LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Proza-citati

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:36 pm

"Pred mojom kucicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prodjem pored toga kamena i cinilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me cekao dok se ne vratim.

A gore u sumi otpocinjo bi lov. Nekad sam ponesto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teskom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, cesto sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo isceznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor ciji sam ja bio posmatrac. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Dusa mi je bila uznemirena. Bog ce znati, mislio sam, cega sam ja danas svedok i zasto se more otvara pred mojim ocima..."



Knut Hamsun Pan

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:38 pm

Shta je zivot?

Ovde smo zato, mislio je gospodin ot Vitkovich, shto je u ovom delu svemira vreme nauchilo da se zaustavlja.Mozda je rech o nekoj vrsti pripitomljenog vremena. Zivot nije moguc u nepripitomljenom vremenu, u vremenu koje protiche, nego samo u vremenu koje se na trenutak zaustavilo. Ako shvatimo da vechnost silazi kao blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, kako kazu vizantijski monasi, a da vreme silazi od Satane, koji je sa leve strane Hrama, shvaticemo da na odredjenom mestu moze doci do zlatnog preseka vechnosti i vremena. Na tom mestu krsta, gde se vreme i vechnost seku, vreme se na trenutak zaustavlja da bi ga blagoslovila vecnost i to je sadashnji trenutak. Van tog sadashnjeg trenutka u bivshem i buducem vrenemu nema zivota, niti ga je ikada bilo, niti ce ga ikad biti.
Dakle, mi smo ovde, jer se u ovom delu svemira vreme zaustavlja i omogucava nam na taj nachin zivot. Mozda mozemo zamisliti i vreme koje ne uspeva da se ukrsti sa vechnoshcu, pa je liseno zaustavljanja, dakle sadashnjice i zato neplodno, jalovo vreme. U takvom delu svemira ne mozemo biti, jer je nashe osnovno svojstvo zivot. A smrti, one mogu da se klizaju uz I niz matricu vremena.

Sta je smrt?

Moglo se, dakle, zakljuchiti, da na pitanje: odakle dolazi vreme? Odgovor glasi: vreme dolazi iz smrti. Jer dokle god bude smrti bice vremena. Kad nestane smrti, nece vishe biti ni vremena. Jer, ako je zivot tamo, gde vreme stoji, zaustavljeno u trenutku sadashnjosti, onda je smrt u oblasti kroz koju vreme teche. Znachi, vreme teche kroz smrt i zaustavlja se u zivotu. Tachno u onoj tachki gde se seku vechnost i vreme na prozoru dushe... Smrt se moze desiti samo u sadashnjici. Niko ne moze biti ubijen u svojoj proshlosti ili buducnosti. A smrt je delic nasheg vremena koji je izgubio moc da se zaustavi. Jer, kolichina vremena koja miruje zaustavljena u svemiru je stalna. Vishak otice. Zato se smrti moraju deshavati.

Milorad Pavic

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:38 pm

"Zivot protiche ovako: rodite se, umrete, a izmedju to dvoje vas boli stomak. Ziveti, to znachi da vas boli stomak, sve vreme: sa 15 godina vas boli stomak jer ste zaljubljeni; sa 25, jer vas zastrashuje buducjnost; sa 35 jer previshe pijete; sa 45 zato shto previshe radite; sa 55 jer vishe niste zaljubljeni; sa 65 jer vas progoni proshlost; sa 75 jer imate rak. U intervalima ste se samo povinovali roditeljima, pa profesorima, pa gazdama, pa muzzevima, pa lekarima. Ponekad sumnjate da vas zafrkavaju, ali je vecj kasno, jednog dana, jedan od njih vam najavi da cjete umreti i tada vas, na kishi, smeste u drveni kovcheg, pod zemlju, na groblju Banju. Mislite da cjete biti poshtedjeni? Tim bolje za vas. Kad budete ovo chitali, ja cju biti mrtva. Vi, vi cjete zziveti, a ja ne. Zar to nije potresno? Vi cjete shetati, piti, jesti, tucati, imacjete izbora, a ja cju biti daleko, na nekom mestu koje ne poznajem bolje nego vi, ali koje cju poznavati dok budete chitali ove redove. Smrt nas razdvaja. Zar to nije tuzzno, tako je, ja mrtva i vi koji chitate ovo pismo, sa obe strane stoji nepremostiv zid,a medjutim, mozzemo da prichamo. Ziveti i chuti lesha koji vam govori: praktichan je Internet.
Vash omiljeni fantom,
Sofi"

Frederik Begbede - 399

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:41 pm

Kod druge ljubavi covek se oseca kao da ponavlja razred,
poznaje sve predmete, a ipak nije uveren da ce poloziti ispit!

B. Nusic

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:48 pm

A postojao je jedan stari, gvozdeni most u Novom Sadu,
preko kog bi ona prelazila nekad...
i spustala svoje svilene kose, kao mreze, do onih talasa
i tu su se, kao srebrne deverike, hvatali prameni
mesecine u njene uvojke...
Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio sasvim dobar,
Nisam virio u mikroskope,
Nisam izmisljao lekove protiv retkih bolesti,
Nisam hteo da udjem u enciklopediju...
Hteo sam samo da prelazim preko tog mosta,
ponekad, s' njom...
I da je volim... u Novom Sadu,
u gradu gde vise nema mostova.

Balasevic

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:50 pm

Prolece
Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."
Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica. Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je kartel, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.
Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartelu i sta je to mogao napisati.
Na sta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu - samo napisah tvoju poruku na drugaciji nacin",nasmesi se i izgubi u guzvi.
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: "Danas je prolece . a ja ga ne mogu videti".
Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

(nn

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:51 pm

"Zato mi se ono sto jeste cini dobrim, smrt mi se cini kao zivot, greh kao svetastvo, mudrost kao ludost, sve mora da bude tako, potrebni su samo mojpristanak, moja dragovoljnost, moja saglasnost, za mene je tako dobro inikada mi ne moze naskoditi. Na svom telu i u svojoj dusi sam iskusio da mije greh bio preko potreban, bili su mi neophodni pohota, teznja za zemaljskim dobrima, bila mi je nuzna i sujeta, a trebalo je da zapadnem u sramno ocajanje da bih naucio da se ne protivim, da naucim da volim svet ida ga ne uporedjujem sa nekakvim uobrazenim svetom svojih zelja, sa savrsenstvom kakvo sam ja zamislio, vec da ga pustim onakvog kakvo jeste, daga volim i da mu rado pripadam."

- H.Hese - Sidarta

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 6:58 pm

(Jutra sa Leutara - O razocarenju @ Jovan Ducic)


Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.


Prvo sto coveka ozlovolji prema zivotu, to je nesumljivo njegova
borba za opstanak. To bi znacilo da coveka najpre ozlovolji prema
zivotu rad koji je u najvise slucajeva naporan, cesto i veoma mucan...
Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeci, nikad se ne bi prihvatili
posla... Drugo, coveka ozlovolji prema zivotu njegovo osecanje da je
sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve sto covek
uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve sto
su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili ponistili...
Trece: coveka ozlovolji prema zivotu njegov strah od smrti, od bolesti,
od sirotinje, od starosti, od ljudi, od zivotinja.


Niko nije sebe drzao potpuno srecnim zato sto je nesto veliko
ostvario, cak se nije osecao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak
najbolnije covekovo razocarenje, to je kad izgubi veru u svoje
sopstveno delo.


Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a
ne prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi i
osecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,
koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jer
zaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanosti
nerava.


Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i u
propast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nije
bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno veliki
mucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.
Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanja
bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga
nista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i ne
postoje, i od neprijatelja kojih i nema.


Covek celog zivota moze da pravi dobrote ili zloce, ali je pitanje
da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno
sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba
znati da se covek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu.
Preporucujem vam da od jednog coveka imate stoga na umu uvek njegov
najjaci potez u zivotu, nekakvu njegovu narocitu akciju, dobrotu ili
zlocu, i da se opredelite prema tome, jer je covek u tome glavnom
potezu stavio i izrazio i celog sebe.


Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, to
je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleon
je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili
slusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odista
rodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:01 pm

'Ljudi izvikuju kako zele stvoriti lepsu buducnost, ali to nije istina. Buducnost je praznina prema kojoj su svi ravnodusni, koja nikog ne zanima, dok je proslost puna zivota i njeno lice nas izaziva, ljuti, vredja tako da ga zelimo unistiti ili premazati bojama. Ljudi zele biti gospodari buducnosti samo zato da bi mogli menjati proslost. Bore se za pristup u labaratorije u kojima retusiraju fotografije i iznova pisu biografije i istorije.'

Kundera: 'Knjiga smeha i zaborava'

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:08 pm

"Ako nase prijateljstvo zavisi od prostora i vremena (...) Savladamo li prostor, ostaje nam samo Ovde.Savladamo li vreme, ostaje nam samo Sada. Zar ne mislis da bi samo izmedju Gde i Sada mogli koji put i da se sretnemo?"
( Ricard Bah/"Galeb Dzonatan Livingston")

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:09 pm

''Ocigledno postoji neka chudna podudarnost
ukupne slike zivota i onih sitnih dogadjaja koji
se choveku stalno deshavaju, i kojima on ne pridaje znachaja.
Sada jasno vidim da je moja sudbina vec prilichno jasno
odredjena u vreme kada josh nisam ozbiljno razmishljao
o tome kakvom bih hteo da je vidim; shtavishe, vec mi se tada prikazala
u malo uproshcenom obliku. Mozda je to bio eho buducnosti.
A mozda je ono shto mi smatramo ehom buducnosti u stvari seme te buducnosti, koje
pada na tle bash u onom trenutku koji nam se kasnije,
izdaleka, chini kao eho koji dopire iz buducnosti.''
V. Peljevin

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:10 pm

"Држим да је истина беспутна земља, којој не можете прићи никојим путем, ни једном религијом, ни једном сектом. То је моја тачка гледиштва, којој сам потпуно и безусловно доследан. Истина, будући неограничена, неусловљена, неприступачна ни једним постојећим путем, не може бити организована; нити иједна организација треба бити основана да води или присиљава људе уз било који посебан пут. Ако то схватите, тада ћете увидети како је немогуће организовати веру. Вера је чисто лична ствар, и не требате и не смете је организовати. Ако то учините, постаје мртва, кристализована. Постаје веровање, секта, религија, која се излаже другима. То је оно што сви широм света покушавају да учине. ... Истину не можете спустити доле, радије појединци морају учинити напор да је достигну. Не можете спустити планински врх у долину".

- Џиду Кришнамурти

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:11 pm

"Vidite , umetnik to je "sumnjivo lice" maskiran covek u sumraku, putnik sa laznim pasosem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo visi nego sto u pasosu pise, ali sta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvolicnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik i mogao nekako da objavi svetu svoju pravu licnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja rec? I kad bi pokazao svoj pravi pasos, ko bi mu verovao da nema u dzepu sakriven neki treci? I kad bi skinuo masku u zelji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi i jos i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko lici na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u zivotu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrecnost za protivrecnost. I oni mirni i srecni kod kojih se to najmanje vidi i oseca, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju."



