LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Proza-citati

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 9:33 am

Kamenje obavlja posao, neprestano. Pušta pljusku poljubaca i vetru milovanja da ga raspe, do zadnje truni praha. Odlazi u ništa ne ostavljajući za sobom, ni od sebe - ništa. Dakle, ono i ne odlazi. Ono - isčezava!
U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati... sve što je otišlo za vjeki vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti. Svakim podvigom ukidamo po jednu vidljivu stepenicu i izgradimo jednu nevidljivu, koja više ne može propasti ni srušiti se; svakim lepim doživljajem (ovde smo zbog - lepote) skinemo po jedan beskrajno tanak premaz zlata sa svoga štita i pretočimo ga u neugasiv sjaj kojem je zlato nepotrebno; svakim činom otpora onima što nas hoće držati zatvorene, uklonimo po jedan sloj železa sa rešetki razapetih preko našeg neba i zamenjujemo ga delićem alabastera kroz koji se vidi kako hitro lete divlji golubovi.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:15 am

PAJO I PAS

Gde je Pajo? Gde Pajo uistinu JESTE?
U liftu. Na hematološkoj klinici. Proviruje, osvrće se. Premišlja. Dvoumi se: došla poseta, ne valja odbiti. A opet - ni jednoj poseti više nije vreme.
Donji deo prugaste bolničke pidžame, gore, crveno-plava sportska majica.
Pajo, Pajazit. Malen, belog tena. Donja vilica, zbog uznapredovale bolesti, povremeno ode u stranu, ukoso, nadole. Usne mu zadebljane, kao da uviđaju nepotrebnost i nemoć reči. Na čelu, prozračna, tanka koža, finija od kože nerođenog jagnjeta; palimsest preko kog je upisan i poslednji tekst.
Oči mu plave, zamorene, veoma zrele kao zadocnele jagode što blesnu usred visokih avgustovskih vlati. Unutra zagledane - gasnu i pale se. Pulsiraju. Kratka, crna kosa; kao da je silom usađena baš u tu glavu s koje bi, uyaludno, da utekne. Ruke - ručice: tanke, malene, krhke, pa ipak, nekako duge i privržene. Stoje uz Paja kao neko njegovo drugo “ja”, kao oslonac i uzdanica. Pajo je ušao u šesnaestu.
Bolest ga ophrvala.

*****

Ono tamo, na vrletnoj steni, ocrtanoj prema nebu, iznad visokog izvora kod Čama, pod samim vrhovima Stogova - ona tanka vertikala nad provalijom, onaj rez i ono središte u zjapu beskraja - ono je Pajo. Pod njim, žarko i ljuto zelenilo mladih bukovih krošnji, okovanih pokojim tamnim i dugim klinom stasitih jela. U daljini, sjaj proletnjih snegova prelivenih skramom bleštavog žeženog srebra. Iznad - modrina, na dnu Radika. Između - planine i ljudi. Pajo, usred svega.
Gde je Pajo? Gde Pajo JESTE?
Evo ga, uskim putem, dolazi. S leva mu Babin srt, stogovski vis, dalek i sam; s desna mu Krčin, Velivar, zelena sedla talasa s čijih kresta se peni sneg i povrh kojih brodi, crn i silan- Korab. U ruci mu krluk, nošen lako i sigurno, kao mač. A ruke mu duge i pouzdane, već odrasle. Pred Pajom, stado ovaca, pred ovcama, dva psa. Treći prelazi sipini iznad izvora i zauzima izvidničku poziciju. Kontroliše i stado i pazi na Paju.
Gde je Pajo? Gde Pajo JESTE?
Stoji pred nama, čvrst i mrk. Oči mu plave, kao šefildski čelik. Govori malo. Preko volje. Treba se, sa ovih širina sa kojima je do maločas nešto poverljivo pričao, pribrati da bi nas uopšte primetio. Korak mu lak, pouzdan, siguran. Zna kuda i zašto i kada da kroči. Takve su mu i reči. Pravi muž, iako je tek napunio petnaestu.

*****

Oko nas se igraju ova dva psa. Treći, najlepši, ne silazi sa osmatračnice. Uzalud ga zovemo. Bacamo hleb koji nam je iz torbe izvadio Pajo - pas ne prilazi. Ova dva psa jedu - on samo motri. Na kratko se sjuri da vrati jedno jagnje i opet je gore, na svom mestu. Nahuškamo ova dva psa, zajedno sa Pajom, da se bore, ne bismo li privukli trećeg, “koji je najjači u celoj planini”, kako ga hvali Pajo. Ne pomaže ništa. Ni dozivanje ni zvižduk. Samo gore, na osmatračnici isturene stene, leprša mu duga tamna griva na vrat. Pas koji zna kada, kako i šta hoće. Vidi se da ga Pajo voli svom snagom i da likuje što je pas na visini ispita; ne dvoji se, bez razloga, od stada. Odmenjuje svog Paju koji dole, eto, traći deo one prave lepote koju on i Pajo znaju, kada su sami; šta se može, Paji su došli gosti. Pajo i on su dva jasna oslonca, dva silna razloga po kojima čitavo stado uopšte i opstaje.
Stado je, pak, fon, medijum, razlog, kroz koji se Pajo i pas susreću i ostvaruju. Stado je materijal njihove dužnosti i potka po kojoj oni vezu priču o svom prijateljstvu.

*****

Pajo završava oskudni razgovor. Valja prebaciti stado na padine po kojima će sunce još par sati potrajati. Selim ga moli - “Zapevaj nam Pajo” - a nama govori da nema boljeg pevača na Stogovu. Pajo kao da ne čuje. Pozdravio se, rekao što je imao, neće valjda sada, kao žene na vratima, da dovršava nekakve nevažne priče. Uspinje se lakonog, ukoso, desno, na zapadnu, osunčanu padinu, sa koje se otvara jezero, sjaj, kićanke broštičkih i papradičkih kuća. Eno Paje, gore, u širinu kose, gazi kroz kovilj i jaglike!
I odjednom zapeva:
“Koga trgnav Cveto, vo tugina,
Drobni solzi Cveto, si roneše”,
Silnim, muškim glasom peva Pajo, peva tako da Stogovo podilaze žmarci! Baš kao ona “božanska frula” o kojoj govori Platon, tako sigurno, glatko, bez dvoumljenja teče njegova pesma - ako Pajo i nije “frula kroz koju bogovi sviraju”, sigurno je glas kroz koji peva čitava ova Planina! Zvoni ta pesma izlivena sva u kalupima visova i dolova i širina ovog pejzaža, crna i teška, da ne može crnja biti:
“Drobni solzi Cveto, si roneše,
I vo deca Cveto, se kolneše,
Deka verna Cveto, će mi bideš...”
Pajo peva kao da su u njemu svi što su do sada, od davnina, odlazili iz ovih predela i svoje Cvete ostavljali u suzama, da jecaju kunući se u vernost.
“Nazad brgu Cveto, si se vrativ,
Žal mi padna Cveto za dečinja...”
Pajo peva kao da je samo glas svih koji su odavde odlazili i decu i ženu ostavljali; kao da i nema Paje - sve je samo taj silni glas što odjekuje izmeću modrine i Radike. Udara, lomi se glas, pesma, to znanje kojem nisu potrebne reči, uzdiže se i zaobilazi, da što kasnije stigne do onih zatvorenih vrata i usnule deceu komšiluku i Cvete koja ljubavniku pravi crnu kafu i belo lice mu ljubi:
“Porta beše Cveto, zatvorena,
Deca bea Cveto, pozaspani,

*****

Crno kafe Cveto, mu praviše
Belo lice Cveto, mu ljubeše...”
Pevaju, kroz Paju, svi što su ikada strepeli nad svojom ostavljenom decom i svojim Cvetama, pevaju, kao kroz svoju zajedničku, mlaćanu i zvučnu dušu. Ori se, dok Pajo peva njihovu pesmu.

*****

Kada je Pajo zapevao, onaj njegov pravi pas, odjednom se sjurio sa osmatračnice, protutnjao, za tren, kroz stado što se rastvorilo pred njim kao Crveno More pred izbeglicama iz faraonovog Egipta, pa, stigavši do Paje počeo da skače oko njega i da ga, pri svakom skoku ljubi velikim jezikom. Ono što ni hleb, ni poziv, ni izazov borbe nisu mogli, postigla je Pajina pesma. Videlo se da pas zapravo, živi i radi, da čuva stado, ne zato što je genetski ili treningom vezan za stado, nego zato i samo što želi da sluša Paju dok peva! Čitav smisao njegove pažnje, koncentracije, očigledno je bio samo spolja, instrumentalno izražen kao briga o stadu. On je naprosto znao da Pajo peva samo onda kada se on, njegov pas, pokaže kao pravi čuvar stada, i znao je da će uraditi sve, samo da bi Pajo pevao. On bi smesta ostavio stado, ako bi Pajo sišao sa planine; čekao bi pred kafanom, ako bi Pajo postao kafanski pevač, ugurao bi se u neki kutak Milanske skale, preplivao bi Okean i smestio se pod binu njujorškog Metropolitena, samo ako bi njegov Pajo postao operski prvak ovih kuća!
Pevaj, moj Pajo, pevaj! - svakim skokom, dahom, repom i pogledom govori pas Paji! Pevaj, ne brini - sve ću učiniti, klaću i ginuću - samo dok ti pevaš! Orfej korača Stogovom; zverad zamukla, bilje se stišalo, šuma se otvorila; u nju, u gustu sen krošnji, utone po neka zaostala ovca, i ona zanesena u pesmu, ne oglašava se. Preko kamenjara, uzdiže se Pajina pesma prekora svim Cvetamakoje su ikada bile neverne i meko se raspinje, kao sjaj paučine, po vrhovima ustreptalim od jeze. I crni, veliki Korab, zaustavio se na hrbati jednog zelenog talasa, sleđenog u zamahu, osutog nepomičnom grivom bele pene.

*****

U crveno-plavoj majici i donjim delom prugaste bolničke pidžame, Pajo govori. Reči mu jasne i tačno odabrane - kao da je govoru oduvek vičan i sklon. “Kada opet dođeš u planinu...” - resko otseče: ”Neću ja više doći u Planinu. Ovde sam, gde svake noći čujem kako umiru.” Zna, kao onaj Bucatijev bolesnik, da nije greškom spušten sa sedmog sprata; zna da je možda još jedan sprat preostao, pre nego što siđe u prizemlje, u sobu čije će roletne, kada se spuste, biti poslednji prizor.
“Na izvor Čam, kad odeš, biće ti odmah bolje...”

Lepo bi bilo... ali, sa tim je svršeno.”
Usne izdaju što je prozirni palimpsest, raspet preko čela, doznao; ne može se izbrisati jednomupisano. Zna Pajo da je blizu onaj sloj teksta pod kojim više, nema ništa.
“Svi to ovde znaju! Pre dva dana je jedan rekao za juče; noćas su ga izneli!”
“Ma hajde, Pajo, tebe znaju kao momka kog su doveli da bolesnicima peva! Ti si, Pajo, zdrav! Ti si tu da razonodiš i utešiš bolesnike.”
“Pevao sam kada sam došao. I pokraj bolova. Sada su bolovi uminuli, ali - više ne pevam. Nama više pevanja.”
“Pas te, Pajo, čeka, tvoj Murdž. Za njega ćeš ozdraviti i pevati!”
Tišina. Kroz onaj fini, prozračni palimpsest opet prodre dečak, bolest izbledi, pritaji se, povuče:
“Murdž. Za njega bih zapevao.”

*****

Kada je od njega preostao još samo poslednji delić, pred Pajin Štit od Zlata, u sobu u kojoj je bio položen, pustili su Pajinog psa. Pajo mu je zapevao pesmu o Cveti, pas ga je liznuo velikim crvenim jezikom i štit od Zlata Paje Broštičkog potpuno se istopio.

*****

Ako nema pesme - to onda nema ni Paje; ako nema ni Paje ni njegove pesme - nema ni psa. Bez te pesme i tog pevača, pas niti pristaje da bude, niti može biti onaj isti, najbolji pas. Bez Paje i njegovog psa, nema ni stada - ni ono neće a ni ne može biti ono isto stado što je paslo, ne da bi opstalo, nego što je pristajalo da pase i opstaje samo da bi slušalo Pajinu pesmu i bilo čuvano od njegovog psa.
Gde je Pajo? Gde Pajo JESTE? Sa svojim psom je: a pas je s njim jer njegova pesma ne prestaje
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:26 am

[b]LEPO LICE IMRANA PESNIKA

Imran, poznat i sačuvan u sećanjima, kao “Pesnik Lepog Lica” ili “Lepi pesnik”, rodio se u onom delu sveta u kom ljudi čestitaju jedni drugima samo u tri slučaja: kada im se rodi sin; kada odraste lep ždrebac; kada se pojavi pesnik. Pojava pesnika prima se tamo kao lep i značajan dogadjaj. Selu, plemenu, roditeljima pesnika dolaze iz daleka i čestitaju im na dobroj sreći. “Pesnik će”, kaže se pri tom čestitanju, “braniti vašu čast, štitiće vas od uvrede i zla, počiniće dela koja će i vaše podvige napraviti besmrtnim, osiguraće slavu”.
Pesnik je tamo bio oslonac zajedničkog života. Opštio je sa neznanim silama i sa samim Svevišnjim; koga bi on ismejao, tome više ništa nije moglo vratiti poštovanje sredine; pred bitku, ako bi odlučio da ohrabri svoje saplemenike, pesnik je značio sigurnu pobedu tabora kom je pripadao; ako bi rešio da osramoti i demorališe protivničku stranu, ona se, najčešće, povlačila bez borbe, potištena dubljom i strašnijom stigmom nego da je doživela da bude potučena hametice.
Kraljevi su priželjkivali da im pesnik podari makar jedan stih - ali to nikada i ni u kom slučaju nisu smeli zatražiti - kakav god bio povod, i prilika. Snagu i uticaj ovih bardova, socijalni i etički značaj ovih šamana - jer, ti pesnici su bili i jedno i drugo- najbolje ilustruje efekat koji je proizvela jedna pesma čuvenog Rabi Ibn Makruma: relativno beznačajno, njegovo pleme je postalo čuveno po plemenitosti i hrabrosti, posle njegove pesme “Sve dajemo gladnima/borimo se visokim kopljima/naši ljudi su junaci plemenitog soja”.
Gde je život zavisio od oštrog vida i sigurnog stiska, onde su poeti imali oštro zapadjanje i čvrstu misao; nisu im dani promicali u čitanju prepisanog i prepisivanju pročitanog.
Za imrana se znalo da je pesnik, znatno pre nego što je naučio da piše, pre nego što je naučio da piše, pre nego što je uopšte čuo i jednu jedinu pesmu. NJegovo lice govorilo je ljudima ono što se, ponekad, samo u najboljim stihovima može naslutiti. Oči su mu bile kao karkhija - najlepše žuto vino iz čuvenih vinograda iz Karkha. Stihovi iz Abdulah Ibn Al Mu’taza kao da su imali pred očima upravo njegovo lice.
“I onaj najbogatiji je puka sirotinja
Jer sva bogatstva su skupljena
Na njegovom licu”
Na koga god mislio veliki Al Mu’taz, taj se ne bi postideo da je imao onako ozareno, lepo, onako ljudsko lice kakvo ke krasilo Imrana. Ako bi se, prema blagoj lepoti i ljudskoj toplini lica, naš predak Adam mogao ponositi licem makar jednog jedinog potomka - to je bilo ono od Imrana - Pesnika Lepog Lica.

*****

Kao mladić, Imran je već postao legenda. LJubav koju je pobudjivao u devojkama, uzbudjenje silnije i dublje od onog koje su žene Sparte otkrivale jedna drugoj gledajući u Alkibijada Atinjanina, dok se prelep i plemenit šetao njihovim gradom, okružen grubim i jednostavnim likovima lakedemonskih muževa - posvuda je okruživao već i samo ime Imranovo.
Nigde na zemanjskom licu, ljubav nije izložena težim iskušenjima i stoga - nigde nije jača nago tamo gde se rodio Imran; Pesnik Lepog Lica. Strašni pritisak osame i izdvojenosti koji prekriva čitavu tu zaboravljenu i daleku teritoriju, zbližio je ljude, uputio muškarce ženama, roditelje deci, tako intenzivno, da nije nikakvo čudo što su njihovi susedi, iz plemena Ben Azra, doslovno umirali od ljubavi. Tamo je svaki čovek - ličnost, kraljevstvo, suveren; svaka kuća je prestonica, tvrdjava, država; naokolo - dokle oko vidi - samo prozračna praznina i pustoš.
Nigde se ne može pogledati dalje, a pri tom videti manje, nego tamo. Ali, baš zato što pogled nije pretrpan, zatvoren, fasadama, pročeljima, licima, predmetima koje ne može razgraničiti i koje, bez značaja i svojstva - upravo stoga što retko kada može išta videti, pogled je tamo pun. Čak i najmanji gušter, jedan cvet, jesu izdvojeni, celoviti dogaćaj, jesu bića i sagovornici kojima se poklanja dar sagovorništva. Pamti se trag gazele, urezuje se lik kamena brušenog peščanim olujama. Godinama, pa čak, i s kolena na koleno, prenose se sećanja o svakom biću, stablu, dogadjaju. I tako je pogled onog davnog pretka koji je, zagledan u daljine, opazio na horizontu putnika, doslovno još živ u njegovim potomcima; oni, opet, ono što sami vide utkivaju u potku koju su zatekli. Tako, neprekidno jedan vidi sve što vide ostali. Čarobni ćilim njihovih veza, znanja i doživljaja tka se na tom zajedničkom razboju, a pesnik ima zadatak da ga učini blistavim i vidljivim, kao svedočanstvo koje će trajati koliko i vatra i noć.

*****

Kada sam prvi put sreo Imrana, sve što je Vilfred Blant sabrao kao blistavo zapažanje u svojoj knjizi “Seven Golden Odes of Pagan Arabia”, postalo jesasvim uverljivo. To lice jeste bilo lice pesnika i čak - to licejeste bilo poezija. Čestitanja upućena roditeljima, selu i plemenu, što su dobili pesnika pre nego što je on i jednu pesmu bio napisao, obistinila su se; na tom licu bila je čitava besmrtna kasida, zajedno sa jasnom uvodnom naib sekcijom koja je prosijavala kroz Imranov osmeh i pogled. To lice jeste bilo ostvarenje onog čuvenog sna koji je sanjao veliki imenjak - Imru al- LJais (Imran al-LJais), pesnik koji je ostvario najlepše kaside i kog nazivaju “Čoser Arapske literature” - da bi time polaskali Čoseru!

*****

Ali, savršena, lepota nije ovom nesavršenom svetu namenjena, niti je za njega prikladna. Bogovi zato i uzimaju prelepe konje, prelepe sinove i prelepe pesme. A Imran je bio pesnik sa prelepom pesmom na licu.

*****

Imran mi je na poklon doneo kaftan šiven od devet koža velikih ovnova. Poklon je bio od njegovog oca - znao je da ću se takvom daru obradovati. Otvoren, kaftan je bio kao oblačno praskozorje - toliko je izgledao beskrajan i prostran. Iz njega se širio jutarnji miris, kao posle noći provedene uz otvoren oganj, čulo se blejanje jaganjaca i šum prvih mlazeva mleka koje se muze u još sasvim prazne kalajisane sudove.
Zatvoren, kaftan sašiven od devet koža velikih i nešišanih ovnova, ličio je na ponoćni san, a mirisao je kao pripijenost uz toplu ženu i na oluju koja besni napolju i čini, da je čovek srećan što je baš tu gde jeste, što su mu pod prstima tople, rasanjane dojke i sneno telo.
Nikada nisam ni video, a ni čuo da postoji, takav ogrtač kakav mi je, od planinskih ovčara, poklonio Imranov otac. Oblačio sam ga retko i u značajnim momentima; kada sam bivao bolestan, lečio me kroz silno i prijatno znojenje - preko noći. Kada sam osećao neraspoloženje - nagrnuo bih ga i razvedravao me, tako da sam se posle desetak minuta osećao onako preporodjen kako Dejvid Hjum piše da se osećao posle duhih sati razgovora sa prijateljima i igre “table” (backgamon). U trenucima zadovoljstva, ili kada sam imao razloga da se osetim ponosnim - kaftan, šiven rukama onih gorštaka što su umeli da i u gušteru vide sagovornika i da ga upamte, i još, kaftan, donesen od njihovog Pesnika Lepog Lica - pretvarao se u kraljevsku togu prema kojoj i hermelinski plašt Luja XIV (ponos svih krznara i izvor zavisti svih potonjih vladara) nije izgledao ništa bolje nego slika daljine, prema otvorenom prostoru bez kraja i predaha.

*****

Pri jednom od tih retkih i značajnih rituala, pri kojima sam izvlačio kaftan nalik na oblačno praskozorje i na ponoćni san, pronašao sam u gustim i dugim pramenovima veliku iglu i u njenim ušicama podudji komad jakog crnog konca. Izvadio sam je pažljivo i zajedno sa koncem, stavio u jedan pretinac mog radnog stola.

*****

Po zemlji su rasejani kosturi ovaca, lešine lavova. Zemlja na kojoj počivaju, ista je.
Kada sam se, posle čitave godine odsustva, vratio u sobu u kojoj je bio moj kaftan zaključan, u sobu u kojoj je bio pretinac sa velikom iglom i crnim koncem sa kojima je kaftan bio šiven, a igla ostala zaboravljena, donoseći, možda i kao poruka od njega - čvrstu rapavost dlanova onog majstora što ga je radio - požurio sam da ga otvorim, izvadim, da ga ogrnem i iznova osetim sve što je on donosio kao doživljaj i život.
Iz otključanog ormara najpre je izletelo na stotine leptirica moljaca! Kaftan se, pod mojim prstima rasipao u prah. Pramenovi duge ovnovske vune, nikada šišane, sada su opadali rukohvatima, kao u nekoj strašnoj tifusnoj groznici.
Ono preostalo, što se moglo skupiti, sabrao sam u jednu veliku kesu, odneo daleko, medju snežne njive, i ostavio ga na onu istu zemlju po kojoj leže, rasejani, kosturi ovaca i lešine lavova.
Učinilo mi se neobičnim i značajnim, da je delo propalo, a alat kojim je bilo sačinjeno, ostao potpuno neizmenjen. Čitav kaftan razvejao se u oblak moljaca i naprosto odleteo! U mom pretincu, od svega je ostala samo velika igla sa dugim, udenutim tragom crnog konca.
Imrana više nikada nisam video.
On je, sa onom prelepom pesmom umesto lica, započeo novi život odraslog čoveka. Bio je daleko, ali se o njemu čulo mnogo i govorilo veoma dobro. Ko god ga je sreo i upoznao, najbolje ljude svog života pomerao je za jedno mesto unazad.
NJegovi roditelji, njegovo selo, njegovo pleme i dalje su primali izraze poštovanja i čestitanja što imaju pesnika na čijem licu je ispisana najlepša pesma.


*****
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:29 am

Ali, savršena lepota nije ovom nesavršenom svetu namenjena, niti je za njega prikladna. Prelepe konje, prelepe sinove i prelepe pesme, njihov tvorac pozove sebi.
Danas mi je jedan prijatelj i saplemenik Imrana, Pesnika Lepog Lica, rekao da je Imran, pre više od jedne godine, dobio isti poziv - na koji se ne može ne odgovoriti. Belom automobilu (“NJolksnjagen” - “buba”), koji je vozio jedan njegov prijatelj, dogodio se jak sudar. Niko nije bio ozbiljno povredjen, samo je Imran ostao da leži u travi. Licem zagnjuren u buket ranog poljskog cveća. Kada su ga podigli, izgledao je potpuno nepovredjen. Kada su ga okrenuli, zanemeli su: Imran je bio bez lica!
Kao da je neko hteo samo njegovo lice! Sve ostalo bilo je netaknuto - ni frakture, ni ogrebotine. Sve, sve je bilo na istom mestu. Samo je lice nedostajalo.
Telo je ostalo bez svoje pesme.

*****

Mada je Imranovo lice, pretvorivši se u jato ptica, što su se iznenada digle sa tog mesta, naprosto odletelo!? Onako kako je kaftan od devet ovnovskih koža rasuo u oblak leptirica moljaca!?
Od kaftana je, ipak, preostala igla i u nju udenut dug, crn konac.
Šta je sa iglom i koncem kojima je bilo krojeno Lepo Lice Imrana Pesnika?
Promiču nam dani, kao igle; što životnim koncem prošivaju mrtvački pokrov. Štepuju neumorno, bešumno, neprestano. Kakve god boje bio život, šiće se uvek koncem iste boje - crne!

*****

Medju onim ljudima, saučešće se izražava samo za gubitak tri stvari na kojima se kada se steknu, i čestita: sina, dobrog ždrepca, pesnika.
Pa ipak, niko od onih koji su Imrana upoznali, nije izrazio saučešće - iako su, kao što je red, došli “na žalost” - kako se naziva zajedničko sedenje sa porodicom preminulog.
Jer, govorili su, saučešće se izražava za ono što je izgubljeno zauvek. A pesma što je bila upisana na lepom licu Imrana Pesnika, zauvek je očuvana u svima koji su tu pesmu, makar jednom videli i razumeli. Ta pesma, kao i sve što se zauvek pamti, opstala je i očuvala se onako kako se očuvao i štit od Zlata: rasipanjem svoje snage, lepote i dobrote, sabirala je i umnožavala ljudsku radost.




*****

A opet, jesu li sasvim slučajni, nepovezani sa Imranom, stihovi njegovog velikog sabrata, pesnika Abu Al-Ala-Al-Ma’arija? Jesu li mogli biti slučajni ako se zna da je on rodjen tačno 1000 godina pre nego što je Lepo Lice Imrana Pesnika odeltelo prerušeno u jato ptica?
“Čudim se kako je on mogao umreti,
Kako to on leži mirno?
On, koji je imao toliko prijatelja
I svima pružao pun život
Vedro ih njišući u ravnoteži - kao tasove
Tačne vage.”
Ostavljaju li to, pesnici, svojim prijateljima pesnicima, onu iglu i onaj konac kojima je opšiven njihov pokrov; možda i taj instrument traje duže od svog dela, a možda je u njemu sadržana i tajna preko koje je to delo uopšte i nastalo?
Da li gorštak - majstor, koji je šio onaj kaftan, slučajno zaboravio veliku iglu i u nju udenut, dug crni konac? U svakom slučaju, ta je igla sada u mom pretincu. Kad god je uzmem u ruke, ili samo pogledam, pred oči mi izadje lepo lice Imrana Pesnika, potpuno nepromenjeno, kao i pesma na njemu zapisana.
MELANHOLIČNI ZENON

All other joyue to this are folly,
None so snjeet as melancholy.
Malo imam, ne tražim ništa; svo moje blago pohranjeno je u Minervinoj kuli. Osamljenički život koji vodim - ipse mihi theatrum - omogućava mi da bolje vidim zaludnost jurnjave, napora, mržnje, sudskih procesa, obećanja, neverstava, nadanja i razočarenja kojima se, kao na nekakvoj stvarnosti i nečemu važnom, bezbrojni ljudi, zaslepljeni i gluvi, kao da su iznajmljeni da prožive život nekog drugog, kao da sebe, niti znaju, niti su se nekad upoznali ili barem sreli sa onima koji jesu. Vedro se svemu smejem. Samo mi odeća polako trune. Brodovlje mi tone, žito mi u poljima propada, stoka mi mre po pašnjacima, nemam žene, ni dece. Priajtelji se ne nadaju mojoj dobroti, neprijatelji ne strepe od mog gneva.
Sjaj sabranog znanja, čija beskrajnost, očuvana izdajničkim svedočanstvom pismenosti, deluje i preko granica našeg života i vremena, - postaje utoliko nepodnošljiviji i nepoželjniji, ukkoliko ga neko više poseduje. Ko može tako poželeti, ko može toliko snažno ustrebati, odmarajući tupost tmine, kao onaj koji je centum puer artium, mudrac što je ostvario vekovnu želju da bude omnifarium doctus?

*****

Za titulu prvog melanholika, s pravom je do sada konkurisao Demokrit. O tome je, s velikom, možda, nenadmašnom učenošću pisao 1621 Robert Burton, pod pseudonimom Democritus Junior, u delu “MELANCHOLIAE ANATOMEN”. Knjigu je s pravom posvetio “ad Georgio Berkeleio”, kog je tačno oslovio sa “Honoratissimo domine, non minus virtute sua ljuam generis splendore”, ali je njen pravi problem sam Demokrit, Abderićanin. Ovaj znameniti mudrac, koji je kao i svi pravi melanholici i istinskimudraci, bio “ za svet ništa, za sebe sve” (dok su oni njima suprotni, upravo obrnuto - “za svet sve, za sebe ništa”, a SVET, i tako jeste, samo obmana i sen!), opisan je od Hipokrata i Laeracija kao starčić koji je živeo u dobrom zdravlju 106 godina, melanholičan poprirodi i sklon samoći, posvećen nausci i svom životu,autor brojinih izvrsnih dela, sjajan lekar, poznavalac ljudi, etičar, matematičar...”Naturalia, moralia, mathematica, libera-les discipllinas, artiumljue omnium peritiam callebat”... ništa nije ostalo o čemu on nije pisao umno i poučno. Constatinus i Columella svedoče, kako navodi Otho Nicolson, bibliotekar i istoričar sa “Chr-ist Church” biblioteke iz Oxforda (Praefat.hist.1573) da je Demokrit toliko dobro poznavao sve stvorove prirode i svo bilje, da je često razgovarao sa pticama, i ljudima prevodio značenjenjihovog cvrkuta!. Ako bi se nešto moglo s pravom napisati na njegov grob, a da ne važi i za nekog drugog, onda bi se na Demokritovom spomeniku moralo uklesati: Nihil in toto opificio naturae, de ljuo non scripsit!”
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:30 am

Zašavši u poznu starost, sam je sebi izvadio oci, a opet je,”... video više i bolje nego sviostali i ni pratioca ni pomagača nije ima, niti trebao...” (Epistola ad Damegetus, ff.42). Kada ga je Hipokrat jednog dana posetio, zatekao ga je kako u dnu svoje baste, u predgradju Abdare, u hladovini jasena, nešto čas na kolenu zapisuje, a čas opet, ustaje i zaneseno šeta. Svuda naokolo bile su mnoge lešine raznih životinjakoje je Demokri secirao da bi otkrio sedište životne tuge i ludila - centar melanholije “atra bilis”!
I ovog velikog mudraca i znalca svega na svetu, opet su mnogi, i s pravom smatrali, i prezira dostojnim, pomerenim. Po njemu je, verovatno, i nastao srećom retko korišćen, a opet, sačuvan izraz - “abderitizam” - direktno u smislu umne poremećenosti, šenulosti, glupavosti!
Veliki melanholik je oećao da su tuga i ludilo srodna, ako ne i ista stanja. Svo svoje ogromno znanje, dakle, on nije ni mogao smatrati dovoljnim da mu tuga otkloni, ni da ga, od njegovog sopstvenog ludila, odbrani!
Znajući da mu ništa nije ostalo nepoznato, i da ništa nije zaboravio ili preskočio - kako opominjei Cartesius u svome “Četvrtom pravilu” - on je ipak hteosamo jedno:
Da iskušava i vežba sebe i da tako opravda onu opomenu Tukibidovu, “da je isto nešto znati, a ne izraziti ga i to ne znati”.
I ovo je lepo shvatio i primenio “Democritus Junior”, kada je potpuno svestan moguće arogancije u njegovoj smelosti da prisvoji Demokritovo ime, ipak objasnio dase osmelio to ime sebi pridodati stoga što je “...zadatkom Demokritovib - da otkrije centar u kome počiva naša najtamnija bolest, melanholija, bio toliko privučen, kao da je njegov sopstveni najdublji cilj, a i stoga što je sam Demokrit taj zadatak ostavio nedovršen, ljuasi succentua - riator Democriti, pa se ponadao da će tu najvažniju stvar on lično opet oživeti, proslediti i, možda, ovim izlaganjem dovršiti” (Robert Burton: op.cit.p.4 - Democritus to the reader).

*****

Ima li leka od tuge i ludila? Možemo li raskinuti svoju vezu sa “Melanholijom”, tom našom najgorom, a najvernijom ljubavnicom, koja nas prati kroz vreme sunca i tmine, uspona i padova, poraza i uspeha - verna kao uvek zelene četine, a ne prevrtljiva kao lišće breze!? Ono što drugi temperamentni znaju kroz knjige i učenje, to mi znamo kroz svoju melanholiju! “Ubi dolor, ibi digitus”, “Clavum clavo” - tugom se leči tuga, ali tugom se tuga i zna - što nije promaklo ni besmrtnom Benedictusu Spinosi, koji je tvrdio da se afekat suzbije samo novim, još jačim afektom!
Ali “Melanholija” je ljubavnica od čije ljubavi nema jače. LJubavnica čija se ljubavne može suzbiti ni jednom drugom ljubavlju!

*****

Ako je Demokrit tragao za fiziološkim organom u kom je nastanjena malanholija, dakle, ako je pošao od pretpostavke da je ona unutra, u nama, Zenon, Elejac, pokazao je da je ona posvuda. Demokrit se nadao, kao u bajci, da se “snaga xina krije se u srcu medveda, iz kog će, kada ga rasporimo, iskočiti vuk, iz čijeg će, opet srca iskočiti lisica, koja će, iz svog rasporenog srca ispustiti zeca, a iz njegovog srca će izleteti golub”, i najzad, eto, makar u tom poslednjem golubijem srcu, jeste poslednja kuća, zadnje boravište tuge i ludila, a odatle im, više bežanja nema.
Zenon je utvrdio da mi nismo gonioci, nego upravo - gonjeni i da, doduše nema bežanjam, ali za nas! Tuga nas stiže, i mi joj, kako god bili hitronogi, ne možemo umaći.
Za Demokrita, leka ima - ako i nije pronadjen!
Za Zenona - leka nema - čak ako bi se i pronašao!
Samo što Zenona dugo nismo razumeli. NJegova priča o Ahilu i kornjači, smatra se više trikom, ili dramatizacijom jedne paradoksalne opklade koja se, naizgled, lako i sigurno dobija. Može li, pita ta aporija, Ahil, najbrži medju smrtnicima, stići kornjaču, najsporiju od bića koja se mogu negde zaputiti? Potrebno je samo da joj da izvesnu prednost.
I tako: neka Ahil trči deset puta brže od kornjače, i nek aona ima sto metara prednosti, kada on stigne do mesta na kom je ona stajala, kornjača će umaći za deseti deo puta, dakle deset metara; kada on i to, u hipu pretrči, ona će onako usporena, biti još samo metar ispred i već će osećati potmulo podrhtavanje tla od snažnih Ahilovih stopala... još jedan santimetar, milimetar, deseti deo milimetra, stoti deo, hiljaditi...Nema kraja!
Snažna su Ahilova stopala, ali su ipak - AHILOVA! Ima na njima jedna slabost, jedna tačka, peta kroz koju u njega dopire poraz i smrtnost!
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:31 am

Opklada koja je izgleda unapred dobijena - izgubljena je. U stvarnosti, doduše, i mnogo sporiji trkač od Ahila začas će stići i prestići kornjaču koja bi imala i dvesta metara prednosti - ali, ne može se razumeti kako će on to izvesti - kako je moguće da se to izvede!?
Odgovor je opet poznat: logički paradoks, sa ontološkom, i u manjoj meri, epistemološkom poukom. Prema tome, Zenon je, kaze se, hteo pokazati da su naša čula, a takodje i prazan prostor, kao uslov kretanja, samo prividjenja, obmane; čula govore da će Ahil prestići kornjaču, ili da smo je mi prestigli stotinu puta, ali ako razum to ne može da razjasni, onda prestizanja nije ni bilo, niti je ono moguće!
Zenon je, medjutim, mislio na nešto sasvimdrugo.
Zenon je dokazao jednu univerzalnu istinu melanholočnog karaktera.
Potvrdio je da se ni jedan Štit od Zlata ne može zauvek sačuvati.

*****

U vrlo, kratkom tekstu, objavljenom u zbirci “Seoski lekar”, 1910 godine. Franc Kafka je, zapravo, načinio jedan zgodan, minijaturan ključ, za otvaranje tajne i odgonetanje zagonetke koju je krio, u svojoj aporiji, Melanholični Zenon. Taj tekst, u celosti glasi”
“Moj da imao je običaj da kaže: Neverovatno koliko je život kratak. U mom sećanju, on je, sada, tako malen da jedva mogu razumeti kako se, na primer, jedan mlad čovek uopšte može osmeliti da na konju krene u susedno selo, a da pri tome ne pomisli kako jedan običan ljudski život, koliko god bio srećan i dug, možda ni izdaleka nije dovoljan za jednu takvu šetnju”
Do kakvog to mi, susednog sela, hoćemo?
Može li se, i kako do njega?

*****

Veliki melanholik Kafka, shvatio je poruku velikog melanholika Zenona! Može li se uopšte igde stići!? To čudno, u mladosti blisko SUSEDNO SELO, koje postaje sve udaljenije i mutnije, kako napreduje štepovanje one igle sa crnim koncem, zapravo je Zenonova čuvana kornjača! A brzonogi Ahil, pun srdačnosti, nepovrediv, silan - to smo mi! Odaje nas ona fatalna peta koju je, kupajući nas u mleku besmrtnosti, držala naša majka i, tako je ostavila suvu, neokupanu, ranjivu.
Nema nam napolje! Stalno ostajemo unutra, u svom punom unutrašnjem biću, kako je slikajući Kosmos slikao i tajanstveni Zenonov prethodnik Parmenid! Kako bi, za nekoga ko je nužno i zauvek osudjen da ostane unutra, uopšte moglo biti moguće bilo kakvo istinsko putovanje? Zar nije i sam pojam “putovanja”, u krajnjoj liniji isto tako samo privid i iluzija, kako je govorio i onaj sjajni melanholočni matematičar - Blez Paskal!? Putovanje je surogat u nerazvijenu imaginaciju! Odlučiti se na putovanje, da bi se nešto videlo, znači priznati da se unutra, u sebi, nema šta videti! Da nema ništa vredno gledanja!
Kako je Ahil uopšte mogao pomisliti da će stići kornjaču, kako je iko mogao kladiti na njega? Zar kornjača nije najdugovečniji stvor od svih koji se kreću, i zar Ahilu nije bilo sudjenoda umre mlad!? Šta može njegova brzina, nasuprot njegove sposobnosti da potraje? Kao da se brzinom može prestići smrt!? Kao da se jurnjavom može umaći onome koji više od stoleća može da krstari hrastovim zabelima!?

*****

Melanholični Zenon je znao da se, ni onaj najbrži medju smrtnicima, ne treba trkati sa najsporijim, pa ni sa jednim bićem. Jer njegova je trka unapred izgubljena; smrtnik ne može stići do svog jedinog pravog cilja. Za život koji nije čak ni toliko toliko dug, da se, uz svu svoju brzinu prestigne makar i jedno tako sporo biće kakvo je kornjača, moguća je samo ona trka koja se meri dužinom čitavog života.
Na prastarom rotolusu na kom je sačuvan zappis o Ahilu i kornjači, Zenon nije ni raspravljao o ontologiji, logici, gnoseologiji...
O postojanju je on, nepostojanju. O životu koji bi da pobedi u jednoj trci do koje mu je stalo - o životu koji bi da prestigne - smrt!
Kakve kornjače, kakve trke! Kakve opklade! Ako nije istina da smo besmrtni, ili, ako je istina da smo smrtni - onda je svaka druga istina potpuno nevažna; onda je nevažno šta je od preostalog (ako je ono “preostalo - tišina”!) istina a šta nije istina.
Prava kornjača - to je naše telo. Naizgled savršeno oklopljeno, naizgled večno i neprobojno; ali; gle, eno jedne male, slatke pete, sa otvorčićem koji se ne može zabraviti, zamandaliti, zakrpiti, začepiti, koji se ne može zaboraviti!
A Ahil je naš vedri i silni, brzonogi duh. Ahil je leptir. Nije slučajno veliki Učitelj Lao Ce sanjao, u onom paradigmatičnom snu, upravo da je - žuti leptir! Kako uistinu, i može da se zna, jesmo li mi - ljudi koji ponekad sanjaju da su žuti leptirovi, ili smo - žuti leptirovi koji, povremeno sanjaju da su ljudi!?

*****

I igra je naš žuti leptir, taj naš duh. Igra se svim i svačim. Recimo - rečima: Čuang Ce (a to je drugo ime Lao Ce-a) i Konfucije - čine iskaz opomene, uz malu izmenu: “Čuvaj se konfuzije”! Leprša leptirić, hteo bi iz rešetki, iz sepeta, iz zatvora u koji je zatočen: nisu orfici uzalud govorili da reč “telo” (“soma”) potiče od reči “zatvor”, “rešetka”, “košara” (“Sozesthdi”).
Skoro sasvim bestelesni leptirić, sa krilima toliko nežnim i tanušnim da su morala biti biti posuta onim prahom - da bi uopšte znao da su još tu i da ih ima - dizan čistom toplotom sunca i tla, sav pretočen u cvet što leti, u jasnost i prozirnost zbog koje izgleda da ni vazduha nema, lako, bezbroj puta, nadleće, prestiže kornjaču koja lagano stupa čestarom, kroz šušanje hrastovog lišća.
Biće, jeste; Ne-biće,nije!
Leptir, jeste; Kornjača, nije!
Duša, jeste; Rešetke nisu!
Leteće naš leptir zauvek, kroz neprestano proleće, prestizaće onu sporu kornjaču što napreduje kroz suvo, crveno hrastovo lišće.
Prah sa leptirovih krila nadživeće kornjačin oklop. Tanušna i laka crta leptirovog tela, savladaće mutnu studen žute kornjačine krvi, što se jedva drži na granici zgrušavanja. Razigrani privid života i putovanja, vedrine i bezbrižnosti, odoleće sporom primicanju kornjače u čiji smo oklop zatvorili svoju ranjivu petu.

*****
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:32 am

I oklopljena, i spora, pretvorena u kornjaču, Ahila će njegova peta stići. Koliko god je činili sporom, ona postaje dugovečnija, dobija više vremena potrebnog da bi nas stigla, da bi uhvatila svog Ahila, da bi prestigla razigranog leptira; i najsporijim kretanjem, kroz beskrajno vreme, predje se dovoljno rastojanje da se stigne i najbrži trkač čije je vreme ograničeno. Onaj brži, ne može da pobedi; onaj koji leti, ne može da ne padne. Leptir će završiti u hrpi crvenog hrastovog lišća kao šuštanje kroz koje prolazi kornjača.
Već redjenjem, data je prednost našoj kornjači, i ta se prednost više ne može nadoknaditi, pa ma mi bili brzi kao Homerov Ahil.
Melanholični Zenon je tako nadmašio melanholičnog Demokrita, uvidevši da melanholija nije organ, da se, stoga, ona i ne može odstraniti. Ali, ako se trka protiv kornjače i ne može dobiti (nisu slučajno govorili drevni narodi da zemlja počiva na kornjači, a ova na drugoj kornjači, i ova opetna kornjači... I ako biste ih upitali, na čemu, najzad počiva ona poslednja kornjača, oni bi vam bez dvoumljenja i krzmanja rekli: “Kornjače su tako naredjane skroz do dole!”) Zenon je pokazao da se upravo od te trke ne sme odustati, jer trčanjem te izgubljene trke, dobija se samo ceo život!

*****

A melanholični Robert Barton, alias Democritus Junior, dao je sledeći jednostavan “lek protiv očaja”:
Sperate, miseri; cavete foelices!
Nesrećni, nadajte se; srećnici, budite na oprezu!
Ne budite sami i ne lenstvujte. Zbog postojanja kornjača, leptirovi zaboraviti da lete neće.

*****
PHYSETER CATADON

“Živeti se, ne mora; ploviti -da!”
Malo je aforizama oko kojih su znalci toliko koplja lomili, kao oko ovog. Neobičnu, zaprepašćujući snagu koja kipti oko ovog pokliča, svako bi, da pripiše sebi, svom narodu, svoju tradiciju. Činjenica da ljudi sa svih meridijana i iz svih kulturnih tradicija, kroz sva stoleća, rado prisvajaju ono i one, što je i koji jesu, u nekom smislu izvrsni, a da, sa istom žestinom odbijaju ono loše, žalosna je potvrda neopravdano visokog mišljenja koje gajimo, svako ponaosob , - osebi. Čini nam se da bi ono što je osobito dobro i najbolje, s nekim nužnim prirodnim redom, moralo biti u nekakvoj vezi i direktnom srodstvu sa nama - čak i onda kada se takva veza i srodstvo ne mogu nikakvim racionalnim putevimauspostaviti; a ono što ne valja, što je podbacilo, to je odrod, izrod, otpadak, renegat, čega se, ako je svima jasno da je upravo naš rod i naše gore list - odričemo! Proklinjemo ga, anatemišemo, ekskomuniciramo... kao da ništa što je neuspešno, ili što je slabo, žgoljavo, što je mućak i rugoba, sem nekom velikom neshvatljivom nepravdom prirode ne može stajati u vezi sa nama. Ako nije naše, onda je, sve što je igde u svetu ikada bilo dobro - od nas oduzeto! Ako je naše, a ne valja - to su nam onda dodali!
Zato se uvek nadje nekih “sedam gradova” koji se svadjaju oko toga u kom se od njih rodio ovaj ili onaj veliki čovek, iako su narodi, u celini, možda samo zaobilazni načini da priroda dodje do ponekog pravog čoveka!? I zato se, “sedam gradova” i “sedam naroda” krve već odavno oko toga, čiju smelost i čiji duh najbolje slavi onaj čudni klik o tome kako se ne mora čak ni živeti, ali se ploviti mora!
Neki, koji s pravom stoje zadivljeni pred onim što je nekada bila Kartagina, srušena, preorana i posoljena da iz nje više nikada ništa ne nikne - Kartagina koja epitomizira sudbinu mnogog sjajnog dela i vrlog muža u istoriji - kažu da je to natpis koji je stajao na severnoj kapiji drevnog grada: onoj okrenutoj moru! Kroz tu su kapiju Kartaginini sinovi odlazili u podvige i osvajanja, onako kako su, kroz istočnu kapiju Raja, izašli ono dvoje zaljubljenih, od kojih smo, vele, svi potekli - izašli da osvajaju svoju ljubav i pročišćavaju se od svoje beslovesne sreće!
Drugi, opet, tvrde da je to rekao admiral Nelson, pred onu bitku kod Trafalgara u kojoj je učinio nemoguće: potukao i pobedio nepotučenu i nepobedivu armadu hidalgosa iz Mursije, Estramadure, Leona, Kastilije Vijehe...
Ovi, opet, tu sjajnu misao vezuju za svoje pretke konkviskadore, kojima je sam II Grande Kapitano Kortez, baš to doviknuo kada su plovili kanalima Tenohtitlana, kroz požar i zvuk mačeva, goneći cara Montezumu;
Ili, nalaze da je baš ista rečenica zapisana u dnevniku besmrtnog admirala Kristifora Kolumba, na dan pre nego što je, gušeći bunt iscrpljene i preplašene posade, ugledao ovo, sada sporno, kopno Santo Dominga.
Svaki će narod, nema sumlje, a čak i svaki pojedinac, potrudili se, s pravom uvideti koliko taj sjajni motto odgovara baš njemu i njegovoj heraldici, pa je stoga bespredmetno tvrćenje Virgiliusa da takvo poštovanje dužnosti i takva požrtvovanost, kakvi su suzdržani u ovom besprimernom geslu, krasi, s punim pravom, jedino narod koji je iznedrio Horatiusa i Mucia Scevolu.
Što se pak, tiče, mišljenja o istom ovom problemu, valja imati na umu i sledeće:
Kapetana jednog velikog kitolovca, koji je, 15 avgusta 1969, na 160 kilometara jugoistočno od Durbana lovio kitove, niko ne može razuveriti da je upravo te reči. “Živeti se, ne mora; ploviti - da!” prepoznao u samrtnoj pesmi koju je ispevao na svom ultrasonaru jedan izuzetno velik mužjak lita “kašalota”, poznatog i kao “glavata ulješura”, odnosno PHYSETER CATADON
Po njegovom tvrdjenju, koje je dokumentovano iskazima brojnih svedoka - mornara (37 njih, sa potpisima), ovaj kapitalni mužjak je danima plovio, ronio i izranjao oko njih, ali im nije dozvoljavao da mu pridju u radijus sa kog bi ga mogli efikasno gadjati. Spomenutog dana, medjutim, taj isti kit je, na označenoj poziciji, zaronio tačno u 11 časova i 32 minuta. Smatra se da ovi kitovi, inače, najbolji ronioci od svih živih bića, mogu ostati pod vodom oko pola sata, izuzetno i čitav sat. Takodje, neki eksperti su tvrdili, do ovog dogadjaja, da su u stanju zaroniti i do, autentično verifikovanih 1500 metara dubine. Pritisak kom je izloženo njihovo ogromno telo, pri tome je takav da ga živ organizam, kadar i da živi na normalnom pritisku, dakle, ne specijalizovan samo na velike dubine - naprosto nikako ne može izdržati!
Kapetan i nekolicina mornara čekali su, posle prvih tridesetak minuta, načičkani na osmatračnicu i duž ograde kitolovca, kada i gde će “njihov kit” da se pojavi. Posle jednog sata svi su ostavili sve poslove, čak i radio - telegrafista, i napeto zurili, durbinima i golim okom, u pučinu, čekajući gde će, najzad, izroniti taj čudesni Physeter catadon. Kapetan je već ponudio nagradu, a posada je na brzinu organizovala kladionicu, hoće li kit izdržati punih 70 minuta pod morem...
Pred fasciniranu i već iscrpljenu posadu, gotovo uz sam brod, posle punih 112 minuta (!!!) iz tmine dubina, na sjaj Indiskog okeana, sred jarkog podneva, kit je izronio. Dok su se mornari budili iz opčinjenosti i brzo nameštali harpunski top, kapetan je bio “ začaran” (kako je zapisao u svoj dnevnik: “I njas mesmerized!”) i - kroz pljusak talasa, silno prštanje kapi, pretvorenih, moćnim dahom neverovatnih catadonovih pluća, u gejzir vodene izmaglice kroz koju je probijala iznenadna ocrtana duga -naprosto primio kao blesak metalne evidencije, rečenicu za koju je direktno osećao da dolazi od velikog kita. Tvrdi da se ta rečenica potpuno jasno oblikovala u njegovoj svesti u trenutku u kom je zaglušujući prasnuo harpunski top i da se, zapravo,”...ocrtala oštro na zvuku kitovog hroptaca...”
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime29/8/2008, 10:33 am

Iz kitove utrobe, rasute gotovo čitavom dužinom kliske i krvave palube, izvadjene su, izmedju ostalog i dve ribe, progutane, kako je ocenio brodski lekar, najviše oko jedan sat ranije. Identifikovane su kao Scymodonis - vrsta koja obitava isključivo na morskom dnu, lako se moglo videti da se u toj zoni, u prečniku od 75 kilometara, morsko dno ne uzdiže iznad 3500 metara dubine.
Šta je nateralo ovog izvanrednog kita, ovo najslobodnije i najmoćnije biće u koje je ikada, na ovoj planeti udahnut život, da svoje poslednje i najslavnije, svoje fantastično i po trajanju i po postignutoj dubini, ronjenje, očigledno namerno završi na dohvatu harpunskog topa?
Zašto je naprosto ignorisao i taj brod, i taj ubitačni top, kada im je, prethodnih dana, očigledno upoznat sa opasnošću, tako lako uspevao umaći!?

*****

Koliko li je bio neverovatan momenat kad su moćna, blistava ledja odjednom izronila pred očima zaprepašćenih ljudi, donoseći sa sobom, nama zauvek nedostupne, tajne dubina! Kako li su se osećali nemoćni, sitni, beznačajni svi ti ljudi - ta bića horizontale - pred ovim arhontom vertikala! Pred bićem koje može u istom satu saznati šta je to prelazak mraka u gustinu tvrdju od gvoždja, i opet, sunuti u svetlo podne, ovde, u ovu prozračnost disanja!
I kako li ih, do dana današnjeg, muči osećanje krivice što su taj veličanstveni Štit od Zlata, naprosto uništili! Što su preko nezaboravnog sjaja trenutka u kojem im se taj istinski Štit od Zlata pojavio pred očima, zauvek prevukli prizor njegovog razbijanja u komadiće uskomešanog i okrvavljenog mora.
Zadivljeni ogromnom snagom divovskog bića sposobnog da savlada hiljade tona okeanske mase i atmosferskog pritiska, radujemo se što bar neko, i to naš blizak rodjak, može da zadje u smrtonosne prostore, ne pitajući za dozvolu, ne dvoumeći se, i i z njih, opet, da izaće, silan i nepobediv! Srećni smo što on, barem, ne moleći za milost i ne šapćući sezamovske lozinke, otvara i prolazi kroz nemušte dveri, čuvane silom kadrom da smrvi i oštricu svetla i da joj ne da kroz sebe!
Dah nam zastaje dok se čitavi pašnjaci zelenog Okeana sručuju gromoglasno s njega koji zna bolje od i jednog drugog bića, šta je TMINA, šta je DNO, i KRAJ!
Zar nije mogao izbeći kobni udar čelika!? Zar nije mogao roniti pliće, a dalje? Zašto nije, već prvog dana, naprosto otišao hiljadu milja dalje od tog kovitlaca? Zar on nije već ko zna koliko puta oplovio sve Okeane i čitavu ovu modru kuglu!?
Ali biće koje može, samo svojom snagom, da prodje kroz hiljade dugih milja ovog sveta, biće koje u pravom i doslovnom smislu, ne zna smisao “granica”, biće koje ih ne zna, niti ima, takvo biće ukinulo je i onaj sam fizološki osećaj straha od smrti - koji i jeste, svest o granici i strah od kraja!
Zar bi takvo biće ikada moglo da se dvoumi oko toga šta mu je činiti? Zar bi moglo izabrati išta drugo, od onoga što je ovaj physeter catadon upravo i izabrao: da se osiromaši za jedan život, i time, obogati jedan podvig! Šta bi njemu uopšte trebao još jedan život, pokraj tolikih godina života od kojih svaka vredi za mnoge živote, kroz duge godine!? Prihvatiti život bez podviga, odreći se svog najboljeg ronjenja, samo zato što će ono biti i poslednje, to zaista nije mogla biti odluka takvog bića. NJegovo geslo je kapetan onog kitolovca, uistinu tačno razumeo i jasno čuo:”Živeti se, ne mora; roniti - da!”
Uz takvo načelo i nije se moglo stvoriti manje ni slabije biće od physeter catadona!

*****

Jednom je neko rekao da je “fizičar forma preko koje atom postaje svestan sebe!” I da je ptica način na koje jaje pravi nova jaja! I da je mačka sredstvo pomoću kog mačije krzno uspeva da se kreće i obnavlja!
Može biti još uverljivije da je pisac forma kroz koju kit postaje svestan veličanstvenosti i vrednosnog smisla svog ronjenja! Ili, suprotno, da je Physeter catadon oblik i koncentracija mogućnosti, u kojima se pisac oslobadja svoje uplašenosti i zablude da je išta toliko vredno da bi se, u ime toga, trebao odreći svoga ronjenja - pisanja! Samo postojanje kita, pa još kada roni i izranja! - jeste roman sazdan iz veličanstvene zajednice molekula - slova, mišića - epova, zamaha - pripovetki, jeste priča o tragediji talenta, ispričana jezikom biološkog organizma bez premca, oda je obdarenosti i sonet je slobodi uronjenoj u čist medijum praelementa kog je najviše na ovom svetu i iy kog je, sve što je život, proisteklo!
Da nemaju ništa važno reći, ne bi im se glasovi, kako je pokazano merenjima, čuli dalje nego najsilniji grom! I da pravi pisci pričaju koješta, ne bi im zapisi trajali hiljadu godina, odolevajući prolaznosti i bivajući stalno razumljivi i živi!
Odlučivši jednom da piše, pravi pisac je odlučio i o svom životu! Kao što je, postavši kit, physeter catadon odlučio o svom životu! Kao što je, postavši kit, physeter catadon odlučio o svom! Pravom je -pisati; drugom - roniti! Obojica su tim činom odlučili ishode svih dilema i značenja onoga što im je činiti! Suočeni sa ispunjenjem svog opredeljenja, uz pretnju harpuna, i odstupanje od njega, uz spas od te pretnje - oni će uvek izabrati da produže sa onim što je uslov njihovog bivanja!
Harpun, znaju oni, donosi “ono drugo” i odnosi “sve ovo”, svet vida isčezava kao posoljeno telo puža u mokoj travi - prolazi u beličast trag sluzavog sećanja. Pa ipak. bez tog traga, ne bi bilo dokaza o stvarnost puža i delovanja soli! Taj trag ono je što nam je obećano i što nam pripada, od trenutka u kom smo pristali na postojanje.

*****

U taj trag - moraće se.
Ali, ne mora se prevarom, ne potkupljivanjem, ne - lakomo! Ostajući na svojoj moći - ronjenja, leta. trka, skoka, pisanja - do kraja, mi stižemo do onoga što je u njoj najvrednije i najbolje! Smelost da izvedemo i svoje poslednje ronjenje pretvara one preostale sekunde u najbolje sekunde, u momente u kojima se razrešava čitav život kao u sebi opravdana celina.
Prema tom i takvom pisanju , meri se i odgovornost pisca. Pretpostavka da je pisac odgovoran za nešto drugo i (koliko je ta reč samo pretenciozna, i kako li je pogrešna), više od toga, podrazumeva neka neobična pomeranja u sistemu društvenih vrednosti. Najpre, tvrdnja da je čovek odgovoran pred licem ovog sveta, odnosno, da je zadužen za njegovu sudbinu, podrazumava da je Bog digao ruke od sveta, bilo zato što mu je dosta, ili što više ne misli na njega; zato i pretpostavka da je pisac “savest društva” i da treba brinuti brige čitavog društva, podrazumava istu dozu jeretičke metafizike! Naime, ili to da društveni bogovi loše obavljaju svoju legitimnu dužnost, ili da nisu svemoćni, ili da su abdicirali pa da treba što pre preuzeti kormilo broda!
Zato je ideja o društveno odgovornom piscu, u datom značenju pojma “odgovornost”, duboko subverzivna, sa stanovišta uobičajenog mita o avangardi i snazi onih koji društvo nekuda vode - ili je, pak, farsa, mimikrija, a možda i alibi.
A pošto upravo sami društveni mošnici najviše zagovaraju tu ideju, rame uz rame s onima koji mošnici nisu ali koji misle da to zapravo samo znači da još nisu, dakle, koji su radi da mošnici budu, sva je prilika da je ona i farsa, mimikrija, i ali bi zemaljskih bogova i kandidata za isto časno zvanje.
Zahtev da pisac postane društveno odgovoran, zapravo je zahtev da se nad piscem uspostavi odgovornost (najčešće nečija lična pod maskom društvene), a ujedno, to je zahtev da pisac prestane pisati i dozvoli da mu se pripreti ili polaska obećanjima i pričama o tome kako se “bez njega ne može”. Ali, ako konje još nisu ubedili da je za njih bolje da sami udju u zapregu i da ponesu jahače na plećima, tako da ih na to i dalje moraju terati, podosta pisaca su načisto s tim da nisu ni trebali pisati, nego da je bolje zapisivati ono što im izdiktiraju.
I kao dresirani konji po prerijama Amerike, ili azijski slonovi u preostalim prašumama Burme, tako i poneki pisci još u torove i klopke uteruju svoju retku slobodnu sabraću!
Kit koji bi na to pristao, morao bi da se pretvori u leteću ribicu. Od velikog maga speleologije okeanskih provalija, pretvorio bi se u biće što leprša, za tihih dana, nad smirenom površi, uveseljavajući posmatrača i razgoneći mu dosadu! Za posebno dug let, za posebno dug let dobijao bi kiflicu i “plavu traku najboljeg letača”.
Pisac niti slavi, niti kritikuje svet! Pisac svet stvara.
Nateran da slavi nepromenjivu sliku stvarnosti, da bude unapredjen u dvoranina koji će hvaliti “nevidljivo carevo ruho” namesto da gradi još nepostojeći svet, i da osvetljava nabore na tkanini “vidljivog carevog ruha”, pisac ima samo jedan izbor. Kao i catadon koji nije hteo da prekine svoje najbolje ronjenje života, zbog takve sitnice kakva je život sa preostalim lošim ronjenjima, i on će reći: “Arare mavelim, ljuam sic amare!” - radje ću orati, nego tako ljubiti.

*****

Samo dok rone, samo dok pišu, očuvaće catadoni - pisci svoju najbolju osobinu, svoju glavnu moć - da spaze ono nedogledano, da pišu nepredvidljivo, da rone nemerljivo. Pisac je odgovoran tek onda kada je spreman da položi sebi račune ne samo s obzirom na svoje mesto u svetu, nego i o sebi bez obzira na svet, i čak, o sebi nasuprot svetu! Na bitke on pristaje ne misleći o porazu, siguran da ga oni samo oblikuju i podiču, da su mu hrana, a da su porazi i pobede, na kraju krajeva, samo predah, ili suprotni način za odgonetku iste životne situacije, jedinstvenog životnog puta.
Pisac svedoči o strašnom što je ugledao na dnu pritisnutom teškom masom mraka; o jezovitom urliku onoga koji se sunovratio kroz prozor bezmernih litica lobanje; o prozoru pukotine na kovčegu u koji je zakovano svo zlo našeg sveta, kroz koju se probila tanašna nit čudovišta što pipa, palaca i sikće začudnom snagom, prema nama, tragajući za procepom u opni, u kojoj, preneražena, drhti naša zaokupljena duša.
Ne može se pisca prevariti! NJegovo znanje je u njemu, njegove mere, stalno s njim. On sam, zna da je uvek izmedju apogeja i nadira, da je sav tu, u tom rasponu označenom blistavom zvezdom nad našim temenom, kojoj hrlimo, i tamnom, tihom tačkom ravno pod našim stopalima na metar dubine, što nas muklo i neprestano priziva...
Unutar tih žarišta sva je njegova odgovornost i svo ostvarenje.
Physeter catadon i nije slučajno izveo pred svedocima najdublje i najduže ronjenje o kome je čovek ikada do sada čuo. Pokazavši zabludu pobede i neosnovanost straha od poraza, otkrio je i piscu, i svima koji su spremni da budu ljudi, da priče opobedama i orazima izmišljaju i pričaju i u njih veruju samo oni “terribles simplificateurs”.
Svima će se, od udara nekakvog harpuna, pred očima gasiti svet, stišan i nestvaran, kao da je preko njega prebačena ona ista meka koprena istkana od daha i orske izmaglice, što je, s nežnom ironijom, 25. avgusta 1969. godine, u 13 časova i 24 minuta, spuštena preko poslednjeg ronjenja čudesnog PHYSETER CATADONA!
Kapetan onog kitolovca bio je u pravu: svi smo mi samo preveli i zapisali na naš jezik pesmu pokojoj se upravljao onaj kit kojega on i njegovih 37 mornara ne mogu zaboraviti.
Živeti se, ne mora; ploviti - da!”

Ferid Muhić
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime31/8/2008, 10:00 pm

Marija Bomarše:
"On je bio varalica, odvratan čovek koji me je, hladan i bezdušan, učinio beskrajno nesrećnom. Pre nego što sam ga upoznala, bila sam zadovoljna. Naravno, istina je, nisam nikako mogla zamisliti da bih mogla biti toliko srećna, ali isto tako nisam mogla pretpostaviti da ću postati tako nesrećna kao što me je on poučio. Zato ću ga mrzeti, gnušaću se njega, proklinjaću ga. Da, Klaviho, proklinjem te u dnu svoje duše; niko to ne sme saznati, ne mogu dozvoliti da to drugi saznaju, jer na to imam prava samo ja; ja sam te volela kao niko drugi, ali ja te i mrzim, jer niko kao ja ne zna za tvoju podmuklost. Dobri bogovi, koji raspolažete osvetom, prepustite mi je za trenutak, neću je zloupotrebiti, neću biti okrutna. Ugnezdiću se u njegovoj duši kada neku drugu bude zavoleo, ne da ubijem tu ljubav, to ne bi bila kazna, jer znam da bi je isto tako malo voleo kao i mene; on uopšte ne voli ljude, on voli samo ideju, misao, svoj veliki uticaj na dvoru, svoju duhovnu moć, sve njegove ljubavi koje su meni neshvatljive. Toga ću ga lišiti, i onda će upoznati moju bol. I kada bude blizu očajanja, sve ću mu vratiti, ali će meni morati biti za to zahvalan - tako ću biti osvećena."

S. Kjerkegor,
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime17/9/2008, 11:56 am

TVOJA I MOJA MISAO

Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora. Zatim, on se dize kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.
Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i vecerom.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao ti dopusta da vjerujes u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom, da zanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odjecu tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezujes za bogatstvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podrzava slavu i pokazivanje.Moja me savjetuje i moli da odbacim uvazenost i da je smatram zrncem pjeska bacenim na obalu Vjecnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usadjuje drskost i nadmocnost.
Moja u meni usadjuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa namjestajem od sandalovine prosarane sa draguljima i posteljama nacinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“
Tvoja misao te podstice da tezis za titulama i polozajima.
Moja me bodri na skromnu sluzbu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je drustvena nauka, vjerski i politicki rjecnik.
Moja je prosto nacelo.
Tvoja misao govori o zeni lijepoj, ruznoj, cednoj, bludnici, inteligentnoj i glupoj.
Moja u svakoj zeni vidi majku, sestru i kcer svakog covjeka.
Predmet tvojih misli su lopovi, zlikovci i ubice.
Moja iskazuje da su ti lopovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana, a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objasnjava, da kad covjek pravi zakon, on ga ili prekrsava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bijednika, sam je bijednik. Onaj, ko uzdize svoj prezir prema grijesnima, uzdize svoj prezir prema cijelom covjecanstvu. Tvoja misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa, svestenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su njezni, iskreni, casni, pravicni, ljubazni i o mucenicima.
Tvoja misao podrzava judaizam, bramanizam, hriscanstvo, islam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija ciji su razliciti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog Bica.
U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.
Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot; da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog zivota.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli, velicina naroda lezi u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim konferencijama, njihovim savezima i raspravama.
Ali moja proglasava da znacaj naroda lezi u radu - rad na polju, rad u vinogradu, rad na razboju, rad u stavaonici, rad u majdanu, rad na sjeci drveta, rad u uredu i u stampi.
Tvoja misao drzi da je slava naroda u njihovim herojima. Ona pjeva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Hanibala i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji Konfuchije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, Dzalal Eddin-el Rumi, Kopernik i Paster. Tvoja misao vidi moc u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu, odvaznosti i istini. Ma koliko jedan tiranin da istraje, on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku izmedju praktichara i idealista, izmedju dijela i sjeline, izmedju mistichara i materijaliste.
Moja shvata da je Zivot jedan i da se njegove tezine, mjere i tabele ne podudaraju sa tvojim tezinama i mjerama. Onaj za koga ti pretpostavljas da je idealist moze biti praktichan chovjek.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje, mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama: Posto se ti njome ponosis, ti je, takodje, velicas.
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i laznog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tudjinac u svom narodu i usamljen medju rodjacima i prijateljima.
Ti imas tvoju misao i ja imam moju.

Khalil Gibran
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/10/2008, 11:17 am

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donijela odluku sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Mozemo li ovaj tjedan smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu? Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem. Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s jutarnjim izmaglicama? reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i krila mojoj dusi. Kakav ces biti?
(SLOMLJENA KRILA)

Halil Džubran
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/10/2008, 6:54 pm

Paulo Koeljo - Alhemicar

...Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta
lako shvati da na svjetu uvijek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost
gube svaki značaj...
i samo postoji taj trenutak...
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/10/2008, 6:57 pm

" ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/10/2008, 7:00 pm

Neka mi samo niko ne kaze za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde
nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije,
nije on nevin. Skrivio je nešto pa makar i snu. Ako ništa drugo, majka
mu je kad ga je nosila pomislila nešto rdjavo. Svaki dabogme, kaze da
nije kriv, ali za toliko koliko godina sam ovde, ja još nisam našao da je
neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dodje taj je kriv,
ili se makar očešao o krivca.
Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da.
Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade
krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli
ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. ja ljude znam, krivi su
svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

I. Andrić, Prokleta Avlija
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/10/2008, 7:07 pm

SLAVUJ I RUŽA


Rekla mije da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža – kliknuo student – ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže.

Iz svojega gnijezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.

– Nema crvene ruže u cijelom mojem vrtu! – uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama. – Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život bijedan jer mi nedostaje crvena ruža.

– Evo napokon vjerna ljubavnika – reče slavuj. – Noć po noć pjevao sam o njemu, iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvijezdama, a sada ga vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvijet, a usne mu rumene kao ruža koju želi; ali lice mu je od ljubavi poblijedjelo kao bjelokost i jad mu se ubilježio na čelu.

– Sutra uvečer priređuje vladar ples – mrmljao je mladi student – a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj donesem crvenu ružu, plesat će sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem crvenu ružu, držat ću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame, i stezat ću ruku njezinu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mojem vrtu, pa ću sjediti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za mene i srce će mi pući.

– To je zaista pravi ljubavnik – reče slavuj. – O čemu ja pjevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocjenija od finih opala. Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu. Ne stječu je trgovci niti se može zamijeniti na vagi za zlato.

– Glazbenici će sjediti na svojoj galeriji – reče mladi student – i svirat će na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala. Plesat će tako lako da se nogama neće dodirivati poda, a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam – i on se bacio u travu, pokrio lice rukama i zaplakao.

– Zašto on plače? – zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis.

– Zbilja, zašto? – reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom.

– Zbilja, zašto? – šapne svojemu susjedu tratinčica nježnim, tihim glasom.

– Plače zbog crvene ruže – reče slavuj.

– Zbog crvene ruže! – zaviču oni – jako je smiješno!

A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmije se na sav glas.

Ali slavuj je razumio tajnu studentova jada te je šuteći sjedio na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustrijemi se u zrak. Proleti gajem kao sjena i kao sjena proleti vrtom.

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio, poleti k njoj i spusti joj se na grančicu.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. No ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže bijele – odgovori ona – bijele kao pjena morska i bjelje nego snijeg na planini. Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko staroga sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš.

Odleti slavuj k ruži što se plete oko staroga sunčanika.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže žute – odgovori ona – žute kao kosa morske vile što sjedi na jantarovu prijestolju i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi. Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš.

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.

– Moje su ruže crvene – odgovori ona – crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po oceanskoj spilji. Ali zima je sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruža cijele ove godine.

– Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja – uzvikne slavuj – jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio?

– Ima način – odgovori ruža – ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem.

– Reci mi – reče slavuj – ja se ne plašim.

– Ako želiš crvenu ružu – reče ruža – moraš je stvoriti pjesmom po mjesečini i obojiti je krvlju iz svojega srca. Moraš prsa nabosti na trn i pjevati mi. Cijele cjelcate noći moraš mi pjevati, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.

– Smrt je velika cijena za crvenu ružu – reče slavuj – a život je svakomu jako drag. Radost je sjediti u zelenoj šumi, motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mjesec u bisernim kolima. Sladak je glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu. Ali ljubav je bolja nego život, a što je ptičje srce prema ljudskome srcu?

Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u zrak. Preletio vrtom kao sjena i kao sjena projurio gajem.

Mladi je student još ležao u travi gdje ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima.

– Veseli se – dovikne mu slavuj – veseli se, dobit ćeš svoju crvenu ružu. Stvorit ću je pjesmom na mjesečini i obojit ću je krvlju iz srca svojega. Za uzvrat tražim jedino da budeš vjeran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen, a plamene je boje tijelo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj je kao tamjan.

Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumio što mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama.

No hrast je razumio i rastužio se jer je jako volio maloga slavuja koji je sagradio gnijezdo u njegovim granama.

– Otpjevaj mi posljednju pjesmu – šapne mu – ostat ću sam samcat kad tebe ne bude.

Tako je slavuj otpjevao hrastu pjesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča.

Kad je on otpjevao pjesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa bilježnicu i olovku.

– On ima formu – govorio je sam sebi, odlazeći gajem – to mu se ne može poreći, ali ima li čuvstva? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine umjetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao za druge. Misli jedino na glazbu, a svak zna da su umjetnosti sebične. Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova. Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi.

I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.

A kad je Mjesec zasjao na nebu, odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn. Cijele cjelcate noći pjevao je grudi nabodenih na trn, a hladni kristalni Mjesec nagnuo se i slušao. Cijele je noći pjevao slavuj, a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv istjecala.

Pjevao je najprije kako se ljubav rodi u srcu mladića i djevojke. A navrh ruže procvjetala je divna ruža, latica za laticom redala se kao što se pjesma redala za pjesmom. Bila je isprva blijeda kao magla nad rijekom, blijeda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih. Kao sjena nizina u srebrnu zrcalu, kao sjena ružina u ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.

Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu ružino stablo – jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža.

Slavuj pritisne jače uz trn, a sve glasnije i glasnije orila mu je pjesma jer je pjevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i djevojčinoj.

A nježna rumen sunula u ružine latice, kao rumen na mladoženjinu licu kad nevjesti poljubi usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još bijelo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce.

A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu stablo – jer će svanuti dan prije no što je dokončana ruža.

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija i uznositija bila je njegova pjesma jer je pjevao o ljubavi što se usavršuje u srcu, što ne umire u grobu.

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu. Crvenio se rub laticama, a kao rubin crvenjelo se srce.

Ali slavuju je sve slabio glas i krilašca mu lepršala, a oči se zamaglile. Pjesma mu je slabila te slabila i on je osjećao da mu nešto guši grlo.

A zatim ispjeva posljednji pjev. Bijeli ga je Mjesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnomu jutarnjemu vjetriću. Jeka ga je odnijela u svoju purpurnu spilju u brdima i probudila ovčare iz sna. Preletio je preko trske kraj rijeke i ona je javila moru glas.

– Gledaj, gledaj! – uzvikne ružino stablo – ruža je sada savršena – ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u srcu.

A o podne otvorio student prozor i pogledao – Divna li slučaja! – uzviknuo – evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam vidio ovakvu ružu. Tako je krasna da zacijelo ima dugačko latinsko ime – i on se nagnuo i otrgnuo je.

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.

Profesorova je kći sjedila na vratima i motala na vitao modru svilu, a pseto joj ležalo do nogu.

– Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu – reče student. – Evo najcrvenije ruže na svijetu. Večeras ćete je nositi kraj srca, a kad budemo plesali, pričat će vam ona kako vas ljubim.

Ali djevojka se namršti.

– Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu – odgovori ona – osim toga, kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja, a svatko zna da su dragulji vredniji nego cvijeće.

– Kunem se doista, vi ste jako nezahvalni – reče student zlovoljan i baci ružu na cestu gdje je pala u jarak i kola je pregazila kotačem.

– Nezahvalna! – reče djevojka. – Reći ću vam nešto, vi ste jako surovi; a napokon, tko ste vi? Samo student. Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak – i ona ustade i ode u kuću.

– Kako je ljubav glupa – reče student odlazeći. – Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvijek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da vjeruješ što nije istina. Zaista je sasvim nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratit ću se ja k filozofiji i učit ću metafiziku.

Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati.

Oscar Wild
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime6/10/2008, 12:20 pm

”Bela tvrđava” (odlomak iz romana)
Išli smo iz Venecije za Napulj. Turski brodovi su nam presekli put. Mi smo imali ukupno tri broda, а njihovim galijama, koje su se pomaljale iz magle, nije bilo kraja. Na našem brodu je u jednom trenutku zavladala panika i strah; naši veslači od kojih su većina bili Turci i iz zemalja Magreba vrištali su od radosti; iznervirali su nas. Naš brod je kao i druga dva okrenuo svoj pramac prema kopnu, na zapad, ali mi nismo mogli da ubrzamo kao oni. Naš kapetan koji se plašio kažnjavanja ako padne u ropstvo, nikako nije mogao da naredi da snažnije bičuju veslače. Kasnije sam dosta razmišljao o tome kako se čitav moj život promenio zahvaljujući ovom kapetanovom kukavičluku.
A sada, mislim, i da naš kapetan nije podlegao strahu koji je trajao kratko, da bi mi se život upravo tada promenio. Mnogi znaju da život nije unapred predodređen i da su, u suštini, sve priče lanac zasebnih slučajnosti. Ali, opet, čak i oni koji znaju ovu istinu, u nekom dobu svog života, kada se vrate i pogledaju unazad, zaključuju da su sve stvari koje su proživeli kao slučajnost ustvari bile neminovne. I ja am bio u jednom takvom dobu. I dok pokušavam da za jednim starim stolom napišem svoju knjigu, dok sanjam boje turskih brodova koji se pomaljaju iz magle poput utvara, razmišljam da je takav jedan period najpogodniji za otpočinjanje i dovršavanje jedne priče.
Kada je naš kapetan video da su se između turskih brodova druga dva povukla u maglu, osmelio se i ponadao da i mi svojom snagom možemo da prisilimo robove, ali već smo zakasnili, uz to nije mogao da sprovede korbače nad robovima koji su bili uzbuđeni zbog žudnje za slobodom. Više od deset turskih galija koje su razmicale razornu obojenu dimnu zavesu za tren oka su krenuli na nas. Naš kapetan je ovog puta doneo odluku da se bori, i da savlada, ali, ne neprijatelja, već pretpostavljam, svoj stid i strah.: dok je dao da se robovi nemilosrdno bičuju, naredio je da se pripreme topovi, ali njegova žudnja za borbom koja se kasno rasplamsala ubrzo se i stišala. Bili smo zahvaćeni snažnom bočnom vatrom, i ako se ne bismo odmah predali, naš brod bi potonuo, odlučili smo da istaknemo belu zastavu. Dok sam čekao turske brodove na sred mirnog mora, sišao sam u svoju kabinu, i kao da očekujem neke prijatelje da mi dođu u posetu a ne neprijatelje koji će mi promeniti čitav život, uredio sam svoje stvari, otvorio sam svoju malenu škrinju i zamišljeno prelistavao svoje knjige. Oči su mi zasuzile dok sam prelistavao stranice jednog toma koji sam u Firenci kupio za velike pare; slušao sam povike, uznemirene glasove i graju koja je dolazila spolja, pomislio sam da će me uskoro odvojiti od knjige koja mi je u ruci, ali sam želeo da razmišljam o onome što je bilo napisano na stranicama knjige. Kao da se u knjizi, među mislima, rečenicama i jednačinama nalazila čitava moja prošlost koju nisam želeo da napustim, dok sam mrmljajući čitao, kao da čitam molitvu, redove koji su mi slučajno privukli pažnju, poželeo sam da mi se cela knjiga ureže u pamćenje, tako da, kad oni dođu, da se svoje prošlosti ne sećam po njima već po, nekim dragim, s voljom i napamet naučenim rečenicama knjige, poput uspomena.
U to vreme sam bio drugi čovek koga su majka, verenica i prijatelji zvali nekim drugim imenom. Ponekad sanjam tu osobu koja je nekad bila ja ili bar tako sad mislim, i iz sna se budim u znoju. Taj koji me tera da se sećam izbledelih boja, zemalja koje ne postoje a koje ćemo kasnije zamišljati, životinja koje nisu živele, neviđenog oružja, imaginarnih boja, ima 23 godine, izučio je nauku u Firenci i Veneciji, verovao je da se razume u astronomiju, matematiku, fiziku i slikarstvo, takođe bio je jedan samoljubivac koji je prisvajao većinu stvari koje su bile izmišljene pre njega i pred svima se pravio važan.; nije sumnjao da će napraviti još bolje stvari; bio je jedinstven; znao je da je pametniji i kreativnijih od ostalih. Ukratko bio je običan mladić. Teško mi je da poverujem u to da taj mladić koji je sa svojom dragom razgovarao o svojim željama, planovima, svetu i nauci, i kome je bilo sasvim prirodno da mu se verenica divi, da sam to bio ja, i da sam nekad morao da izmislim prošlost kao što sam to često činio. Ali, sam sebe tešim, da će jednog dana, nekoliko osoba koje do kraja, strpljivo pročitaju sve ovo što sam napisao, moći da shvate da taj mladić nisam bio ja. A možda će, ti strpljivi čitaoci, razmišljati baš kao što ja sad razmišljam, da će se priča ovog mladića, kome je prekinut život dok je čitao knjige, jednog dana nastaviti sa mesta gde je stao.

Orhan Pamuk
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime15/12/2008, 3:35 pm

Iz knjige: Mirisni plodovi duše,Halil Džubran

Savršenstvo
PITAŠ ME,brate,kad će čovjek postati savršen.
Poslušaj moj odgovor:
Čovjek ide ka savršenstvu kad osjeti da je on bezgranični kosmos;da je on more bez obala;da je on vatra što vječno gori;da je on svjetlost što vječno sija;da je on vjetar,bilo da duva,bilo da miruje:da je u oblacima kad iz njih grmi,sijeva i kiša pada;da je u potocima,bilo da su raspjevani ili da plaču;da je u stablima i kad cvjetaju u proljeće i kad ogole s jeseni;da je u visokim planinama;u ravnim dolinama;da je u poljima,bila ona plodna ili neplodna.

Kad čovjek sve to osjeti,dospijeva tek na pola puta do savršenstva.Ako hoće da dosegne savršenstvo,valja da osjeti,ako uopće može osjećati,da je on dijete na majku oslonjeno;da je starac odgovoran za svoje potomke;da je mladić zalutao između želja i strasti;da je zreo čovjek što se bori sa svojom prošlošću i budućnošću;da je krijeposnik u svojoj isposničkoj ćeliji;da je prijestupnik u svojoj tamnici;da je naučnik među svojim knjigama i hartijama;da je neznalica u tmini svoje noći i svoga dana;da je monahinja u cvijeću svoje vjere i trnju svoje samotinje;da je prostitutka u kandžama svoje nemoći i potreba;da je siromah u svojim jadima i potčinjavanju;da je bogataš u svojim strastima i potčinjavanju istima;da je pjesnik u maglovitim večerima i blistavim svitanjima.
Ako čovjek može sve to iskusiti i spoznati,dospijeva do savršenstva i postaje sjenka božije sjene.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime22/1/2009, 2:06 am

Robovanje
Ljudi robuju životu, i zbog toga robovanja dani su im
prepuni poniženja i stradanja, a noći su im sve u krvi i
suzama.
Evo, minu sedam tisuća godina od moga prvoga roñenja
i do sada ne vidjeh ništa osim potčinjenih,
pozatvaranih i okovanih robova.
Obiñoh Zemlju od istoka do zapada, spoznah i tamu
i svjetlost života, gledah procesije naroda kako iz pećine
hrle u palače, ali do sada ne vidjeh ništa drugo do šije
povijene pod bremenom, ruke u lance vezane i koljena
savinuta pred idolima.
Pratio sam čovjeka od Babilona do Pariza, od Ninive
do New Yorka i vidjeh samo tragove njegovih okova na
pijesku uz otiske stopala, čuh samo kako doline i šume
odjekuju vapajima generacija i stoljeća.
Ulazio sam u dvorove, u hramove i bogomolje, stajao
uz prijestolja, žrtvenike i govornice, ali vidjeh samo
kako trudbenik robuje trgovcu, trgovac robuje vojniku,
vojnik robuje guverneru, guverner robuje kralju, kralj
robuje vjerskom poglavaru, vjerski poglavar robuje
idolu, a idol je samo zemlja od koje su ga sotone sazdale
te ga postavile na brdo lubanja. Ulazio sam u kuće
moćnih bogataša, u straćare nemoćnih jadnika, u sobe
ukrašene slonovom kosti i komadima zlata, u skloništa
ogrezla u očaj i zadah smrti, i vidjeh djecu kako se uz
mlijeko zadajaju robovanjem, vidjeh mladiće kako uz
alfabet usvajaju pokornost, djevojke kako se odijevaju u
poslušnost i potčinjenost, i žene kako liježu na postelje
pokornosti i podatnosti.
Pratio sam generacije od obala Gangesa pa do
Eufrata, do ušća Nila i Sinaja, do atenskih trgova i
rimskih crkava, do uličica Konstantinopola i londonskih
grañevina, i vidjeh samo robovanje što posvuda žrtvenike
ostavlja iako ga božanstvom nazivaju, vino i miomirise
mu pred noge izlijevaju i kraljem ga nazivaju,
tamjan pale pred njegovim bistama i prorokom ga
nazivaju, ničice pred njim padaju i zakonom ga nazivaju,
zbog njega meñusobno ratuju i rodoljubljem ga
nazivaju, njegovoj se volji predaju i Božjom sjenom na
Zemlji ga nazivaju, po njegovoj želji domove i zdanja
pale u bratstvom i jednakošću ga nazivaju, radi njega se
pregalaštvu predaju i bogatstvom i trgovinom ga
nazivaju. Sve su to brojna imena za jednu istinu i sve je
to mnoštvo ispoljavanja jedne suštine. Ta je trajna,
vječna bolest sa svakojakim simptomima i raznovrsnim
ranama; nasljeñuju ih sinovi od očeva kao što dah života
nasljeñuju; njeno sjemenje se stoljećima u tlo vremena
zasijava, kao što jedno godišnje doba daje ono što se u
drugo doba zasije.
Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju
naiñoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže
za prošlost predaka; što im duše tjera na klanjanje
tradicijama djedova; što im u mladićka tijela uvodi
drevne duše, kao u svježe grobove kosti stare.
Vidjeh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca
za ženu koju potcjenjuje; tjelesnu vezanost žene
za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije
stalo do života.
Vidjeh nijemo robovanje - kada su pojedinci
prinuñeni slijediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama,
njenim se ruhom odijevati, te se oglašavaju poput
odjeka i tijela su im nalik sjenama.
Vidjeh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u
jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi
pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se
ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju
i razbijaju.
Vidjeh prastaro robovanje - kako duše dječje padaju
sa prostranih nebesa u nesretne domove gdje nužda i
maloumnost druguju, gdje poniženje i očaj idu ruku pod
ruku te djeca stasavaju nesretna, žive kao prijestupnici i
umiru poročni.
Vidjeh odvratno robovanje -- prodavanje predmeta u
bescijenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se
naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost
blagošću, bojažljivost gordošću.
Vidjeh surovo robovanje - kada se nejaki strahom
tjeraju da govore, pa kazuju ono što ne osjećaju,
predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s
njima poigrava kao s krpama.
Vidjeh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po
zakonima drugoga naroda.
Vidjeh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi
krunišu kraljeve.
Vidjeh crno robovanje - kada prijestupnici svaljuju
sram na nedužne.
Vidjeh robovanje samom robovanju, a to je inercija.
Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je
dojadilo da gledam prohod naroda, sjedoh osamljen u
dolini silueta, tamo gdje se skrivaju sjene minulih
vremena i gdje počivaju duhovi budućih stoljeća. Tamo
vidjeh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u
sunce te je zapitah:
- Tko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gdje su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a
treći se još ni rodio nije.
Potom mi se izgubi iz vida, u magli.

HALIL DŽUBRAN
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/5/2009, 12:15 pm

Bajka o ljubavi



Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, pripremali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite, poput grudve je, sto se kotrlja niz breg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».


Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/5/2009, 12:19 pm

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Čarls Bukovski
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/5/2009, 12:20 pm

Tražim pomilovanje-

Desanka Maksimović

Žao mi je što ovoga puta neću moći i ja da tražim pomilovanje za vojnička groblja, za naivne, za nesvaćene i one koji se spotiču preko praga...

Ovoga puta tražim pomilovanje za ljubav, za one koji vole, za voljene, za sve one koji vole i greše.

Celog života sam želeo da volim, celog života sam žudeo za ljubavlju, nadao sam joj se svakog dana iza svakog ćoška, ispod svake klupe, u parku, u moru, na brdu, u tunelu! Tražio sam svetlo na kraju tunela! Tražio sam spas za svoju dušu, spas za svoje srce. Bio sam voljen i voleo sam, ali želeo sam još, bio sam sebičan. Nisam se zadovoljavao sitnicama koje život znače, želeo sam samo nju! Želeo sam moju zvezdu, moju zvezdicu, moj trn u oku, trn koji ne želim da izvadim, dodir koji govori, poljubac koji miriše, telo koje uzdiše, osmeh koji ostaje.

Onda je došla. Ušla je u mene, stopila se sa mnom, zaposela moju dušu, moje telo, moj um, drhtao sam, sanjao sam, stajao sam i poljubila me je! Poljubila me je, ona je mene poljubila! Sećam se tog poljupca, sećam se tog dodira, sećam se tih usana, sećam se tog šapata, te lepote prvog poljupca! I nije istina da je samo on pravi, kao u pesmi, svaki sledeći bio je još lepši, još duži, još stvarniji! Morao sam da joj odlazim i dolazim, ali svaki put kad sam odlazio, nisam odlazio sam. Nosio sam sa sobom i deo nje, nosio sam njene mirise, nosio sam njene uzdahe, imao sam na sebi njene poljupce, bila je na meni, bila je u meni, oko mene, čuo sam njene glasove, držao sam njene dodire, milovao sam njene meke svilene obraze.

Vraćao sam joj se i opet odlazio, ko lane me čekala. Mmmm, kako miriše, mmmm kako uzdiše, mmmm kao je volim! Desila mi se ljubav, desila mi se ljubav za kojom sam tragao celog života! Hmm, celog žvota! Nije još toliko dug, ali nije ni kratak! Imaćemo šta da pričamo našoj deci. Kako sam je upoznao, kako me je prvi put poljubila, i kako me je svaki sledeći put ljubila, kako su nam usne pucale od zadovoljstva, kako me je dodirivala, kako me je gledala, kako sam ja nju gledao, kako sam je terao da pešači petnaest kilometara po Zlatiboru, kako sam je grlio na Seni koja protiče kroz Pariz, kako sam je učio da pliva, kako smo šetali gradovima, kako sam se budio pored nje, kako me je čekala, kako sam joj odlazio i dolazio, kako sam je zaprosio, kako smo išli i tamo i vamo i ovde i onde, kako mi je oduzela ono što sam samo za nju čuvao, oslobodila je moje telo, moj um, dušu, srce. Prvo me je zaposela, a potom i oslobodila i čuvala samo za sebe! Neću se stideti najdraža naša nerođena deco da vam bilo šta od ovoga ne ispričam, podelićemo sa vama sve i biće nam zadovoljstvo da znate. Jer ljubav je i davanje! Ali i primanje! Jedno bez drugog ne idu. Govorio sam joj to i sećam se da je i ona meni govorila to! Volim da joj dajem svoju ljubav svakim satom, svakim uzdahom, svakim treptajem, pogledom , dodirom. Ali bez lažne skromnosti volim i da primim njenu ljubav! Greje me, štiti me, obavija me, dira me, mazi i stalno podseća...

Ali nekih stvari šu se stideti, ali ću ih isto tako ispričati. Skupiću hrabrost i reći! Neću se okretati, neću skrivati pogled, neću više ćutati, neću više dozvoliti ono čega ću se stideti! A stideću se svake njene suze, svake njene proplakane noći, svake njene samoće, svakog mog neodgovora, svakog mog nerazumevanja, moje neodgovornosti, moje lenjosti, neozbiljnosti i gluposti! Nije zaslužila i ne sme više zaslužiti. Ne smem dozvoliti, moram je spasiti, moram je imati, moram uvek biti tu i kad se smeje i kad baš mora da plače, neka plače na mom ramenu, neka plače u mom zagrljaju. Stisnuću je! Ona me je i naučila tom izrazu. Stisni me, stisnuću te! Volim da je stisnem, volim kad me stisne! Moram da je stisnem, moram da je podržim, moram da je imam, jer ona je moj svet, ona je moj život, ona je moj put, moj početak i moj kraj.

Kako bih je opisao, a da vam ne pokažem njenu sliku? Ona je Afrodita, Atina, Artemida, Hera, Hestija, Demetra. Ona je moje otkriće Amerike, ona je moj put oko sveta, ona je moje sletanje na Mesec, ona je moj Svemir, moj nemir, moja ceznja. Pitala me je koliko je volim. A ja samo joj odgovarao odavde do svemira i nazad! I jos dalje od toga. I volim je i želim je i trabam je i znam da i ona mene voli i želi i treba i hoće! Kako znam to! To se ne zna, to se oseća! Moram je spasiti, moram je imati, ne smem je pustiti da plače, ne smem joj dozvoliti da plače, stisnuću je. Biće moja i ja njen! Samo moja i samo njen!

Svi koji vole i greše! Želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je poljubila, želim da joj pokažem da nije pogrešila kada me je pozvala za svoj sto, želim da joj pokažem, moram to uraditi! Ljudi se ne menjaju, ili... Možda je u pravu što se tiče toga, ali mogu promeniti svoje navike, mogu promeniti svoje neozbiljnosti u ozbiljnosti, mogu promeniti svoje neodgovornosti u odgovornosti, mogu promeniti svoje živote, ako ne sebe. Moraju zbog nje, njenog veličanstva Žene, zbog sebe, zbog nas samih, zbog života, zbog naše dece!

Zato ne želim da je ostanem željan, želim da je želim, kao što sam je poželeo prvog dana kad sam je sreo, želim da joj dam, želim da mi da, želim da želimo do kraja života!

Zato i ja tražim pomilovanje za nju, za sebe, za našu decu, za sve ljude ovoga sveta koji vole, koji su voleli, koji ce voleti! Ne smem i neću da se predam, ne smem da odustanem!


Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime30/6/2009, 10:54 pm

San Sa “ Carica “

Beskonacno dugi mjeseci, neprovidni
svijet, potmula tutnjava, kovitlaci, potresi. Rijetki su bili trenuci
pocinka; s celom uz koljena, rukama obavivsi glavu, razmisljala sam,
osluskivala, zeljela da me nema. Ali, zivot je bio tu, kao providni
biseri, kao zvijezda koja se polagano okrece oko sebe. Bila sam
slijepa. Moje su oci bile uprte u taj drugi svijet, to drugo postojanje
koje se povlacilo iz dana u dan. Boje su mu bile ugasene, slike se
brkale. Tistala su me nemocna prisjecanja, pekla melanholija. “ Ko sam
? “, upitala sam Smrt koja je cucala uz moja stopala. Ona je zarezala I
nije odgovorila.
( 1 str. )

Dala sam mu ime Kralj Tigrova. Kad sam bila na njegovim ledjima, svijet
mi je bio pod nogama. Kad bi poceo da galopira, tijelo mi se raspadalo,
misli razlijetale na vjetru, bila sam ratnik na letecoj tvrjavi,
boginja na krilatim bornim kolima. Konacno su dosli srecni dani, slicni
podnevnom suncu koje oklijeva da zadje, proljecu koje kao d ace trajati
vjecno. Nebom jednog djetinjstva bez patnje nekoliko je puta proplovila
tuga nalik lakim I brzim oblacima, I beskraj se prepustao svjetlosti.
( 21 str. )

Uljuljkivana truckanjem, i ja sam plakala. Ljutila
sam se na svoju hladnocu, svoju tvrdocu. Mala Sestra me je voljela vise
nego ja nju. Ja sam bila drvo koje je rasprostrlo svoju krosnju iznad
citavog kraljevstva njenog zivota. Ona je bila prolaznica koja se
scucurila u mojoj sijenci. Bez mene, osusit ce se.
( 44 str. )
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime30/6/2009, 10:56 pm

Juce, kada sam dosao da te vidim, lice ti je bilo olovnoblijedo. Kosa
te je obavila poput crnog pokrova. Misleci da si mrtva, kriknuo sam od
ocaja. Tad sam uvidio da samo ti postojis, da na ovome svijetu
postojimo samo nas dvoje, a da je sve ostalo – puka sijenka,
izmisljotina, bezumni san. Cijeloga me je zahvatila neka vrucina.
Ponijet nekim sasvim vanrednim poletom, shvatio sam da sam u stanju da
umrem za tebe. Bezimene strepnje, nemiri koji me spopadaju od
djetinjstva, odjednom su nestali. Svjetlosti, konacno sam upoznao
ljubav!
( 130 str. )

“ Gospodjo, zasmijavate me. Vi koji
ste vatrena citateljka Svetih spisa, vi koji ste od djetinjstva
recitovali sutru pred nasom velepostovanom majkom, vi jos niste
razumjeli da se zakon nestalnosti nalazi u svemu, da je srce muskarca,
krhkije od staklene perle, nastanjeno nepostojanoscu? Nas suveren
nikada nije volio neku posebnu zenu. On ide za ljubavlju, svojim
treperenjima, svojim nebrojenim zenama I svojim stalno novim nasladama.
Ni vi ni ja ne mozemo se suprotstaviti hirovima njegovog srca, to bi
bilo jednako uzaludno I uobrazeno kao da hocemo da sprijecimo sunce da
sija I mjesec da opada. Mozemo odabrati samo pomirenost. “
( 155
str. )

Zahvatila me je ledena jeza. Ponovo sam vidjela onu
drazesnu blijedu djevojcicu koja je citala pri svjetlosti svijeca.
Ponovo sam vidjela prizor kad je, odjevena poput boginje, otisla u
jednu daleku zemlju da se uda za svog sudjenog. Moj je zivot bio
preveliko drvo koje je moje sestre lisilo svjetlosti. Obje su licile na
krhke cvjetove koje je oluja pocupala da bi ih spustila u podnozje mog
oltara.
( 161 str. )

U mojoj se dusi otvorio ponor, I ja
sam s podsmijehom gledala groznicavost ovoga svijeta. U sebi sam
zadrzala zivotni zar I odusevljenje buducnoscu. Bili su tu carstvo Tang
I njegove prostrane provincije. Milioni njegovih dusa postal su ogromna
porodica u kojoj sam ja otjelovljivala energicnu I autoritarnu majku.
Prevalila sam cetrdesetu. U ruci sam drzala nevidljivi mac koji je
razbijao sve iluzije. Zamah ostrice govorio mi je o tome koliko je
cvrst, leden I blistav. Vise nisam vjerovala u samilost ljudi.
Vjerovala sam u samilost bogova. Odvratila sam oci od patnje. Uprla sam
ih u zvijezde.
( 173 str. )

San Sa " Carica "
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime30/6/2009, 10:57 pm

Sad mi je slava bila neprijatelj. Iako sam bila Vrhovno bozanstvo I
Gospodar Svijeta, gubila sam kosu, zube I snagu kao I sva prosta
stvorenja. Sveti car koji okrece vrijeme I srecu ovog svijeta I sam je
zarobljenik tocka na cijem vrhu pocinje njegov sunovrat. Zivot, kao I
ljubav, hrani I izdaje, miluje a potom kaznjava. Bila sam puka
uzurpatorka koja je ukrala jednu krunu, jednu epohu, jednu kratkovijeku
iluziju.
( 284 str. )

“ U ovom postojanju ja sam samo
obicna smrtnica. Kao I svi carevi koji pocivaju u svojim grobnicama,
tako cu I ja zavrsiti u Zutoj Zemlji.Dok sam ziva, ja sam Gospodar
Svijeta. Kad budem mrtva, posjedovat cu samo skucenost mrtvackog
kovcega ! Gospodaru Laju, povucite se. Porodica je bolest od rodjenja.
Moja porodica je moja nemoc. Nisam je ja odabrala, bogovi su mi je
nametnuli. Ja I moja dinastija smo osudjene na nestanak . “
( 309
str. )

Zasto tijelo usahnjuje kad dusa, taj duboki glas, I
dalje hoce da se ono rascvjetava? Zasto je izmisljeno ogledalo,
laskavac zenstvenosti I njen dzelat ? Zasto sam ja, car dinastije Dzou,
Gospodar Svijeta, Bozanstvo na zemlji, opsjednuta svojim kratkovijekim
omotacem? Kad vec poznajem nebesku ljepotu, zasto I dalje s ocajnickom
ostrvljenoscu odrzavam svoje ovozemaljsko lice ? Zasto biram mucenje
ako vec tezim izbavljenju ?
( 323 str. )

Bog me je lisio zavjeta kako bi me ucinio vanvremenom, kako bi raznio moju dusu po zemlji:
Ja sam onaj bozur sto se crveni, ono drvo sto se njise, onaj vjetar sto sapuce.
Ja sam ona strma putanja sto hodocasnike vodi put nebeskih kapija.
Ja sam u rijecima, u usklicima, u suzama.
Ja sam opekotina sto prociscava, bol koja vaja.
Ja prolazim kroz godisnja doba, ja blistam poput zvijezde.
Ja sam sjetni osmjeh ljudi.
Ja sam popustljivi osmjeh Planine.
Ja sam zagonetni Osmjeh Onoga koji cini da se okrece Tocak Vjecnosti.
( 353 str. )
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime26/7/2009, 1:54 pm

''TRI RATNA DRUGA'' -E.M.R.

Ostadoh sam. Posamtrao sam stare, osvijetljene mape, lađe s pozutjelim jedrima, i mislio na nju. Rado bih je pozvao telefonom, ali sam se prisilio da ne ucinim to. Htio sam da ne mislim na nju toliko. Htio sam da je primim kao neocekivani dar koji donosi srecu, dar koji je dosao i koji ce otici, samo toliko i nista vise. Nisam htio dopustiti da se u meni razvije misao da bi ovo moglo biti nesto vise. Znao sam i suvise dobro da svaka ljubav nosi u sebi i zelju za vjecnoscu. Otuda i njene vjecite muke. Ne ostaje nista. Nista.

-Nisam se mogao osloboditi one slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena lijepa djevojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu njeznosti. Da me nije vec zahvatilo dublje no sto sam mislio i htio? Zasto sam otisao? Zasto nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno htio? Ah, proklet bio! Necu vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludio od nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo bijednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman val koji sve nosi...


-Patrisino lice, obasjano svjetloscu sa pozornice, bilo je tajanstveno. Sva se predala muzici. Volio sam je sto se nije oslanjala na mene niti me hvatala za ruku, cak ni pogledala, pa je izgledalo da na mene ne misli, da me je sasvim zaboravila. Mrzio sam kad se stvari mijesaju, mrzio sam priljubljivanje jedno uz drugo kad jednom ovlada ljepota i moc nekog velikog djela. Mrzio sam zanosne ljubavnicke poglede, trivijalno pripijanje, nepristojnu ovnovsku srecu koja nikada ne moze da se izdvoji i uzdigne. Mrzio sam sve te price o spajanju u ljubavi.Naprotiv treba sto vise da su razdvojeni i sto cesce da se udaljuju, pa se opet sastaju. SAMO ONAJ KOJI JE CESTO USAMLJEN, POZNAJE SRECU ZAJEDNICE. Sve srugo razara tajanstvo zudnje. U carobnu oblast samoce dopire osjecajno uzbudzenje, predanost duboko zanosu, moc prirodnih elemenata, bura, noc, muzika i ljubav...


-ZABORAVITI, TO JE TAJNA VJECE MLADOSTI.
STARI SE SAMO USLJED PAMCENJA.
SUVISE SE MALO ZABORAVLJA.


-PRAVA LJUBAV NE PODNOSI SVIJET!!!


-Stvarnost budi zelje, ali nikad ne moze
da ih zadovolji. Ljubav pocinje u covjeku, ali se nikad ne svrsava u njemu. Cak i kad je sve tu: i covjek, i ljubav i sreca i zivot, jos uvijek je sve to, po nekom strasnom udesu, suvise malo, i sto vece izgoleda, sve manje biva.



-Srecna sam.!
Stajao sam i gledao je. Bila je to samo jedna rijec, ali rijec koju jos nikada nisam ovako cuo. Poznavao sam zene, ali su to uvijek bili prolazni susreti i dozivljaji...Jedan cas zbunjenosti, jedan cas samoce, bjegstvo od sebe sama, od ocajanja, od praznine. Nista drugo nisam ni zelio, jer sam naucio da se covjek ni na sto ne moze osloniti, nego samo na sebe i ponekog druga. Sad sam najednom vidio da nesto predstavljam jednom bicu, prosto zato sto sam tu, da je ono srecno sto sam uz njega. Kada se to kaze, izgleda sasvim jednostavno; ali kad se o tome razmisli; onda je nesto zaista beskrajno. To moze covjeka sasvim da izmjeni. To je ljubav, pa ipak nesto drugo. Nesto za sta vrijedi zivjeti. MUSKARAC NE MOZE DA ZIVI ZA LJUBAV. ALI ZA LJUDSKO BICE MOZE. Htio sam nesto da kazem, ali nisam mogao. Tesko je naci rijeci kad nesto stvarno treba kazati. A kad nadzemo potrebene rijeci, ondab se stidimo da ih izgovorimo. Sve te rijeci pripadaju proslim vijekovima. Nase doba jos nema izraze za svoja osjecanja. Ona mogu da budu samo drugarska, sve ostalo nije pravo.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9743
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime26/7/2009, 1:59 pm

Meša Selimović "Derviš i smrt"


- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

- Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/8/2009, 9:34 am

Jedan, meni veoma zanimljiv, intervju sa Umbertom Ekom.

10.12.2007.
Galerija najboljih užasa, Umberto Eko

Razgovarajući o lepom i ružnom s Umbertom Ekom sigurno ćete biti silno zabavljeni, ali i silno zbunjeni, i to ne samo zato što profesor ima običaj da malo “propita” sagovornike, povremeno ih gledajući na način koji ne obećava prolaznu ocenu: “Nije problem u novinaru, već u samom intervjuu”, kaže Eko. “Još se sećam upozorenja Žaka le Gofa pre jednog intervjua za Nouvel Observateur: ’Umberto’, rekao mi je, ’moram ti postaviti i par kretenskih pitanja, inače mi neće objaviti tekst’.”

Ružnoća je, po Eku, jedna od onih tema koje bismo preteranom direktnošću mogli uništiti; da bismo to izbegli moramo se suočiti sa njenim protivrečnostima i poštovati njene tajne. “Nekada sam više voleo gradsku lepotu, tako prljavu i zastrašujuću. Sada radije boravim u prirodi. To dolazi sa starenjem.”

Da li smatrate da danas u italijanskim gradovima preovladava ružnoća?

- Mislim da je to tačno, urbani pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo novih objekata koji na kraju izgledaju nakaradno u svemu tome. Gradovi više spadaju u domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste: ne možete ga promeniti, ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu (Piet?) i na nju staviti karabinjersku kapu.”
Nastavlja: “Mislim da danas niko ne bi poveo rat zbog lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj prvi poveden zbog nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. Oni se u stvari i ne razlikuju mnogo od Brijatorea (italijanski biznismen, direktor Renoovog tima Formule 1, prim. prev.) koji se oženio Elizabetom Gregorači (manekenka, prim. prev.) samo da bi je mogao pokazivati okolo”.

Kad sam pomislio da su time sve moje dileme razrešene, Eko je započeo predavanje: “Postoji razlika između prirodno ružnog i umetnički ružnog, pri čemu je kod ovog poslednjeg ružno oslobođeno svoje predstave jer je predstavljeno na lep način. Znači, postoje tri fenomena: ružno samo po sebi, formalno ružno i umetnička predstava pomenuta dva fenomena”
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/8/2009, 9:35 am

Pomislio sam u tom trenutku kako i za novinare i za profesore važi ista stvar: u obe grupe postoje ljudi koji su u stanju da vam na najjednostavniji mogući način objasne Hajdegera, i oni drugi koji uspeju da naprave papazjaniju i od Erazma Roterdamskog. Nisam najsigurniji da li je Eko u ovom slučaju više Hajdeger ili Erazmo. U osnovi njegovog relativizma postoje, na primer, i apsolutno ružno i apsolutno zlo: “Uprkos optimizmu nekih metafizičara, na ovom svetu postoje stvari koje su užasno, neopisivo zle.”

Da li nas taj koncept upućuje na Boga?

- Ne nužno.

A da li ste vi vernik?

- Ars longa vita brevis. Za sada, predostrožnosti radi, nisam.
Eko se ne smeje svojim šalama. Kako bilo, čini se da postoje dva Eka – dok jedan govori, drugi sluša i kontroliše: “TV program ocenjujem po broju policajaca i žrtava. Sinoć sam odgledao jednu odličnu seriju o policajcima koji rešavaju zločine analizirajući kosti. Sviđa mi se i Eredit? sa Karlom Kontijem” (poznati italijanski kviz, prim. prev). U tom trenutku reaguje drugi Eko (lep ili ružan?): “Da se razumemo, volim da gledam i emisije koje se bave istorijom. Dešava se i da na Raisat naiđem na neku zanimljivu emisiju. Pre neko veče sam odgledao jednu odličnu o velinama (igračice, pomoćnice voditelja na televiziji, prim. prev.) koja bi bila autodestruktivna u nekoj drugoj produkciji”. Nakon toga reč ponovo uzima neozbiljni Eko, jedan od goliarda (vesele studentske družine; pokret je osnovao Pjetro Abelardo oko 1000. godine. Pokret još uvek postoji u Italiji i drugim evropskim zemljama, prim. prev.): “Ne mogu da odolim Fricijevoj emisiji, onoj o pogađanju profesija. Dosadna mi je, ali ne mogu da joj odolim. Jednostavno moram da saznam da li je tajanstvena ličnost mesar ili odgajivač pilića. Ja imam sasvim prosečan ukus: ako televizija već postoji – neka onda bude prava televizija. Ne ideš u javnu kuću ako želiš da upoznaš vojvotkinju.”

Da li je tačno da ste napisali Panelinu biografiju? (italijansk i pesnik i autor recitala, prim. prev.)

- Počeo sam da je pišem 60-ih godina zajedno s njim. Sretali smo se u Rimu, Panela se napijao i pričao zanimljive priče. Kada sam sve to sredio, pitao sam ga: “Sad nam treba samo završno poglavlje... mogao bi, recimo, obrazložiti svoja politička uverenja.” Nije mi rekao ništa. A znate li zašto? Jer ih jednostavno nema.

Umberto Eko napunio je 75 godina, ali je i dalje čio poput mladića, spava osam sati dnevno, jede sve, uživa u belom vinu, ali i viskiju i martiniju – o kojima takođe ima teoriju – ostavio je cigarete, ali uvek ima ugašenu cigaru u rukama i ne izgleda ni dan starije od 60 godina. Sve to, naravno, nije postigao zahvaljujući pomadama i zdravom životu. Nikada nije pomišljao na operaciju nosa ili neki drugi korektivni zahvat: “Nema sumnje da je lepota veoma unosan biznis. Sve se, u suštini, svodi na biznis: i religija, i filozofija, i bolest čak i patnja – pogledajte, na primer, prodavnice sa SM rekvizitima”.
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime3/8/2009, 9:36 am

Eko izgleda sasvim ležerno, oblači, kako se čini, prvo što mu dođe pod ruku (danas recimo ima jarkocrvene čarape i tanjušni kaiš). Možda je i to odraz njegovog veselog studentskog duha. Eko je jednom na Univerzitetu u Urbinu održao predavanje o članku koji je napisao za Espresso. Kao i prilikom tog predavanja, i sada rado koristi sinteze, analogije i paradokse. “Poslednju fotografiju napravio sam 1960. Tada sam, prilikom razgledanja nekih gotičkih katedrala, shvatio da sam slikajući naokolo zaboravio da gledam. Od tada, sve fotografišem ovom tikvom”, govori kuckajući se po glavi.

Njegova nova knjiga, koja će biti prevedena na 27 jezika, naslovljena je “Istorija ružnoće”. Reč je o istoriji umetnosti, sjajnoj antologiji sastavljenoj od slika umetničkih dela i interesantnih komentara. Tačno je da je svaka knjiga sastavljena od drugih knjiga, svaki red je referenca za sebe. Pa ipak, ova je knjiga drugačija. Ona je pravi dinjan, što na arapskom znači antologija, na kome možete videti prave šeike i ostale predstavnike više klase; divan rezervisan za najbolje.

Tako u ovoj galeriji najboljih užasa možete videti sve – od Rubensove Meduze do zvonara crkve Notrdam, od Grinvaldovog Raspeća (Matthias Grünenjald) do Isusa kako ga je predstavio Mel Gibson, od kripte s mumificiranim ostacima monaha iz Palerma, do Bošovog Đavola (Bosch), od Prijapa iz Pompeje do Perikolijevog Ajnštajna (Tullio Pericoli), od Dišanove Monalize s brkovima, od Boafarovog palca (Jacljues André Boiffard) do Katelanove dece na vešalima (Maurizio Cattelan).

Dok lutajući uličicama Monte Čerinjonea pratimo fotografa, shvatam da Eko ovde predstavlja neku vrstu zaštitnog znaka, iako je mali broj meštana pročitao njegove knjige i iako ne shvataju da jednog profesora ne čini vrednim broj objavljenih knjiga već broj studenata koje je obrazovao. A Eko je obrazovao mnoge i oni su svuda – na univerzitetima, u izdavačkim kućama, po novinskim redakcijama. Ukratko, mislim da niko od meštana nema predstavu o tome da je Eko obrazovao čitavu jednu generaciju, čitavu jednu političku misao, koja je još uvek dominantna u Italiji – sećam se eseja Apocalittici e integrati (esej u kome Eko preispituje pozitivne i negativne strane književnosti za mase, objavljen 1964, prim. prev.) ili onoga o Majku Bonđornu (Mike Bongiorno, poznati italijanski TV voditelj, prim. prev.). “Nedavno sam ga sreo u milanskoj prefekturi. Prišao mi je i zahvalio se što sam napisao knjigu o njemu. Iskreno govoreći – rekoh mu – u pitanju su tri stranice. Pozvao me je nekoliko dana kasnije da gostujem u njegovoj emisiji.” Eko ne komentariše moju konstataciju da bi ga mnogi rado videli kao doživotnog senatora (zvanje koje predsednik Republike dodeljuje najzaslužnijim eksponentima naučnog, umetničkog, književnog i društvenog života zemlje, prim. prev.), ali iz njegovog pogleda vidim da mu se to ne bi svidelo.
U ulici Bateli, na stepeništu, ispred banke i u bašti kafića prati nas neprestani šapat: “Dolazi Eko... eko... eko.”

Eko ovde živi sam – bez supruge i dvoje dece, bez unuka Manuela i bez p rijatelja “koji stalno vise ovde i nikako ne mogu da ih se otarasim”. Najkomplikovaniji posetioci su rođaci njegove supruge, Nemice: “Istina, zovemo ljude u goste, ali se zna da je to reda radi. Obećavamo da ćemo se čuti telefonom, ali na kraju niko nikad ne zove. Ali Nemci to shvataju bukvalno.”(...)

Prelazimo na razgovor o drugoj posebnoj vrsti lepote (i ružnoće): nije reč o nečemu što se vidi, već o onome što se radi. “Zamislite ruku koja prelazi preko svile. Borhes, koji je bio slep, jednom je prilikom rekao da je kod Šekspira naišao na izraz ‘gluv za boj’, zatim je citirao Oskara Vajlda koji se čoveku koji je stalno stavljao pogrešne kravate obratio rečima: ‘Vi mora da ste gluvi?’ Šta je lepo jednom slepcu? Poznata je legenda o Stiviju Vonderu i Reju Čarlsu: susrevši se jednom prilikom obojica su prokomentarisala – ’Vidiš da nismo baš toliki baksuzi – zamisli da smo rođeni kao crnci!’”

Najzanimljiviji delovi njegove knjige o ružnoći u stvari su kratki, često zaboravljeni tekstovi koji i predstavljaju âme de papier: oni ne otkrivaju samo intelektualnu stranu ličnosti, već i onu emotivnu, i nije toliko važno ko je napisao te tekstove, već ko ih je sakupio. Među njima je, na primer, i Bertinelijev esej naslovljen Koliko je ružna Božanstvena komedija, pa zatim Prustova Čar lošeg ukusa, Papinijeva izjava ljubavi ratu, Gogoljev nos, oda ružnoj ženi, itd. Tu možemo naći i preterivanje u preterivanju oličeno u pesmi koju je Lorenco Steketi posvetio ženi koja ga je odbila: /Dok zaboravljena budeš ležala pod prljavom zemljom/ s božjim krstom zabijenim nad kovčegom tvojim/ dok ti obrazi budu trulili oko rasklimanih zuba/ i kroz prazne očne duplje budu gmizali crvi.../
Da li je ružno sudbina lepog? Pogledao sam Eka i pitao ga da li je to pitanje suviše glupo. “Pa dobro, da je pametno, vi biste bili profesor semiotike u Bolonji”, odgovorio je. “Ali ne brinite, i sam ponekad postavim isto pitanje vodoinstalateru.” Šaša je jednom prilikom izjavio da je budala sudbina inteligentne osobe.

Il V enerdi della Repubblica
Intervjuisao Frančesko Melo
Priredila i prevela sa italijanskog Milana Babić
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/8/2009, 12:16 pm

Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.

Za siromaha u ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, počnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mučenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tiče, bio u pravu. Pred neminovnošću klanice ne razmišlja se mnogo o budućnosti, čovek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini način da nekako zaboravi to telo, koje će mu sutra odrati odozgo do dole.


...

Tako sam posredstvom Loline guzice primio poruku jednog novog sveta. Ali Lola nije bila samo telo, da se razumemo, krasila ju je i ljupka glavica, malo surova zbog sivoplavih očiju koje su bile malko iskošenih uglova kao u divljih mačaka.

Dosta mi je bilo da je pogledam u lice, pa da mi voda udari na usta kao od reskog vina, oštrog kao čelik. Kratko rečeno, oči oštre, bez imalo one ljubazne, komercijalne živosti, istočnjačko-fragonarske kao oči ovamo u nas.

Često smo se nalazili u susednoj kafani. Sve brojniji ranjenici šepali su ulicama, često dronjavi. Za njih su organizovali sakupljanje priloga, "Dani za ove, dani za one", a naročito za organizatore "Dana". Lagati, ljubiti, umreti. Bilo je odnedavno zabranjeno preduzimati bilo šta drugo. Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu.


L.F. Selin, mesto iz knjige PUTOVANJE NAKRAJ NOĆ
Nazad na vrh Ići dole
Ptica

Ptica

Broj poruka : 524
Datum upisa : 17.04.2008

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/8/2009, 12:17 pm

Postadoh sam sebi najljući neprijatelj. Ništa nisam toliko želeo učiniti a da se u isto vreme ne bih toga mogao i odreći. Čak i u detinjstvu, kad mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatao sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžujući život koji nisam sam tražio. Sve egzistenicje oko mene bile su promašene ili, ako i nisu bile promašene, bile su smešne. Osobito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvatala od ljudi koji su uspeli u životu. Imao sam razumevanja za greške, ali me nije zbog toga hvatala muka. Tu je posredi bila prava pravcata negativna osobina, slabost koja bi nabujala već pri pogledu na ljudsku bedu. Nikada nisam nikome pomogao u nadi da time činim dobro; pomogao bih samo zato što drugačije nisam mogao. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce - ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i, kad bi ga bilo, mislim da bih, kako sam često pomišljao, mirno izišao pred njega i pljunuo mu u facu.



Henri Miler, mesto iz knjige JARČEVA OBRATNICA
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime28/5/2010, 12:55 am

(одломак)

Када је од царице Јелене издворио Јефимију, Угљеша беше достигао зрело животно доба. Могао је да јој буде ослонац. И много да јој да. Сопствену породицу, сигурност, љубав. Да је желела ишта његово. Јер он је заиста волео. Та се љубав ширила најчистијим пределима његовог бића. Али она је и њу видела као незасито частољубље. Душу је пред њим затворила. Срце оградила. И он ничим, ничим својим није могао да пробије те бедеме. Чинило јој се, ако му одоли, неприступачна и недоступна, биће то победа врлине над сваковрсним демонским подметањима. А можда је то био њен највећи грех. Можда је Господ од ње хтео жртву. -Како да несавршено људско биће зна где је грех и стварни непријатељ? И шта је тек допуштење, а шта воља његова? Зашто нам Господ не каже? Зашто нам јасно не различи путеве? Па да једнина одлука човекова буде хоће ли кренути путем греха или путем врлине...

Игра Анћела-Љиљана Хабјановић Ђуровић

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime28/5/2010, 1:21 am

Спознала је да се оно највредније само душом може дати и примити. "По свим мерама земаљским могла бих себе назвати срећном женом.Па откуд онда овај неспокој у мени? Овај потмули страх који ми гоча сваку сладост. Ова црна слутња која ми сваку радост копреном покрива", питала се. Негде дубоко у себи сећала се да је срећа само предах измећу два бола. Да је време среће само храна којом нам Господ даје снагу да издржимо велику несрећу. Ту несрећу је, у ствари, чекала. Зато се бојала.

Игра Анђела-Љиљана Хабјановић Ђуровић

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime31/5/2010, 1:51 pm

Onoga dana kada si me rastužio ćutanjem, rekao si mi najvažnije. Naučiti ne znači saznati iz knjiga. To znanje je tuđe iskustvo. Mudrost koju je neko drugi stekao. Ono može da uputi čoveka. Da mu objasni ponešto. Da mu bude na duhovnu korist. Ali čovekovo ostaje samo ono što oseti u srcu. Što doživi svakom svojom mišlju i damarom. Što mu oblikuje dušu.

Igra Anđela(Ljiljana Habjanović Đurović)

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime31/5/2010, 2:12 pm

"Живим како морам. Како ми је Господ рекао, као свака жена. Свићи чеш се и ти. Научићеш да је женама живот чекање. Самоћа. Стрепња. Страх. И так понекад, и помало, радост. Тако је увек било. Научићеш и нешто горе. Љубав ће те твоја научити. Страх твој . Своју ћеш срећу мерити туђим несрећама. Што је страшнија пропаст око тебе, чиниће ти се да те Бог више воли. Лићеш сузе вреле захвалности Њему, милостивом, који ти је најмилије поштедео погибељи, а тебе бола. И то је наша судбина, Милице. Властелинка или недостојан родом, жена је увек жена. Она чује само глас свога срца. И по заповести тога гласа (ЖИВИ)!"

Игра Анђела(Љиљана Хабјановић Ђуровић)

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
Bajka

Bajka

Ženski
Broj poruka : 403
Location : u srcu
Humor : smejem se
Datum upisa : 26.06.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime21/7/2010, 4:22 pm

Jedanput, dok je Diogen sedeo ispred svoje bačve i sunčao se, posetio ga je Alexandar Veliki. Stao je ispred mudraca i upitao ga da li ima nešto što želi, a on će mu odmah ispuniti želju.
A Diogen je odgovorio "Onda bih voleo da se malo pomeriš u stranu, kako bi Sunce moglo da sija na mene". Tako je Diogen pokazao da je i bogatiji i srećniji od velikog vojskovodje. On je jednostavno imao sve što je želeo.

''Sofijin svet''
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime2/8/2010, 3:43 pm

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirenem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš. Gledaj , jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako čljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim. Šta hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me gledaju ovako ovi stari ljudi?
Gle , slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići , mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo , svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, znapred sam osećao topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi. "Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite. Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji. Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići.
U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhtućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga , a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi;stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku. Oko nas se vijugali fenjeri. Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda. Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će raniata da se sruši.
Mi smo stigli pod šume i pođostmo pešice ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne; ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je , sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, aona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivana pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile naizmerno mile; samo se bojala:misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je voja glazba..


...prelepo...

Dnevnik o Čarnojeviću-Miloš Crnjaski

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
Skarlet

Skarlet

Broj poruka : 0
Datum upisa : 25.11.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime26/11/2010, 4:06 pm

" Sve potiče iz nas samih, naših mana, grešaka, tačnije grehova, pa ćemo se truditi da borbu, kao pravi junaci, ne vodimo više sa stvarnim ili izmišljenim neprijateljima spolja, već sa sopstvenom nedonoščadi i "tumorima" duše i tela."

"Samo dela ljubavi ostaju" Vladeta Jerotić
Nazad na vrh Ići dole
Skarlet

Skarlet

Broj poruka : 0
Datum upisa : 25.11.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime26/11/2010, 4:14 pm

"I tako, on je nedeljama živeo ne sumnjajući ni za trenutak u pobedu pravde, ljudske istine i ljubavi; ne kao zanesenjak koji želi čudo, nego kao fizičar koji je pred završetkom nekog nepogrešivog opita...Sad se sve srušilo...Koliko sramote!
Hladan bes pun prezira, stezao mu je grlo. Još nikad se nije osećao tako teško uvređen.
Nije bio toliko ogorčen i obeshrabren, koliko postiđen i ponižen: ponižen zbog učmale volje širokih masa, zbog neizlečive ljudske osrednjosti i nemoći razuma."

"Porodica Tibo" Rože Marten di Gar
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:46 am

Ne mozete zamisliti kakva tuga i srdzba
obuzimaju dusu kada veliku ideju, koju
odavno postujete kao svetinju, dohvate
nevesti ljudi i izvuku je na ulicu pred
glupake kakvi su i sami. I najedanput je
nadjete na trznici starezi, u prljavstini,
naopako namestenu, bez proporcija,
bez harmonije - kao igracku kod nerazumnog
deteta.
I ne mozete je vise prepoznati.

(Dostojevski

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:47 am

Cim možemo nekom coveku da kažemo jasno
i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo
posve odredeno cime je to i kada ucinio,
to znaci da smo mu uvredu oprostili ili
smo spremni da to ucinimo. Muka je dok
uvredu nosimo cutke u sebi.

(Ivo Andric

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:48 am

Covek, koji nema muzike
u sebi,
Kojeg ne uzbudjuje sklad
nežnih tonova,
Sklon je izdajstvu,
razbojništvu i podlaštvu
Njegova duša je mracna
kao noc
Njegove namere tamne kao
Erebus:
Ne veruj takvome!
Slušaj muziku!

(Šekspir: Mletacki trgovac

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:49 am


Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje
velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri
i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz
vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag
u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo
davno izišli, mi bismo ih opet ugledali.
Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive
i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

(Ivo Andric - Deca

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:52 am

"...Na stolu sam našao komad papira
na kojem je pisalo:
Život se ne može odlakrdijati, ne može se
odenuti u pozorišne kostime. Ima i onih
kojima na kraju preostane samo bol,
nemilosrdni, bezlicni bol, koji nije ni
za šta dobar, nicemu ne služi osim da boli.
Potom se zakopaju u tamu i dubinu svoje tuge,
koja samo njima pripada, u to beskrajno okno,
taj mracni rudnik koji se na kraju
obruši na njih, a oni onda ostaju tamo zauvek,
bespomocni i nema im spasa."


(Dario Džamonja - Price (Suze Klovna)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime23/11/2012, 8:54 am


Ne može se voleti ono što se ne poznaje.
Bilo da je rec o coveku ili o narodu.
Budite sigurni da svi oni koji svoj
narod prestaju da razumeju i gube vezu
sa njim, odmah i u istoj meri gube
i veru oceva, postaju ili ateisti
ili ravnodušni ljudi."


(F. M. Dostojevski "Zli dusi"

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Zar ptica

Zar ptica

Ženski
Broj poruka : 0
Godina : 45
Location : Vorteeeeeeex :)
Humor : Mama,sta znaci NORMALNO? To je program na ves masini ,duso.
Datum upisa : 24.11.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime18/1/2013, 8:30 am

"Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života." - Hese.

____________________________________________
http://izpepela75.blogspot.com/
Proza-citati - Page 2 185499fkwlunybl0
https://www.youtube.com/playlist?list=PL9829182DD3887760&feature=plcp

Opijam se dragi ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
http://lenka98.blogspot.com/
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/2/2013, 6:28 pm

Poslednja mudrost

Prosao je svakom cestom i ubo se na sve trnove. Ranilo ga u pete i stegna, drvlje i kamenje.Ali kada je pruzio ruku da ubere vjenac cvjeca,sabrao je samo rukovet razocarenja.
Rumeni plodovi ukazase se ispunjeni pepelom. Najlepsi osmesi prirode predapsase ga svojim pelinom i svojom cemerikom. I on se pitao:
-treba li od svake lepote da kusam samo njenu gorcinu? Moram li da od svake ljubavi saberem samo njenu tugu?
Kada je dizao oci ka nebu video je uvek ista sunca i meseca.
A ako mu se cinilo da igde ljudska patnja nailazi milosti,bilo je u oku deteta i na mjesu jagode.

Tin Ujevic

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/2/2013, 6:29 pm

Ko nista ne zna,nista ne voli. Ko ne ume nista, ne razume nista. Ko nista ne razume, bezvredan je. Ali onaj ko poima, taj i voli, zapaza, vidi... Vise se voli ono o cemu se vise zna... Ko god zamislja da svako voce sazreva u isto vreme kad i jagode, ne zna nista o grozdju.

PARACELSUS

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/2/2013, 6:30 pm

Jeste li...

Jeste li se ikada usprotivili nasilniku?
Jeste li ikada pljunuli u lice ucenjivacu?
Jeste li ikada ustali u odbranu slabijeg?
Jeste li ikada rekli da laze, mocniku koji je lagao?
Jeste li ikada uspeli da posmatrate klevetnike?
Jeste li ikada sprecili podlu intrigu?
Jeste li ikada ustali u odbranu nevinog?
Jeste li ikada ucinili nesto dobro, stavljajuci zivot na kocku?
Ako jeste, niste uzalud bili covek,
a ako niste, ne znam zasto ste se uopste rodili kao covek,
mogli ste se roditi kao crv, mis ili muva.

Dragan Jeremic

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime10/2/2013, 6:33 pm

"Svetlost misli da je najbrza... Ali gde god da stigne tama je vec tamo i odavno je cheka"


Terry Prachet

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Proza-citati - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Proza-citati - Page 2 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Proza-citati
Nazad na vrh 
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: