UMBERTO EKO

Umberto Eko je rodjen u Aleksandriji,italijanskoj provinciji Pjemont,5-tog januara 1932..pisac i filozof, koji je poznat po svojim novelama i esejima.Radi kao profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji.

ime ruze,koji sam citala ranije, a sad ga obnavljam na italijanskom.il nome della rosa..
ostrvo dana predjasnjeg(dan prije)
Baudolino
tajanstveni plamen kraljice Loane
porta Ludovica


itd...(koje nisam procitala)

Ime Ruze je odlicna knjiga.Istoriju lepote bi volela da procitam,ali nikako da nadjem vremena.

Fukoovo klatno preporucujem,kompleksna i izuzetna knjiga

Portret: Umberto Eko





POČECI BLISTAVE AKADEMSKE KARIJERE

Njegov otac je želeo da Umberto studira prava, koja on i upisuje na
univerzitetu u Torinu, ali ih napušta i protiv očeve volje na istom
univerzitetu upisuje studije srednjovekovne filozofije i književnosti,
gde 1954. godine brani doktorsku tezu posvećenu delu Tome Akvinskog. U
godinama koje slede, Eko će se baviti novinarstvom (urednik kulturne
redakcije nacionalne televizije RAI u Milanu), profesurom na
univerzitetu na kojem je i sam studirao, ali i formiranjem mreže
avangardnih umetnika: pisaca, muzičara i slikara, od kojih mnogi i danas
sarađuju sa njim.
Godine 1959. gubi posao na RAI-u, ali objavljuje i svoju drugu knjigu iz
oblasti srednjovekovne misli, koja ne samo da ga je utvrdila kao jednog
od najznačajnijih medivijalista, već je i konačno ubedila njegovog oca
da je odabrao pravu karijeru. Nakon toga, počinje da razmišlja i o
semiotici i "otvorenom delu", da bi 1962. godine objavio istoimenu
knjigu, koja predstavlja njegov veliki proboj u svet teorije
književnosti. Ta godina je, međutim, značajna po još nečemu - 1962.
godine će oženiti Nemicu Renatu Ramge, podučavaoca umetnosti, sa kojom
je u braku i danas.

EKO - PISAC

Ideja za Ime ruže, delo koje je naprečac osvojilo svet ima unekoliko
čudno poreklo: "Počeo sam da pišem u martu 1978. godine, podstaknut
snažnom predstavom: osetio sam potrebu da otrujem monaha." Eko je
prvobitno pokušavao da svoju detektivsku priču smesti u moderno doba,
ali su ga njegova interesovanja ponovo odvela ka srednjem veku. Lutanja u
potrazi za naslovom su se završila kada je pronašao srednjovekovne
stihove u kojima se pominje "ime ruže", što je smatrao savršenim
naslovom za svoje delo - misteriozno, složeno i otvoreno za različite
interpretacije. Objavljen 1980. godine, ovaj roman je brzinom svetlosti
učinio da ime Umberta Eka postane poznato i van akademskih krugova
(zanimljivo je da je izdavač planirao tiraž od 30 000, ali se on ubrzo
pretočio u milione primeraka). No, to je donelo i proganjanje medija, za
koje je Eko nalazio da je istovremeno beskrajno zabavno i nepodnošljivo
iritantno. Vanserijsko interesovanje dovelo je i do filmovanja romana
1986. godine, od kojeg se Eko, međutim, distancirao, ističući da to nije
njegovo, već delo reditelja Žan-Žaka Anoa.
Nakon velikog uspeha prvog romana, Eko se suočio sa pitanjima da li je
to bila samo prolazna epizoda u njegovom životu i da li je uopšte
sposoban da napiše drugi roman. Odgovor je usledio 1986. godine, kada
roman Fukoovo klatno ponavlja uspeh Imena ruže i potvrđuje njegovo mesto
među najznačajnijim romanopiscima sveta. Iako je i posle drugog romana
tvrdio da nema nameru da piše naredni, u godinama koje su usledile
romani su se ipak pojavljivali (Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino,
Tajanstveni plamen kraljice Loane), kao i kraća prozna ostvarenja.