"Ja se uvek zaprepastim i sazalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad usao u zivot"

Andric

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime10/2/2013, 7:18 pm

"Još nijedan vođa nije obećavao narodu nepravdu i bezakonje. Niko još nije poginuo za pogrešnu stvar, pa ipak pravda nije pobedila..."

"Šalter je najstravičniji izum naše civilizacije..."

"Svoja zemlja voli se bez napora, kao što se diše, govori maternji jezik i hoda. Zemlju, možda, najviše vole oni koji ne znaju ni kolika je ni gde je. Ljubav prema otadžbini je platonska. Još se nije rodio čovek koji nije imao mesta u svojoj otadžbini..."

- Matija Bećković

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:33 pm

Béla Hamvas,Stabla

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonya, tamo gde se dolina sužava s južne strane, gde iz boka brda strše stene, deset-dvanaest tona teške. Seme je palo između dve stene. Dok je deblo dosegnulo širinu koju su mu stene dopuštale, moglo je rasti gotovo bez prepreke. Ali to nije dugo trajalo. Onda se lipa napela u stene i razmaknula ih. Sada se na nju srušila odozgo stena poput kuće i pokrila je. Lipa se izvukla. Korenjem se uhvatila u donje kamenje i počela stenu gurati prema gore. Rasprsnula je kamenje koje joj je ležalo na putu. Na dva mesta, tik do debla, pale su zbijene mase veličine stola. Stablo ih je svojom korom prekrilo, razlilo se po njima poput žive lave i jednostavno je progutalo dvije zbijene mase. Razmrvilo je stijene ispod tako da ih je korijenjem obuhvatilo i pritiskivalo poput goleme zmije, dok se nisu ugušile, odnosno raspale na komade. Smrtnim je pritiskom, koji je trajao godinama, istisnulo iz njih svaki otpor. Sada lipa ima tri korena širine struka. Jedan, nakon više zavijutaka koje čini između gromada stena, neposredno prodire u bok planine. Drugi se koren grana na četrdeset-pedeset izdanaka, užasna šaka s pedeset prstiju, od čijeg dodira zastenje gromada stene. Treći je koren napola gol jer se kamenje osipalo uokolo, voda je isprala zemlju i korin je poput creva koja ispadaju iz rasporene utrobe. A iznad, stremi prema gore, u prostor, četverokatno ravno deblo, širine tri čoveka, povlačeći za sobom mnogo svojih grana i svog lišća te živi poput besmrtnog smeha.

Bilo bi dobro znati što je ova lipa, dok je još bila seme, mislila o sebi. Htela je postati pravilna i razmerna, poput svih stabala, idealno stablo, poput svakog bića – idealno biće. Ali nije bila sanjalica. Stiene bi smrvile sanjalicu. Nije bila ni luckasta. Luckasti bi od nestrpljivosti već pobjegao. Pobeći znači zanekati sudbinu. Sudbinu zanekati znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.

Mogu se videti takva sanjarska stabla koja zatvorenih očiju misle o životu kojeg nigde nema. Stabla uznemirena lica, potonula u skrivene zadovoljštine. Život im je previše loš, ne zato što je loš, nego jer je lakše izmišljati; kao da se zagrize u vlastitu sudbinu, kao što grabljivica zagrize meso, kao što puzavica uguši u mračnom zagrljaju sve čega se dohvati. Mogu se videti luckasta stabla koja poput bezumnika svijaju svoje grane i nerazumnim pokretima strše, izvode neprikladne plesne pokrete, ironiziraju sebe jer se ne slažu sa sobom. Postoje patetična stabla, ima mrkih, osamljenih. Ima stabala idiota, opscenih, perverznih, glupih stabala. Konačno, lica stabala ne mogu se pogrešno shvatiti.

Lipa iz Koloske herojsko je stablo. Nije lepo, ali životna snaga nigde nema takve veličanstvenosti – ni u Homera, ni u kipovima, ni u betovenovskoj glazbi, ni u ničeanskoj filosofiji, ni u cesarskoj sudbini. Ta nema bitka koju je sama bìla sto pedeset godina tu, na nepovoljnoj padini, usred žestokih kiša, ujedanja vetrova i odrona kamenja, među golemim gromadama, u uskom grlu doline. Trebala se napeti, izgubila je oblik, trebala se nagoditi, nije smela biti milosrdna ni trena; okrutnom mirnoćom, predviđanjem, izdržljivošću uspela je neprestance rasti, i danas, kada je već pobedila, nadišla svoju borbu, naborana, istrošena, obogaljena, ume se smejati, zdravo se smejati. Nakon svega, što bi joj iko još mogao reći o životu čemu se ona ne bi smejala? Čime joj mogu zapretiti? Čega se još može bojati? Može li se s njom dogoditi nešto od čega strašnije nije već doživela i svladala? Šta znači umreti? Što znači bojati se smrti? Više se ne boji. Nikad, ni za trenutak nije bila sretna, ali se smeje onima koji je zbog toga žale. Ne poznaje obilje. Počinak samo iz snova. Mir joj je nepoznat. I ne zna da postoji bogatstvo. Udobnost? Što je to? Mršavo, visoko, žilavo, očeličeno biće. S okorelošću zlotvora i obazrivošću mudraca. Da je čovek, živela bi život poput Atile ili Džingis-kana, ali bi jela poput Gargantue i smejala se poput Falstaffa, te tako mirno ubijala poput Borgie. Da je životinja, imala bi kraljevske osobine lava, krvoločnost tigra, snagu udava, mir slona, žilavost divokoze i sigurnost orla. Da je pesnik, pisala bi takve pesme da bi se zapalio papir. Da piše muziku, planine bi plesale. Da ljudi danas imaju osećaj za veličanstveno, ovo bi stablo imalo sve[tenika, mladog vitkog momka koji bi pevao i žrtvovao mu, u sjajnim bi letnjim jutrima stajao ispred njega, klanjao se i uzvraćao mu smeh.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:34 pm

Prisećam se života kad sam mogao snatriti o budućnosti, živeti korak unapred. Bilo je vremena za jučer i za sutra, za planove i za želje, za pokušaje i pogreške. Bili su to, naravno, sasvim lični snovi. Želeo sam jako, snažno i daleko, razbacivao sam se odvažnošću i htenjem da ostvarim sebe, postanem taj Ja, dozovem onog pravog i jedinog mene,... ah...
Kakva je lakoća bila tada i patiti i plakati i mrziti i voleti. Padati i dizati se. Kako je lako bilo sebi raditi svašta i od sebe raditi bilo kog. Kako je tek lako bilo reći nešto i ne utopiti se u močvari banalnosti. Odviše lako.
Sada, kada žrvanj života melje neumitno snažno - postajem tiši. Ona lakoća stropoštala se do nogu poniznosti; postala težom. Nikakve krive reči više nema. Neodlučnog poteza. Više se ne radi o meni. Nosim život kao ranjenika na rukama kroz pustinju a imam vremena samo toliko da nađem vodu.
Moje ruke sada govore. Ja ćutim. Život počinje brigom o drugome.

( Béla Hamvas

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:35 pm

Neko izvesno vreme je prošlo te sad mogu sa određenim samopouzdanjem tvrditi kako sam odnos sa sobom - izgubio.

Dalek sam sebi. Daleko sam sebi ja. Daleko su drugi. Daleko su svetovi. Daleko su odmakle želje. Daleko je entuzijazam splasnuo i daleko su sećanja rasprsnuta. Daleko je i budućnost odmakla. I sve ono što je nekoć u meni tako živo plamtelo danas je tako daleko i strano postalo.
Jedino ona koja nikad stvarno nije bila tu, još uvek ostaje neposredno blizu.


( Béla Hamvas

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:38 pm


Tako je vetrovito danas. Moj sin Džejki i ja stojimo pred prozorom i gledamo lejlandske čemprese kako se klanjaju jedni drugima i puževe koje vetar nosi po prostranom izbetoniranom dvorištu kao jedrenjake.
Gledamo možda petnaest minuta kad Džejki kaže: "Plašim se".
"Čega?" pitam.
"Tornada."
"Čuj", kažem, "neće ovamo nikakav tornado. Čak i kad bismo ovog momenta seli u auto i vozili se ceo dan poput onih što na televiziji jure oluje, bili bismo pravi srećnici ako bismo ijedan pronašli. Baš pravi srećnici."
"Ali, šta ako bismo ga našli?"
Odnekud iza nas dopire buka. Obojica pogledamo u kamin. Vetar svira u dimnjak kao da je flauta.
"Čak i kad bismo imali sreće i pronašli neki", kažem, "u Engleskoj bi to bila tek majušna stvar. Ovde nema velikih."
"Kao A4?" pita on. Gledamo dokumentarce o tornadima otkad je bio beba. Među šestogodišnjacima, on je stručnjak.
"Nema šanse", kažem. "Možda F2, ako bismo baš imali sreće."
"Dovoljno velik da usisa osobu?"
Zamišlja tornado kao slamku u ustima neba, mogu to da vidim.
"Neh-eh", kažem. "Samo dovoljno velik da prevrne nekoliko crepova, ili da sruši pokoju saksiju, možda polomi nekome plastenik."
"Ali šta ako…" počinje.
Neće mi poverovati, ne dok sedimo ovde u kući a vetar hu-uče oko naših zidova kao duh.
"Hajde idi skini tu pidžamicu", kažem. "Pokazaću ti da nema čega da se plašiš."

Dok Džejki traži cipele, ja nam pakujem ručak u platneni ceger: za mene pašteta od pileće džigerice i sendviči s voćnim ajvarom od jabuka, i termos boca erl grej čaja; za Džejkija sendviči s namazom od sira, twix u pakovanju od pet komada i dva tetrapaka soka od jabuke.
"Sve spremno?" kažem kad stigne do dna stepeništa. Ima na sebi jarko žuti šešir za kišu sa širokim obodom pozadi i mekintoš u koji je konačno urastao. Kupio sam mu ga još pre no što se rodio, onda kad je bio tek moja uobrazilja.
"Ah-ha", kaže on.
"Bolje da odemo i pozdravimo se s mamom", kažem.
Zajedno se šunjamo uz stepenice, zavirujemo iza vrata spavaće sobe. Mama je još u krevetu. Nije upalila svetlo. Juče joj je zubar u bolnici iz usta izvadio jedan umnjak. Ceo dan je provela u krevetu, uglavnom ćuteći.
"Gde ćete vas dvojica?" kaže. Čak i njen glas zvuči ranjeno.
"Idemo da jurimo tornada", kaže Džejki.
"Uživajte, dečaci."
"Hoćemo", kažem ja. "Ćao, ljubavi."

Vozimo se.
"Dobar je osećaj biti napolju, zar ne?" kažem. "Jesi li već primetio neki tornado?"
Džejki gleda unaokolo. Ne kaže ništa.
Putevi što vijugaju između živica prepuni su popadalih grana pa vozim sporo. Živimo u prirodi, u maloj kući potpuno odvojenoj od svega. Leti, gledano iz vazduha, naša parcela je tek jedan tamnozeleni trougao usred jarkožutog mora semena uljane repice. Video sam je iz vazduha, na mikrosvetlu. Fotografija koju sam tada snimio je u našem kupatilu. Zurim u nju svaki put kad pišam.
"Kuda ćemo?" kažem. "Da smo pravi lovci na oluje, Džejki, imali bismo dopler radar i laptop pa bismo mogli da pronađemo rotirajući deo oluje."
"Mi jesmo pravi lovci na oluje", kaže mi.
Pažljivo posmatram put ali krajičkom oka mogu da vidim kako se nadurio.
"Jesmo, izvini", kažem. "Ali nemamo dopler, tako da ćemo morati da se oslonimo na svoje instinkte. Ti pogledaj u nebo i reci mi šta misliš gde će tornadi dotaći zemlju."
Džejki pritiska dugme za spuštanje prozora i drži dok prozor nije sasvim dole. Izbacuje glavu napolje. Usporavam i prelazim na sredinu puta da ga ne bi udarila neka štrkljasta grana koju je šišač živice promašio. Usporiću dovoljno da bih mogao da posmatram Džejkija. On gleda u nebo, drži ram vrata obema rukama. Vetar mu baca čupavu kosu svud po glavi. Kosa mu je plava kao kukuruzovo polje, kao i moja. Njegova mama je gotovo crna. "Još jedna stvar koju je dobio od tebe, a ne od mene", kaže ona ponekad.
"Tamo", kaže on, pokazujući ka severoistoku.

Kada stignemo na auto-put, automobil postaje teško kontrolisati. Vetar nas napada sleva. Brisači su potpuno poraženi ovolikom količinom kiše. Osećamo se kao zarobjeni, tu u kolima. Ličimo na glavu u kapuljači. Džejki dobija privilegiju da bira radio-stanicu. Bira pop muziku. Peva uz pesme koje puštaju.
"Kako to da znaš reči svih ovih pesama?" pitam.
"Mama sluša ovu radio-stanicu", kaže.
Ja ne volim pop muziku, ali volim da čujem Džejkija kako peva.

Vozimo se već dvadeset minuta kada se ispred nas ukaže nekakva žuta mrlja na horizontu. Kiša se proređuje. Farovi na automobilima koji idu prema nama suprotnom trakom auto-puta su ugašeni. U retrovizoru vidim povorku prednjih svetala, jarko sijaju naspram neba tamnog kao masnica.
"Trebalo bi da se vratimo", kažem.
"Ne. Ovamo je", kaže Džejki.
"Jesi li siguran?"
"Ah-ha."
"Ti si glavni."

Stižemo do sunčeve svetlosti. Mokri asfalt oko nas isparava.
"Jesi li siguran da su tornadi tamo, Džejki?"
"Ne."
"Da okrenemo, onda?"
Predeo iz kog smo došli čini se sada kao kraj sveta. Oivičena zidovima od oblaka, vide se vratanca od uskovitlanih pahulja.
"Okej", kaže Džejki.
Silazim s auto-puta i tri puta vozim kroz kružni tok - to je naša igra koju igramo kad mama nije u kolima. Džejki se kikoće, zalepljen za vrata zakonima fizike.

Vraćamo se putem kojim smo došli. Više ne poštujem ograničenje brzine jer oluja beži od nas. Vozimo se i jedemo, ručak držimo u krilu.
"Ako se plašiš tornada, kažem, zašto toliko želiš da vidiš neki?"
Džejki sleže ramenima, dovršavajući svoj sok od jabuke. Tečnost grgolji na dnu tetrapaka.
"Pa, rekao sam ti da bismo bili pravi srećnici kad bismo videli tornado. Lovci na oluje prelaze hiljade kilometara kako bi ih pronašli, ponekad se voze nedeljama."
"Koliko smo mi prešli?"
"Oko sto kilometara."
"Moram u toalet."
"Hajdemo kući sada. Mama će se pitati gde smo."

Sunce nas prati na povratku. Pokazujemo mu put skroz do naše kapije. Džejki podiže pune šake lišća sakupljenog u gomile pored našeg trema i opet ih baca. Ja pakujem Džejkijevo smeće od ručka u ceger pre nego što izađem iz kola. Otvaram vrata i obojica ulazimo u kuću.
"Stigli smo!" vičem, brišući cipele o otirač.
Niko ne odgovara.
Na prstima se penjem na sprat. Naš krevet je prazan.
"Tata!" Džejki doziva.
Trčim niz stepenice.
U dnevnoj sobi, stočić za kafu leži postrance uza zid. Jedna noga mu je odlomljena. TV leži licem nadole na tepihu. Na ploči iznad kamina nema ničega. Sve fotografije i šišarke i suveniri s odmora su na podu. Neki leže razbijeni na pločicama od škriljca ispred ognjišta. Na zidovima, sve slike vise nakrivo. Džejkijeve igračke su prosute iz kutije.
Usred svega toga, na podu, s rukama oko kolena, i čelom na kolenima, sedi mama. Članci na rukama su joj krvavi.
Džejki kreće prema njoj. Ja ga zadržavam rukom.
"Nemoj. Ima stakla", kažem. "Jesi li okej, mama? Jesi li ga videla, mama, tornado? Kad je prošao?"
Nema odgovora. Nema pokreta.
Samo ona i ja znamo da je priča o zubaru bila grozna laž.


( Adam Marek
LOVCI NA OLUJE

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:42 pm

Anais Nin


*Vatra - odlomci
dnevnik A. Nin 1934-1937)

Jedne večeri Henri je otišao u svoje lakrdijašenje.

Vratila sam se u ponoć, preumorna da spavam. Pozvonila sam mu na vrata - nije bilo odgovora. Pokušala sam da zaspim. Nagrnule su slike. Henri i njegova pijana bratija. Henri i njegove kurve. Cele noći. Groznica me trese. Očaj. Kleknula sam da se pomolim. Golemi, dubok osećaj usamljenosti. Rugam se samoj sebi jer radim dok se Henri zabavlja. Preumorna sam da bih se igrala - kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas. Po celi dan ljudi dolaze, ljudi koji me koriste, ponašaju se spram mene kao da sam simbol, kao proročica, ljudi koji traže snagu i mudrost. A ja sam slaba jer sam jaka jedino udvoje, u blizanačkom odnosu, a nemam utisak da je Henri deo mene.

Molila sam se. Plakala sam. Srce mi je snažno udaralo. U zoru, sišla sam u predvorje hotela da uzmem njegov ključ. Želela sam da budem u njegovoj sobi kada se vrati. Želela sam ga ubiti ili umreti. Starac na recepciji mi ga nije hteo dati. To je protiv pravila. U šest sam ponovo sišla i slagala da je g. Miler moj brat. Odsutan je. U sobi je sredstvo za spavanje. Nisam spavala cele noći. Poslao je lift boja. Vrata su se otvorila. Henri je spavao. Rano je stigao kući. Spavao je i kada sam prvi put kucala. Drhtala sam, plakala. Uvukla sam se u postelju, bio je nežan. Zaspala sam.



*dnevnik A. Nin 1934-1937)

Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
...

Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."



*dnevnik A. Nin 1934-1937)

Pokretnost i promene stvaralački nastrojene osobe, ne ulivaju poverenje. Svi mi imamo potrebu za trajnim prisustvom stvari ili ljudi. Ali nepromenljiva bića nisu podsticajna."

"Strah od smrti zaokuplja nas kada ne živimo. Biti živ znači živeti svim svojim ćelijama i delovima. Delovi koje smo zanemarili atrofiraju kao da su osudjeni, poput mrtve ruke - i šire klicu smrti celim telom."

"Strahovit sukob izmedju moje ženske strane, koja želi živeti u svetu kojim vladaju muškarci, želi živeti s muškarcem, i one stvaralačke strane, sposobne da stvori vlastiti svet, vlastiti ritam, ritam koji ne odgovara nijednom muškarcu. U tom svetu koji su stvorili muškarci, nemoguće mi je da živim svoje 'ja'."



*dnevnik A. Nin 1934-1937)
On mi kaže...
- Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"



*A. Nin 1934-1937)

"Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu."




*dnevnik A. Nin 1934-1937)

Uveče odlazim na premijeru Američkog baleta: još jedno predavanje, novo odstupanje. Uvek me neki muškarac spreči da se uspenjem na pozornicu. Moji nastupi su uvek privatni, nikad javni! Promatrala sam ples sa divljenjem, uznemirenošću i očajem. Sva ta umetnost, sav ples, uobrazilja, posvećeni su ljubavi, sve je posvećeno ljubavi, ljubavi...
Plesačica se okretala, okretala se poput ploče, okretala se nasred pozornice, kao da se ne može zaustaviti. Druge su je žene dodirnule, obgrlile - ona se nastavila okretati. Točak i zemlja, zvezde i ciklusi, sve se okreće, točkići i satovi. Tada ju je zagrlio muškarac i ona se zaustavila. U tom trenutku me je obuzela neobjašnjiva žalost koju je Rank osetio i ne pogledavši me."





*Erotizam u žena

Postoje žene koje su nezadovoljne dodeljenom im pasivnom ulogom. Postoje žene koje sanjaju da uzimaju, osvajaju, poseduju kao što to čini muškarac. To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uopšteni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih sopstvenih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorije, statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj sopstveni individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju. Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, treba da znamo ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da treba da priznamo šta nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. I na kraju, ona mora da napravi svoj sopstveni erotski uzor i zadovoljstvo kroz ogroman broj polu-informacija i polu-otkrivanja."




*Erotizam u žena

To je oslobađajuća snaga naše današnje svesnosti da bismo želele da počnemo iznova i damo svakoj ženi njen individualni primer, ne neki uobičajeni. Želela bih da postoji neki osetljivi kompjuter koji bi mogao napraviti svakoj ženi uzor rođen iz njenih vlastitih nesvesnih želja. To je uzbudljiva avantura u kojoj se nalazimo. Da ispitamo sve istorijske statistike, ispovesti, autobiografije i biografije i stvorimo svoj vlastiti individualni uzor. Radi toga smo u obavezi da prihvatimo ono što je naša kultura dugo poricala, potrebu za individualnim introspektivnim ispitivanjem. Samo će to pokazati žene onakve kakve jesmo, naše reflekse, sviđanja, nesviđanja, i ići ćemo napred bez krivice ili oklevanja, prema njihovom ispunjenju.

Postoji tip muškarca koji vidi vođenje ljubavi kao što i mi vidimo, postoji bar jedan za svaku ženu. Pre svega, trebamo znati ko smo, i kakve su nam navike i fantazije naših tela, diktati naših imaginacija. Ne samo da trebamo priznati što nas pokreće, talasa, uzbuđuje, već i kako da ga dosegnemo, postignemo. U tom pogledu bih rekla da žena zna veoma malo o sebi. Kao da se boji da otkrije samu sebe, očekujući od muškarca da je on odgovoran za sve.

