću sa sobom? Čega da se prihvatim? Ja sam kao osamljena ptica bez gnijezda. Nakostriješena, sjedi ona na goloj suhoj grani. Odvratno joj je ostati... a kamo da poleti? I evo, ona širi krila – i hita u daljinu plahovito i ravno kao golub u strahu ped jastrebom. Neće li se negdje naći kakav zelen, udoban zakutak, neće li negdje moći, barem privremeno, saviti kakvo gnjezdašce? Ptica leti, leti i pozorno gleda u nizinu. Pred njom se prostrla žuta pustinja, nijema, nepomična, mrtva... Ptica hita, prelijeće pustinju i sve gleda u nizinu, pažljivo i sjetno. Pod njom se proteglo more, žuto, mrtvo, kao pustinja, Ono doduše šumi i talasa se, ali u neprestanoj tutnjavi, u jednoličnu zibanju njegovih valova isto tako nema života, nigdje nema utočišta. Jadna se ptica umorila... Zamah njenih krila slabi; njen let postaje sve niži. Vinula bi se ona u nebo... ali ni u onoj bezdanoj pustoši ne može saviti gnijezdo! Naposljetku je privukla krila... i s otegnutim jecajem pala u more. Val ju je progutao... i odvaljao se dalje, šumoreći besmisleno kao i prije. A kamo ću ja? Nije li i meni vrijeme da se survam u more?

TKO JE KRIV?
Ona mi je pružila svoju nježnu, blijedu ruku... a ja sam je surovo i grubo odgurnuo. Na mladom, ljupkom licu ocrtala se nedoumica; mlade dobre oči gledaju me prijekorno; čista, mlada duša ne razumije me.
- Što sam skrivila? – šapću njene usne.
- Što si skrivila? – Ni najsvjetliji anđeo s najsjajnijih visina nebeskih nije nedužniji od tebe.
Pa ipak, nanijela si mi veliku krivicu. Želiš li doznati za tu tešku krivicu koju ti ne možeš shvatiti, a ja nisam kadar da ti objasnim?
Evo je: Ti si – mladost, ja – starost.

[KRSTARIO SAM GOROM, DOLOM]
Krstario sam gorom, dolom, niz bistre rijeke, uz vrleti,
I što god vidjeh naokolo, sve me samo jednog sjeti:
Ta ja sam voljen, voljen bio! Sve drugo sam zaboravio.

Nada mnom nebo jasne boje, šum lišća i živ cvrkut ptica,
Oblačići se žustri roje i plove nekud hrlimice.
Sve naokolo puno sreće, Al je srce moje neće.

I mene nose, nose vali, široki kao vali mora;
Tišina mi svu dušu zali svrh radosti i gorkih mora...
I ja sam zbunjen; što sam htio? Ta cio svijet je moj tad bio!

O zašto nisam umro tada? I zašto živimo nas dvoje?
A dan za danom, kao sada, ne doniješe nam ništa svoje!
Pa što je slađe, milovana, od onih glupih, sretnih dana.



Turgenjev
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime20/4/2008, 2:59 pm

Lako je shvatiti da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred nekog velikog grada. I kada se te osoe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proshllost i sva buducnost gube svaki znacaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista ruka. Ruka koja budi ljubav i koja je stvorila jednu dushu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i trazi blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudske rase ne bi imao bilo kakvog smisla...

Koeljo


Osmeh. Veceras osmeh koji nosish na usnama ponesi u snove gde cemo se zajedno smejati.
Koeljo



***Zašto si otišao jesenas? Čovek nikad ne treba da ode kad ima razloga da ostane
.***
Tužan sam zbog tebe, ali neću da ti kažem. Danima i sedmicama sam putovao da te vidim. Uveče sam lijegao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kiše i zaboravljao na sve, razgovarajući s tobom. Koračao sam drumovima bez kraja, i uplašio bih se koliko ih ima i kakve su strašne razdaljine na svijetu, da te nisam držao za ruku i išao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči da mi budeš bliža.