EKO - DANAS

Danas Eko živi sa svojom suprugom, sinom i ćerkom, ugodnim životom na
relaciji između zamka (koji je nekada bio jezuitska škola) u brdima
nadomak Riminija gde provodi leta i ogromnog stana u Milanu (u koji je
smeštena i biblioteka od preko 30 000 naslova). Zadržao je poziciju u
Bolonji i nastavio da piše nedeljnu kolumnu u L'Espressu. I dalje puši
nekoliko paklica cigareta dnevno, radi do sitnih sati, uživa u slušanju
muzike i zabavljanju gostiju. Poznat kao naprasita osoba koja u
diskusijama ume i da podvikne, Eko sebe opisuje kao višestruku ličnost,
kojoj je rad neophodan: "Ukoliko nemam mnogo obaveza, ja sam izgubljen."
Zato ne čudi njegov izbor za sopstveni epitaf, citat iz Kampanele:
"'Čekaj, čekaj.' 'Ne mogu.'"
Rođen 5. januara 1932. godine, u malom gradu Aleksandrija nadomak
Torina, u kulturnom miljeu bližem Francuskoj nego vatrenom italijanskom
jugu, Eko je često podvlačio da je temperament njegovog kraja uticao i
na njegovo pisanje: "Izvesni elementi su se zadržali i u mom pogledu na
svet: skepticizam i odbojnost prema retorici. Nikada ne preterati,
nikada ne iznositi bombastične tvrdnje."
Njegov otac, Đulio Eko, bio je računovođa i veteran iz tri rata, a Ekov
deda, koji je bio siroče, tvrdi da je porodici prezime dao anonimni
"inventivni službenik", verovatno kao dalekovido odabran akronim od ex
caelis oblatus - "ponuđen od neba". Đulio je oženio Đovanu Bisio, sa
kojom je podizao decu u atmosferi lišenoj politike, jer su smatrali da
je to jedini način da sačuvaju pronicljivost. Eko se rado seća svoje
bake, smatrajući da je ona svojim specifičnim smislom za humor razvila
njegovu očaranost apsurdom.
Kada je počeo Drugi svetski rat, Umberto se sa majkom preselio u seoce u
planinama u istoj oblasti (Pijemonte), odakle je, pomešanih osećanja,
posmatrao obračune između fašista i partizana i uzbuđen akcijom žalio
što ne može da bude deo tog velikog okršaja. Upravo ti događaji će
postati autobiografski okvir za delove njegovog drugog romana, Fukoovo
klatno.

Fukoovo klatno



U ovom delu Eko se lucidno podsmehnuo svim teorijama zavere od srednjeg
veka do danas. Posle čitanja ovog romana sigurno je da će mnogi čitaoci
pohrliti da obogate svoja saznanja o alhemiji, kabali i srednjovekovnim
tajnim društvima. U ovom romanu Eko se lucidno podsmehnuo svim teorijama
zavere od srednjeg veka do danas.

Ime ruže



"Ovo je jedna od onih knjiga koje nas preobražavaju, koje zamenjuju
našu stvarnost sopstvenom... suočava nas s jednim novim svetom, idući
tragom Rablea, Servantesa, Sterna, Melvila, Dostojevskog, pa i samog
Džojsa i Garsije Markesa." - Nikolas Šrimpton, The Sunday Times

"Ime ruze" je svuda u svetu okarakterisano kao istinsko književno delo
koje je, po rečima Entoni Bardžisa iz Observera, bilo kadro da istisne
sve ostale literarne drangulije, kao i da dokaže da osobitost i
popularnost ne moraju uzajamno da se isključuju.

Ime ruže je prvi roman Umberta Eka, i verovatno jedan od najboljih
romanesknih prvenaca u svetskoj književnosti.

Roman Ime ruže prestavljao je Ekov "izlet" u literaturu prema kome su
mnogi bili skeptični, ali, koji se pretvorio u totalni izdavački trujumf
i rezultirao je kultnom knjigom dvadesetog veka.

Umberto Eko jedan je od najznačajnijih italijanskih teoretičara i pisaca
druge polovine proteklog stoleća.

Spada u veoma angažovane i medijski izuzetno prisutne evropske
intelektualce našega vremena.

Tajanstveni plamen kraljice Loane



Posle uspeha koji je postigao sa svoja četiri prethodna romana sa
istorijskom pozadinom, Umberto Eko se u svom petom romanu, Tajanstveni
plamen kraljice Loane, okrenuo sećanjima cele svoje generacije protkanim
autobiografskim elementima.

Glavni junak ovog romana, Đambatista Bodoni, šezdesetogodišnji
knjižar-antikvar, budi se iz kome u bolničkoj sobi posle infarkta,
izgubivši vlastito ali ne i kolektivno sećanje.

U očajničkoj potrazi za vlastitim sećanjima, posle bezuspešnog pokušaja
da u Milanu, uz pomoć svoje supruge Paole i najboljeg druga Đanija,
povrati svoju ličnost. U dedinoj kući u Solari, gde je proveo detinjstvo
i ranu mladost u burnim ratnim danima nalazi mnoštvo predmeta i
dokumenata koji mu pomažu da rekonstruiše svoj život.

Ostrvo dana predjasnjeg

Ostrvo dana predjasnjeg, kao i prethodna dva dela Umberta Eka - Ime ruze
i Fukoovo klatno, predstavlja lingvisticki i filozofski zamah. To je
pomorska avantura iz 17. veka, koja se dogadja u Italiji, Francuskoj i
usred okeana, prepuna neizvesnosti, romantike i intelektualnih
zagonetki. Ovaj sjajan roman, kao i samo srce neke lavirintske
biblioteke, ima mnostvo skrivenih prolaza i tajnih prostorija. Roberto,
mladic plemenitog roda, prezivljava rat, Bastilju i brodolom, srece
pronalazace masina, povredjenog psa, ludog Jezuita, nedostiznu i
obozavanu Lidiju dok plovi prema pacifickom ostrvu koje preseca
vremenski meridijan, ostrvo dana predjasnjeg. Uzbudljiv zaplet, predivno
pisan, zanosan, duhovit i dirljiv. Ovo je Eko u svom najboljem izdanju.

Iz minimalnog dnevnika

"Minimalni dnevnik" je igra a ne muka duha, ironicna beleznica velikog
erudite u kojoj njen lucidni autor, samo prividno koristeci jedan
"pustite-me-da-se-zabavim" pristup, sa lakocom povezuje razlicite teme:
od literarnih parodija i podsmesljivih crtica o nacionalnim osobinama do
priloga za "Kakopediju" kao "perverznu i naopaku" enciklopediju ili vec
poznatih "Upustava za upotrebu": o tome kako otvoriti paket, kako ne
upotrebiti mobilni telefon, kako prepoznati pornografski film...

Baudolino


Eko nam ukazuje na snagu mita i utopije. Dominantna atmosfera ove knjige
jeste mastovita razdraganost, uprkos cestim opisima pokolja, razaranja i
ratnih strahota. Citaocu se pred ocima ukazuje i bogati svet
Vizantijskog carstva na zalasku, cuda i tajne koje skriva velelepni
Carigrad, poslednji cuvar moci i slave Rima...

Izmedju lazi i ironije

Ova cetiri predavanja imaju jednu zajednicku nit - svako od njih ima
veze sa strategijom lazi, prerusavanja, zloupotrebom jezika i ironicnim
izokretanjem. Umberto Eko u njima govori o Kaljostru, Manconiju,
Kampaneli i Hugu Pratu od kojih svako na razlicite nacine koristi jezik
da bi ostvario i osvojio slobodu s jedne strane i postao njihov
zatocenik s druge.

Kako sam putovao s lososom



Dnevnicke beleske Umberta Eka su lucidno stivo ironicnog, ponekad i
cinicnog tona, u kojima se ovaj veliki erudita poigrava s
najrazlicitijim temama: kako koristiti mobilni telefon, kako prepoznati
porno film, kako ne govoriti o fudbalu... Ova ironicna beleznica moze se
shvatiti kao duhovita hronika naseg doba.

Kant i kljunar

Ova knjiga Umberta Eka spaja u svom naslovu nespojivo: velikog nemackog
filozofa i cudnu zivotinju cija su neobicna svojstva zadala velike muke
naucnicima. Time Eko naznacava buducem citaocu sirok raspon pitanja
kojima se bavi njegova knjiga. On se, naime, vraca nekim svojim
omiljenim temema kojima se bavio u cuvenom "Traktatu o opstoj semiotici"
jos pre vise od dvadeset godina. Rec je o istrazivackom naporu da se
razjasne neke od brojnih nedorecenosti koje se nalaze u "Traktatu" u
novom, neuporedivo bogatijem kontekstu semiotickih istrazivanja.