Isto tako, postoji veoma malo nas, koje smo svesne svoje erotike, koje znamo šta želimo i nepogrešivo odabiremo muškarca koji ima slične seksualne potrebe i želje. Često u takvim slučajevima nije ni potrebno da dođe do seksualnog susreta, mi već znamo da je partner odgovarajući, jer se naša erotika u sekundi kada smo ga ugledale, poklopi sa njegovom i mi smo imali prvi zajednički erotki orgazam.




*Anais Nin o sebi:
Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite. Ja sam jedino sposobna zbrajati život, dok tako prepun ne postane nepodnošljiv, odveć snažan, i raspršujem se u krizama histerije, u milijune komadića, zbog prevelike količine života... Prava je patnja živjeti u "unutrašnjosti života"... netko bi me morao učiniti nesvjesnom. Ubiti me. Učiniti me neosjetljivom, nemoćnom. Dijelovi mene morali bi umrijeti, ali ja sam sve dobro zaštitila od umiranja. Moj dnevnik ključa od života, preplavljen je stvarnošću, puca od topline. To nije ludost nego puka kreacija u prostoru i samoći. To nije shizophrenija nego viđenje svijeta, grad obješen na nebu, ritam koji traži samoću... slika se počinje slikati otvorenim mrljama na platnu.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:44 pm

Antoni de Melo

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina.
„Čarli“, kaže,“ probudi se!
„Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli.
Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!“
„Neću da idem u školu!“, kaže Čarli.
Otac ga pita „A zašto nećeš?“
„Iz tri razloga,“, kaže Čarli.
“Kao prvo, škola mi je dosadna; kao drugo, učenici mi se rugaju;i kao treće, mrzim školu.”
Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da ideš u školu.
Kao prvo, to je tvoja dužnost;kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina i kao treće, jer si direktor.“

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečijeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umreti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:44 pm

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim, moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe, izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem drusšvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

(Antoni de Melo

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:47 pm

Anatol Frans, Crveni krin

* Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“



* "- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
- Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete "Ne mogu!" On vam nije ništa?
- Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
- Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
- Ništa o tome ne znam. Zašto?
- Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol... Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti"




*Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče:

-Imaš ljubavnika!“



* "- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege."

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:49 pm

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.

(Artur Rembo

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:51 pm

Niko te ne može puno popraviti, ako sam sebe ne popraviš.
Inteligencija nije u tome da ne pravimo greške, već da što prije uvidimo kako da ih pretvorimo u nešto dobro.

Nemojte se toliko plašiti smrti, koliko neodgovarajućeg života.

Nikada ne vjeruj onome koji o svakome govori dobro.
Ko se bori, taj može i izgubiti; ali ko se ne bori, taj je već izgubio.

Svi jure za srećom, a niko ne vidi da je sreća odmah iza njih.

Šta je provaljivanje u banku, u odnosu na osnivanje banke?

Niko vam ne može usaditi osjećanje manje vrijednosti bez vašeg pristanka.

Ko je protiv politike, ustvari je za politiku koja se provodi nad njim.

Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svijet što ga iza sebe ostavljate postane dobar.

(Bertold Breht

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:56 pm

Bruno Šulc,Proleće


Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...



Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.
Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.
Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.
Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze.
Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.

II


Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.
Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći.
U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.
Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.
Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.
Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost.
Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.
Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.
Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.


III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.
Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.
Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.
Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.
Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.
Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.
IV

Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.
Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.
V
Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.






VI
Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.
Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?
Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!

VII
Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.
Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.
Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.
Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!
Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!
VIII
Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.
IX
Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.
X
Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa
Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega Bog je neizbrojiv.

***Ima jos...ali kako bi ste onda procitali knjigu:)


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:58 pm

Proces

Pogled mu pade na poslednji kat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se tamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne ? Da li je to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduše nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudac koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste. Ali na K-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrene. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto! reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti."


(Franc Kafka

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 9:59 pm

Trebalo bi da pozdravljam jednodušnost, a ja sam tužan kad naiđem na nju. Trebalo bi da se, zahvaljujući jednodušnosti, osećam potpuniji, a ja - jesam li potišten? Kažeš: trebalo bi - da se osećam; izražavaš li time neku zapovest koja je u tebi?
Pa mislim tako.
Da li je to stalna ili samo povremena zapovest?
O tome ne mogu ja da odlučujem, ipak verujem da je to stalna zapovest, ali ja je samo povremeno čujem.
Na osnovu čega to zaključuješ?
Na osnovu toga što je unekoliko čujem i onda kad je ne čujem, tako što ona sama ne biva čujna, ali prigušuje ili postepeno čini gorkim suprotan glas, koji mi, naime, kvari jednodušnost.
Baš to, čak povremeno verujem da ništa drugo ni ne čujem osim suprotnog glasa, sve ostalo je tek san i ja puštam san da se oglasi po danu.
Zašto unutrašnju zapovest upoređuješ sa snom?
Deluje li ona kao besmislena; nepovezana; neizbežna, poput nečeg što je jednom i nikad više; bezrazložno usrećujuća ili zastrašujuća; u celini nesaopštiva, a iziskuje da bude saopštena?
Sve to: besmislena, jer samo ako je ne sledim, mogu ovde da opstanem; nepovezana, jer ne znam ko je izdaje i na šta on cilja; neizbežna, jer me zatiče nepripremljenog i podjednako neočekivano, kao snovi spavača, koji bi ipak morao, pošto je legao da spava, da računa na snove; jednokratna, ili makar izgleda kao takva, jer nisam kadar da je sledim, ne meša se sa stvarnošću i time održava netaknutom svoju jednokratnost; bezrazložno usrećuje i zastrašuje, dabome znatno ređe prvo nego drugo; nesaopštiva je, budući da nije dokučiva i iz istog razloga, iziskuje da bude saopštena.

(Franc Kafka, Proces

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 10:01 pm



Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može dopustiti ući. Čovek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, posle smeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona kao uvek otvorena, a vratar stao u stranu, čovek se sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smeje se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo poslednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.«Takve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi svakom i svagda biti pristupačan, pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, proretku, crnutatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sedne s jedne strane vrata. Sedeći onde, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposle uvek veli da ga još ne može pustiti. Čovek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupoceno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovek gotovo netremice posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovde, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, posle, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje detinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposle mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje do sada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti telo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promenila na štetu toga čoveka. »A što bi sada još hteo znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovek, »pa kako onda da za tih mnogih godina niko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovde niko drugi nije mogao biti pušten, jer ovaj ulaz beše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.

(Franc Kafka, pripovetka Ispred zakona

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 10:02 pm

I ja sam nekada voleo da se ogledam. Sve dok se nisam uverio šta znači odlaziti „ Putem svakog tela. " I uzaludan je protest. Stari ljudi ipak znaju zašto ćute.

(Česlav Miloš


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 10:03 pm


Slika starih i ružnih muškaraca i žena, naročito onih starica koje se vuku sa štapom. Izneverila su ih njihova tela, nekada lepa I okretna, ali u svakoj gori lampa svesti, otuda čuđenje: - Dakle, to sam ja? Ali, to nije istina!

(Česlav Miloš

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 10:04 pm

Sve češće je pisao o ženama. Ne znači li to da, godinama gušena, njegova anima traži, kasno, oslobođenje? Ili, drugačije, da njegova podsvest, koja se zasad oslobađa samo u stihovima, preuzima na sebe ulogu blage lekarke, koja prvo mora da skine s njega oklop pre nego što dotakne njegovo telo?


(Česlav Miloš

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime21/2/2013, 10:07 pm

Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.


(Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
LunaL.

LunaL.

Ženski
Broj poruka : 0
Godina : 47
Location : Pod Lunom...
Humor : kad se steknu uslovi...
Datum upisa : 26.03.2013

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime1/4/2013, 10:33 am

U LJUBAVNOJ IGRI JE I TRENUTNA SMRT LIJEPA

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmirim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom crtam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smiješe ispod ovih koje ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jetik o zube, igraju se po odajama gdje težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miliju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cvijeća i riba, živih pokreta, tamnih mioimirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lijepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osjećam kako pored mene treperiš kao mjesec na vodi.
Hulio Kortasar

____________________________________________
Na drhtavim rukama crtice,
iscrtane ,
duboke...
mape vremena
koje je proslo.


Proza-citati - Page 3 Coollogocom1822551
Nazad na vrh Ići dole
LunaL.

LunaL.

Ženski
Broj poruka : 0
Godina : 47
Location : Pod Lunom...
Humor : kad se steknu uslovi...
Datum upisa : 26.03.2013

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime6/4/2013, 8:58 am

Prozor otvoren prema parku na kome su se do pre koji minut igrala neka deca sto na drvecu provode vise vremena nego veverice, potvrdjuje da jedan gavran od sjajnog, nerdjajuceg celika, na ledini ceka svoje rodjenje.

Dosao je ovamo koristeci se utvrdjenim trgovackim putevima; on ocigledno, smatra da je nesto posebno; tako je uredio svoj `zivot, da nikom ne placa porez; od velikih naracija, silna mu je slava udarila u glavu; gledam ga kako hoda po smrznutoj zemlji — bistri, laki um vodi tu sivu eminenciju — ovaj gavran ne priznaje neocekivani razvoj dogadjaja; oprezan je kao kad palasljivi carinik trazi drogu u prtljazniku sumnjivog bugarskog kamiondzije.

Vidi ga samo kako je ruzan - cujem neki glas. A meni je prelep, ovaj svevideci pripovedac nistavila, u kisnoj svojoj osami. Nezno srce moze i gvozdje da istopi, ali da li je njegovo srce dovoljno nezno. Izmedju zvezdanog neba i ispljuvka, njega nista ne uzasava. A uzas je svuda okolo.

Portret jednog gavrana - Dragan Jovanovic Danilov

____________________________________________
Na drhtavim rukama crtice,
iscrtane ,
duboke...
mape vremena
koje je proslo.


Proza-citati - Page 3 Coollogocom1822551
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime25/9/2014, 8:54 pm

Daljina je kao vrijeme. Njome možemo da izmjerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mjere kapima vode što padaju u klepsidru, ili pijeskom koji curi na dno pješčanog sata. Ali, ko mjeri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvijek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bit ćemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo dijeliti postelju i istovremeno biti daleki kao dvije zvijezde iz različitih galaksija."

Eduardo Santa - "Pastir i zvezde"

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime25/9/2014, 8:56 pm

Ne vidim te. Ne vidim te ali znam da se nalaziš tu, iza tankog zida od kreča i opeka, i čula bi moj glas kad bih te zvao. Ali neću te zvati. Zvat ću te sutra kad te ne budem vidio, kad budem sanjao da si tu, do mene, i da je dovoljan glas koji sam juče uskratio. Sutra... kad budeš gore, iza tankog zida vjetra, nebesa i godina.

Pedro Salinas

Zvacu te kad budes daleko, sad nema potrebe jer znam da si tu i ako te ne vidim, ja te osecam...

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Proza-citati - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 3 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Proza-citati
Nazad na vrh 
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: