Artur Č.Klark

Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke) (16. decembar 1917, Majnhed, Somerset, Engleska — 19. mart 2008, Kolombo, Šri Lanka[1]) je britanski pisac i pronalazač. Uz Isaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.
Rođen je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948.
Oženio se amerikankom Merilin Mejfild (Marilyn Mayfield) u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao "To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu".
Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom.
Godine 1951. napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za njegovo verovatno najpoznatije delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: "Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik" a na filmu "Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark".
Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 2000. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.

Bibliografija

Prelude to Space (1951)
The Sands of Mars (1951)
Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952)
Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953)
Kraj detinjstva (Childhood's End) (1953)
Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka
Svetlost Zemaljska (Earthlight) (1955)
Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka
Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956)
Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka
The Deep Range (1957)
S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka
Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961)
Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka
Dolphin Island (1963)
Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga
The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka
2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom
The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968)
Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka
Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972) , zbirka pripovedaka
Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973)
The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka
Imperial Earth (1975)
Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979)
2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982)
Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka
Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984) , po istoimenoj TV seriji
Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986)
2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988)
Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988)
Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentri Lijem (engl. Gentry Lee)
Rama II (Rama II) (1989), sa Džentri Lijem
Beyond the Fall of Night (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford)
Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka
The Ghost from the Grand Banks (1990)
More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka
Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem
Rama Revealed (1993), sa Džentri Lijem
Božji čekić (The Hammer of God) (1993)
The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima
Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom MekKvejom (engl. Mike McQuay)
3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997)
Okidač (The Trigger) (1999)
Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter)
Oko vremena (Time's Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom
Oluja sa sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom
Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom

Prvi deo: ISKONSKA NOĆ



1. PUT KA IŠČEZNUĆU

Suša je
trajala već deset miliona godina, a vladavina strašnih reptila odavno
se okončala. Ovde, na polutaru, na kontinentu koji će jednoga dana biti
poznat kao Afrika, borba za postojanje dostigla je nov vrhunac
okrutnosti, a pobednik još nije bio na vidiku. Na toj ogoljenoj i
isušenoj zemlji samo su sitna, hitra ili surova stvorenja mogla
napredovati ili se bar nadati da će opstati.

Čovekoliki majmuni
iz pustare nisu posedovali nijedno od ovih svojstava, tako da nisu ni
napredovali; štaviše, već su bili dobrano odmakli putem koji je vodio ka
iščeznuću njihove rase. Pedesetak njih nastanjivalo je skupinu pećina
što su se uzdizale povrh male, spržene doline koju je presecala spora
rečica napajana otapanjem snegova na planinama udaljenim dve stotine
milja prema severu. U teškim vremenima rečica bi potpuno presahla i
pleme bi tada živelo u senci žedji.

Neprekidno je bilo
izgladnelo, a sad je već i umiralo od gladi. Kada je prvi slabašni sjaj
praskozorja umileo u pećinu, Gleda-Mesec je video da mu je tokom noći
umro otac. Nije znao da mu je Stari otac, budući da je takav odnos
potpuno nadmašao njegovu moć poimanja, pa ipak, dok je posmatrao smršalo
telo, iskusio je neodredjen nespokoj koji je predstavljao preteču tuge.

Dvoje
mladunaca već je cvilelo za hranom, ali ućutaše kada Gleda-Mesec zareža
na njih. Jedna od majki, uzevši u zaštitu svoje mladunče koje nije
mogla dovoljno da nahrani, uzvrati mu ljutitim frktanjem; nedostajalo mu
je snage čak i da je pljusne zbog ove drskosti.

U medjuvremenu,
dovoljno se razdanilo, tako da su mogli da izidju. Gleda-Mesec dohvati
smežurano truplo i stade da ga vuče za sobom, pognuvši se zbog niskog
svoda pećine. Kada se obreo napolju, prebacio je telo preko ramena i
podigao se u uspravan položaj - jedina životinja na celom svetu koja je
za to bila kadra.

U okviru svoje vrste, Gleda-Mesec je
predstavljao gotovo džina. Bio je visok bezmalo pet stopa, a iako je bio
veoma neuhranjen, ipak je težio preko sto funti. Njegovo kosmato,
mišićavo telo stajalo je negde na pola puta izmedju ljudskog i
majmunskog, ali zato mu je glava već bila znatno bliža čovekovoj. Imao
je nisko čelo i iznad očnih duplji stajale su mu izbočine, ali ipak je
nepogrešivo nosio u svojim genima zametak ljudskosti. Dok je promatrao
neprijateljski svet pleistocena, već je postojalo nešto u njegovom
pogledu što je nadmašalo sposobnosti bilo kog majmuna. U tim tamnim,
duboko uvučenim očima javljao se osvit svesti - prvi nagoveštaji
inteligencije koja se još veoma dugo nije mogla potpuno ispoljiti, ali
joj je zato pretilo sasvim skoro gašenje.

Nije bilo nikakog znaka
opasnosti i Gleda-Meseca poče da se spušta niz gotovo okomiti obronak
pred ulazom u pećinu; teret koji je nosio samo ga je neznatno ometao u
tome. Kao da su čekali na njegov signal, ostali članovi plemena izidjoše
iz svojih staništa niže niz pročelje stene i žurno se uputiše ka
blatnjavoj vodi rečice na jutarnje pojenje.

Gleda-Mesec baci
pogled preko doline da vidi da li se Drugi pojavljuju, ali od njih nije
bilo ni traga. Možda još nisu izišli iz pećina ili su već krenuli u
potragu za hranom negde dalje duž obronka brda. Budući da ih nije bilo
na vidiku, Gleda-Mesec ih je smetnuo s uma; nije bio kadar da vodi
računa o više stvari odjednom.

Najpre se mora osloboditi Starog,
ali taj problem nije nalagao previše razmišljanja. Bilo je mnogo
umiranja u poslednje vreme, a jedno se zbilo i u njegovoj pećini; jedino
je trebalo da prenese truplo do mesta gde je ostavio mrtvo novorodjenče
za prošle Mesečeve mene i hijene će obaviti ostalo.

Već su
čekale na mestu gde se mala dolina lepezasto širila u savanu, gotovo kao
da su znale da on dolazi. Gleda-Mesec ostavi telo ispod jednog malog
grma - sve ranije kosti već su nestale - i pohita da se pridruži
plemenu. Nikad više nije pomislio na oca.

Njegove dve ženke,
odrasli iz drugih pećina i većina mladunaca tragali su za hranom medju
drvećem zakržljalim od suše dalje u dolini, nastojeći da pronadju
bobice, sočno korenje i lišće, a ako bi ih sreća poslužila i kakvog
malog gmizavca ili glodara. Samo su bebe i najzanemoćaliji starci
ostavljani u pećinama; ukoliko bi se pojavio neki pretek hrane posle
dnevnog traganja, oni bi utolili glad. Ako do toga ne bi došlo, hijenama
bi se uskoro ponovo osmehnula sreća.

Ali ovaj dan bio je uspešan
- premda Gleda-Mesec nije mogao da poredi jedno razdoblje sa drugim,
budući da nije pamtio prošlost. Pronašao je pčelinjak u jednom trulom
deblu i tako mu se pružila prilika da uživa u najizvrsnijoj poslastici
koja je bila dostupna njegovim saplemenicima; još je oblizivao prste s
vremena na vreme dok je predvodio skupinu ka pećinama u pozno popodne.
Razume se, pčele su ga dobrano izujedale, ali na to gotovo da nije
obraćao pažnju. Možda nikada više neće biti ovako blizu osećanja
zadovoljstva; iako je, naime, i dalje bio gladan, više nije osećao
malaksalost od gladi. Bilo je to najviše čemu se ma koji čovekoliki
majmun mogao nadati.

Njegovog zadovoljstva nestade kada je stigao
do rečice. Drugi su bili tu. Dolazili su na obalu svakoga dana, doduše,
ali njihova pojava zbog toga nije bila ništa manje neprijatna.

Bilo
ih je tridesetak i nisu se mogli razlikovati od pripadnika plemena
Gleda-Meseca. Kada su ga videli kako dolazi, počeli su da igraju, tresu
rukama i kriče sa svoje strane rečice, a njegovi saplemenici uzvratiše
im na isti način.

I to je bilo sve što se dogodilo. Iako su se
čovekoliki majmuni često borili i sukobljavali, ove razmirice veoma
retko su se okončavale ozbiljnim povredama. Budući da nisu raspolagali
kandžama ili psećim zubima za borbu, nisu ni mogli mnogo nauditi jedni
drugima. U svakom slučaju, imali su malo preteka energije za tako
neproizvodno ponašanje; frktanje i pretnje predstavljali su znatno
delotvorniji način za potkrepljenje vlastitih stanovišta.

Sučeljavanje
je potrajalo oko pet minuta; onda se predstava okončala podjednako brzo
kao što je i počela i svi su ispili svoje sledovanje blatnjave vode.
Čast je bila zadovoljena; obe skupine potvrdile su pravo na vlastitu
teritoriju. Pošto je ta značajna stvar sredjena, pleme je krenulo duž
svoje obale rečice. Najbliži upotrebljivi pašnjak bio je sada više od
milje udaljen od pećina i oni su morali da ga dele sa krdom velikih
životinja, sličnih antilopama, koje su jedva podnosile njihovo
prisustvo. Nisu ih mogli oterati, zato što su bile naoružane opakim
bodežima na čelu - prirodnim oružjem koje čovekoliki majmuni nisu
posedovali.

I tako, Gleda-Mesec i njegovi sadruzi zalagivali su
glad jedući bobice, voćke i lišće - dok je svuda unaokolo, nadmećući se
za iste plodove, počivao mogući izvor tolikih količina hrane o kojima
oni čak nisu mogli ni da sanjaju. Na hiljade tona sočnog mesa koje je
milelo savanom i kroz šikaru nije, medjutim, bilo samo izvan njihovog
domašaja, već i van njihove moći poimanja. Usred tog izobilja, oni su
lagano skončavali od gladi.

Pleme se bez neprilika vratilo do
pećine uz poslednju dnevnu svetlost. Povredjena ženka koja je ostala
unutra zaguguta od zadovoljstva kada joj Gleda-Mesec pruži granu obraslu
bobicama koju je doneo i poče proždrljivo da je brsti. Od toga se
svakako nije mogla najesti, ali to će joj pomoći da preživi dok joj ne
zaraste rana koju joj je naneo leopard i dok ponovo ne bude kadra da
sama krene u potragu za hranom.

Povrh doline uzdizao se puni
Mesec, a sa dalekih planina dopirao je studeni vetar. Noćas će biti
veoma hladno - ali studen, kao ni glad, nije bila uzrok pravih briga; te
stvari predstavljale su naprosto sastavni deo života.

Gleda-Mesec
gotovo da se nije trgao kada iz jedne od nižih pećina uz obronak
odjeknuše kričanja i urlici; nije morao da čuje povremeno režanje
leoparda da bi tačno znao šta se dogadja. Dole, u tami, stari Bela Kosa i
njegova porodica borili su se i umirali, a pomisao da im možda na neki
način može pomoći nijednom se nije javila u svesti Gleda-Meseca. Okrutna
logika opstanka odagnavale je takve nepriličnosti, tako da se nije
začuo ni glas protesta sa obronka brda koji je pomno osluškivao. Sve
pećine bile su utihle, kako i same ne bi privukle nesreću.

Metež
je zamukao i Gleda-Mesec je uskoro mogao da čuje zvuk vučenja nekog tela
preko kamenja. To je potrajalo nekoliko sekundi, a onda leopard bolje
ščepa svoju lovinu. Nije više napravio ni najmanji šum dok se tiho
udaljavao, noseći bez napora svoju žrtvu u čeljusti.

Naredni dan
ili dva ovde više neće biti opasnosti, ali mogu se pojaviti drugi
neprijatelji koji bi se okoristili ovim hladnim Malim Suncem što sjaji
jedino noću. Ukoliko bi upozorenje bilo pravovremeno, manje grabljivice
mogle bi se ponekad zaplašiti povicima i kričanje. Gleda-Mesec ispuza iz
pećine, uspentra se na jednu veliku gromadu kraj ulaza i čučnu tu da
osmotri dolinu.

Od svih stvorenja koja su do tada hodila Zemljom,
čovekoliki majmuni bili su prvi koji su pomno posmatrali Mesec. Iako se
toga nije mogo setiti, Gleda-Mesec je kao veoma mlad ponekad umeo da
ispruži ruku i pokuša da dodirne to utvarno lice što se dizalo povrh
brda.

Nikad nije uspeo u tome, a sad je bio dovoljno star da
shvati zašto. Najpre je, razume se, morao da pronadje dovoljno visoko
drvo na koje bi se uzverao.

Ponekad bi posmatrao dolinu, a
ponekad bi posmatrao Mesec, ali neprekidno je osluškivao. Jednom ili dva
puta je zadremao, ali san mu je bio izuzetno lak, tako da bi ga
probudio i najmanji šum. U odraslom dobu do dvadeset pet godina još je
bio u punoj snazi; ako sreća bude nastavila da ga služi i poštedi ga
nesrećnih slučajeva, boleština, grabljivica i smrti od gladi, moći će da
poživi još čitavih deset godina.

Noć je proticala, studena i
vedra, bez novih uzbuna, a Mesec se lagano uspinjao kroz polutarna
sazveždja koja ljudsko oko nikada neće videti. U pećinama, izmedju
kratkih, nepostojanih dremeža i prestrašenog iščekivanja, radjale su se
more potonjih pokolenja.

A onda, jedna zaslepljujuća tačka
svetlosti, blistavija od svake zvezde, dva puta lagano predje preko
neba, uspinjući se do zenita i spuštajući se ka istoku.

2. NOVA STENA

U pozni sat te noći Gleda-Mesec se najednom
probudi. Iznuren dnevnim naporima i nedaćama, zaspao je čvršće nego
obično, ali ga je iz sna trglo već prvo slabašno struganje koje je
doprlo iz doline.

Pridigao se u smrdljivoj tami pećine, upravivši
čula ka noći, dok mu se strah lagano uvlačio u dušu. Nikada u životu -
već dvostruko dužem od onoga kome se većina pripadnika njegove vrste
mogla nadati - nije čuo takav zvuk. Velike mačke približavale su se u
tišini, a jedina stvar koja bi ih odavala bio je redak odron zemlje ili
povremeno pucketanje grančica. Ovo je, medjutim, bio neprekidan, škripav
šum koji se postojano pojačavao. Izgledalo je kao da se neka ogromna
zver kreće kroz noć, uopšte ne pokušavajući da se prikrije i ne
obraćajući pažnju na prepreke. Jednog trenutka Gleda-Mesec je razabrao
nepogrešiv zvuk čupanja grma; slonovi i dinoteriji činili su to prilično
često, ali su se inače kretali bešumno kao i mačke.

A onda se
razleže zvuk koji Gleda-Mesec nikako nije mogao da prepozna, budući da
se nikada ranije u istoriji sveta nije čuo. Bio je to zveket izazvan
udarom metala o kamen.

Gleda-Mesec se suočio sa Novom Stenom kada
je u sam cik zore poveo pleme na rečicu. Gotovo je zaboravio na užase
noći, zato što se ništa nije dogodilo posle one početne buke, tako da on
nije uopšte doveo u vezu ovu neobičnu stvar sa opašnošću ili strahom.
Ona, uostalom, ni najmanje nije delovala uznemirujuće.

Posredi je
bila pravougaona ploča tri puta viša od njega, ali i dovoljno uska da
je obuhvati rukama; bila je načinjena od nekog potpuno providnog
materijala, tako da je uopšte nije bilo lako videti, osim kad bi Sunce
koje se radjalo iskitilo odsevima njene ivice. Kako Gleda-Mesec nikada
nije naišao na led ili kristalno bistru vodu, nisu postojale prirodne
stvari sa kojima je mogo da uporedi ovu pojavu. Ona je svakako delovala
veoma privlačno, tako da on, iako je mudro zazirao od svega novog, nije
dugo oklevao pre no što joj se obazrivo približio. Kako se ništa nije
dogodilo, on ispruži ruku i dodirnu hladnu, čvrstu površinu.

Pošto
je nekoliko minuta pomno razmišljao, došao je do sjajnog objašnjenja.
To je bila stena, razume se, koja mora da je izrasla tokom noći.
Postojalo je mnoštvo biljaka koje su to činile - bele, gnjecave
stvarčice oblika oblutka koje kao da su iždžiljikale tokom časova tame.
One su, doduše, bile sitne i okrugle, dok je ova bila velika i oštrih
rubova; ali i veći filozofi od Gleda-Meseca u budućnosti neće prezati od
previde podjednako upadljive izuzetke u svojim teorijama.

