Charles Bukowski (Čarls Bukovski)

pronađene pesme


znam da ne trebalo da pišem toliko pesama
ali
to je oblik samozabavljanja za koji sam
(što je jako čudno) plaćen.
živim sam u ovoj velikoj kući sa 2
mačke (bile su 3, jedna je umrla)
i u mojim godinama realno je pretpostaviti da
i ja mogu da umrem
jedne od ovih kasnih noći
nakon pisanja 10 ili 12 pesama
i tu nastupa
komika:
pre nego što legnem uredno stavljam nove
pesme
nasred stola da bi
kada smrad postane nesnosan
i susedi počnu da se žale, ili
kad moja devojka pozove i niko se
ne javi
pesme bile pronađene.

ne mislim da će moja smrt biti tragična ni
značajna
(neću biti ovde)
ali će ih same pesme
obavestiti

(te džangrizave male
kritičare)

da sam bio dobar do kraja
ili možda čak
i bolji.

Sve

mrtvima ne treba
aspirin ili
žalost,
pretpostavljam.

ali možda im treba
kiša.

ne trebaju im cipele
već mesto za
hodanje.

ne cigarete,
govore nam,
već mesto da
izgore.

ili su prostor i mesto za
letenje
možda isto.

mrtvi ne trebaju
mene

niti me trebaju
živi.

ali mrtvi možda trebaju
jedni
druge.

u stvari,
mrtvima možda treba
sve što i nama
treba
a treba nam tako puno,
kad bismo samo znali
šta je to.

to je
verovatno
sve

i svi ćemo
verovatno umreti
pokušavajući da
dođemo do
toga

ili umreti

zato što
nismo došli do
toga.

nadam se
shvatićete da sam
kada umrem

dobio
najviše
moguće.

59 centi kilo

Volim da gluvarim po običnim mjestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previše blizu
jer će početi
da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama,
u restoranima,
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica
odjeću…
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.
Ja sam kao rentgen
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam ih u najboljem svijetlu.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mjestima.
Žao mi je svih nas
ili drago za sve nas
uhvaćene žive
i kao takve zbunjene.

Ne postoji ništa bolje od naše
komičnosti,
ozbiljnosti i
naše glupavosti
kupujući čarape,
mrkve,
žvake,
časopise,
kondome,
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi u to ime da zapalimo
ogromnu vatru radosti
i da čestitamo sebi
na našoj izdržljivosti.

Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mjestima
ljudi mi se otvaraju,
a i ja njima.

Žena u 03:35 poslije podne
vaga purpurno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
ima na sebi jednostavnu zelenu haljinu
sa motivima bijelih cvijetova
a zatim uzima grožđe
i pažljivo ga stavlja u bijelu papirnatu
vrećicu.

Samo taj prizor te dovoljno prosvjetljuje.

Generali i doktori mogu i da nas ubiju
ali mi smo ipak
pobijedili.

da ti kažem

pakao je sagrađen
komad po komad
cigla po ciglu
oko
tebe.
to je postepen,
a ne brz
proces.

mi gradimo svoj
sopstveni
inferno,
a krivimo
druge.

ali pakao je
pakao.

moj pakao i
tvoj
pakao.

naš
pakao.

pakao, pakao,
pakao.

pesma o
paklu.

obuvanje
cipela
ujutro.
pakao.

telefon

će ti doneti ljude
svojom zvonjavom
ljude koji ne znaju šta bi sa
svojim vremenom
i koji čeznu
da te zaraze
time
izdaleka
(mada bi ustvari više voleli
da su u istoj sobi
kako bi bolje preneli svoje
ništavilo na
tebe).

telefon je potreban
samo za hitne slučajeve.

ti ljudi nisu
hitni slučajevi, oni su
maler.

nikad mi nije prijalo kad zazvoni
telefon.

„da“, oprezno ću reći.

„ovde Dvajt.“

već osećaš njihovu imbecilnu
žudnju za invazijom.
to su ljudi-buve koji
gamižu
dušom.

„da, u čemu je stvar?“

„eto, večeras sam u gradu pa
sam mislio…“

„slušaj, Dvajte, zauzet sam,
neću moći da…“

„dobro, možda neki drugi
put?“

„možda ne…“

svakom čoveku dato je tek toliko
večeri
i svako straćeno veče je
teško nasilje nad
prirodnim tokom
tvog jedinog
života;
osim toga, to ostavlja neki gadan ukus
u ustima, koji često traje dva-tri dana
zavisno od
posetioca.

telefon je samo za
hitne slučajeve.

decenije su mi trebale
dok sam najzad naučio
kako da kažem
„ne“.

a sad
ne brini za njih,
molim te:
samo će okrenuti drugi
broj.

mogao bi da bude
tvoj.

„da“, reći ćeš.

a oni će reći:
„ovde Dvajt.“

a onda
ti
budi
ljubazna
saosećajna
duša.

fusnota o stvaranju masa


Neki ljudi su mladi i ništa
više,
a neki ljudi su stari i ništa
više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.

I da muve nose odjeću
i sve zgrade izgore u
zlatnoj vatri
Da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više,
a neki ljudi stari i ništa
više,
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti
ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja policija
ili njihove majke, braća, ostali; i
oni sami.

Sve što ostaje ono je što vidiš.

Teško je…

O prozorsko okno

Večito zahtevaš
novog mene.
sediš sada na kauču,
gunđaš,
tvoj glas škripi
o prozorsko okno,
šta god
da smo učinili jedno
drugom (a ni ja ni ti
nismo bili pošteni)
mislim da je ton tvog glasa
ono što je najnepoštenije.
sve naše izdaje
tvoje i moje
ne zaslužuju taj
ton, ni to mračno paćeničko lice
tako ubeđeno da sledeći muškarac
neće postupati prema tebi
kao što sam ja postupao,
ili da ti nećeš postupati prema njemu
kao što si postupala prema meni.
Tvoj glas škripi o
prozorsko okno
i ništa se u životu nikad ne menja
i ja hoću to da ti kažem
sada.