Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe)

Sam

Od djetinjstva ja ne bjeh kao,
Drugi–ja gledati nisam znao.
Kao drugi–dusa nije htjela.
Strasti iz skupnog primati vrela.

Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voljeh–voljeh sam.

Tad se–u djetinjstvu–u zori,
Burnog zivota moga–stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna sto jos me mami sva;
U bujici sto se pjeni.
U crvenoj gorskoj stijeni.
U suncu sto kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.

U mutnji sto nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji,groma rici.
U oblaku sto po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Lici na demona pravog.

Eldorado

Kroz žar i hlad
Taj vitez mlad,
Prepreke silne svlado –
Uz pesme poj,
Jedan sni boj:
On traži Eldorado.

Al’ starost, gle,
Ne njega gre –
Srce, o gde si mlado?
Sve odno vrag,
Nigde ni trag –
Toj zemlji Eldorado!

Očaja plen –
Kad! Srete sen:
- Senko, bratska nado,
Kaži mi ti
Gde li se skri
Ta zemlja Eldorado!

- Prejezdi Um,
meseca Hum,
Pa hvataj drum, o jado –
Ne budi len
- Reče mu sen –
Tražiš li Eldorado.

HELENI

Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.

Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.

Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!

ZA - ŠUMARCI GDE...

Šumarci gde, u snovima, gledam
ptice čija radost ječi,
jesu usne - tvoj napev jedan
usnama stvorenih reči -

Tvoje oči, optočene u nebu srca,
tad spuste pogled modar,
o bože, na moj duh koji grca,
kao sjaj zvezda na odar -
tvoje - tvoje srce! - budim se i dišem
i spavam da sanjam do dana
istine koju zlato ne može kupit više
svim svojim tričarijama.

Ukleti dvorac - iz pripovjetke "Pad kuće Ašera"

I
U dolini zelen-sveta
Uz anđela dobrih trud -
Dizao se dvorac - žud -
Zracči dvorac neboleta.
Vrhovnik mu Mis'o divna
Vladar-knez -
Serafimska sjajna grivna
Dvorac kao zlatovez.

II
Stegovi od zlata plave
Vijori im svetli baj -
Davne slave Prediskonski dobačaj.
A čuv svaki što doleta
Slatka leta
Niz bedeme zelen-sveta
Mirisima zanoveta.

III
Tanci im uz lira poj,
Putnici, na zanos svoj,
Kroz dva okna zračna slede
Gde duhova pleše roj -
Uz prezvučne redoslede -
Oko trona - slavoluk -
A na tronu, u porfiru,
U tog slavlja zvučnom piru
Vladar sedi - nebozvuk.

IV
Biser, rubin, svud se grle
Na kapiji dvorca-sna -
Kroz kapiju lete, hrle,
Slašću koja nema dna -
Sve odjeci, čiji glas
Neodolno peva Kneza -
Slavljem spreza, sviju veza.
Veleuma: znanje, spas.

V
Al' utvari, zle, prebrižne
Nasrnuše na taj kraj -
Ojadiše nepostižne -
Ne sviće im rumen sjaj -
Sva je ona slava drevna,
Sva je ona jarka cvast:
Tamna priča davnosnevna -
Prohujala mudrovlast.

VI
Pa kad putnik danas, gledne
Kroz dva okna krvav ruj,
Vidi senke nedosledne,
Uz razdešen svirke bruj -
Utvarna se tiska rulja,
Goroganske avet-kćeri,
Kroz kapiju mutno kulja
Kikotom se stravnim ceri.

Reci

Prelepa reko! dok tvoj pramen
kristalno čist treperi,
ti žarke si lepote znamen
- srce neskrito ljupko -
smelih draži klupko
u starog Alberta kćeri;

Kad ona tvom se valu smeši -
što trepti kroz odsjaje -
tad od svih potoka lepši
njen poklonik postaje;
jer, kao tvoj val, on sred srca
lik čuva njen duboko -
i drhti dok se nad njim zrca
duše joj željno oko.

Edgar Alan Po

Ligeja
(1838.g)


Ne mogu, po cenu spasenja, da se setim kako sam se, kada, pa ni tačno gde, prvi put upoznao sa gospođom Ligejom. Mnoge su godine minule otada, i moje je pamćenje oslabilo od goleme patnje. Ili, možda, ja ne umem sada da dozovem u sećanje te pojedinačnosti, zato što su, uistinu, narav moje drage, njena retka učenost, njena jedinstvena a ipak mirna lepota, i uzbudljiva i zanosna rečitost njenog tihog melodičnog govora, prodirali u moje srce tako postojano, ali postupno i krišom, da behu nezapaženi i neznani. Ipak, verujem da sam je prvi put i najčešće viđao u nekom velikom, starom, oronulom gradu blizu Rajne.
O svojoj porodici – zacelo mi je govorila. Da je pripadala dalekoj starini, o tome nema sumnje. Ligeja! Ligeja! Utonuo u nauke čija je priroda više no išta drugo podešena da umrtvi utiske spoljašnjega sveta, ja tom milom rečju jedino – Ligejom – dovodim u maštu pred svoje oči lik one koje više nema. I sada, dok pišem, sinu mi u pameti sećanje da nikad nisam saznao porodično ime one koja je bila moja prijateljica i moja verenica, koja je postala moj sadrug u naukama, i konačno moja voljena supruga. Je li to bila nestašna opomena moje Ligeje? ili je to bio ispit jačine moje ljubavi, što o tome nikad nisam pitao? ili je to bila neka moja vlastita ćudljivost – ludo romantično prinošenje žrtve na oltar najstrasnije odanosti? Ja se tek nejasno sećam same te činjenice – pa je li čudo onda što sam potpuno zaboravio okolnosti iz kojih je ona nastala i koje su je pratile? I, zaista, ako je ikad onaj duh koji se zove Romantika – ako je ikad ona bleda i lakokrila Astarta idolopokloničkog Egipta stolovala, kao što kažu, nad zlokobnim brakovima, onda je ona najizvesnije stolovala nad mojim brakom.
Ima, međutim, jedna mila uspomena u kojoj me pamćenje ne ostavlja. To je osoba Ligejina. Rastom je bila visoka, pomalo vitka, i, u njenim poznijim danima, čak mršava. Uzalud bih se trudio da naslikam veličanstvenost, mirnu spokojnost njenog držanja, ili nepojmljivu lakoću i gipkost njenog hoda. Dolazila je i odlazila kao senka. Nikad nisam drukčije primetio da je otvorila vrata moje sobe za rad i ušla unutra, sem po dragoj muzici njenog tihog umilnog glasa, kad bi svoju mermernu ruku spustila na moje rame. Po lepoti lica nijedna joj moma nije bila ravna. To je bio zračni sjaj opijumskog sna – vazdušasto i poletno snoviđenje, pomamnije božanstveno nego što su maštarije koje su lebdele oko usnulih duša kćeri Dela. Ali ipak njene crte ne behu od onog pravilnog obrasca koji su nas lažno učili da obožavamo u klasičnim tvorevinama paganaca. "Nema savršene lepote", kaže Bekon, lord Verulamski, govoreći pravo o Svima oblicima i rodovima lepote, "koja u srazmeri ne bi imala i nešto neobičnosti". Pa ipak, iako sam uviđao da crte Ligejine ne imađahu klasičnu pravilnost – iako sam opažao da njena ljupkost bejaše zaista "savršena", i osećao da je prožeta znatnom "neobičnošću", ipak sam uzalud pokušavao da otkrijem tu nepravilnost i da uđem u trag mom vlastitom opažanju "neobičnog". Posmatrao sam pomno crte visokog i bledog čela – ono je bilo besprekorno – kako je zaista hladna ta reč kad se primenjuje veličanstvenosti tako božanstvenoj! – kožu koja se nadmetala sa najčistijom slonovačom, upadljiv obim i spokojstvo, blagu isturenost krajeva iznad slepoočnica; i onda, kao gavran crne, sjajne, raskošne, i prirodno kovrdžave vitice, koje pokazivahu svu snagu homerovskog epiteta, "zumbulaste"!
Gledao sam nežne linije nosa – i nigde sem u ljupkim medaljonima Hebreja ne videh slično savršenstvo. Tu bejaše ista raskošna glatkost površine, ista jedva primetna težnja ka orlovskom, iste skladno izvajane nozdrve što odaju slobodan duh. Gledao sam slatka usta. Tu bejaše zaista trijumf svega nebeskog – veličanstven oblik kratke gornje usne – mek, sladostrasni drem one donje – nestašne jamice i rečita boja – zubi od kojih se odbijao, sa bleskom mal'ne prepadnim, svaki zrak nebeske svetlosti koji bi pao na njih u njenom vedrom i spokojnom a ipak najrazdraganijem od svih osmeha. Ispitivao sam oblik brade – i tu sam, isto tako, video nežnost širine, mekotu i veličanstvenost, punoću i oduhovljenost Grka – crte koje je bog Apolon otkrio samo u snu Kleomenu, sinu Atinjanina.
I onda sam ponirao u krupne oči Ligejine.
Za oči nemamo uzora u dalekoj antici. Može biti, isto tako, da u tim očima moje drage ležaše tajna koju lord Verulamski naveštava. One bejahu, moram da verujem, mnogo veće nego što su oči našega roda. One bejahu čak krupnije od najkrupnijih gazelskih očiju plemena iz doline Nurdžahad. No samo u razmacima vremena – u trenucima žestoke uzbuđenosti – ova osobenost postajaše više no neznatno primetna u Ligeje. I u takvim trenucima bejaše njena lepota – tako je to možda izgledalo mojoj raspaljenoj mašti – ona lepota bića koja su iznad ili izvan zemlje, – lepota hurija iz turske bajke. Boja očiju bejaše najblistavije crna, i daleko iznad njih, pružahu se duge vrane trepavice. Obrve, pomalo nepravilno izvijene, bejahu iste boje. Ona "neobičnost", međutim, koju sam nalazio u očima, bila je nezavisne prirode od uobličenja, ili boje, ili blistavosti crta, i mora se, konačno, dovesti u vezu sa izrazom. Ah, reč koja ništa ne znači! iza čije ogromne širine pustoga zvuka pravimo grudobran za naše grdno neznanje u oblasti duhovnog. Izraz Ligejinih očiju! Kolike sam duge sate snatrio o tome! Kako sam se, tokom cele jedne ivanjske noći, upinjao da ih proniknem! Šta je to – to nešto, dublje nego kladenac Demokritov – što je ležalo duboko u zenicama moje drage? Šta je bilo to? Bio sam obuzet strašću da to otkrijem. Te oči! te krupne, te blistave, te božanstvene oči! One behu postale za me Ledine zvezde-bliznakinje, a ja njihov najodaniji astrolog.
Između mnogih nepojmljivih odstupanja u nauci o duši, ništa toliko prodorno ne uzbuđuje kao činjenica – verujem, nikad zapažena u školama – da, kad se trudimo da dozovemo u sećanje nešto što je davno zaboravljeno, često se nađemo na samom rubu sećanja a da, na kraju, nismo kadri da se setimo. I tako, često sam, pomno ispitujući Ligejine oči, osetio da se približavam punom saznanju njihovih izraza – osetio da se približavam – a da ono ipak nije u celosti moje – i napokon da potpuno iščezne! I (čudno, oh, najčudnija tajno od svega!) viđao sam, u najobičnijim predmetima sveta, kolo sličnosti sa tim izrazom. Hoću da kažem, posle onog razdoblja vremena kad je Ligejina lepota unišla u moju dušu, i tu boravila kao u zavetnom kovčegu, mnoga bića vidimoga sveta budila su u meni ono osećanje koje su uvek izazivale njene krupne i sjajne oči. No tim ništa više ne bih umeo da bliže odredim to osećanje, ili da ga raščlanim, pa čak ni da ga postojano razmatram. Katkada, neka mi je dozvoljeno da to ponovim, ja sam ga poznao gledajući neku vinjagu kako brzo raste – posmatrajući neku mušicu, leptira, lutku, žubor-vodu, osetio sam ga u okeanu, u padanju meteora; osetio sam ga u pogledima neobično starog sveta. I ima jedna ili dve zvezde na nebu, (jedna naročito, zvezda šeste veličine, dvostruka i promenljiva, koja se nalazi blizu velike zvezde u sazvežđu Lire) koje pri teleskopskom posmatranju rađaju u meni to osećanje. Izvesni zvuci sa gudačkih instrumenata ispunjavali su me njime, a ne retko i odlomci iz knjiga. Između bezbrojnih drugih primera, dobro se sećam nečega u jednoj knjizi Džozefa Glenvila, koja (možda samo zbog svoje dopadljive neobičnosti – ko to zna?) nikad nije omahnula da me zadahne tim osećanjem. "I u tome leži volja, koja ne umire. Ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Jer Bog je samo velika volja, koja sve prožima snagom svoga naumljenja. Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje volje." Duge godine, i potonje razmišljanje, omogućili su mi, zaista, da otkrijem neku daleku vezu između onog odlomka iz spisa engleskog moralista i jednog dela Ligejine naravi. Žestina u misli, reči, i delu bila je, mogućno, kod nje proizvod, ili, u najmanju ruku, pokazatelj onog divovskog htenja koje, za vreme našeg dugog opštenja, nije ispoljilo drugo i neposrednije osvedočenje o svome postojanju. Od svih žena koje sam ikad poznavao, ta spolja mirna, uvek tiha Ligeja, bila je najžešće plen orlušina uzburkane strasti. I o takvoj strasti ja nisam umeo da stvorim nikakvu ocenu, sem po čudesnom širenju onih očiju koje su me u isti mah radovale i užasavale – po bezmalo čarobnoj melodiji, odmeravanju, jasnosti i spokojstvu njenog veoma tihog glasa – i po neobuzdanoj snazi (dvostruko jačoj zbog odudaranja od njenog načina kazivanja) pustih reči koje je obično kazivala.
Govorio sam o Ligejinoj učenosti: ona je bila ogromna – kakvu nikad nisam upoznao u ženskom rodu. Bila je duboko upućena u klasične jezike, a koliko se moje sopstveno poznavanje prostiralo na moderna evropska narečja, nisam nikad zapazio da joj se omakla neka greška. Zaista, ma u kojoj najvećma zadivljujućoj temi, koja je to prosto zato što je najnejasnija u hvalisavom akademskom učenjaštvu, jesam li ikad zapazio da se Ligeji omakla neka greška? Kako se jedinstveno – kako se prodirno, u ovom poznijem razdoblju samo, ta jedna crta u prirodi moje supruge nametala mojoj pažnji! Kazao sam da je njeno znanje bilo takvo kakvo još nikad nisam video u žena – ali gde je taj muškarac koji je prodro, i to s uspehom, kroza sve prostrane oblasti moralnih, prirodnih i matematičkih nauka? Ja tada nisam opažao ovo što sada jasno uviđam, da su njene tekovine znanja bile divovske, zapanjujuće, no ipak bio sam dovoljno svestan njene beskrajne nadmoćnosti, i prepustio sam se, sa detinjim poverenjem, njenom vodstvu kroz haotični svet metafizičkog istraživanja kojim sam se najpredanije bavio tokom ranih godina našeg braka. Sa kakvim sam ogromnim trijumfom – sa kakvom sam živom radošću – sa koliko sam svega onoga što je nebesko u nadi – osećao, dok je ona bdela nada mnom utonutom u nauke koje se tek malo traže – i još su manje znane – da se preda mnom, polako i postupno, širi onaj divni vidik, čijom bih dugom, prekrasnom, i potpuno neutrvenom stazom mogao najzad proći dalje ka vratnicama jedne mudrosti, odviše božanstveno dragocene da ne bude zabranjena!
Kako je, onda, čemerna morala biti moja tuga kada sam, posle nekoliko godina, gledao kako moja dobro-utemeljena očekivanja stekoše sebi krila i odleteše!
Bez Ligeje bio sam samo omrklo dete koje pipajući traži put. Njeno prisustvo, sama njena tumačenja, osvetljavali su živo ona mnoga tajanstva transcendentalizma u koji smo bili utonuli. Bez zračnoga sjaja njenih očiju, sjaktava i zlaćana slova postajala su mutnija negoli tromo i sivo olovo. A sada su te oči sijale sve ređe i ređe nad stranicama nad kojima sam kapao. Ligeja se razbolela. Žudne oči plamtele su nekom isuviše – isuviše sjajnom blistavošću; bledi prsti dobiše prozirnu voštanu boju groba, a plave žilice na njenom visokom čelu bujahu i splašnjavahu naglo sa plimama najblažeg uzbuđenja. Video sam da ona mora umreti – i borio sam se očajno u duši sa strašnim Azraelom. A opiranja moje strasne supruge bila su, na moje iznenađenje, čak i snažnija nego moja vlastita. U njenoj strogoj naravi bilo je mnogo čega što me je navodilo da verujem da, za nju, dolazak smrti neće predstavljati nikakav užas; – ali ne tako. Reči su nemoćne da prenesu iole tačnu predstavu o žestini otpora kojom se ona rvala sa Seni. Grcao sam u bolu od tog žalosnog prizora. Bio bih je tešio – bio bih razlagao; ali, u žestini njene pomamne žudnje za životom – za životom – samo za životom – i uteha i razlog behu podjednako krajnja ludost.
No sve do poslednjeg trenutka, usred najgrčevitijih previjanja njene revne duše, spoljašnja mirnoća njenog držanja bila je nepomućena. Njen je glas postajao blaži – postajao je tiši – no ja ne bih želeo da se zadržavam na žudnom značenju tiho izgovorenih reči. Moj mozak se kovitlao dok sam, opčinjen, slušao melodiju više nego ljudsku – uznesenja i stremljenja koji ljudski rod nikad dotad nije upoznao.
Da me je volela, u to nije trebalo sumnjati; i mogao sam lako znati da, u srcu kao što je njeno, ljubav nije vladala običnom strašću. Ali tek u smrti, osetio sam potpunu snagu njene ljubavi. Kroz duge časove, držeći moju ruku, izlivala je preda me preobilatosti srca čija je više nego strasna odanost bila ravna obožavanju. Čime sam zaslužio blagoslov takvih ispovesti? – čime sam zaslužio prokletstvo gubitka moje drage u času njenih ispovedanja? No nepodnošljivo mi je da raspredam o tome predmetu. Reći ću samo da sam u Ligejinoj više no ženstvenoj predanosti ljubavi, avaj! potpuno nezaslužan, potpuno nedostojnome darovanoj, sagledao najzad osnov njenog čežnjenja, njene ludo iskrene žudnje za životom koji se sada tako brzo gasio. Ja nemam moći da opišem – nemam reči kadrih da izraze – to pomamno čežnjenje – tu žestoku strasnost žudnje za životom – samo za životom.
U samu ponoć one noći u kojoj je preminula, prizvala me je rukom, bespogovorno, k svojoj postelji, i zaiskala je da joj ponovim izvesne stihove, koje je, pre malo dana, sama bila sastavila. Učinio sam joj po volji. – To su bili ovi:


Svečana je noćna predstava,
U jednoj od zadnjih godina,
Anđela jato sjajno, krilato,
A u suzama okupato,
U pozorištu sedi i gledi
Predstavu nada, predstavu vera,
Dok orkestar skladno svira
Melodiju sfera.
I glumci, s obličjem
Boga,
Mrmolje tiho, polako,
I trče na sve strane.
Ko lutke, od njih sluša svako
Zapovest bića neznanoga
Što prikaz sav udešava taj,
Tresuć sa svojih kondorskih krila
Nevidovni vaj.
Šarena drama – oh, al znajte
U dušu se upija.
Fantomi tuna trče i jure
Kroz gomilu, gde nema ko da ih shvaća,
Kroz kotur, koji se jednako vraća
Na isto mesto, gde beše pre;
Ludosti mnogo, još više greha,
I užasa, s kog duša mre.
Al, gle, kroz glumaca zbrku
Stvorenje neko mili.
Krvavi stvor što odnekud tajno
Izmilio je pa k'o crv
Vije se, gmiže.
– U smrtnoj grozi
Glumci su begati stali,
A anđele sa crvovih usta
Uprlja ljudska krv.
Ugasile se sveće sve,
Sve strepi, dršće, grozi se;
A mrtvački pokrov, zavesa ta,
Pada brzinom vihora,
I anđeli blede, ledi im se krv,
Pa ustaju, dižu se da potvrde:
Ta igra da je tragedija "Čovek",
A junak joj je: pobednik crv.


– O Bože! – upola je vrisnula Ligeja, skočivši na noge i šireći ruke ka nebu uz grčevit pokret, kada završih te redove – O Bože! O Božanski Oče! – hoće li sve biti neodstupno tako? – zar taj Pobednik neće jednom biti pobeđen? Zar mi nismo sušastven deo Tebe samoga? Ko – ko poznaje tajne volje, i njenu snagu? Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
I potom, iscrpena od uzbuđenja, ona pusti bele ruke da padnu, i vrati se smireno na svoj samrtni odar. I sa poslednjim njenim dasima mešao se i dopirao sa njenih usana tihi žamor. Prislonih uho i razabrah, ponovo, završne reči iz Glenvilovog odlomka – Čovek se ne predaje anđelima, pa ni smrti potpuno, osim jedino kroz slabost svoje nejake volje.
Ona je umrla; – i ja, smrvljen od tuge u samu prašinu, nisam više mogao da podnosim čamotnu pustoš moga boravišta u tom sumornom i oronulom gradu na Rajni.
Nisam oskudevao u onome što svet naziva bogatstvom. Ligeja mi je bila donela mnogo više, daleko mnogo više nego što obično pada u tal smrtnika. Stoga, posle nekoliko meseci zamornog i besciljnog lutanja po svetu, kupio sam, i nešto malo popravio, jednu opatiju, koju neću da imenujem, u jednom od najvećma pustih i najmanje pobodenih krajeva lepe engleske zemlje. Tmurna i sumorna veličanstvenost zdanja i bezmalo divljačan izgled imanja, spojeni sa mnogo setnih i starinom ovenčanih uspomena, bili su veoma u skladu sa osećanjima krajnjeg samozaborava koja su me odagnala u taj daleki i nedružbeni predeo. Ipak, mada je oronula spoljašnjost opatije, obrasla zelenim rastinjem, pretrpela tek malo promena, unutra dao sam maha s detinjastom nastranošću, i možda s bledom nadom da ću stišati jade, razmetanju sjajem više nego kraljevskim. Za takve ludosti bio sam još u detinjstvu posrkao neki ukus, a sada su mi se one vraćale kao u sumanutosti od tuge. Avaj, osećam koliko bi se čak početnog ludila moglo otkriti u raskošnim i fantastičnim draperijama, u svečanim egipatskim rezbarijama, u neobičnim vencima i nameštaju, u ludničkim šarama ćilimova sa zlatnim rojtama! Postao sam bio rob sapet u pűto opijuma, i moja dela i moji nalozi bili su obojeni mojim snovima. No ne smem da se zadržavam na pojedinostima tih ludorija. Govoriću samo o onoj jednoj dvorani, uvek prokletoj, u koju sam, u jednom trenutku umne poremećenosti, doveo ispred oltara kao svoju nevestu – kao naslednicu nezaboravne Ligeje – svetlokosu i plavooku gospođu Rovenu Trevanion, od Tremena.
Nema nijednog pojedinačnog dela građevinarstva ili ukrasa te svadbene dvorane koji mi i sada nije živo pred očima. Gde su bile duše gorde porodice moje neveste, kada su, iz žeđi za zlatom, dopustile momi i kćeri toliko voljenoj, da pređe prag odaje tako urešene? Kazao sam da u tančine pamtim pojedinosti dvorane – premda sam žalosno zaboravan u pogledu predmeta dubokog značaja – a tu nije bilo nikakvog reda, nikakvog sklada, u tome fantastičnom razmetanju, da bi se sve to uvrežilo u pamćenje. Soba se nalazila u jednoj velikoj kuli zamka-opatije, imala je petougaon oblik, i bila je prostrana. Celu južnu stranu petougaonika zauzimao je jedan jedini prozor – ogromna ničim neprekinuta ploča mletačkog stakla – jedno jedino okno, sa prelivom neke olovne boje, tako da su sunčani ili mesečevi zraci, prolazeći kroza nj, padali sa nekih grozovitim sjajem na predmete u sobi. Iznad gornjeg dela tog ogromnog prozora vrežila se jedna stara loza, koja se puzala uz debele zidove kule. Tavanica, od tamne hrastovine, bila je preterano visoka, zasvođena, i složeno izrezbarena najčudesnijim i najgrotesknijim primercima polu-gotskih, polu-druidskih ukrasnih šara. Iz najsredišnijeg udubljenja tog sumornog svoda visilo je, o jed-nom jedinom lancu od zlata sa dugim beočuzima, ogromno kandilo od iste kovine, sara-censke izrade, i sa mnogo okaca tako udešenih da su kroz njih vijugali tamo i amo, kao da su obdareni nekom zmijskom živošću, neprestani mlazevi šarenih plamenova.
Nekoliko sofa i zlatnih svećnjaka, istočnjačkog oblika, bilo je postavljeno na raznim mestima, a tu je bila i ložnica, takođe – bračna ložnica – indijskog uzora, oniska, izrezbarena, od čvrste abonosovine, sa baldahinom odozgo kao pokrovom. U svakom uglu sobe stajao je uspravno po jedan divovski sarkofag od crnog granita, iz grobnica kraljeva pored Luksora, sa drevnim poklopcima punim prastarih rezbarija. Ali u draperijama odaje bila je, vaj! najveća fantastika od svega. Visoki zidovi, divovski visoki – čak nesrazmerno visoki – bili su pokriveni od gore do dole debelim teškim zastirkama, u ogromnim naborima, – zastirkama od tkanine koja se istovetno videla kao ćilim na podu, kao pokrivač sofa i ložnice od abonosovine, kao baldahin nad ložnicom, i kao raskošni nabori zavesa koje su delimično senčile prozor. Tkanina je bila od najskupljeg zlato-tkanja. Bila je sva prošarana, u nepravilnim razmacima, kao ugalj crnim izvezenim arabesknim oblicima, oko jedne stope u prečniku. Ali te šare imale su pravi izgled arabeski samo kad bi se posmatrale sa jedne određene tačke. Jednim, danas običnim izumom, koji odista vodi poreklo od daleke antike, one su bile promenljiva izgleda. Čoveku koji stupi u sobu činile su se kao prava čudovišta; ali kad se uđe dublje, taj izgled je postepeno nestajao; i, korak po korak, kako bi posetilac menjao svoj položaj u odaji, našao bi se okružen beskrajnim nizom sablasnih obličja koja pripadaju praznoverju Normana, ili se rađaju u grešnim sno-vima monaha. Taj fantasmagorični utisak ogromno je povećavala veštački sprovedena jaka vazdušna struja iza draperija – dajući svemu tome jezivu i mučnu oživotvorenost.
U dvoranama takvim kao ova – u bračnoj odaji kao što je ova – provodio sam, sa Gospođom od Tremena, skrnave sate prvog meseca našeg braka – provodio sam ih tek sa malo nespokojstva. Da je moja supruga strahovala od plahovite ćudljivosti moje naravi – da me se klonila, i tek me malo volela – nisam mogao a da ne primetim; ali to mi je davalo pre uživanje nego šta drugo. Ja sam nju mrzeo mržnjom više demonskom nego ljudskom. Moje sećanje hrlilo je natrag (oh, sa kakvom žestinom žaljenja!) Ligeji, voljenoj, uzvišenoj, bajnoj, upokojenoj. Pirovao sam u uspomenama na njenu čistotu, njenu mudrost, njenu uzvišenu, njenu nebesku prirodu, njenu strasnu, njenu idolopokloničku ljubav. Tako je sad moj duh plamsao, potpuno i slobodno, sa više nego svima ognjevima nje same.
U nadraženju mojih opijumskih snova (jer bio sam navikao na okove te droge) dozivao sam je glasno po imenu, u tišini noći ili u zaklonjenim skrovištima klisura po danu, kao da bih pomamnom žudnjom, svečaničkom strašću proždirućim žarom moga čežnjenja za upokojenom, mogao da je vratim na stazu koju je ostavila – ah, zar zauvek? – na zemlji.
Početkom drugog meseca braka, Gospođa Rovena se naglo razbolela, i njeno oporavljanje bilo je veoma sporo. U groznici koja ju je satirala, provodila je nemirne noći; i u uznemirenom stanju poludremeža govorila je o šumovima, i o kretanjima, u sobi na kuli i oko nje, za koje sam zaključio da nemaju drugog porekla do u njenoj oboleloj mašti, ili možda u fantasmagoričnim uticajima same odaje. Najzad je prebolela – i konačno se opo-ravila. Ali već posle kratkog razdoblja, nov i žešći napad boljetice obori je opet u paćeničku postelju; i od tog napada njeno i inače nejako telo nikad se nije potpuno oporavilo. Njena oboljenja, otada, bila su obespokojavajuće prirode, i sve više obespokojavala novim nastupima, prkoseći znanju i velikom zalaganju njenih lekara. Sa pojačanjem njenog hroničnog oboljenja, koje je tako, očevidno, osvajalo njen telesni sastav isuviše izvesno da bi se dalo savladati nekim ljudskim sredstvom, nisam mogao da ne opazim slično pojačanje u živčanoj razdražljivosti njene naravi, u njenoj uzbudljivosti zbog beznačajnih povoda strahu. Govorila je opet, a sada češće i upornije, o šumovima – o lakim šumovima – i o neobičnim kretanjima među zastirkama, koje je i ranije pominjala.
Jedne noći, krajem septembra, ona je sa više nego uobičajenim naglašavanjem nametala mojoj pažnji taj nelagodni predmet razgovora. Bila se upravo probudila iz nemirnog dremeža, a ja sam motrio, sa osećanjima polubrižnosti, polupotajnog straha, trzanja njenog izmršavelog lica. Sedeo sam pored njene postelje od abonosovine, na jednoj indijskoj sofi. Ona se bila malo podigla, i govorila je, ozbiljnim tihim šapatom, o šumovima koje je tada čula, ali koje ja nisam mogao da čujem – o kretanjima koja je tada videla, ali koja ja nisam mogao da opazim. Vazduh je naglo strujao iza zastiraka, i hteo sam da joj pokažem (što, priznajem, nisam mogao ni sam potpuno da verujem) da ti bezmalo nerazgovetni dasi, i one veoma blage preinake šara na zidu, samo su prirodne posledice tog uobičajenog strujanja vazduha. Ali smrtno bledilo, šireći se po celom njenom licu, kazalo mi je da bi mi trud da je uspokojim bio uzaludan. Izgledalo je da će se obeznaniti, a posluge ne bejaše u blizini da bi se mogla dozvati. Setih se gde je bila ostavljena boca lakog vina koje su joj lekari bili prepisali, i požurih preko odaje da je donesem. Ali, kad kročih pod svetlost ispod kandila, moju pažnju privukoše dve okolnosti zaprepastne prirode. Osetio sam da je neko opipljivo premda nevidljivo telo minulo tiho pored mene: i video sam na zlatnom sagu, u samoj sredini žarkog sjaja koji je padao sa kandila, da leži senka – bleda, neodređena senka anđeoskog izgleda – kakva bi se u mašti mogla uzeti za senku senke. Ali bio sam rastrojen nadraženošću neumerene količine opi-juma, i malo sam se osvrtao na te stvari, niti sam šta o tome govorio Roveni. Našavši vino, vratih se preko odaje i nasuh punu kupu, koju prinesoh usnama obeznanjene gospođe. Ona je sad, međutim, već bila delimično došla k svesti, i sama je prihvatila kupu, dok ja klonuh na obližnju sofu, sa pogledom uprtim na nju. Tada sam jasno razaznao lak šum koraka po sagu, u blizini ložnice; i jedan tren potom, kad je Rovena prinosila kupu usnama, video sam, ili sam možda usnio da sam video, kako u kupu padoše, kao iz nekog nevidljivog izvora u vazduhu sobe, tri ili četiri krupne kapi neke blistave i rujno obojene tečnosti. Ako ja to videh – ne i Rovena. Ona je ispila vino ne oklevajući, a ja se uzdržah da joj govorim o nečem što je, na kraju krajeva, moralo biti, mišljah, samo naveštaj žive uobrazilje, koja je postala bolesno dejstvena usled ženinog straha, usled opijuma, i usled doba noći.
Ipak ne mogu da prikrijem od sopstvene svesnosti da je, neposredno posle pada onih rujnih kapi nastala brza promena na gore u bolesti moje supruge; tako da su je, treće potonje noći, ruke njenih sluškinja pripremile za ukop, a četvrte, ja sam bdeo sam, sa njenim telom pod pokrovom, u toj fantastičnoj odaji koja ju je bila primila kao moju nevestu. Luda snoviđenja, začeta opijumom, proletala su kao senka preda mnom. Zurio sam nemirna oka u sarkofage u kutovima sobe, u promenljive šare draperije, i u vijuganja šarenih plamenova iz kandila više glave. Dok sam dozivao u sećanje događaje jedne pređašnje noći, moj pogled pade na mesto pod bleskom kandila, gde sam bio video blede tragove senke. Međutim, nje tu više nije bilo; i dišući slobodnije, okrenuh pogled na bledu i ukočenu priliku na postelji. Tada nagrnu na me tisuća uspomena na Ligeju – i u moje srce vrati se, sa uzburkanom žestinom bujice, sav onaj neizrecivi bol sa kojim sam gledao nju ovako pod mrtvačkim pokrovom. Noć je čilila; i ja sam još uvek, sa srcem prepunim če-mernih misli na jednu jedinu i vrhunski voljenu, ostao zureći u mrtvo telo Rovenino.
Mogla je biti ponoć, ili možda ranije, ili poznije, jer nisam obraćao pažnju na vreme, kad me jedan jecaj, tih, blag, ali veoma jasan, trže iz mog snatrenja.
– Osetio sam da je dopr'o sa postelje od abonosovine – sa odra smrti. Oslušnuo sam u grču sujevernog užasa – ali zvuk se ne ponovi. Napregnuh vid ne bih li otkrio neki pokret na lešu – ali ne beše primetan ni najslabiji. No ipak, nisam se mogao prevariti. Bio sam čuo šum, ma koliko slab, i moja se duša prenula u meni. Odlučno i uporno držao sam pažnju prikovanu na mrtvo telo. Prošlo je mnogo minuta pre nego što se išta zbilo što bi moglo baciti svetlost na ovu misteriju. Najzad postalo je očevidno da je neznatan, veoma slab, i jedva primetan preliv boje izbio po obrazima i duž upalih žilica na očnim kapcima.
U jednoj vrsti neizrecivog užasa i strave, za koje jezik smrtnika nema izraza dovoljno jakih, osetih kako moje srce prestaje da kuca, kako mi se udovi ukrutiše onde gde seđah. Ipak osećanje dužnosti konačno mi vrati prisustvo duha. Nisam mogao dalje da sumnjam da smo bili prenaglili u pogrebnim pripremama – da je Rovena još živa. Bilo je nužno da se odmah preduzme nešto; ali kula je bila potpuno odvojena od onog dela opatije u kojem je stanovala posluga – nikoga nije bilo na domaku glasa – i nisam imao mogućnosti da ljude dozovem u pomoć a da pri tom ne ostavim odaju za više minuta – a nisam se usuđivao da to učinim. Zato sam pregao sam da dozovem natrag duh koji je još lebdeo. Posle malo vremena bilo je izvesno da je mrtvilo ponovo nastupilo; boja je iščezla sa oba očna kapka i sa obraza, a ostalo je grđe nego mermerno tamnosivo bledilo; usne se dvostruko zbrčkaše i stisnuše u jezovitom izrazu smrti; odvratna mlohavost i hladnoća raširi se brzo površinom tela; i sva ona obična stroga ukočenost ovlada njime odmah. Sa osećanjem jeze padoh nazad na sofu sa koje sam onako zaprepasno bio ustao, i ponovo se predadoh strasnim budnim snoviđenjima o Ligeji.
Tako prođe jedan sat, kad me (je li to mogućno?) po drugi put prenu neki nejasan šum koji je dopr'o iz pravca postelje. Oslušnuh – u najvećem užasu. Šum dopre ponovo – to je bio uzdah. Jurnuvši k lešu, videh – jasno videh – drhtaj na usnama. Posle jednog minuta one se opustiše, i ukaza se blistav red bisernih zuba. Zaprepašćenost se sada borila u mome srcu sa dubokom stravom koja je dotle u njemu sama vladala. Osećao sam da mi se vid muti, da me razum ostavlja; i tek uz silan napor pošlo mi je za rukom da se priberem za zadatak koji mi je dužnost još jednom naložila. Sada se videla delimična rumen na čelu i po obrazima i vratu; primetna toplina prožimala je celo telo; čak je srce tiho kucalo. Gos-pođa je bila živa; i sa udvojenom revnošću latih se zadataka povraćaja.
Trljao sam joj i umivao slepoočnice i ruke, i upotrebio sam svaki postupak na koji me je iskustvo, i ne neznatno čitanje medicinskih knjiga, upućivalo.
Ali uzalud. Odjednom, boja iščeze, bilo presta, usne ponovo dobiše mrtvački izraz, i, u jednom trenu potom, celo telo dobi lednu hladnoću, olovnu boju, jaku ukočenost, upale crte, i sva ona gnusna svojstva tela koje je, već mnogo dana, bilo stanovnik groba.
I opet mi se u snoviđenjima javi Ligeja – i opet (je li čudo što dršćem dok pišem), opet mi dopre do uha tihi jecaj iz pravca gde se nalazila postelja od abonosovine. No zašto da u tančine povedam nekazive užase te noći? Zašto da se zadržavam da bih ispričao kako se, povremeno, bezmalo do same sive zore, ponavljala ta strahobna drama oživljavanja; kako je svaki užasni novi pad u kolaps bio samo još okrutnija i neotkupljivija smrt; kako je svaki ropac uzimao vid borbe sa nekim nevidljivim neprijateljem; i kako je svako otimanje sledila ne znam kakva pustošna promena u osobenom izgledu leša? Da pohitam kraju.
Veći deo užasne noći bio je minuo, i ona koja je bila mrtva poče se opet micati – i sad snažnije nego dotle, mada se prenula iz rastvaranja jezivijeg nego ijedno po svojoj poslednjoj beznadežnosti. Ja sam odavno bio prestao da se borim ili da se mičem, i ostao sam sedeći kruto na sofi, bespomoćan plen vihora silovitih čuvstava, od kojih je možda krajnja ustravljenost bila najmanje užasna, najmanje satiruća. Leš, ponavljam, micaše se, i sad snažnije nego pređe.
Boje života buknuše neobično snažno po licu – udovi olabaviše – i, da očni kapci ne behu čvrsto sklopljeni, i da povezi i pokrovci groba ne davahu telu još uvek izgled leša u mrtvačnici, mogao sam sanjati da je Rovena zaista stresla sa sebe, potpuno, okove smrti. Ali ako tu misao, čak ni tada, nisam potpuno usvojio, u najmanju ruku nisam mogao više sumnjati, kada je, ustavši iz postelje, posrćući, slabim koracima, zatvorenih očiju, i kao neko pometen u snu, ta prašina što beše pod mrtvačkim pokrovom stupila jasno i opipljivo u sredinu odaje.
Ne uzdrhtah – ne makoh se – jer od tišme neizrecivih pomisli združenih sa izgledom, stasom, držanjem prilike, koja je silovito nagrtala u moj mozak, bejah se ukočio, sledio, skamenio. Ne makoh se, no zurih u utvaru. Luđačka pometnja beše mi u mislima – uzbuna neublažljiva. Je li, zaista, moglo biti da to preda mnom stajaše živa Rovena? Je li to mogla uopšte biti Rovena – svetlokosa i plavooka gospođa Rovena Trevinion od Tremena? I zašto, zašto bih sumnjao u to? Podvez je teško padao oko usta – ali onda zar to nisu mogla biti usta gospođe od Tremena koja diše? I obrazi – na njima bejahu ruže kao u po-dnevku njenoga života – da, to su zaista mogli biti rumeni obrazi žive gospođe od Tre-mena. I brada, sa jamicama, kao kad je bila zdrava, zar nije mogla biti njena?
– no, je li ona postala visočija u svojoj boljci! Kakvo me je neizrecivo ludilo uhvatilo pri toj pomisli. Jedan skok, i padoh pred njene noge. Uzmičući od dodira sa mnom, ona pusti da joj sa glave padne voštano pokrovsko platno kojim je bila jezivo podvezana, i kroz nemirni vazduh odaje plinuše ogromni talasi duge i raspletene kose; bila je crnja nego gavranska krila ponoći! I sad se polako otvoriše oči prilike koja je stajala preda mnom. "Sad bar", kriknuh glasno, "sad bar se nimalo – nimalo ne varam – to su one krupne, one crne, one strasne oči – moje izgubljene drage – gospođe – gospođe Ligeje."

Preveo Borislav Nedić

Edgar Alan Po

Čovek gomile

(1840.g)

Dobro je rečeno za jednu nemačku knjigu: "es lässt sich nicht lesen" – ne da se čitati. Ima izvesnih tajni koje se ne daju ispričati. Ljudi umiru noću u svojim posteljama grčevito stežući ruke sablasnih ispovednika i gledajući ih tužno u oči. Umiru sa očajanjem u srcu i grčem u grlu zbog grozote tajni koje se ne daju otkriti. S vremena na vreme, avaj, savest ponekog čoveka ponese teret koji je tako težak po svojoj strahoti da se može spustiti samo u grob.
I tako suština zločina ostaje neotkrivena.
Ne tako davno, pod jesenju noć, sedeo sam kraj velikog prozora na svod kafane D. u Londonu. Nekoliko meseci bio sam bolestan, ali sada sam se već oporavljao, i, kako mi se vraćala snaga, nalazio sam se u jednom od onih blaženih raspoloženja koja su tako izrazita suprotnost dosadi – u raspoloženju izoštrenih čežnji, kada se raskinula i uklonila tanka prevlaka sa duhovnog čula vida – ona, 'amluz h prw ephe – a razum, naelektrisan, isto toliko silno prevazilazi svoju svakidašnju moć koliko i živi a bezazleni Lajbnicov um bezumnu i praznu retoriku jednog Gorgijasa. I samo disanje bilo je pravo uživanje; i ja sam crpao stvarno zadovoljstvo čak i iz mnogih istinskih izvora bola. Svaka me je stvar ispunjavala spokojnim ali radoznalim interesovanjem. Sa cigarom u ustima i novinama na krilu, zabavljao sam se celo to poslepodne čas udubljujući se u oglase, čas posmatrajući šareno društvo u kafani, a čas gledajući kroz zadimljeno staklo na ulicu.
Ta ulica je jedna od glavnih saobraćajnica u gradu i celog dana bila je prepuna sveta. Ali kako se spuštao sumrak, gomila je svakog trenutka sve više rasla; a kada se upalila svetlost, dve guste i neprekidne struje stanovništva žurno su tekle mimo ulaza u kafanu. U ovo naročito doba večeri ja se još nikad nisam nalazio u sličnom položaju, pa me je uzburkano more ljudskih glava ispunjavalo slatkom novinom uzbuđenja. Najzad više uopšte nisam obraćao pažnju na stvari koje su se događale u samoj kafani i sasvim sam se udubio u posmatranje prizora napolju.
Moja zapažanja bila su u početku neodređena i uopštena. Gledao sam prolaznike u gomilama i razmišljao o njima i njihovim skupnim odnosima. Ubrzo, međutim, prešao sam na pojedinosti s velikom pažnjom posmatrao bezbrojnu raznolikost likova, odela, izgleda, hoda, lica i izraza.
Prolaznici u pretežnoj većini imaju zadovoljno poslovno držanje i kao da misle samo na to kako da prokrče sebi put kroz tišmu. Obrve su nabrali a očima živo kolutaju; kad ih neko gurne u prolazu, ne pokazuju znake nestrpljenja, nego samo doteruju odelo, pa žurno nastave put. Drugi, još mnogobrojniji, nemirnih su pokreta, crveni u licu, razgovaraju sami sa sobom i pri tom mlataraju rukama kao da se osećaju usamljeni baš zbog guste gomile koja ih okružuje, zaustavljeni u hodu, ti ljudi odjednom prestaju da mrmljaju, ali još jače zamlataraju rukama i sa rasejanim i preterano ljubaznim osmehom na usnama čekaju da prođu lica koja su im se isprečila na putu. Ako ih neko gurne, oni mu se preterano revnosno klanjaju i izgledaju kao da umiru od stida. Sem ovoga što sam pomenuo nema ničeg naročito karakterističnog u ovim dvema velikim grupama ljudi. Njihovo odelo spada u onu vrstu koja se jezgrovito naziva pristojnom. To su bez sumnje plemići, trgovci, advokati, zanatlije, berzanski špekulanti – eupatride i obični smrtnici društva – dokoni ljudi i ljudi zaokupljeni svojim ličnim poslovima koje vode na sopstvenu odgovornost. Oni nisu naročito privlačili moju pažnju.
Pleme trgovačkih pomoćnika jasno se ističe; i ovde sam razlikovao dve upadljive podvrste. Tu su mlađi pomoćnici razmetljivih trgovina trenutnog bleska i bučne reklame – mlada gospoda u zategnutim kaputima, sjajnim čizmama, dobro nauljene kose i drskih usana. Ako ostavimo po strani izvesno kočoperno držanje koje bi se, u nedostatku boljeg izraza, moglo nazvati tezgarskim, ponašanje tih osoba izgleda mi tačna kopija onog što je otprilike pre dvanaest ili osamnaest meseci predstavljalo savršenstvo "bontona". Nose se po "iznošenom" ukusu otmenog sveta; a to je, mislim, ujedno i najbolje obeležje te podvrste.
Podvrstu viših pomoćnika solidnih firmi, ili "ozbiljne, pouzdane momke", ne možete da ne uočite na prvi pogled. Raspoznaju se po svojim kaputima i pantalonama crne ili mrke boje, udobna kroja, s belim mašnama i prsnicima, širokim cipelama, naizgled jakim, i debelim čarapama ili kamašnama. Svi su pomalo ćelavi, a desno uho, usled duge navike da drži pero, ima čudan običaj da odstoji. Zapazio sam da šešire uvek skidaju ili stavljaju na glavu obema rukama, i da nose časovnik na zlatnom lancu solidne i starinske izrade. Njihova izveštačenost je izraz težnje za ugledom, ako uopšte postoji tako časna izveštačenost.
Bilo je dosta pojedinaca razmetljiva izgleda koje sam lako poznao kao pripadnike soja otmenih tipova, kojima su preplavljeni svi veliki gradovi. Posmatrao sam taj "otmeni svet" s velikom radoznalošću i nikako nisam mogao da shvatim kako ljudi koji su i sami gospoda mogu toliko da se prevare pa da njih smatraju gospodom. Već i sama preterana širina njihovih manžetni i izraz prekomerne iskrenosti morali bi da ih smesta odaju.
Kockari, koje sam pronalazio u priličnom broju, još se lakše mogu raspoznati. Nose sve moguće vrste odela, od gizdavog odela drskog lepotana-makroa, sa somotskim prsnikom, pomodnom maramom oko vrata, pozlaćenim lancem i filigranskim dugmetima, do uzdržljivo jednostavnog svešteničkog odela, koje ponajmanje može da izazove podozrenje. Svi se, međutim, ističu izvesnom mrkom bojom podbulog lica, zamućenim i kao opnom prevučenim očima, i bledim stisnutim usnama.
Ima uz to još dve crte po kojima ih uvek mogu otkriti – govore oprezno uzdržanim, tihim glasom, a palac im se više nego obično odvaja od šake, tako da obrazuje prav ugao s prstima. Veoma često u društvu ovih lupeža zapažao sam ljude nešto drukčijih osobina, ali ipak ptice iz istog jata. Možemo ih obeležiti kao gospodu koja žive od svoje dovitljivosti. U svojim pljačkaškim pohodima dele se, izgleda, na dve čete – na četu kicoške i četu vojničke sorte. Osnovna crta one prve su dugi uvojci i osmesi, a ove druge – kaputi sa širitima i mrki pogledi.
Spuštajući se po lestvicama onog što se zove otmeni svet, nailazio sam na mračnije i dublje predmete za mudrovanje. Video sam jevrejske torbare sa sokolovim očima koje sevaju s lica na kome sve druge crte izražavaju samo podlu poniznost; odvažne ulične prosjake od zanata što se mršte na siromahe boljeg kova koje je jedino očajanje oteralo u noć da traže milosrđe; malaksale i avetima slične invalide na koje je smrt položila sigurnu ruku i koji se porebarke provlače i teturaju kroz gomilu, gledajući svakog molećivo u lice, kao da traže neku slučajnu utehu, neku izgubljenu nadu; skromne mlade devojke koje se sa dugog i poznog rada vraćaju u svoj sumorni dom i više sa suzama nego sa ogorčenjem uzmiču od drskih pogleda prosjaka, a čak ni njihov neposredni dodir ne mogu da izbegnu; ulične žene svih vrsta i svih uzrasta – neospornu lepoticu u prvoj snazi svoje ženstvenosti, koja podseća na Lucijanov kip, što je spolja od paroskog mermera a iznutra ispunjen nečišću; odvratnu i sasvim propalu gubavicu u dronjcima; smežuranu, nakinđurenu, namazanu i nabeljenu babetinu koja čini poslednji očajni pokušaj da se uhvati za mladost; pravo dete nezrelih oblika, ali usled dugog druženja već vično užasnom kaćiperstvu svog zanata i već zapaljeno od pomamne žudnje da bude svrstano u isti red sa starijim od sebe u poroku; pijanice, nebrojene i neopisane – poneki odrpani i pocepani teturaju razdešenih udova, smrvljenog lica i očiju bez sjaja; poneki u čitavim, ali prljavim odelima, pomalo nesigurna koraka, debelih čulnih usana i dobroćudna rumena lica; drugi odeveni u tkanine koje su nekad bile dobre i čak su i danas još brižljivo iščet-kane; ljudi koji koračaju gotovo neprirodno čvrstim i elastičnim korakom, ali čije je lice jezivo bledo, oči odvratno izbezumljene i zakrvavljene, i koji se prolazeći kroz gomilu drhtavim prstima hvataju za svaki predmet na domaku ruke; i najzad, prodavci kolača, nosači, istovarivači uglja, dimničari; verglaši, prikazivači majmuna i ulični pevači – i oni koji prodaju i oni koji pevaju pesme; pocepane zanatlije i iznureni radnici svake vrste, a svi puni bučne i neumerene živosti koja neskladom para uši i izaziva bol u oku.
Kako smo dublje odmicali u noć, tako se produbljivalo i moje interesovanje za prizor; jer ne samo da se opšti lik gomile stvarno izmenio (njene plemenite crte gubile su se sa postepenim povlačenjem urednijeg dela stanovništva, a grublje se izrazitije isticale ukoliko je pozni čas izvlačio svakojaku poganiju iz njenih brloga) nego su i zraci plinskih lampi, isprva slabi u borbi s danom na izmaku, sada najzad preovladali i sve stvari obasjali nekim ćudljivim i bleštavim sjajem. Sve je bilo crno a sjajno – kao ona abonosovina s kojom su upoređivali Tertulijanov stil.
Čudna dejstva svetlosti nagonila su me da ispitujem lica pojedinaca; i mada me je brzina kojom je ovaj svet svetlosti promicao ispred prozora sprečavala da bacim više nego letimičan pogled na svako lice, ipak mi se činilo da, u naročitom duševnom stanju u kojem sam se nalazio, mogu ponekad čak i u tom magnovenju jednog jedinog pogleda da proči-tam istoriju dugih godina.
Prislonivši čelo na staklo, bio sam tako zabavljen pažljivim posmatranjem gomile, kada se odjednom pomoli jedno lice (nekog oronulog starca od oko šezdeset i pet ili sedamdeset godina) – lice koje smesta privuče i obuze svu moju pažnju svojim sasvim osobenim izrazom. Nikad ranije nisam video nešto čak ni izdaleka slično tom izrazu. Dobro se sećam da je moja prva pomisao, čim sam ga spazio, bila da bi reč, da ga je ugledao, uveliko pretpostavio njega svojim sopstvenim slikarskim ovaploćenjima demona. Dok sam se trudio da u magnovenju tog prvog pogleda načinim neku analizu utiska što sam ga stekao, u glavi su mi se zbrkano i paradoksalno rađale predstave o ogromnoj umnoj sposobnosti, smotrenosti, škrtosti, pohlepi, hladnokrvnosti, zlobi, krvožednosti, veselosti, prekomernom strahu, silnom, neizmernom očajanju. Bio sam čudno uzbuđen, zaprepašćen, opčinjen. "Kakvi li su čudni doživljaji zapisani u tom srcu!" rekoh samom sebi.
Zatim me obuze žarka želja da tog čoveka ne izgubim iz vida – da saznam o njemu nešto više. Žurno navučem kaput, zgrabim šešir i štap, iziđem na ulicu i pojurim kroz gomilu u pravcu u kome sam video da je krenuo; jer, on je već bio nestao. Ne bez teškoća najzad ga ugledam, primaknem mu se i pođem za njim u stopu, ali oprezno da ne privučena njegovu pažnju.
Sada sam imao prilike da ga dobro posmatram. Bilo je omalen, veoma mršav i na izgled vrlo slab. Odelo mu je sve bilo zaprljano i pocepano; ali kako je s vremena na vreme ulazio u krug jake svetlosti, video sam da mu je rublje, mada prljavo, izrađeno od lepe tkanine; i, ako me oči nisu prevarile, kroz poderotinu na brižljivo zakopčanom i očigledno polovnom ogrtaču, u koji je bio sav uvijen, nazreo sam sjaj dijamanata i blesak kame. Ta zapažanja još su više pojačala moju radoznalost i ja se rešim da pratim stranca kuda god bude išao.
Sada je već bila mrkla noć, gusta vlažna magla obavijala je grad i ubrzo se pretvorila u neprekidnu i tešku kišu. Ova promena vremena imala je čudno dejstvo na gomilu, koju je zahvatio nov pokret i prekrile mnoštvo kišobrana. Talasanje, tiskanje i mrmorenje porastoše desetostruko. Što se mene lično tiče, nisam se mnogo obazirao na kišu – za pritajenu staru groznicu u mome telu vlaga je bila malo i suviše opasno uživanje. Zavezavši usta maramicom, nastavih put.
Otprilike pola sata starac je s mukom krčio sebi put kroz gomilu duž prometne ulice; i tu sam ga sledio u stopu, plašeći se da ga ne izgubim iz vida. Pošto se nijedanput nije osvrnuo, nije me ni opazio. Uskoro je skrenuo u jednu poprečnu ulicu koja, mada puna sveta, nije bila tolika zakrčena kao ona glavna, što ju je napustio. Ovde se njegovo držanje vidno izmeni. Išao je sporije i manje odlučno nego ranije – više oklevajući. Često bi prešao sjedne strane ulice na drugu bez vidljivog cilja; a tišma je bila još uvek toliko gusta da sam svaki put morao da ga sledim u stopu. Ulica je bila uska i dugačka, a on je njome išao gotovo čitav sat; za to vreme se mnoštvo prolaznika postepeno smanjilo otprilike na onaj broj koji se obično u podne viđa na Brodveju u blizini parka – tolika je razlika između svetine na londonskim ulicama i svetine na ulicama najnaseljenijeg američkog grada. Drugo skretanje dovede nas na jedan sjajno osvetljen trg prepun života. Stranac opet zauze svoje staro držanje. Brada mu pade na grudi, dok su mu oči pomamno kolutale ispod natmurenih obrva, na sve strane, na sve prolaznike koji su ga okruživali. On ubrza korak i nastavi put odlučno i istrajno. Začudio sam se, međutim, kada sam video kako se, obišavši trg sve u krug, okreće i ide natrag u pravcu iz kojeg je došao. Još sam se više začudio kada je tu istu šetnju ponovio nekoliko puta – jednom, okrenuvši se naglim pokretom, umalo me nije otkrio.
Na tu šetnju utrošio je još jedan sat, i na kraju su nam prolaznici mnogo manje preprečivali put nego u početku. Kiša je gusto padala; vazduh je postao hladan; i svet se vraćao kućama. S pokretom nestrpljenja lutalica skrenu u pobočnu ulicu, koja je bila srazmerno pusta. Duž te ulice, četvrt milje otprilike, jurio je s takvom žestinom kakvu nikad ne bih mogao ni naslutiti kod tako starog stvorenja, i koja mi je pri praćenju zadala grdnih muka. Posle nekoliko minuta stigosmo do jedne velike i žive pijace; stranac je, izgleda, dobro poznavao to mesto i tu opet zauze svoje prvobitno držanje, besciljno krčeći sebi put tamo-amo kroz gomilu kupaca i prodavača.
Za ono sat i po otprilike koliko smo proveli na tom mestu trebalo je mnogo opreznosti s moje strane da bih se držao u njegovoj blizini ne privlačeći pri tom njegovu pažnju. Srećom, nosio sam na nogama gumene kaljače, pa sam mogao da se krećem bez i najmanjeg šuma. On ni u jednom trenutku nije primetio da ga ja pratim i posmatram. Ulazio je iz radnje u radnju, ništa nije kupovao, ni reči nije progovarao, a u sve predmete zurio je unezverenim i praznim pogledom.
Sada sam bio prosto zapanjen njegovim ponašanjem i čvrsto rešen da se nas dvojica ne rastanemo pre no što bar donekle ne zadovoljim svoju radoznalost u pogledu njega.
Časovnik snažna zvuka izbi jedanaest sati i ceo svet poče sad brzo da napušta pijacu. Neki dućandžija, nameštajući kapak na izlogu, gurnu starca, i ja u istom trenutku spazih kako celo njegovo telo obuze laka drhtavica. On jurnu na ulicu, za trenutak sa strahom pogleda oko sebe, a zatim neverovatnom brzinom potrča kroz mnoge krivudave i puste ulice, dok najzad opet ne izbismo na glavnu ulicu odakle smo i pošli – na ulicu kafane D. Ali ona više nije imala isti izgled. Bila je još sjajno osvetljena; no kiša je žestoko pljuštala i videli su se samo retki prolaznici. Stranac preblede. On turobno pođe nekoliko koračaji uz ulicu, ranije prepunu sveta, zatim s teškim uzdahom skrenu u pravcu reke i, sjurivši se kroz mnoštvo različitih zamršenih uličica, najzad izbi pred jedno od glavnih pozorišta. Predstava je baš bila završena i gledaoci su navalili na izlaze. Video sam kako starac otvara usta kao da hvata dah i juri pravo posred gomile; ali učinilo mi se kao da je mučni strah na njegovom licu donekle ublažen. Glava mu je opet pala na grudi; izgledao je onako kako sam ga prvi put ugledao. Zapazio sam da se sada uputio pravcem kojim je krenuo veći broj gledalaca; ali, u celini, nisam mogao da shvatim njegovu ćudljivu upornost.
Dok je on nastavljao put, svet se sve više rasturao, a njegova ranija zbunjenost i neodlučnost ponovo se vratila. Neko vreme sledio je u stopu društvo od desetak ili dvanaestak larmadžija; ali od njih je otpadao jedan za drugim, dok nisu ostala svega trojica u jednoj uskoj i mračnoj, prilično pustoj uličici.
Stranac zastade i za trenutak kao da je bio izgubljen u mislima; zatim, sa svim znacima uzbuđenja, brzo nastavi put koji nas odvede do ivice grada, u krajeve sasvim različite od onih kroz koje smo dotad prolazili. To je bio najodvratniji kvart Londona, gde je svaka stvar nosila pečat najžalosnije bede i najočajnijeg zločina. Pri mutnoj svetlosti nekog slučajnog fenjera videle su se visoke, stare, crvotočne drvene kuće sklone padu, i okrenute u tako različitim i ćudljivim pravcima da se jedva moglo razlikovati nešto slično prolazu između njih. Kamenje kaldrme ležalo je nasumice, pomereno iz ležišta snagom izđikalog korova.
Strašna prljavština trulila je u zapuštenim uličnim kanalima. Vazduh je bio sav prožet teškom tugom. Međutim, kako smo išli dalje, zvuči ljudskog života oživljavali su postepeno i najzad smo videli velike grupe stanovnika sa dna Londona kako se teturaju tamo-amo. Starac opet sav ustreperi, kao plamen lampe pre no što će se ugasiti. Još jednom pođe elastičnim korakom. Naglo zaokrenusmo za jedan ugao, bleštava svetlost zasja pred našim očima; stajali smo pred jednim od golemih periferijskih hramova Neumerenosti – jednim od dvoraca demona, Rakije.
Bilo je već pred samo svitanje; ali poveći broj bednih pijanaca još se tiskao oko velelepnog ulaza, ulazeći i izlazeći. Gotovo kliknuvši od radosti, starac prokrči sebi put, smesta opet zauze svoj prvobitni stav i poče da se, bez vidnog cilja, provlači napred i nazad kroz gomilu. Međutim, nije dugo hodao tako, kad navala na vrata oglasi zatvaranje gostionice. Ono što sam tada ugledao na licu čudnog stvorenja koje sam tako tvroglavo pratio bilo je nešto čak i silnije od očajanja. Ali on nije oklevao u svojoj trci, već se s luđačkom snagom smesta okrenuo natrag, ka srcu moćnog Londona. Jurio je dugo i brzo, a ja sam ga sledio, sav zapanjen, rešen da ne napustim ispitivanje koje me je sada sveg zaokupljalo. Sunce se rodilo dok smo mi nastavljali put, i kada smo opet stigli do najprometnijeg stecišta gusto naseljenog grada, do ulice u kojoj je kafana D., ona je pružala prizor ljudske buke i meteža gotovo jednak onom koji sam posmatrao prošlog večera. I ovde sam dugo, usred zbrke koja je svakog trenutka postajala sve veća, ustrajao u praćenju neznanog čoveka. Ali, po svom običaju, on je išao tamo-amo i celog dana nije izlazio iz vrtloga ove ulica. A kada su se počele približavati senke drugog večera, bio sam već mrtav umoran, pa, zastavši pred lutalicom, gledao sam ga netremice pravo u lice. On me nije primetio, već je nastavio svoju svečanu ophodnju, dok sam ja, odustavši od daljeg praćenja, ostao sav udubljen u razmišljanje. "Ovaj starac", rekoh najzad sebi, oličenje je i duh duboko skrivenog zločina. On neće da bude sam. On je čovek gomile. Uzalud bih ga pratio; jer ne bih ništa više saznao o njemu ni o njegovim delima. Najgore srce na svetu deblja je i odvratnija knjiga od Hortulus Animae, i možda je to jedna od velikih božjih milosti što es lässt sich nicht lesen.

Prevela Vera Stojić

Edgar Alan Po

Ovalni portret

(1842.g)



Zamak u koji je moj sluga rizikovao da na silu uđe, radije nego da mi dozvoli da, u očajno lošem stanju, provedem noć pod vedrini nebom, bio je jedna od onih velikih građevina, istovremeno tmurnih i velelepnih, koje se odavno grubo ocrtavaju među Apeninima, ništa manje u stvarnosti nego u mašti gospođe Redklif. Po svemu sudeći, bio je privremeno i nedavno napušten. Smestili smo se u jednoj od najmanjih i ne tako raskošno nameštenih odaja. Ležala je u osamljenoj kuli zgrade. Njeni ukrasi su bili bogati, ali već pohabani i starinski. Zidovi behu prekriveni goblenima i ukrašeni mnogobrojnim i raznovrsnim trofejnim oružjem zajedno sa neobično velikim brojem nadahnutih modernih slika u okvirima od bogatih zlatnih arabeski. Za ove slike, koje su visile ne samo na glavnoj površini zida, već i u mnogim kutovima koje je bizarna arhitektura zamka nužno načinila – za ove slike sam se, valjda zato što sam padao u bunilo, tako duboko zainteresovao da sam zapovedio Pedru da zatvori teške kapke sobe – pošto je već bila noć – da zapali fitilje velikog svećnjaka koji mi je stajao kraj uzglavlja i da širom razgrne crne somotske zavese oko kreveta. Želeo sam da sve ovo učini, kako bih mogao da se predam, ako ne snu, onda naizmenično posmatranju slika i pregledanju knjižice koju sam našao na uzglavlju, a koja je sadržavala njihovu kritiku i opis.
Dugo, dugo sam čitao – i pobožno, pobožno posmatrao. Hitro i veličanstveno prohujaše sati i gluva ponoć dođe. Položaj svećnjaka mi nije odgovarao, i s naporom pruživši ruku, radije nego da budim zaspalog slugu, premestih ga tako da baca svetlost pravo na knjigu.
Ali ova radnja je proizvela sasvim nepredvidljivo dejstvo. Zraci svetlosti brojnih svetiljki (jer bilo ih je mnogo) padoše u udubljenje sobe skriveno do tada u dubokoj senci koju je pravila jedna strana kreveta. Tako sam na jasnoj svetlosti ugledao sliku koju pre uopšte nisam zapazio. To je bio portret mlade devojke koja upravo sazreva u ženu. Žurno bacih pogled na sliku, i potom sklopih oči. Najpre ni meni samom nije bilo jasno zašto sam to učinio. Ali dok su mi kapci bili tako zatvoreni, kroz glavu mi je proleteo razlog zbog koga sam ih sklopio. To je bio jedan nagao pokret da bih dobio vremena za razmišljanje – da se uverim da me vid nije prevario – da smirim i savladam maštu radi trezvenijeg i sigurnijeg pogleda. Kroz nekoliko trenutaka ponovo se nepomično zagledah u sliku.
U ono što sam sada dobro video, nisam mogao niti hteo da posumnjam; kao da je prvi blesak sveća koji je pao na to platno odagnao sanjivu tupost koja je obuzimala moja čula, i odjednom me prenuo.
Bio je to, kao što sam već rekao, portret mlade devojke. Na njemu su bili samo glava i ramena, naslikani tehnikom vinjeta, u stilu omiljenih Salijevih portreta.
Ruke, nedra, čak i krajevi svetle kose, iščezavali su neosetno u nejasnoj dubokoj senci koja je sačinjavala pozadinu. Okvir je bio ovalan, bogato pozlaćen i ukrašen filigranom u mavarskom stilu. U umetničkom pogledu, ništa nije bilo tako vredno divljenja kao sama slika. Ali, ono što me je tako iznenada i silno potreslo, nije bio ni način izrade, ni besmrtna lepota samog lika. A najmanje se moglo desiti da moja mašta, trgnuta iz poludremeža, zameni lik sa živom osobom. Opazio sam najednom da je neobičnost platna, ukrašavanja i okvira morala odmah odagnati takvu ideju – da je čak morala sprečiti da ma i na trenutak iskrsne. Razmišljajući ozbiljno o ovim pitanjima, ostao sam, možda čitav sat, tako, upola sedeći, a upola ležeći, sa pogledom prikovanim za portret.
Najzad, zadovoljan mišlju da sam otkrio pravu tajnu njenog dejstva, ispružio sam se nazad u postelju. Zaključio sam da je čar slike u potpunoj životnosti izraza, koja me je najpre uplašila i najzad zgranula, savladala i prenerazila. Sa dubokim strahopoštovanjem vratio sam svećnjak u prethodni položaj. Pošto je tako uzrok mog dubokog nespokojstva bio uklonjen sa vidika, posegnuh žudno za knjigom koja je komentarisala slike i njihovu istoriju. Okrenuvši broj koji je označavao ovalni portret, pročitah tamo sledeće nejasne i čudne reči: "Beše to devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna životne radosti. Proklet je bio čas kada ugleda, i zavoli slikara i udade se za njega. On, strastven, marljiv, ozbiljan, već je imao nevestu u svojoj Umetnosti; ona, devojka vanredne lepote, koliko lepa toliko puna živome radosti; sva ozarena i nasmejana, i razigrana kao lane, volela je sve stvari na svetu i bdela nad njima, a mrzela je samo Umetnost koja joj je bila suparnica; strepela je samo od palete i četkica i ostalog omraženog pribora koji joj je uskraćivao njenog ljubljenog. Zato je toj ženi bilo strašno da čuje kako slikar govori o svojoj želji da portretiše čak i svoju mladu nevestu. Ali, ona je bila ponizna i pokorna, i nedeljama je krotko sedela u mračnoj sobi visoke kule gde je svetlost samo odozgo kapala na bledo platno. A on, slikar, uživao je u svom poslu koji je napredovao iz sata u sat, iz dana u dan. A bio je strastven i neobuzdan, i mračan čovek, koji se izgubio u sanjarenju, tako da nije hteo da vidi da svetlo koje tako sablasno pada u tu usamljenu kulu, iscrpljuje telo i duh njegove neveste, koja je venula na očigled svih, osim njega. Pa ipak, ona se još uvek smešila, i smešila, bez jadanja, jer je videla da slikar (koji je bio slavan) nalazi žarko i žestoko zadovoljstvo u svom zadatku, i radi dan i noć da bi naslikao nju koja ga je toliko volela, ali koja je svakog dana sve više kopnela i slabila. I doista, neki koji su videli por-tret, govorili su tiho o njegovoj uverljivosti, kao o velikom čudu, koje je bilo dokaz slikarove sposobnosti koliko i njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako izvanredno naslikao. Ali, najzad, pošto se rad približavao kraju, nikome nije dopuštano da uđe u kulu, jer je slikar bio van sebe od žestokog rada; i retko je skretao pogled sa platna, čak i da bi pogledao lice svoje žene. Nije hteo da vidi da boje kojima premazuje platno crpe sa obraza one koja je sedela kraj njega. I kada mnoge nedelje prođoše, i ostade još samo malo da se uradi, tek jedan potez kraj usta, i jedna senka kraj oka, duh žene ponovo zatreperi kao plamen sveće. I tada je potez napravljen, i boja je nanesena, i za trenutak, slikar je stajao opčinjen pred delom koje je stvorio; ali potom, dok je još zurio u njega, on poče da drhti i bledi, i prestravljen, kriknuvši iz sveg glasa: 'Ovo je zbilja Život sam!' Okrete se iznenada da pogleda voljenu: – BILA JE MRTVA!"


Prevela Lidija Nikolić

Edgar Alan Po

Maska crvene smrti


(1842.g)


"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije.
Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli ru-kom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osme-huju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju. Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka.
I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti.
I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti.
To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
– Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.


Preveo Momčilo Jojić