Ovaj
uistinu sjajan primer apstraktnog razmišljanja doveo je Gleda-Meseca,
posle svega tri-četiri minuta, do jednog zaključka koji je on odmah
stavio na probu. Bele, okrugle obluci-biljke bile su veoma ukusne
(premda su medju njima postojale i takve koje su izazivale grozne
bolove); možda ova visoka...?

Liznuo ju je nekoliko puta i
pokušao da je zagrize, što je bilo sasvim dovoljno da mu rasprši sve
nade. Ovde nije bilo hrane; i tako, kako što bi postupio svaki razuman
čovekoliki majmun, on produži put do rečice, potpuno smetnuvši sa uma
kristalni monolit za vreme uobičajenog kričanja na Druge.

Traganje
za hranom tog dana ispalo je krajnje neuspešno i pleme je moralo da se
udalji više milja od pećina ne bi li pronašlo bar nešto za jelo. Za
vreme nemilosrdne podnevne pripeke, jedna od slabijih ženki srušila se
daleko od ma kakvog zaklona. Ostali se okupiše oko nje, cvileći i
jadikujući sapatnički, ali ništa se nije moglo preduzeti. Da su bili
manje iscrpljeni, mogli su je poneti sa sobom, ali nije postojao višak
energije za takav čin milosrdja. Morala je biti ostavljena da se,
ukoloko je to moguće, oporavi vlastitim snagama.

Prošli su pokraj istog mesta na povratku u pećine te večeri; nije se mogla videti nijedna kost.

U
pozni smiraj dana, osvrćući se brižno ne bi li spazili rane lovce,
žurno se napiše na rečici i stadoše da se uspinju ka pećinama.Od Nove
Stene delilo ih je još sto jardi kada zvuk otpoče.

Bio je jedva
čujan, ali ih je ipak ukopao u mestu i oni ostaše kao ukočeni na utrtoj
stazi sa omlitavelom donjom vilicom. Jednostavna, zaludjujuće jednolična
vibracija pulsirala je iz kristala, hipnotišući sve koji su se našli u
njenom domašaju. Prvi put - i poslednji za tri miliona godina - zvuk
bubnjeva razlegao se Afrikom.

Dobovanje postade bučnije,
snažnije. A onda, čovekoliki majmuni stadoše da se kreću napred, poput
hodača u snu, ka izvoru tog neodoljivog zvuka; povremeno bi zaigrali uz
put, budući da im je krv reagovala na ritmove koje će njihovi potomci
proizvesti tek u dalekoj budućnosti. Potpuno opčinjeni, oni se okupiše
oko monolita, zaboravivši na nedaće minulog dana, na opasnosti sve
bližeg sumraka i na glad koja im je morila stomake.

Bubnjanje dobi na silini, a noć postade tamnija. I dok su se senke izduživale, a svetlost čilila sa neba, kristal poče da sija.

Najpre
je izgubio prozračnost, postavši obliven bledom, mlečnom sjajnošću.
Uznemirujuće, neuhvatljive utvare kretale su se njegovom površinom i u
dubini. Spajale su se u šipke svetlosti i senke, da bi potom obrazovale
prepletene, paokaste šare koja počeše polako da se vrte.

Sve brže
i brže okretali su se točkovi svetlosti, a uporedo sa njima ubrzavalo
se i dobovanje bubnjeva. Sada potpuno hipnotisani, čovekoliki majmuni
mogli su jedino da zure omlitavelih vilica u vrtoglavu pirotehničku
predstavu. Već su zaboravili na nagone svojih predaka i na nauke koje su
sticali čitavog života; niko se od njih, obično, ne bi tako kasno
zadržao toliko daleko od pećina. Okolno grmlje već je bilo puno ukočenih
obličja i natremice uperenih očiju, budući da su noćna stvorenja
odgadjala svoje poslove da bi videla šta će se još dogoditi.

Uzvrteli
točkovi svetlosti stadoše najednom da se sjedinjuju, a paoci se stopiše
u blistave šipke koje su lagano nestajale u daljini, vrteći se pri tom
oko svoje ose. Raspolutile su se u parove, a tako nastali tendemi linija
počeše da osciluju jedni preko drugih, lagano menjajući uglove preseka.
Fantastični, nepostojani geometrijski oblici pojavljivali su se i
iščezavali dok su se sjajne mreže preplitale i rasplitale; a čovekoliki
majmuni su posmatrali, opčinjeni zarobljenici blistavog kristala.

Nikada
ne bi pretpostavili da im se umovi isprobavaju, tela kartografišu,
proučavaju reakcije, procenjuju mogućnosti. Celo pleme bilo je u početku
poluzgureno, počivajući nepomično kao na kakvoj slici, ovekovečeno u
kamenu. A onda, čovekoliki majmun koji je stajao najbliže ploči najednom
ožive.

Nije promenio položaj, ali telo mu je izgubilo krutost
predjašnjeg transa; postalo je živo, kao da je posredi bila lutka kojom
se upravljalo nevidljiv nitima. Glava se okrenu najpre na jednu, pa na
drugu stranu; usta se bezglasno otvoriše i zatvoriše; šake se stisnuše,
pa otvoriše. On se potom sagnu, otkide dugački struk trave i pokuša da
ga nespretnim prstima veže u čvor. Ličio je na kakvo opesednuto
stvorenje koje se upire da se oslobodi nekog duha ili demona što je
zagospodario njegovim telom. Borio se da dodje do daha i oči su mu bile
ispunjene užasom dok se upinjao da nagna prste da učine kretnje
složenije od svih što su pokušane ikada ranije.

Uprkos svim
naporima, jedino je uspeo da raskomada struk trave. Dok su komadići
padali po tlu, nestade uticaja koji je ovladao njime i on se potpuno
ukruti u nepomičan stav.

Istog časa ožive novi čovekoliki majmun i
prodje kroz isti postupak. Bio je to mladji, prilagodljivi primerak;
uspeo je u onome u čemu je stari zakazao. Na planeti Zemlji prvi grubi
čvor bio je vezan...

Ostali počeše da čine neobičnije i još
nesvrhovitije stvari. Jedni su ispružili ruke, postavili se medjusobno
nasuprot i pokušali da se dodirnu vrhovima prstiju - najpre sa oba
otvorena oka, a potom sa jednim zatvorenim. Drugi su bili nagnani da
natremice gledaju u išpartane oblike u kristalu, koji su se sve tananije
razdeljivali, sve dok se linije ne stopiše u sivu zamućenost. A svi su
čuli jednolične, čiste zvuke, različitih visina, koji su brzo tonuli
ispod praga čujnosti.

Kada je došao red na Gleda-Meseca, gotovo
da se uopšte nije uplašio. Jedino ga je obuzela tupa zlovolja dok su mu
se mišići trzali, a udovi pokretali saglasno zapovestima koje nisu bile
sasvim njegove.

Ne znajući zašto, sagao se i uzeo jedan mali kamen. Kada se uspravio, video je da se u kristalnoj ploči nalazi nova slika.

Mreže
i pokretni, razigrani oblici više nisu bili tamo. Umesto njih nalazio
se niz koncentričnih krugova koji su okruživali mali, crni disk.

Pokorivši se bešumnim zapovestima u svom mozgu, on nespretno zamahnu i hitnu kamen. Promašio je metu za više stopa.

Pokušaj
ponovo, glasila je zapovest. On se osvrnu oko sebe i pronadje novi
oblutak. Ovoga puta pogodio je ploču koja zazveča zvukom sličnim
zvonjavi. Još je bio daleko od mete, ali mu se nišanjenje poboljšalo.

Pri
četvrtom pokušaju, od samog središta delilo ga je svega nekoliko inča.
Osećanje neopisivog zadovoljstva, gotovo seksualno po silini, preplavi
mu um. Potom kontrola popusti; nije više osećao poriv da nešto preduzme
osim da stoji i čeka.

Jedan za drugim, svi članovi plemena bili
su nakratko zaposednuti. Neki su uspešno obavili zadate naloge, ali
većina nije - i svi su već prema tome bili nagradjeni plimama
zadovoljstva, odnosno kažnjeni bolom.

Velika ploča sada je
zračila samo jednoličnim, praznim sjajem, tako da je ličila na blok
svetlosti umetnut u okolnu tamu. Kao da se bude iz sna, čovekoliki
majmuni zatresoše glavama i polako krenuše stazom ka svom skloništu.
Nisu se osvrtali niti razmišljali o neobičnoj svetlosti koja ih je
vodila ka domovima - i ka budućnosti nepoznatoj još čak i zvezdama.

3. AKADEMIJA


Gleda-Mesec i njegovi sadruzi uopšte se nisu
sećali onoga što su videli pošto je kristal prestao da zapljuskuje
svojom hipnotičkom čarolijom njihove umove i da vrši opite njihovim
telima. Narednog dana, kada su krenuli u potragu za hranom, prošli su
pored njega gotovo ga i ne primetivši; on je već postao deo
zanemarljivog zaledja njihove svakodnevice. Nisu ga mogli pojesti, niti
je on to moga da učini sa njima; bio je stoga nevažan.

Dole, na
rečici, Drugi su ih dočekali svojim uobičajenim nedelotvornim pretnjama.
Njihov vodja, čovekoliki majmun sa jednim uhom, stasa i uzrasta
Gleda-Meseca, ali slabije kondicije, čak se odvažio na kratak upad na
teritoriju plemena, kričeći bučno i mašući rukama u nastojanju da
zaplaši takmace i osokoli vlastiti duh. Voda rečice nigde nije bila
dublja od jedne stope, ali što je Jedno Uho dalje ulazio u nju, to se
nesigurnije i nelagodnije osećao. On se ubrzo zaustavi, a zatim krenu
natrag, prekomerno dostojanstveno, da se pridruži svojim sudruzima.

Nije
bilo nikakvih drugih odstupanja od uobičajenog toka stvari. Pleme je
skupilo hrane taman toliko da preživi još jedan dan, a niko nije umro.

Te
večeri kristalna ploča ponovo ih je čekala, okružena svojim
pulsirajućim oreolom svetlosti i zvuka. Program koji im je pripremila
bio je, medjutim, donekle različit.

Neke čovekolike majmune
potpuno je prenebregla, kao da se usredsredila samo na one koji su
najviše obećavali. Jedan od ovih bio je i Gleda-Mesec; uskoro je ponovo
osetio kako mu radoznali pipci gamižu po neiskorišćenim stazama i
bogazima mozga. A onda počeše da mu se javljaju prikaze.

Možda su
se nalazile u kristalnom bloku; možda su poticale u celosti iz njegovog
uma. U svakom slučaju, za Gleda-Meseca bile su potpuno stvarne. Pa
ipak, uobičajeni automatski poriv da odagna uljeza sa svoje teritorije
bio je na neki način ublažen.

Pred očima mu je stajala jedna
spokojna porodična skupina koja se samo u jednom pogledu razlikovala od
prizora te vrste koji su njemu bili poznati. Mužjak, ženka i dvoje
mladunaca, koji su se tajanstveno pojavili pred njim, bili su očigledno
uhranjeni i siti, glatke i sjajne kože. Bio je to oblik življenja na
koji Gleda-Mesec ni u snu nije pomislio. Nesvesno, on opipa svoja
isturena rebra; rebra onih stvorenja bila su prekrivena naslagama sala. S
vremena na vreme, zaludno bi se promeškoljili, izležavajući se pred
ulazom u pećinu. Po svemu sudeći, živeli su u miru sa svetom. Povremeno,
krupni mužjak gromko bi huknuo od zadovoljstva.

Nije bilo
nikakvih drugih delatnosti i posle pet minuta prizor najednom iščile.
Kristal je sada predstavljao samo svetlucavi obris u tami; Gleda-Mesec
se protrese kao da se budi iz sna, ubrzo shvati gde se nalazi i povede
pleme natrag ka pećinama.

Svesno se nije sećao onoga što je
video, ali te noći, dok je zamišljeno sedeo pred ulazom u svoju jazbinu,
sa ušima načuljenim ka šumovima sveta oko sebe, Gleda-Mesec iskusi prva
slabašna znamenja jednog novog i moćnog osećanja. Bilo je to
neodredjeno i nejasno osećanje zavisti - nezadovoljstva vlastitim
životom. Nije imao predstavu šta bi mogao biti uzrok tome, a još manje
kako da mu stane nakraj; ali nezadovoljstvo se uvuklo u njegovu dušu i
on je načinio jedan mali korak ka ljudskosti.

Iz noći u noć,
ponavljala se predstava o ta četiri odebljala čovekolika majmuna, sve
dok nije postala izvor opsedajuće ozlojedjenosti, čija je svrha bila da
pojača Gleda-Mesečevu večnu, satiruću glad. No, samo ono što je video
nije bilo dovoljno da se izazove to dejstvo; bilo je potrebno i
psihološko osnaženje. U Gleda-Mesečavom životu javile su se stoga
praznine van domašaja njegovog pamćenja u kojima su sami atomi njegovog
jednostavnog mozga bili prestrojeni u nove sklopove. Ako on opstane, ti
sklopovi postaće večni, budući da će ih njegovi geni preneti potonjim
naraštajima.

Bio je to spor, mukotrpan posao, ali kristalni
monolit imao je strpljenja. Ni on, ni njegove replike raštrkane po
polovini globusa nisu očekivali da će postići uspeh sa svim mnoštvom
skupina uključenim u opit. Stotinu krahova ne bi imalo značaja, ako bi
samo jedan uspeh moga da promeni sudbinu sveta.

Do narednog punog
Meseca pleme je dobilo jednu prinovu, ali su i dva člana umrla. Uzrok
smrti jednoga bila je glad, dok je drugi stradao prilikom večernjeg
obreda; čovekoliki majmun najednom se stropoštao na tle, pokušavajući da
blago kucne dva kamena. Kristal se najednom zatamnio i čarolija više
nije delovala na pleme. Ali pali čovekoliki majmun nije se micao;
narednog jutra, razume se, tela je nestalo.

Sledeće večeri nije
bilo predstave; kristal je još analizirao svoju grešku. Pleme je
promaklo pokraj njega u sve guščem sutonu, potpuno ga prenebregavši.
Naredne večeri ponovo je bilo spremno za njih.

Četiri podgojena
čovekolika majmuna opet su se pojavila, ali sada su stala da čine
neobične stvari. Gleda-Mesec poče nekontrolisano da se trese; činilo mu
se kao da će mu se mozak rasprsnuti i pokušao je da odvrati pogled. Ali
nemilosrdna mentalna kontrola nije nimalo popuštala; bio je nagnan da do
kraja prati nauk, iako su se tome protivili svi njegovi nagoni.

Ti
nagoni valjano su služili njegovim precima, u danima toplih kiša i
bujne plodnosti, kada je hrana posvuda čekala samo da bude ubrana.
Vremena su se sada promenila i nasledjena mudrost prošlosti pretvorila
se u ludost. Čovekoliki majmuni moraju se prilagoditi ili izumreti -
poput krupnijih životinja koje su iščezle pre njih i čije su kosti sada
ležale zapretane u nedrima krečnjačkih brda.

I tako, Gleda-Mesec
je netremice zurio u kristalni monolit, dok mu je mozak stajao otvoren
za još neizvesne manipulacije blistave ploče. Često je osećao mučninu,
ali glad ga je neprekidno morila; a s vremena na vreme šake su mu se
nesvesno grčile na način koji će odrediti njegov novi način života.

Dok
je povorka bradavičavih svinja prolazila stazom, njuškajući i grokćući,
Gleda-Mesec se najednom zaustavi. Svinje i čovekoliki majmuni nikada
nisu obraćali pažnju jedni na druge, budući da medju njima nije dolazilo
do sukoba interesa. Kao i većina životinja koje se nisu nadmetale oko
iste hrane, oni su se naprosto medjusobno izbegavali.

Sada je,
medjutim, Gleda-Mesec zastao da ih posmatra, klateći se nesigurno
napred-nazad, kao da su ga prožimali podsticaji koje nije mogao da
razume. A onda, kao u snu, on stade da traga za nečim po tlu - premda ne
bi umeo da objasni za čim, čak i da je posedovao moć govora. Shvatio je
šta je u pitanju tek kada ga je ugledao.

Posredi je bio težak,
šiljat kamen dugačak oko šest inča; nije mu, doduše, potpuno pristajao
šaci, ali ipak će poslužiti svrsi. Izmahnuvši rukom, iznenadjen njenom
najednom povećanom težinom, on iskusi prijatno osećaje moći i vlasti i
krenu prema najbližem svinjčetu.

Bila je to mlada i glupa
životinja, čak i po niskim merilima inteligencije bradavičavih svinja.
Iako ga je motrila krajičkom oka, nije ga shvatila ozbiljno sve dok nije
bilo prekasno. Zašto bi podozrevala rdjave namere kod tog ubogog
stvorenja? I dalje je brstila travu kada joj je Gleda-Mesečev kameni
čekić ugasio mutnu svest. Ostali članovi krda nastavili su da spokojno
pasu, budući da je ubistvo bilo izvedeno hitro i tiho.

Svi ostali
čovekoliki majmuni iz skupine zastali su da posmatraju, da bi se potom
okupili oko Gleda-Meseca i njegove žrtve uz divljenje i čudjenje. A
onda, jedan od njih uze okrvavljeno oružje i stade da udara po mrtvom
svinjčetu. Ostali mu se uskoro pridružiše, pokupivši oko sebe motke i
kamenje, sve dok se truplo nije pretvorilo u bezobličnu masu.

Stvar
im tada dosadi; neki se udaljiše, dok su drugi oklevajući stajali oko
izmrcvarenog svinjčeta - a budućnost sveta čekala je na njihovu odluku.
Proteklo je iznenadjujuće mnogo vremena pre no što je jedna od ženki sa
mladuncima stala da liže okrvavljeni kamen koji je držala u šapi.

A
još je više vremena proteklo pre no što je Gleda-Mesec uistinu svatio,
uprkos svemu što mu je bilo pokazano, da nikad više neće morati da bude
gladan.

Arthura
Clarkea će različiti ljudi pamtiti po različitim stvarima. Za neke – a
najciničnije među nama svakako – on će zauvek biti samo ekscentrični
izborani starac koji je javno zagovarao pedofiliju i objašnjavao da ne
valja što roditelji ometaju prirodan seksualni razvoj kod
desetogodišnjih dečaka. Uostalom, moglo mu se da kao britanski „ser“ 50
godina sedi na Šri Lanki, leči staračke bolesti hidroterapijom koja je
podrazumevala produžene periode provedene pod vodom i teoretiše o
budućnosti i seksualnosti.
Neki drugi će ga pamtiti kao jednog od
najnemirnijih umova 20. veka što su razmišljali o budućnosti,
tehnologiji koja će nam omogućiti da u nju stignemo i efektima koje će
budućnost i tehnologija imati na ljudsko društvo, ljudski duh, pa i
ljudskost samu.
Ima i onih koji Clarkeovo ime automatski vezuju samo
za film Odiseja u svemiru 2001, verovatno prvi moderni naučnofantastični
film koji se izdigao iznad estetike drive-in bioskopa i, vođen genijem
Stanleyja Kubricka, uspostavio taj žanr kao ozbiljan umetnički medij u
kome su specijalni efekti i šminka bili samo komadić višeslojne
simboličke građevine što oduzima dah svojom slikom, svojim narativom,
svojom muzikom.

Kod kuće u Vašingtonu, 1952.

Konačno,
Clarkea mnogi (netačno) smatraju ocem geostacionarnih satelita. Istina
je da je koncept geostacionarnih satelita postojao i pre Clarkeovog
eseja koji je prvo kružio među članovima Britanskog interplanetarnog
udruženja, da bi zatim bio objavljen u magazinu Wireless World 1945.
godine. Međutim, njegov doprinos je bio u tome što je opisao (ponovo
nije bio prvi u ovome, ali je to uradio na najbolji način)
geostacionarne satelite kao idealnu telekomunikacionu tehnologiju. Na
osnovama Clarkeovih ideja izgrađeno je McLuhanovo globalno selo tokom
sledećih šest decenija.

Clarke je, kao svaki strastveni
futurista, imao još ideja, koncepata i eseja. Smatrao je da će ga
istorija zapamtiti pre svega po konceptu svemirskog lifta koji je razvio
na nekim postojećim idejama (između ostalog iz repertoara Konstantina
Ciolkovskog), i koji je u naučnofantastičnoj literaturi postao široko
prihvaćen kao zamisao.

Korišćenje Zemljine gravitacione sile i
inercije tereta, koje bi zamenile upotrebu raketnog pogona za podizanje
masa u geosinhronu orbitu, kao jeftin i udoban način da se izlišnim
učine skupa, nespretna korišćenja svemirskog šatla i sličnih sredstava,
još je, međutim, u domenu naučne fantastike. Ipak, ko zna, pre nego što
ovaj vek istekne, Clarkeova ideja možda će biti pretočena u realnost.

Proučavalac
svemira, tehnologije i društva, futurolog i predani popularizator nauke
(sećamo se njegovih naučno-popularnih TV serija iz 80-ih), čovek po
kome su nazivani asteroidi i svemirske sonde, Arthura Clarkea će mnogi
od nas pamtiti pre svega kao jednog od najvažnijih pisaca naučne
fantastike svih vremena.

Clarkeov
doprinos ovom književnom žanru je zanimljiv, neobičan, možda čak i
kontroverzan. S jedne strane, Clarke je jedan od najzaslužnijih pisaca
za tranziciju naučne fantastike iz domena trivijalne književnosti u
domen ozbiljne literature krajem 40-ih i tokom 50-ih godina prošlog
veka. Njegov doprinos prevođenju naučne fantastike iz sveta palpa u svet
književnosti koja se bavila večitim pitanjima i obilovala visokom
simbolikom je ogroman. S druge strane, Clarke naprosto nije bio
specijalno kvalitetan pisac.

Iako je do kraja života unapređivao
spisateljski stil, Clarke kao prozni autor nikada nije postao više od
prihvatljivog zanatlije. Njegov veliki doprinos se pre svega ogledao na
polju ideja. Roman Kraj detinjstva (1953), koji je praktično označio
kraj ere palpa anglosaksonske naučnofantastične literature i prelazak u
ambicioznije književne vode, napisan je usiljenim, ne naročito dobrim
stilom. Ali njegove ideje, njegov tretman kosmičke simbolike, zapitanost
o ljudskoj duhovnosti i ljudskosti samoj u ogledalu evolucije snažno su
rezonirale među kritičarima i čitaocima.

Clarke je pokazao da
naučnofantastična proza ne mora obavezno biti jednostavni koktel
prizemnih slika i simbola, srušio je veštačke granice i otvorio prostor
drugim piscima široke vizije i velike ambicije da napišu mnoge knjige,
često bolje od njegovih, koje se danas smatraju klasicima literature.
Ursula LeGuin, Frederick Pohl, James Blish, Paul Anderson, Theodore
Sturgeon, svi oni su krenuli Clarkeovim stopama i ispisali zlatne
stranice literature 20. veka.

ARTHUR CLARKE (1917 - 2008)Ironično
je što će Clarkea do kraja života smatrati striktno piscem tvrde,
tehnologiji orijentisane naučne fantastike, iako su i najranija njegova
značajna dela (počev od priče The Sentinel, 1948, koja je poslužila kao
predložak za film Odiseja u svemiru 2001) bila zainteresovana za
istraživanje kosmičkog simbolizma, religije čovečanstva, duhovnosti.
Jugoslovenski
i srpski urednici, pre svega dr Zoran Živković, Clarkea su neštedimice
predstavljali domaćoj publici, pa smo tako – što u biblioteci Kentaur
(koju je Živković uređivao), što kasnije u Polarisu (koga je sam
pokrenuo) – mogli da pročitamo sva najznačajnija Clarkeova dela. Od
knjiga kao što su Kraj detinjstva i Grad i zvezde, dva romana
inspirisana kosmičkim parabolama Olafa Stapledona, preko Odiseje u
svemiru 2001. i serijala Rama, motivi prvog kontakta s vanzemaljskim
životom i inteligencijom obrađivani su s ljubavlju ne samo prema znanju i
nauci već i prema neznanom, spiritualnom, simboličkom. Neke od
najlepših slika i ideja koje je Clarke ikada stvorio sakupljene su u
zbirci priča Susret sa meduzom, u izdanju Kentaura.
Arthur Clarke je
preživeo zemljotres i cunami koji su zbrisali njegovu ronilačku školu
2004. godine, preživeo je optužbe za pedofiliju kojima ga je zasuo
britanski tabloid Sunday Mirror, a od kojih ga je posle istrage
oslobodila policija Šri Lanke. Iza njega su ostali sateliti, zvezde i
asteroidi na nebu, tri Clarkeova zakona, nerealizovani koncepti
svemirskog lifta i dresiranih šimpanzi kao kućne služinčadi, kao i
literarni žanr koji je mnogima od nas zauvek izmenio život.

Ponekad – ne tako često ali ponekad – u 90 godina života stane čitava istorija, a jedno ime zauvek promeni globalnu kulturu.

Živio je u hotelu Chelsea, sedištu beat scene, družio se s Burroughsom,
Ginsbergom, ... Apsolutni je zagovornik mira i protivnik ideja: tipa
ratovi zvijezda te odlučan ekolog.
Voli muziku Sibeliusa i Rahmanjinova, ali i Jean Michaela Jarrea.
Ateista je, no i vrlo religiozan na svoj poseban način.
Razveden je i prizanje biseksualna iskustva.
Obožava da komunicira sa ljudima, i kaže da je imao javnih nastupa koliko i Frank Sinatra.

Majka mu je bila vrlo maštovita i zanimljiva osoba, koja je i sama bila
pisac, umrla je u sedamdesetoj godini života.

Za svaku knjigu koju napiše tvrdi da mu je poslednja, ali piše i dalje.
Literarni opus Arthura Clarkea tematski je vrlo raznolik.

Prava mu je opsesija tzv. prvi kontakt kao arhetip žanra. Šovinizam
koji dominira svetskom naučnom fantastikom, akcenat je okolnosti
čovekove komunikacije sa svemirom koju Clarke nastoji da razbije.
Posebno u noveli Susret s meduzom i romanu Sastanak s Ramom.
Apologija naukle, glorifikacija njene moći i mogućnosti ekstrapolacije
u budućnosti, sledeće su značajne stavke Clarkeova opusa - Matica Zemlja, Rajski vodopadi, 2010: Druga odiseja.
U njima on prestaje da bude samo populizator nauke, već zalazi u
psihološke, etičke, filozofske, sociološke analize čovekovog napretka i
njegovih otkrića. Nastojeći "nagovoriti" čovečanstvo na humanost i
duhovnost.

Njegov su stil i jezik čitki. Njegova su dela pisana da budu čitana,
shvaćena i da prenesu dve temeljne piščeve poruke:
genijalnost znanstvene ideje i sociološki, psihološki, filozofski
uticaj te ideje, ili njene ekstrapolacije na čovečanstvo.
Taj spoj popularnonaučne magije i situacije i likova sa kojima se lako
poistovetiti i shvatiti ih, načinio je od Clarkea kultnog pisca
savremene naučne beletristike.

Posebno posle filma 2001: Odiseja u svemiru koji je značajno uticao na filmsku industriju.
Robot HAL (pomaknete li svako slovo tog imena za jedno mesto u abecedi
dobijate IBM!) i monolit prava su obeležja Clarkeovog dela.
Od 1956. godine stalno živi na Šri Lanci, u slikovitome delu Colomba.
Kultni autor naučnofantastične literature, ličnost koja je u svetu,
među najzaslužnijma za popularizaciju i napredak nauke, veliki borac za
ulaganja u istraživanje svemira, zaštitu Zemlje, mir i očuvanje onoga
što čoveka čini izuzetnim delom prirode.