Zašto si došla?
Hoćeš li da pođemo zajedno u svet?
Meša Selimović (Tvrđava)
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/4/2008, 11:05 am

Herman Hesse - BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime22/4/2008, 9:22 am

Borhes - Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jeinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


Herman Hese

Ja sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja, i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići, ali ipak smo se razišli već odavno.
... Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime23/4/2008, 11:10 am

Išao sam sokacima, bez cilja, nikud, a našao se pred pocrnjelim zidovima svoje kuće, nigdje.
Zar kod nas svaki pojas počinje sve iz početka?
Ta mrtva prošlost i nikakva sadašnjost, te crne ruševine svega što je bilo, na kojima ne mislim ništa graditi, ipak su nekakva spona s nečim. S čime? Prepoznajem staru mjesečinu, liči na onu iz detinjstva, sad vara, srebrom prekrivajući garež. Jesam li je gledao iz one svoje sobe, gore, što je sad nema, ili pod hocinskom utvrdom, zamišljajući da sam ovdje? Već dugo se u meni miješa vrijeme i prostor, pa ne znam gdje sam, ni kad se desilo to što mislim. Ne postoje granice, kao u pustinji, kao na nebu, i sjećanja mirno prelaze, smještajući se ondje gdje im je zgodnije. Liče na oblake, svejedno im je gdje su, svejedno im je kad nastanu i kad stanu. To mi ne smeta, čak je ugodno: ne osjećam potrebu da išta razrješavam.

Meša Selimović-Tvrđava
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime26/5/2008, 10:18 am

Oda nagovestaj besmrtnosti iz secanja na rano ditinjstvo

Sjaj u travi...
sada,kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i bljestavost sveta,ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti...
zboravimo,ne radi nas,ne radi zaborava,zaboravimo da smo
se voleli,da smo se svadjalii da smo bili krivi..
pozurimo,s danima i danima sto ce doci
mozda cemo se naci jedanput na malom vrhu zivota i nizrecene tajne
hteti jedno drugom da kazemo,al`proci cemo jedno kraj drugog kao
stranci jedan skrenuti pogled bi ce sve sto cemo jedno drugom moci dati...
zaboravicu oci i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno
podsecaju...ne boj se,jednom ces se zaljubiti al`ljubices zato sto ce te
nesto na toj zeni podsecati na mene..bio si moje veliko prolece
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti koje cu se secati...
oseticu tugu jer sam tebe volela bi ce to ironija tuge...
nestace sjaj u travi,nestace velicanstvenost sveta...
ostace bleda slika onog sto je proslo...

William Wordsworth (l770-1850)(delovi)

Proza-citati 590247
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime27/5/2008, 9:30 am



Djordje Balašević - "Balkanski tango"

Ovaj zivot je san, mala kuca kraj rampe, snop zuckaste lampe i zalihe tuge,
Nazalost, ruzan san: cale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, sleper, i sa 22-e vec je imao sve, nju je video tad...

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mace, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

A ona, seoski krin, nocni bus iz Provanse, miss nikakve sanse, tek statista srece,
Presecen film, cale prosvetni mis, keva izlizan plis, sestra ruzna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noci u dvosed, pa druge na trosed, a trece, eh, trece...
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao visnju na slag.

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak maee, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

Opet loą "deja vu", jutro mokro ko ribar i profi kalibar, pocinilac neznan,
U citulji pune stranice dve; mafija i DB slozno zale za njim.
Balkanski tango uvek zavrsi na trotoaru, djavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, trazeci sponzora punog ko brod.
Dok klatno tasnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko svezi but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah
Nazad na vrh Ići dole
Sensy

Sensy

Broj poruka : 34
Datum upisa : 24.05.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime27/5/2008, 4:50 pm

"...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."
(Remark-Povratak)
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime28/5/2008, 10:09 pm

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime28/5/2008, 10:21 pm

Obozavam Mešu Selimovića! hepi
Nazad na vrh Ići dole
BOBI-BO

BOBI-BO

Ženski
Broj poruka : 2850
Godina : 45
Location : 46.01 19.57
Datum upisa : 09.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/5/2008, 8:10 am

Ja sam pisala diplomski u gimnaziji o Meši Selimoviću...Derviš i smrt sam znala skoro napamet...
obožavam tu knjigu...pročitala sam je desetak puta...a možda i više...
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/5/2008, 11:37 pm

BOBI-BO i "Tvrđava" mu je izuztna. Od srca je preporučujem za čitanje.
Mislim da sam par citata navela iz te knjige.

hepi
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/5/2008, 11:51 pm

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime30/5/2008, 12:48 pm

Iz poeme "Oblak glasonoša" - Kalidasa

Ta žena s očima gazele, čije poglede ometaju uvojci njene kose, više se ne ukrašava belilom i lišavajući se opojne tečnosti, zaboravila je ljubavnu igru obrvama; ali kad se ti budeš približio, mislim da će se njene trepavice pomaći i da će njeno oko postati slično lotosu koji zadrhti kad ga dodirne riba.
Zatreptaće i njena leva butina, bela kao sočno stablo banane;
bila se navikla na milovanja moje šake na kraju ljubavnih uživanja, ali sada ne nosi tragove mojih noktiju, i zbog toka sudbine odbacila je nizove bisera koji su je dugo krasili.
Proza-citati 590247
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime3/6/2008, 8:07 pm

-Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...


