Volt Vitmen

NA STAZAMA NEUTRVENIM



Na stazama neutrvenim,
U rastinju uz rubove ribnjaka,
Begunac iz onog života što sebe izlaže,
Od svih merila do sada objavljenih, od
zadovoljstava, dobiti, prilagođavanja,
Toga što suviše dugo sam duši nudio kao hranu;
Jasna su mi sada merila neobjavljena još, jasno mi
je da se moja duša,
Da se duša čoveka u čije ime zborim naslađuje
drugovima;
Ovde, u samoći, daleko od zveketa sveta,
Gde odgovaram govoru jezika aromatičnih,
Ne više u neprilici (jer na ovom skrovitom mestu
mogu da odgovaram onako kako se drugde ne
bih usudio),
Snažno osećam život što sebe ne izlaže, a ipak sve
ostalo u sebi sadržava,
Odlučio sam da danas pevam samo pesme o muškoj
privrženosti,
Da ih puštam duž tog suštastvenog života,
Ostavljajući dakle u nasledstvo znamenja atletske
ljubavi,
Popodne ovog divnog septembra u mojoj
četrdesetprvoj godini,
Nastavljam u ime sviju koji jesu ili su bili
mladići
Da kazujem tajnu mojih noći i dana,
Da slavim potrebu za drugovima.

Prevod: Ivan Lalić, 1985.

Kao Adam u rano jutro

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje
dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.

JASNA PONOĆ

Ovo je tvoj sat, o dušo, tvoj slobodni let u stanje bez
riječi,
daleko od knjiga, daleko od umjetnosti, pošto je dan
ugašen, rad savršen. Te se ti potpuno uzdižeš,
šutljiva, zadubljena, misleći o predmetima koje najviše voliš:
a to su: noć, spavanje, smrt i zvijezde.

(Preveo: T.Ujević

OPTUŽUJU ME ČUJEM

Optužuju me čujem , da tražim uništenje ustanova,
Ali ja zapravo nisam niti za, niti protiv ustanova
(Zaista, što ja imam zajedničko s njima?
i što bih imao da se oni unište?)
Samo, osnovat ću u Mannahatti i u svakom gradu
ovih Država,
duboko u kopnu i na obali morskoj,
Na poljima i u šumama, iznad svake kobilice broda
malog ili velikog, što morima plovi,
Bez uredskih zgrada, bez pravila, bez odbornika
i bez ikakvih obrazloženja
Ustanovu drage ljubavi prijatelja.

Na obali noću

Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo.

Gore kroz tminu,
Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u
crnim šire masama,
Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo
Sred prozirnog jednog pojasa etera
preostalog još na istoku
Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar,
Jupiter,
A tik u blizini, tek samo malo poviše,
plivaju nežne sestre Plejade.

Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci,
Te pogrebne oblake motri što spuštaju se
pobedno, uskoro sve da prožderu,
I tiho plače.

Ne plači, dete,
Ne plači, mila moja,
Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze,
Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti,
Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde
proždiru samo prividno,
Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri
ponovo druge noći, Plejade će izroniti,
Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i
zlatne zasjaće opet,
Velike zvezde i one male zasjaće opet, one
istrajavaju,
Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni
zamišljeni meseci opet će sjati.

A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za
Jupiterom?
Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda?

Postoji nešto
(Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući,
Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put)
Postoji nešto besmrtno više čak i od
zvezda,
(mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi
prolaze)
Nešto što će istrajati duže čak nego
blistavi Jupiter,
Duže nego sunce ili ma koji saputnik
što oko njega kruži,
Ili sjajne sestre Plejade.

Kada sam čuo učenog astronoma

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda
mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da
ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam sedeo i čuo astronoma kako predaje,
uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao
i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i
povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka
zvezdama.

Lica

1

Dok tumaram pločnikom ili se vozim
Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!
Lica prijateljstva, određenosti, opreza,
Prijaznosti, uzornosti,
Lice duhovno što predoseća, vazda
Dobrodošlo obično dobrohotno lice,
Lice kada se peva muzika, velika lica
Prirodnih advokata i sudija, široka
Na vratu,
Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,
Obrijana nabeljena lica pravovernih
Građana,
Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,
Upitno,
Ružno lice neke lepe duše, lepo lice
Omrznuto ili prezirano,
Sveta lica male dece, osvetljeno lice
Majke mnoge dece,
Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,
Lice što kao da pripada snu, lice jedne
Stamene stene,
Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,
Uškopljeno jedno lice,
Divlji soko podrezanih krila,
Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i
Nožu štrojača.
Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim
Skelom neprestanom, lica i lica i lica;
Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.

2

Mislite li da bih mogao biti zadovoljan
Svima, kad bih smatrao da su ona svoj
Sopstveni zaključak?
Ovo je na primer suviše jadno lice za
Jednog čoveka.
Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu
Tu, puze ka njemu,
Balavi neki crv blagosilja ono što
Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu
Šupljinu.
Ovo je lice pseća njuška što njuška za
Đubretom,
Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu
Pretnju.
Ovo je lice magla, studenija od arktičkog
Mora,
Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi
Drobe se u kretanju.
Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za
Povraćanje, ne treba ni etiketa,
I još sa police drogerije, laudanum,
Kaučuk, ili svinjska mast.
Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči
Glasi se telesnim krikom,
Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se
Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo
Beonjače,
Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani
Noktima uvučenim unutra,
Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a
Dobro umuje.
Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,
A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.
Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu
Platu.
Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.

3

Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me
Prevarite vašim izboranim i mrtvački
Bledim nastupom?
Pa eto, ne možete me prevariti.
Krivite se i uvijajte kako vam drago,
Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,
Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.
Video sam lice najumazanijeg i
Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj
Ludnici,
I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu
Znali,
Znao sam o silama koje su ispraznile i
Slomile brata moga,
Iste sile čekaju da raščiste otpatke
Urušene kuće,
A ja ću opet pogledati, kada prođe koje
Stoleće,
I srešću pravog posednika, savršenog i
Neozleđenog, delićem svakim ništa
Goreg od mene.

4

Gospod napreduje, i opet napreduje,
Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena
Koja bezvoljne upozorava.

Iz ovog lica izlaze zastave i konji –
Divota!
Vidim šta sledi,
Vidim visoke krznene kape pionira, vidim
Grube glasnike koji raščišćavaju put,
Čujem pobedničke bubnjeve.
Ovo je lice čamac za spasavanje,
Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne
Traži prednosti od ostalih,
Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,
Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka
Jeste program svega što je dobro.

Zadremala ili budna, ova su lica
Svedočanstva,
Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.
Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni
Jedno – crvena, bela, crna, sva su
Božanska.
U svakoj kući je jaje, ono stiže posle
hiljadu godina.
Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na
Prozorima,
Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i
Daje mi znakove,
Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.
Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,
Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj
Baštenske drvene ograde,
Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu
Čoveče gipkih bokova,
Stani uz mene dok se ne uspravim i
Naslonim što više mogu na tebe,
Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,
Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,
Protrljaj je o grudi moje i ramena.

5

Staro lice majke mnoge dece,
Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.
Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,
Visi nisko nad drvoredima uz ograde,
Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju
I tetiviku pod njom.
Video sam bogate gospođe svečano odevene
Na večernjim prijemima,
Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,
Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao
Iz bele pene i modrila vode.
Gledaj tu ženu!
Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,
Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.
Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom
Kuće na farmi,
Sunce upravo obasjava njenu staru sedu
Glavu.
Široka njena haljina od lanenog je
Bledožutog platna,
Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene
Predu ga na preslici i kolu.
Milozvučni znak zemlje,
Usavršenost koju filosofija ne može
Prevazići i ne želi da prevaziđe,
Opravdana majka ljudi.

Pesma o meni, 3.

Čuo sam šta su govornici govorili, govor
O početku i o kraju,
No ja ne govorim o početku niti o kraju.
Nikad ne beše više započinjanja nego što
Ga je sada,
Niti više mladosti ili starosti nego što je ima sada,
I nikad neće biti više savršenstva nego
Što ga je sada,
Niti više raja ili pakla nego što ga je sada.
Nagon i nagon i nagon,
Vazda rodonosni nagon sveta,
Nastupaju iz tame suprotnosti ravnopravne,
Vazda tvar i rast, vazda pol,
Vazda preplet istovetnosti, vazda posebnost,
Vazda soj života.
Od razrade koristi nema, učeni i neuki
Osećaju da je tako.
Sigurno kao najizvesnija sigurnost, okomito
U uspravnom, čvrsto podržan, zracima
Poduprt,
Krepak kao konj, ljubazan, uznosit,
Električan,
Evo me stojim tu sa tom tajnom.
Jasna je i slatka duša moja, i jasno je i
Slatko sve što nije duša moja.
Nedostaje li jedno oboje nedostaje, i
Neviđenom viđeno je dokaz,
Dok ono neviđeno ne postane i za dokaz mu dođe red.
Pokazivati najbolje i deliti ga od najgoreg
Doba, to rasrđuje doba,
Znajući savršenu prikladnost i
Staloženost stvari, ja ćutim dok oni
Raspravljaju, idem da se kupam i divim
Sebi.
Dobrodošao je svaki organ ili osobina koja
Je moja, ili bilo kog čoveka srdačna i
Čista,
Niti je palace, niti delić palca rđav, i
Ništa neće biti manje prisan od ostalog.
Zadovoljan sam i gledam, igram, smejem se,
Pevam;
Dok milovanja i ljubavi pun drug spava uz
Mene noću, pa se povlači u cik zore
Potajnim krokom,
Ostavljajući mi korpe ubrusima belim
Pokrivene, od čijeg izobilja čitava kuća
Buja,
Zar da odgodim moje prihvatanje i shvatanje
i kriknem očima mojim
Neka prestanu da motre za putem i niz put,
Pa bez oklevanja računaju i pokažu mi u
Paru
Tačnu vrednost jednog, i tačnu vrednost
Dvoga, i šta je nadmoćnije?

Kad sam pročitao knjigu


Kad sam pročitao knjigu, biografiju slavnu.
I to je dakle (rekoh ja) ono što pisac zove
nečijim životom.
Zar će tako o meni neko pisati kad budem umro?
(Kao da neko može nešto znati
o mom životu;
I sam često mislim da znam malo ili nimalo
o svom stvarnom životu.
Tek neki podatak, neki nejasan trag i znak
pokušavam, za sopstveno obaveštenje, ovde da rešim.)

Ivo Andrić: Volt Vitmen (1819-1892.), Eseji - 1976.

Da se da slika Vitmenove ličnosti i poezije i da se uvidi njegova vrednost i oseti njeno značenje, nisu dovoljna svakodnevna književna merila ni evropski estetski kalup. To nije poezija iz koje bi se mogla vaditi jedna reč ili jedan stih, raščinjati i meriti, to je delo jednog života i izraz jedne ličnosti; od značaja je samo celovitost. To je jako piće, poezija najviših zanosa i najbudnije svesti, tu se retko čuje ljubaznost, tu se veoma malo računa sa osetljivošću, to je pisala ruka teška i malko znojna, ruka sa zastarelim žuljevima i čelo s borama iznad veselih očiju.

Pišuci o Vitmenovoj poeziji, nazvao ju je jedan Francuz "une lecture difficile", za nas je lek i radost ova poezija, koja, kao onaj čudotvorni japanski izvor, hoće da povrati čovecanstvu veselje mladih godina; to je krepki miris tuđine; tu stojimo van sebe i van naše mračne tuge slavenske. Ali mi se ne stidimo priznati da za njega nemamo definicije, jer on se ruga definicijama i otima formulama. Sve što se o njemu može reći ne iscrpljuje ga; on je pesnik tela i pesnik duše, pesnik slobode, radosti, borbe, energije, devinčanske zemlje i zdravih, dobrih, smelih ljudi, pesnik "demokracije, ljubavi i religije", pesnik drugarstva i požrtvovanosti, ali i pesnik ponora i nesreće koju je priznavao:

"More ja poznajem muka, očaja, sumnja, nevere"
pesnik ljudskog ponosa i
velike ljudske samilosti, koji je jednoj bruklinskoj prostitutki pevao:

Kćeri moja,

Kad te se sunce ne kloni, ne klonim te se ni ja!

Sve je to on i još mnogo iznad toga, jer on se izmiče svakom određenom izrazu. I za najvece svoje savremenike R. V. Emersona i Tenisona on je bio "jedno veliko, kolosalno Nešto". Sam sebe je nazvao "Walt Whitman, Kosmos", pa ostavimo mu to tamno ime puno značenja, i pustimo ga neka, kako je sam pevao, slobodan, saučestan, uviđavan radosno korača svetom sa svojim bezbrojnim pesmama.


Gledajuci na zapad s obale Kalifornije

Gledajuci na zapad s obale Kalifornije
istraživao sam neumorno i tražio što još nije nađeno,
ja, dijete, veoma staro, povrh valova, prema kući majčinstva,
zemlji selidaba, gledao udalj;
gledao s obala mojega zapadnoga mora, gdje je krug gotovo završen;
jer smo krenuli na zapad iz Hindustana, iz dolina Kašmira,
iz Azije sa sjevera, od boga, mudraca i junaka,
s juga, s cvijetnih poluotoka i otoka mirođija;



sada ju opet gledam kući, vrlo zadovoljan i veseo
(ali gdje je mjesto, odakle sam ja tako davno krenuo?
zašto je ono još neotkriveno?)


Kao Adam rano ujutro

Kada ja kao Adam rano ujutro
izlazim iz svoje kolibe osvježen spavanjem,
promotri me kako prolazim, počuj moj glas, približi se,
dodirni me, položi dlan svoje ruke na moje tijelo dok ja
prolazim, ne boj se mojega tijela.


Preveo Tin Ujevic

PJESMA O MENI


Kuće i sobe pune su mirisa, police su nakrcane
mirisima,
I ja dišem miomir i znam ga i volim ga,
Taj destilat bi me i opio, ali to neću dopustiti.
Atmosfera nije miris, ona nema ukus destilata,
bezmirisna je,
Ustima je mojim zauvijek, zaljubljen sam u nju,
Ići ću na obalu kraj šume da budem neprerušen
i nag.
Ludujem za njenim dodirom sa mnom.
Para moga daha,
Odjeci, mreškanja, zujni šapati, ljubav-korijen, svilna
nit, rašlja i loza,
Disanje moje i udisanje, kucanje moga srca,
proticanje krvi i vazduha kroz moja pluća,
Glasan udisaj zelenog lišća i suvog lišća, i obale
i tamnobojnih morskih stijena, i sijena u staji,
Zvuk rignutih riječi moga glasa prepuštenog vrtlozima
vjetra.
Po koji laki poljubac, po koji zagrljaj, ruke
spojene uokrug,
Igra svjetla i sjenki po drveću zaljuljanih gipkih
Grana,
Slast biti sam ili u žurbi ulice ili duž polja i
padina.
Osjećanje zdravlja, podnevni trepet, pjesma mene koja
se diže sa postelje i ide suncu u susret.
Jesi li cijenio da je hiljadu rali mnogo ? Jesi li cijenio
da je zemlja mnogo?
Jesi li tako dugo vježbao da naučiš da čitaš?
Jesi li bio tako ponosan, san dokučivši značenje pjesama?

Zastani danas i noćas sa mnom i posjedovaćeš
porijeklo svih pjesama,
Posjedovaćeš dobro zemlje i sunca (milioni sunaca još
su ostali)
Nećeš više uzimati stvari iz druge ili treće ruke,
niti motriti očima mrtvih, niti se hraniti
utvarama u knjigama,
Nećeš motriti niiti mojim očima, niti uzimati stvari
od mene,
Slušaćeš na sve strane, cijediti ih iz sebe sama.

***

Čuo sam šta su govornici govorili, govor o početku
i o kraju,
No ja ne govorim o početku niti o kraju.
Nikad ne bješe više započinjanja nego što ga je sada,
Niti više mladosti ili starosti nego što je ima sada,
I nikad neće biti više savršenstva nego što ga je
sada.
Niti više raja ili pakla nego što ga je sada.

Nagon i nagon i nagon,
Vazda radonosni nagon svijeta,
Nastupaju iz tame suprotnosti ravnopravne, vazda
tvar i rast, vazda pol,
Vazda preplet istovjetnosti, vazda posebnost, vazda
soj života.

***

Od razrade koristi nema, učeni i neuki osjećaju
da je tako.
Sigurno kao najizvjesnija sigurnost, okomito u
uspravnom, čvrsto podržan, zracima poduprt,
Krepak kao konj, ljubazan, uznosit, električan,
Evo me stojim tu sa tom tajnom.

Jasna je i slatka duša moja, i jasno je i slatko sve
što nije duša moja.

Nedostaje li jedno oboje nedostaje, i neviđenom
viđeno je dokaz,
Dok ono neviđeno ne postane i za dokaz mu dođe
red.

Pokazivati najbolje i dijeliti ga od najgoreg doba, to
rasrđuje doba,
Znajući savršenu prikladnost i staloženost stvari,
ja ćutim dok oni raspravljaju, idem da se kupam
i divim sebi.

Dobrodošao je svaki organ ili osobina koja je moja,
ili bilo kog čoveka srdačna i čista,
Niti je palac, niti delić palca rđav, i ništa neće biti
manje prisno od ostalog.

***

Zadovoljan sam - gledam, igram, smijem se,
pjevam ;
Dok, milovanja i ljubavi pun, drug spava uz mene
noću, pa se povlači u cik zore potajniim krokom,
Ostavljajući mi korpe ubrusima bijelim pokrivene, od
čijeg izobilja čitava kuća buja,
Zar da odgodim moje prihvatanje i shvatanje i
kriknem očima mojim
Neka prestanu da motre za putem i niz put,
Pa bez oklijevanja računaju i pokažu mi u paru
Tačnu vrijednost jednog, i tačnu vrijednost dvoga, i šta
je nadmoćnije.

***

Putnici, i iskaoci okružuju me,
Ljudi koje susrećem, način kako na mene djeluje
moj ran život ili četvrt i grad gdje živim, ili
nacija,
Najnoviji datumi, otkrića, pronalasci, udruženja,
stari i novi autori,
Moja večera, odijelo, drugovi, izgled učtivosti,
dugovi,
Stvarna ili uobražena ravnodušnost nekog čovjeka
ili žene koju volim,
Bolest nekoga od mojih bliskih, ili moja, ili zlo
rađanje, gubitak ili nedostatak novca, ili
potištenosti, ili ushićenja,
Bitke, strahote bratoubilačkog rata, groznica
nepouzdanih vijesti, ćudljivi dogadjaji;
Sve mi to dolazi danima, noćima, i opet od mene
odlazi,
Ali to nije ono Ja sam.

Izdvojeno od potezanja i tegljenja stoji ono što ja
jesam,
Stoji zabavljeno, samozadovoljno, sažaljivo, dokono,
jedinstveno,
Motri nadole, uspravno je, ili svija jednu ruku na
nedokučivo neko izvjesno odmorište,
Motreći glavom na stranu svinutom šta dalje biva,
Istovremeno u igri i izvan nje, posmatrajući je i
čudeći joj se.
Iza sebe vidim svoje dane kada sam se u maglama
mučio sa lingvistima i takmacima,
Nema u mene poruge ni dokazivanja, svedočim i
čekam.

***

Vjerujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.

Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.

Sjećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno ljetnje jutro,
Kako si smjestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnijela nada mnom
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.

Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svijetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima,
I mahovinaste kraste po prečkama ograde, kamenje
nagomilano, zova, divizma i bobičavo grmlje.

Volt Vitmen, jedan kosmos, sin Menhetna,
Žestok, plotan, čulan, jede, pije i rađa,
Nije sentimentalan, ne postavlja se iznad ljudi
i žena, niti po strani od njih,
Nije skroman više nego što neskroman je.

Izvalite lokote sa vrata!
Izvalite sama vrata iz dovratnika njihovih!

Ko god ponižava drugog, mene ponižava
I što god je učinjeno ili rečeno na kraju se vraća
meni.

Kroz mene se nadahnuće talasa i talasa, kroz mene
teče struja i znak.

Kazujem iskonsku lozinku, dajem znak
demokratije,
Tako mi Boga! Ne prihvatam ništa što nema
zamjenu koja može da pripadne svima i pod
istim uslovima.

Kroz mene zbore mnogi dugi nijemi glasovi,
Glasovi beskonačnog pokoljenja zatvorenika i
robova,
Glasovi bolesnika i očajnika i lopova i kepeca,
Glasovi ciklusa pripreme i rasta,
I niti što povezuju zvijezde, i utroba i muške tvari,
I prava onih koje odozgo tlače drugi,

Glasovi unakaženih, beznačajnih, tupih, budalastih,
prezrenih,
Magle u vazduhu, buba sto valjaju grudve balege.
Kroz mene zbore glasovi zabranjeni,
Glasovi polova i požude, glasovi pod koprenom,
a ja skidam koprenu,
Glasovi nepristojni koje ja razjašnjavam i
preobražavam.

Ja ne stavljam prste na usta,
Jednako sam osjetljiv, bila u pitanju crijeva ili glava
i srce,
Parenje za mene nije veća čast od smrti.

Ja vjerujem u plot i u nagone;
Vidjeti, čuti, osjećati, sve su to čuda, i svaki moj
djelić i okrajak jeste čudo,
Božanstven sam iznutra i spolja, činim da biva
sveto sve što dodirnem ili sto me dodirne,
Vonj ovih pazuha miomiris je finiji od molitve,
Ova je glava više nego crkva, biblija i sva
vjerovanja.

Obožavam li nešto više od nečeg drugog, biće to
raspon mog rođenog tijela, ili bilo kog dijela njegovog;
Prozirni moj kalupe, bićeš to ti!
Ležište zaštićeno, potporo, bićeš to ti!
Čvrsti lemešu muževni, bićes to ti!
Šta si da si, što u oranicu ulaziš moju, bićeš to ti!

Ti, bogata krvi moja! Mliječna tvoja struja, blijede
trake mog života!
Grudi što se uz druge grudi priljubljuješ, bićeš
to ti!
Mozgu moj, biće to tajnovito vijuganje tvoje!
Korijenu ispravnog iđirota! Plaha barska šljuko!
Gnijezdo štićenih dvostrukih jaja! Bićeš to ti!
Pomiješano zamršeno seno glave, brade, mišića,
bićeš to ti!
Curkavi soku javorov, stabljiko muževne pšenice,
bićeš to ti!
Sunce tako velikodušno, bićeš to ti!
Paro što osvjetljavaš i sjenčiš lice moje, bićeš to ti!
Znojavi potoci i rose, bićete to vi!
Vjetrovi čije se genitalije blago golicavo trljaju o
mene, bićete to vi!

Široka mišićava polja, grane života hrasta,
skitnico ljubavi puna na stazama mojim
vijigavim, bićeš to ti!
Ruko koju sam prihvatio, lice koje sam poljubio,
smrtniče kojega sam ikada dotakao, bićeš to ti.

Ludo volim sebe, ima me čitava gomila i svi su
tako prebujni,
Svaki trenutak i sve ša se desi puni me radosnom
jezom,
Ne znam kako se to zglobovi moji savijaju ni gdje
je uzrok najnejasnije želje moje,
Niti uzrok prijateljstva što ga zračim, niti uzrok
prijateljstva što ga primam.

MOJA GALERIJA SLIKA

U maloj jednoj kući držim slike obešene,
nije to neka prava kuća,
Okrugla je, svega nekoliko inča od jednoga kraja
do drugog;
Ipak, gle, u njoj ima prostora za sve predstave
sveta, sve uspomene!
Ovde prikazi života, onde - portreti smrti;
Ovde, da l' prepoznajete? to lično je cicerone,
Uprta prsta, pokazuje na raskošne slike.

ŠTa SAM JA, KONAČNO

Šta sam ja, konačno, nego dete, zadovoljno
zvukom svog vlastitog imena? Što ponavlja ga
stalno...
Stanem u stranu da ga čujem - nikad mi ne
dosadi.

Ni tebi tvoje ime, isto;
Jesi li mislio da nema ništa do dva-tri naglaska
u zvuku tvog imena?