Remark-Trijumfalna kapija

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime5/6/2008, 6:29 pm

"ona uzima jastuk i postavlja ga sebi u krilo kao da se njime stiti od njega.
- ako vodis ljubav sa mnom, necu o tome lagati. ako ja vodim ljubav s tobom, necu o tome lagati.
pomakne jastuk na srce, kao da zeli zagusiti taj dio sebe koji se otrgnuo s lanca.
- sto najvise mrzis? - pita on.
- laz. a ti?
- posjedovanje. - odgovara on. - kad me ostavis, zaboravi me."

"pola svojih dana ne mogu a da te ne dotaknem. ostalo vrijeme osjecam kako i nije vazno hocu li te ikad vise vidjeti. nije rijec o moralu, nego o tome koliko mozes izdrzati."

"sad nema poljupca. samo zagljaj. otkida se od nje, odlazi pa se okrece. ona je jos ondje. vraca se na nekoliko metara do nje, dize prst, zeli nesto istaknuti.
- hocu samo da znas. jos mi ne falis."

"a ja sam smatrao da su rijeci prelomljeni osjecaji, poput stapova na vodi.

michael ondaatje, engleski pacijent
______________________________
"Ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba"
Proza-citati 590247
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime6/6/2008, 12:53 pm

Knez sa tuznim ocima

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Ivo Andrić
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Jelena žena koje nema - Ivo Andrić   Proza-citati Icon_minitime6/6/2008, 1:15 pm

Proza-citati 590247





"Od samog pocetka"

Tako ona dolazi uvek sa ljupkom salom, sa muzikom ili mirisom.
(Muzikom slucajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobican i znacajan,
mirisom celog jednog predela ili severca koji nagovestava prvi sneg.)

Ali ja sam navikao da je i ne ocekujem, da sav utonem u slast koju
daje beskrajni trenutak njenog javljanja.
A to sto se ne pojavljuje , sto ne postoji, to sam preboleo kao bolest
koja se boluje samo jednom u zivotu.
Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do
pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, i tada opet u vezi sa suncem i svetloscu.
I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju sve cesca i zivlja.
U maju retka i neredovita.
U julu, avgustu gotovo svakodnevna. A u oktobru , kad je sunce zitko
i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu zedj, ona se
gotovo ne odmice od mene dok sedim na trerasi......

Poucen svojim dugim iskustvom , ja znam da ona spava u mojoj senci
kao u cudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i
neocekivano, po zakonima kojima je tesko uhvatiti kraj.
Cudljivo i nepredvidljivo, kako se samo moze ocekivati od stvorenja
koja je zena i avet.
...Eto tako se javljala zimus. Tako se javila malopre na prozoru, sa
prolecnim vetricem. Pod kakvim vidom cu je jos sresti?
Kuda ce me odvesti to prividjenje, draze od svega i opasnije od
svake opasnosti stvarnog zivota? Hoce li kad to vreme dodje i nju
priloziti sa mnom u grob?

"Na putovanju"

Jelena, koja se tako retko pojavljuje nna putovanjima,
je jos ponajcesce pored mene.
Zato volim da putujem sam i putujem cesto
Tako se desava, u srecnim trenucima, da se pojavi Jelena.
Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kazem,
jer to ni sam ne bih nikada mogao predvideti niti umem docnije sebi
da objasnim.

Prolazimo kroz vlaznu tamu i pust, neosvetljen predeo.
Jelena se nece vise javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat.
Preda mnom je noc bez sna, nedogledna, jarosna, uoblicena pustinja.
Cini mi se da je zivo bice nece videti i preziveti ni videti joj kraja.
A meni valja ziveti, i cekati.
Ziveti sa nadom, u cekanju. Pa i bez nade.

"Do dana danasnjeg"

Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu cinjenicu.
Da to ne bih mogao uciniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajuci se uvek visem.
Tako sam celo jedno leto ziveo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....
Tako sam putovao svetom, najsrecniji covek sa najlepsom zenom kakva se mogla samo sagledati u predvecerje dugog dana mog samotnickog
leta, punog odricanja.

Ni putovanja izgleda vise ne pomazu. Ono od cega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono sto bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, zeleo
da vidim-ne javlja se vise ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draz i smisao.

Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da
se zaista vise nece pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao
da je najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka ostati i bez promene ostati tu. Ali sad mi se cini da je to bila obmana
samoobmanutog coveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja samo
za nju......
Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osecanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja secanja.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da cekam.....

Znam da se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema.

Samo da ne izgubim nadu da je cekam
Nazad na vrh Ići dole
BOBI-BO

BOBI-BO

Ženski
Broj poruka : 2850
Godina : 45
Location : 46.01 19.57
Datum upisa : 09.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime7/6/2008, 4:39 pm

- Ako umrem, kako ceš ostati sam?
- Ako umrem, hoceš li misliti na mene?
- Ako umrem, hoceš li se ozeniti? Ozenio bi se, sigurno. Bol za zenom je kao udarac u lakat, bol je zestok ali kratak. Svi se zene.
- Ostavi se takvih razgovora, molim te - pokušavao sam da je umirim.
- Hoceš li se ozeniti ako umrem?
- Necu se ozeniti - odgovarao sam, primoran, iako mi je smiješno.
- Zar si toliko nesrecan sa mnom da se više ne bi zenio?
- Umro bih od tuge, toliko te volim.
- Ne, opekao si se jednom, ne bi i drugi put. A mozda i bi, ne bi ni mnogo prošlo od moje smrti.
- A da li bi se ti udala ako ja umrem? - okretao sam na šalu.
- Molim te, ne šali se time! (Lice joj je samrtno ozbiljno.)
- Zašto? Ista je mogucnost i za tebe i za mene. Ali, pusti to. Zašto da mislimo o onome što ce biti kroz pedeset godina?
- Bice prije, mnogo prije. Predosjecam to. I bojim se.

Mesa Selimovic, Tvrdjava (14. Moc ljubavi)
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime7/6/2008, 7:09 pm

BOBI-BO - ulepša mi dan, zar nije divna knjiga ? hepi

Proza-citati 590247 Proza-citati 590247 Proza-citati 590247
Nazad na vrh Ići dole
BOBI-BO

BOBI-BO

Ženski
Broj poruka : 2850
Godina : 45
Location : 46.01 19.57
Datum upisa : 09.10.2007

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime7/6/2008, 7:25 pm

drago mi je da sam ti ulepšala dan.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime11/6/2008, 11:36 am

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime19/6/2008, 10:32 pm

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediri. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: 'Bog mi je u srcu', već: 'Ja sam u srcu Božjem.' I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

Halil Dzubran(Prorok)
____________________________________
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba"
:sunny:
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime27/6/2008, 8:31 am

HERMAN HESSE-Herman Lauser

Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! Na tvom lepom čelu vidim te ovlašne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da čitam tu nežnu,nežnu igru žila tvojih jasnih,belih slepoočnica.
Hodi,plači samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti.Ti je možes takodje u mojim očima pročitati,ona takodje stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mučno,jecajuće osećanje bola:suviše je rano,suviše je rano!
Hodi, plači samo!Još nismo na kraju,ako jos možemo dalje da plačemo.Mi ćemo nad tim suzama i tom žaloscu bdeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi.Možda iza tih suza stoji naše blago,naša poezija,naša pesma,na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko nežnih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolaženje.Zelimo da im doviknemo imenima od milošte i pesmama želimo da zadržimo njihove svetle uspomene kao strašljive,ljubljene goste nežnošću i negom..Takodje ne želimo više da govorimo o tome koliko proleća smo mi sami prelistali,ja i ti.Želimo da mislimo:Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo-na nasu pesmu.
Naša pesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vreme naše ljubavi?To je bilo u manastiru,u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gde se zvuk vode koja je padala tako nežno preplitao sa manastirskom ćutljivoscu gotskih hodnika.Znaš li još?Pa one večeri! Sveze,mesečinom obasjane večeri one pozne jeseni koje su tako meko i začarane snom ležale na manastirskim krovovima i na ogolelom vrtu i nad mirisnim i svežim brdima! Vetar je prolazio kroz kameno prozorsko cveće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima,mesečina je prelazila preko širokih simsova i belog poda oratorijuma.A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pricao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su kada su manastiri i velike kuće božje rasli rasli iz zemlje i o osnivacima,vitezovima,graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dole u manastirskim hodnicima na beloj mesečini.Onda sam imao više prijatelja,medju kojima mi je Vilhelm bio miljenik.Ti si ga često vidjala sa mnom,naročito za vreme takvih mesečinom obasjanih noći,a takodje i druge ;vitke odusevljene dečake slične meni.Nemoj pitati gde su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva!Sada takodje imam prijatelja,dva,tri-medju njima nema ni jednog odondašnjih.Ali ti si još tu i još me volis,i pre ili docnije,kada ne bude ni jednog čoveka da samnom govori o mojoj mladosti,ti ćeš još uvek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim,lepšim vremenima.
Onda ce mo takodje misliti na ovo danas i to tužno danas ce nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost.I možda će se onda, iz toga,davno postalog,uspomenom obasjanog danas,uzdići naša pesma!
Pesma bi onda bila meka,mirisna slika puna čarolije i duše.Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi,mekani kao san,pesnik bez sna,bodra čela,naslonjena na vrelu ruku,a na njegovo rame naslonjena lepa,umorna plava glava njegove mile na kolenima.I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nežna slika;dugo posle moje smrti bi je još kasno rodjeni prijatelji posmatrali i voleli."Jadni pesnik!"-rekli bi i zavideli bi jadnom pesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave,klečeće muze.
Opet se smejes?Poljubi me,plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše pesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili."
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime5/7/2008, 9:21 pm

Anthony Robbins
"Promijenite svoje vrijednosti i promijenit ćete svoj život."
"Vjerujem da je život poput rijeke i da većina ljudi uskače u tu rijeku nikada zaista ne odlučivši gdje žele završiti. I tako za vrlo kratko vrijeme oni bivaju uhvaćeni u struji: struji događaja, struji strahova, struji izazova. Kada stignu do mjesta gdje se rijeka račva, oni ne odlučuju svjesno kamo žele poći ili koji im smjer odgovara. Oni jednostavno "idu kako ih voda nosi". Postaju dio gomile ljudi koju usmjeravaju događaji umjesto njihovih vlastitih vrijednosti. Zbog toga osjećaju da nemaju nadzor. Ostaju u tom nesvjesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbješnjele vode. Tada otkrivaju da se nalaze dva metra od slapova Nijagare u čamcu bez vesla. U tom trenutku kažu: "Oh, k vragu!" Ali, tada je već kasno. Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalan pad. Ponekad je pad tjelesan. Ponekad je riječ o financijskom padu. Velika je vjerojatnost da je ono što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti izbjegnuto boljom odlukom uzvodno."
_________________________________
"ratnik svjetlosti je oprezan s onima koji misle da poznaju put"
:sunny:
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime6/7/2008, 1:34 am

Miroslav Krleža

"Govoriti o starim sramotama uvijek je poučno…"
"I mjesečina može biti pogled na svijet."
"Ljudi se međusobno varaju, lažu jedni drugima u lice, obmanjuju se laskanjem i prozirno pretvorljivim udvaranjem, a to im često pošteno ljudski izgleda nerazmjerno hrabrije, nego da jedni drugima kažu golu istinu. "
"Ljudska glupost je neizmjerna."
"Može se, kad se hoće, ako se hoće tako, da pucaju kosti onima koji tako neće."
"Mrak i najružniju ženu pretvara u zagonetnu lutku."
"Riječi... spajaju ljude kao mostovi, stvarajući u isto vrijeme između čovjeka i čovjeka nepromostivosti vrlo često dublje od najmračnijega ponora."
"Zakoni stoje slijeva i zdesna
ko granitne stijene visoko do neba.
I tako čekam da se sve raspline:
te granitne stijene, ta smrt na logu,
da kažem zbogom svijetu, čovjeku i bogu." (Čovjek osuđen na smrt)
"Svi mi nosimo zastave, ali su najteže borbe u sutonu kad se osjećaju sakriveni zakoni života kao olovo i kada je teža teška kao grob." (Monolog gnjila čovjeka - lirski motivi u prozi)
"Evropa je danas kuća samotna u kojoj Zločin spi
"Bijeda se vuče blatom, krvavi bagoš pljuje,
ugriz je bijede bijesan ko ugriz krvave kuje." (Mržnja)
"Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj,
Danas paseš ko krava nad grobom glupe Evrope,
ne umijući drugo nego mahati repom." (Tebi, o, gluposti ljudska; 1919.)
Gdje naivni su oni glupi dani
kada smo, davno tome, sanjali
o leopardski, zmijski otrovnoj,
o zlatnoj, čudnoj, tajanstvenoj Evropi?
Evropa leži mrtva."
"-Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,
naivna, glupa, lirska, slijepa djeca;
mi danas znamo jedno, a to je to što znamo:
i logika da ima giljotinu."
"-Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,
mi danas znamo jedno, a to je to što imamo:
poezija da nije zlatna ribica
u kristalnome lancu tihe lirske sobe,
ni tamjan slatkih riječi u gubici krvnika."
________________
"Ratnik svjetlosti je oprezan sa onima koji misle da poznaju put"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime6/7/2008, 1:38 am

Prijatelji koje smo izgubili ne počivaju u zemlji, oni su pokopani u našem srcu, jer Bog hoće da ih uvijek imamo pored sebe.

Što više ide čovjek naprijed, prošlost se, poput krajolika kojima prolazi, sve više gubi što se više od nje udaljuje.

Ah, bezumniče – reče on samom sebi – zašto nisi onoga dana kad si odlučio da ćeš se osvetiti iščupao svoje srce.

Na ovom svijetu nema ni sreće ni nesreće, postoje samo usporedbe između jednog i drugog stanja. Samo onaj koji je doživio najveću nesreću u stanju je osjetiti najveću sreću.

Kad je čovjek jednom obračunao sa svojim životom, on više nije jednak drugim ljudima, ili bolje, drugi ljudi nisu više jednaki njemu, i svatko tko stvori takvu odluku osjeti u istom trenutku da su mu se snage udeseterostručile, a vidik se proširio.

ALEXANDRE DUMAS OTAC ''Grof Monte Christo''
__________________________________
"Ratnik svjetlosti je oprezan s onima koji misle da poznaju put"
:sunny:
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime21/7/2008, 1:57 pm

Bora Stankovic - Kostana
Mitka
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!

Kostana
Koju, gazda-Mitke?

Mitka
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime7/8/2008, 2:12 pm

Vij, Gogolj

"Ona lezase kao ziva: celo divno, nezno, kao sneg, kao srebro, cinilo se da misli; obrve- noc usred suncanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim ocima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih zelja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blazenstva, potopom radosti...Ali u njima, bas, u tim bas crtama, on vide jos nesto sto ga probode stravom. Osecao je da mu dusa pocinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i medju gomilom sto se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvacku. Rubini usta njenih, cinilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nesto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Vestica!'- ciknu on glasom ne vise svojim, oci okrete u stranu, poblede sav, i stade citati svoje molitve. To bese ona ista vestica koju je on ubio!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime28/8/2008, 4:33 am

Dervis i smrt
''Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.''

''Željeli smo isto jedan od drugoga, uzdajući se on u moju, ja u njegovu snagu, nemoćni obojica, i to je bilo najžalosnije u ovom viđenju bez svrhe.''

''Razgovarati sa jednim je lakše i poštenije, ne vuče ga broj, pred manje ušiju ima više obzira pred razlozima razuma.''

''... znam da ne valja kad čovjek želi da pobjegne, ali misao se sama oslobađa kad joj je teško...''

''... nisam podnosio ni svoju ni tuđu grubost, stidio sam se kad bi me pobijedila, dugo pamtio kad bi mene pogodila...''

''... sam u polju, sam u svijetu, nemoćan pred tajnama zemlje i širinama neba...''

''Što je veća visina, veća je i pustoš.''

''Često se vrtimo kao vetrokaz, i ne možemo da odredimo svoj položaj, izbezumljeni nesigurnošću. Vrtimo se između očajanja i želje za smirenjem, i ne znamo šta je naše. Zaustaviti se u jednoj tački, okrenuti se prema jednoj strani, to je ono što treba, a što je teško učiniti. Ma kakva odluka, osim one koja će uznemiravati našu savest, bolja je od izgubljenosti kojom nas daruje nerešenost.''

''Zaista, smešno mi je kako se malom prepravkom, zaboravljanjem sitnica, izostavljanjem uzroka, neznatnim prekrajanjem stvarnih događaja, porazi mogu pretvoriti u pobjede, promašenost u junaštvo.''

''- Gde je sunce? -
- Iza oblaka. -
- Je li uvek tamo? I kad je oblačno? A kad bi se probila rupa u oblaku? -
Zaista, zašto ljudi ne probiju rupu u oblaku, zbog dečaka koji voli sunce...''

''Ti si čekao mene, ja sam čekao Hasana, nismo dočekali, nikad niko ne dočeka, svako uvek na kraju ostane sam.
Jednaki smo, nesrećni smo, ljudi smo, brate Harune.''

''I tada, između dva zalogaja, otkinuti deo počeo je da boli.''

''Ono što postoji i kad ga ne vidimo, postoji i kad u njega posumnjamo.''

''Nisam se setio da je ljudska misao nesiguran talas što ga podiže ili smiruje ćudljivi vetar straha ili želje.''

''... htio sam da ga vidim, bila mi je potrebna njegova mirna riječ, i nepreteća sigurnost što je stišavala oluje oko mene, tako čovjek zaželi da sedne ponekad pored tihe moćni rijeke i uspokoji se zbog njene mirne snage i sigurnog toka...''

''... red je konačnost, tvrdi zakon, lažno uverenje da vladamo životom, a život se sve više otima, sve nam više izmiče što ga više stežemo...'
'
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/8/2008, 9:29 am

ŠTIT OD ZLATA

Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo vratiti.

*****

Neprestano, danju i noću, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromišljen Meister Eckhart kada je ukazao najveće poštovanje radu kamenja. I dok upoređujem crvenu vizantijsku ciglu što je upamtila i sačuvala sjaj sunca od pre šest stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je izgledalo pre više stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz velikog mističara: kamen radi uistinu neprestano, pa čak i onda kada ne služi!
Veliki krečnjački stub sa Ovčineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne služe, pa ipak, neprekidno rade. Više i istinitije nego veličanstveni mlazevi stena u području Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu očuvane, slute se kaplje mleka, što su ga kao klokot u membranu sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski vešto pretočenim snoviđenjem nadošlih ružičastih dojki one najmlađe i najljepše snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad išta izgradio što je opstalo, morao žrtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se nešto ozida, zatvori, zagradi, da se očuva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono što im je bilo najmilije: i piramide bi odavno pale da u njih nisu ugrađeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se faraoni više nikada neće vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogućnost da rade samo svoj posao. Mi jesmo naučili čak i kamen da služi nama, ali nema sumnje, što god bio, postoji i posao čiji smisao zna samo kamen, posao s kojeg on ne diže glave ni trena, ni na sunčevom pripeku, ni u gromovitoj noći, ni na dnu bistrog brzaka, ni dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.

*****

A kada sam, pošto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim sudbinama i ljudima, ušao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otišao sam pravo tamo gde je, u staklenoj vitrini, stajao - štit od Zlata! Ono što je bilo između, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim nešto progovorio, ili me samo ćutanje pratilo - ne znam. Samo se očuvao utisak prozračne modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve što se moglo videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je štit bio, kažu, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski šeik iz Jemena, onaj isti što je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najviše sobe, načinio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleću i kako se, noću, pretvaraju u trepet zvezda, netremice, položen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim svodom.

*****

Štit od Zlata je nekada težio punih šesnaest kilograma. Sada ima jedva četiri. I zaista telo štita je već skoro prozirno, kao list ruže u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema ničeg svetlog; sjaj mu je jasan, a blesak uzdržano dubok, kao da ne zavisi od količine preostalog zlata i čak, kao da od njega i ne dolazi. On jeste list, ali list koji je zauvek očuvao miris latica persijske ruže, opale u vreme nekog davnog majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stišane beline i blagim rumenilom mirisa persijskih ruža.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/8/2008, 9:31 am

Ne, nisu Vandali sastrugali zlato Štita. Kao relikvija najveće vrednosti, on je čuvan brižljivije od samog života. Štit od Zlata bio je uvek pod stražom, kao žar ognja od kojeg je zavisila čitava budućnost. Do njega su stizali samo vernici koji su preduzimali duga i neizvesna putovanja, samo da bi štit videli i dotakli ga svojim usnama...
Posle dugih vekova neprestanih poljubaca i blagih dodira, Štit od Zlata je neprestano počeo da isčezava, sve dok nije stigao na sadašnja četiri kilograma. Zatvoren je u staklenu vitrinu, obezbeđenu alarmnim sistemom. Može se još videti, ali više nije dostupan ni usnama ni milovanjima.

*****

I opet se rasuo prozračni sjaj modrine. Otvorio se svod od alabastera, zaigrale su senke mladog bukovog lišća nad žuborom. Nauznak, netremice zagledan u ptice i zvezde, šeik sigurno nije slutio da će dve četvrtine njegovog Štita od Zlata, njegovog poklona Proroku, biti sažeženo u ništa, vekovnim poljupcima. Šta bi se desilo da Štit od Zlata nije uklonjen? Da su poljupci i milovanja potrajali? Dok bi se Štit topio - na tri, na dva, na jedan kilogram? Na pola kilograma, na stotinu grama! Kako bi se užurbano, strastveno gurali redovi, strepeći hoće li stići do makar neke čestice Štita od Zlata!? Kako bi gledali u one poslednje gramove, u one poslednje deliće poslednjeg grama, ono još jedva vidljivo zrnce sjaja, ono utočište sećanja na duge vekove Štita i beskrajne milenijume pre nego je iskovano u Štit! Tren pre poslednjeg poljupca, treptaj pre prelaska u Ništa!
Da li bi šeik dopustio da njegov poklon iščezne pod poljupcima?

*****

Kasnije, kada bi preostalo još samo sećanje na Štit od Zlata, možda bi samo mesto na kome je stolećima počivao, postalo novo središte za obnovljeni zanos hodočasnika!? Možda se onaj sjaj, koji se nekada tu bio zaustavio, nikada i ne bi izgubio!? Umnožavan opisima onih koji su ga nekada videli, i još više, strastvenom imaginacijom onih što ga nisu videli, možda bi, na mestu na kome je boravio, zauvek ostala da lebdi neka ozarenost, kao stišan žar pod paperjem pepela i vekova!?
Ispružen nauznak, netremice zagledan u beskraj kroz svoj alabasterski filter, jemenski šeik je, možda i znao šta će biti sa njegovim darom - Štitom od Zlata. Možda je upravo to hteo - da se Štitu dogodi ono što se čoveku ne može desiti, a što je jedino vredno da mu se desi: da proživi ne štedeći zlato svog mesa i svojih misli, svojih osećanja i doživljavanja, ne čuvajući ni delić onog što je u nama najbolje i propasti nedostupno!
Ništa ne sakriti od osmeha, od želje, ništa od sebe, ne lišiti poljubaca i milovanja. Uistinu se nepovratno gubi samo ono što nije potrošeno - što je pošteđeno; tako, sasušeni ili presovani cvetovi! Oni su, od celokupnog bilja, od svojih rodova, otrgnuti i zauvek izgubljeni. Iz njih nikada, nikada više neće nešto niknuti. Njihovo prisustvo u ikebani, ili herbarijumu, samo je oblik dokaza da su zauvek istrgnuti iz velikog lanca postojanja, dokaz njihovog odsustva iz bilo kakve realnosti! Oni nisu! A sačuva se samo ono što se utroši jednom, zauvek i bez ostataka. Tako se očuva, prenese ono najbolje u nama: dobrota, strast, poljupci. Um i znanje. Nadarenost.

(Suva, šuštava koža, osuta staračkim pečatima, žuta kao smilje; u nju potrpane spore, lome kosti. Oči zamućene, pod čeonim lukom; iza njega, stišane u potmulom užasu, ćelije iznurenog mozga. Salvador Dali koji još slika! Poslednje kapi guste i slatke lepote mučno se cede iz nekih dubina svesti i slutnje bliskog, neumitnog odmora. Tamne i teške, kao kapi sušenog meda padaju smokve kroz oktobarsku prozračnost.)
Onaj koji je na dobroti, snazi, na darovitosti i ljubavi štedeo, ko ih je sačuvao tako što ih nije trošio, samo je gomilao svoj gubitak. Sve, čega se lišio svesno, doprinosi veličini tog gubitka. A pošto nema čoveka koji nije nešto uštedeo, koji, dakle, nije sebi nešto uskratio, nadajući se da će tako sačuvati deo sebe i svojih znanja, moći, osećanja - to onda nema ni čoveka koji nije nešto izgubio. I ponekad, zatvori u staklenu vitrinu i uključi alarmne uređaje. Ali, ako se i ne može izbeći, takvo se izolovanje, takva pogrešna štednja, može skratiti i prorediti. Dovoljno je da se čovek seti Štita od Zlata pa da uvidi kako je ostavljanje “na stranu”, “za crne dane” - svoje dobrote, svoje osećajnosti, svoje darovitosti i snage - (onako kako se ostavlja u banku, u ćup, u ćemer, u čarape, pod jastuk...) - da je to najveća greška koju čovek može počiniti. Jer ne samo da na tako ostavljeno zlato našeg bića nema kamata; nego, što je mnogo gore i nepopravljivije, nikada se više ništa od ostavljenogne može podići, uzeti! Da se više ne može ono mesto, gde je to ostavljeno, nikada pronaći, a sve i kada bi moglo, da se tamo ništa ne bi našlo.To je zlato isčezlo, ali bez poljubaca. U ništa. Neupotrebljena, dobrota ili ljubav, bačena je u raspuklinu bez dna. Ko neće kad može, kad htedne - neće moći.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime29/8/2008, 9:32 am

Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.

*****

Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.

*****

Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.

*****

O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.


*****
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Proza-citati Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Proza-citati
Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: