Dusko Trifunovic

SASVIM PLAVA



Što ja ne bih pokušao da te prevarim

da ti kažem ubedljivo:



Ta su brda što se vide kroz tvoj prozr

sasvim plava.



Ti da odmah poveruješ

a da stalno gledaš mene

kako strog a uznesen

kroz tvoj prozor gledam brda

sasvim plava.



A tek posle da proveriš

pa da vidiš

kako brda kroz tvoj prozor

baš i nisu

sasvim plava

čak i nisu neka brda



pa da onda gledaš sebe

da se čudiš

da se pitaš

šta ti bi da poveruješ.



Ali da sve kasno bude



pa da plačeš kad ja odem

a da sebe ubeđuješ

i da sebi dočaravaš

da su brda

što se vide kroz tvoj prozor

stvarno brda

a ta brda

sasvim plava



Zašto ne bih pokušao

pa da sebi dočaravaš

kad ja odem.

Brodska himna

Nekad u davno doba preko dalekih gora
prvo je ovamo došla šarena ptica roda
Dugo je kružila sama iznad ove ravnice
između Vučijaka i gore Motajice...

Stizali sa svih strana iz svog starog
kraja, kroz mnoga vremena burna
do novog zavičaja.
Slušali bajke ljudi nošeni letom ptice
između Vučijaka i gore Motajice...

Džinovske rasle šume, bujala barska
trava, pričali bajke o svijetu
velika mutna Sava.
Slušali bajke ljudi nošeni letom ptice
između Vučijka i gore Motajice...

Breza na mesecini

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo cini
nisam iz tvojih snova
breza na mesecini

Ti zelis da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dusu shvatim
i da me cuvas sretnu

Ne treba mani neznost
ni tvojih reci svila
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam ni bila

Srecan


Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Teska bolest

Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Gotov čovek



Evo u stvari kako je to bilo
Tada sam ja bio vrlo neobičan
bio sam već gotov čovek
imao sam svoju dragu
i imao jednu tajnu

A kad imaš jednu dragu
i kad imaš jednu tajnu
odna su to po dve drage
i dve tajne

I povedoh jednog dana
svoju dragu
tajnim putem prema tajni

A pomisli moja draga
da ja nemam drugih tajni
do put tajni
kojim smo se uzverali

Al ja sam jos nadmoćan bio
Pokazah joj jedno drvo
čudna roda
i gledasmo zagrljeni
u plodove previsoke

A pomisli moja draga
da ja nemam drugih tajni
do to drvo
i put tajni kojim smo se uzverali

Bi mi žao moje drage
jer ja sam jos nadmoćan bio
pa joj rekoh svoju tajnu

Ko god ne sme da se popne
taj crvljivim plodovima
pokušava stresti zrele
s onog tamo moga stabla
s kog još niko nije jeo
osim mene

To je bila moja tajna
To poželi moja draga
A što želi moja draga
to ja želim

I počesmo da tresemo

Bodrila me moja daraga
sturo voće dodajući
a pokupi posle sama
na maramu
sve što pade

Pa smo onda slatko jeli moju tajnu
i plakali od radosti

Kako ne bih zaplakao
Tu je bila moja draga
koja plače od radosti
jer marama puna beše moje tajne

I još htela moja draga

Ja rušio i kupio na maramu
Ona jela
prosipala - a još htela

Sve mi manja postajala
Sve se više odmicala

Mahnula mi iz daljine
sa sredine tajnog puta

I nestala

Plačući i posrćući
od radosti

Sad sam ja tek gotov čovek
mada nemam svoju dragu
niti imam kakvu tajnu
mada nisam neobičan

al tek sad sam gotov čovek…

U SVETU VERNIKA I VEROLOMNIKA


Ili se tu neko nevažan rodio il je neko
Važan umro.
Kuće niz uzbrdicu malo.
Ko plačne oči prozori kosi
tužno tišinom toče odahnuće
i od tog kao da ovaj blatni pakao jenjava.
Je li to uz rođene još jednoga našeg?
Ne znam to,
niti znam ćud ovdašnjih pasa.
(Kod mene znam ih – svi su lajadžije
sa psećom snagom za pobeglim,
ma kim)
A tu je tišina
ko da nema pasa,
kao da se ovog časa
seje nevidljivo seme
iz kojeg će nići šuma čarobnih štapića;
ili možda kvrgave kruške parastos čine
crknutim psima
4
ili suhim jablanima
ili onom promrzlom golubu
koji je juče dugo umirao
klonuo na cesti.
(I neko pređe: Neka crkne, reče,
mršavo ptice nije za jesti).
Vidim:
vernici i verolomnici sviraju na istoj fruli
podlog pastira
koji je ovnu branitelju odbio rog
da ga učini krotkim.
Krilaju spevovi suncu iz senke suncobrana.
Jedna se tačka vrti oko sebe –
htela bi da se metamorfozira.
Nebo bi palo srušeno tišinom
da se jablani ne ukočiše.
Ni šuma nema.
Pre da se neko nevažan rodio...
Tiho je kao da će popci propevati
u svetlu vernika i verolomnika.

1956.

A BRUT JE ČASTAN ČOVEK



Čudiš li mi se što kada
DA
treba reći
NE
kažem
Ni voda nije uvek vodoravna
Mudracima oduvek drhte ruke
i merila se tresu
A bit će
ko uspe da poseje zvezde
kao sunca će plodove brati
A Brut je častan čovek neosporno...
Poveruj
možda ćeš lakše umirati.

1958.

Patnja

Patio sam
vise nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Mozete li zamisliti mene
kako patim zbog obicne zene
kako trcim i nosim joj cvece
kako molim
a ona me nece

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se pise
jer sad patim sto ne patim vise

ДАЉИНЕ

Даљина није ништа
она узалуд мами
ако на крају пута
опет живимо сами

Векови ништа нису
само слојеви праха
ако је љубави било
увек мање од страха

Даљине ништа нису до знатижеље пуке
јер све што је моје на овоме свету
то је на дохват руке

Векови нека теку по своме тајном плану
а све што је моје може да се деси
само у једном дану

ЖИВОТ
Наиђе тако неко време
када се мора против свега
кад голи живот своје бреме носи
а не зна у име чега

А живот наш је небеска хвала
то те немоћног без иметка
божанска рука одабрала
да будеш човек испочетка

Круг се затвара и све се враћа
и не пита се шта је чије
голи животи су старија браћа
велике сестре историје

ЛУДО И НЕЗАБОРАВНО

Не уздиши у мом загрљају
Зли духови могу да чују
Привели смо нашу лађу крају
И сад мирно чекамо олују.

Ништа није за веке векова
Све што имамо то је лудост ова
Младост какве не беше одавно
- Беше лудо и незаборавно.

Једног дана у године тешке
Када седнем да саберем грешке
Смешкаћу се и хвалити јавно
- Беше лудо и незаборавно.

Душко Трифуновић,
Рођен је 13. септембар 1933. године у Сијековцу код Брода.
Био је српски књижевник, песник и телевизијски аутор.
Није био члан секција, ни млади песник пионир. Прву песму је написао тек по повратку из војске, са 22 године. У Сарајево је дошао са 24 године и занатом бравара, али већ следеће године издаје прву књигу. Био је плодан стваралац који је створио двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма. Сматра се заслужним за креирање нечега што је касније названо сарајевска рок школа.
На телевизији је запамћен као аутор емисија на ТВ Сарајево „Шта дјеца знају о завичају“. По избијању рата 1992. године прешао је да живи у Нови Сад где је наставио да ради за ТВ Нови Сад.
Најпознатији је постао на основу сарадње са рок саставом „Бијело дугме“. До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан песник сарађује са рок бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, „Главо луда“ и тако даље. Сем тога, писао је текстове и за „Индексе“, Тешку индустрију, Неду Украден, Здравка Чолића, Арсена Дедића а последње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић (песма „Има нешто“). Укупно је око 300 његових песама компоновано и снимљено, а свега 3 песме у животу је написао на музику.
Умро је 28. јануар 2006. године у Новим Саду.
Према сопственој жељи сахрањен је у Сремским Карловцима, 30. јануара 2006. године.

За свој рад је добио следеће награде:
„Бранкова награда“
„Шестоаприлска награда“ града Сарајева
Савезна награда за бригу о деци
Награда „Искре културе Војводине“
Инстелова награда
Златни кључић
Микина чаша 2005

ČIST ZRAK

Moj brat svaki dan ustaje u pet do pet
i odlazi na posao —
uz put kašlje
uz put puši
uz put diše čisti zrak

Moj brat svaki dan napravi lokomotivu
On je teška industrija —
on je taj fundament
a uz put diše čisti zrak

Idite svi
na put na more
idite svi u avanturu
moj brat radi danas
gradi za vas
novu seriju
novu turu
on je teška industrija
on je taj fundament —
a uz put diše čisti zrak

Moj brat se vraća s posla
svakog dana oko tri —
ide teška industrija na biciklu
nosi hljeb i veliko srce svoje —
Sklonite se
njemu treba čisti zrak

SUVEREN

Kad budem imao svoju državu
imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe.

Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ ...

Neće mi biti lako
imaću svojih briga.

Imaću svoju suprugu
njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u čaši
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj.

Neće mi biti lako.

Imaću svoje pesnike —
vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike ...

Moći ću da biram
i da budem biran.

Neće mi biti lako
uz moga fotografa
i moja rukovanja
uz moga biografa
i moja kumovanja ...

Imaću teških briga ...

Imaću svoju smrt.

Svoju zastavu na pola koplja.
I svoju žalost nacionalnu.

STRANAC
IMA NEKA TAJNA VEZA

Ima neka tajna veza
Za sve ljude zakon krut,
Njome čovjek sebe veže
Kada bira sebi put.

Sidro koje lađu čuva
Da ne bude buri plijen,
Tone skupa sa tom lađom
Jer je ono dio nje.

Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.
Ima neka tajna veza
Tajna veza za sve nas.

PRISTAO SAM BIĆU SVE ŠTO HOĆE

Pristao sam biću sve što hoće,
Evo prodajem dušu vragu svome.
I ostaću samo crna tačka
Poslije ove igre kad me slome,
Kad me mirno slome.
Pristao sam biću sve što hoće.

Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati.
I to sam mislio.
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati.
Po meni se ništa neće zvati.

Zablude sam, evo, prestao da brojim
Nemam kome da se vratim kući.
— Nemam kome...
Dokle pjevam dotle i postojim,
Prijatelji bivši, prijatelji budući,
Prijatelji bivši...
Pamtite me po pjesmama mojim.

ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU

Šta bi dao da si na mom mjestu?
Da te mrze, a da ti se dive.
Šta bi dao?
Šta bi dao za veliku gestu?
Mjesto svoga da tvoj život žive.

Šta bi dao?

Ti, budi sretan sad što si preko puta.
I što nas strašni let nad provalijom dijeli.
Jer ovo je mojih pet minuta,
A pred tobom stoji život cijeli.

Šta bi dao da možeš ovako?
Dići ruke, a puk da te slijedi.
Šta bi dao?

Dal' bi i ti u svom srcu plak'o?
Kao što se moje srce ledi.
Dal' bi i ti?

ZLATNE SUZE

Da nije mene bilo
da nisam bio jak
ko bi sa duše tvoje
sklonio večiti mrak

Da nije tebe bilo
na teškom putu mom
ja nikad pevao ne bih
jer ne bih imao kom

I kada sam sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata

pevao plakao
gasio pakao
suzama svojim od zlata.

SRCE JE ČUDNA ZVERKA

Da nisam bio bolji i jači
Ti ništa ne bi znala o meni
Al' ja sam znao šta to znači
I šta se sviđa takvoj ženi.

Sve što tvoje srce dira
Mora imat stare arome
Sa nešto malo novih manira
Jer svijet je stvoren u stilu tvome.

Srce je čudna zvijerka stara
I ono stalno ima na umu
kako da svoga gospodara
Zavede u mračnu šumu.

Da nisam bio bolji,
Da nisam bio jači.
Da nisam bio...

Jer ja vješto spajam staro i novo
K'o čarobnjak iz šešira
Za tvoje lišće lovorovo
Za veličinu tvoga hira.

PRIZNAO SAM

Priznao sam da si bolja
Laskao sam tvome hiru
Samo da te prođe volja
I da pustiš me na miru

Nisi bila zagonetka
Izdalo me tajno čulo
Sve je s tobom od početka
Mirisalo na rasulo

Zar ti nije bilo dosta
Pusti me ne kvari
Idi gledaj svoja posla
A mene zanemari

Pred tobom je izobilje
Iza tebe je pusto
Al setićeš se opet mene
Kad ti bude gusto...

PTICE

Kad ptice krenu
jesen je
kad mravi krenu
glad je
kad čovjek hoće on hoće
siguran budi
mlad je.

Pusti ga neka luta
kroz mutna snoviđenja
skloni mu se s puta
i reci do viđenja.

Dok mladost traje
šansa je
kad krila žele
leta
nek srce odmah
krene
daleko preko svijeta.

Pusti ga neka luta
kroz mutna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci do viđenja.

SAMOĆA

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
A onda krenuo svuda
Gde ima i gde nema
Što usamljeni traže

Od svega digao ruke
Kroz zverka na oprezu
Kroz pojas mrtve straze
Krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
Manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
Da male vatre gase

SVAĐA

Na mene si gledao poprijeko
Rekao si — Budi i ti neko

A to meni nije teško biti
Samo kad bi neko bio i ti

Ja sam tebe hvalila pred svima
I što nemaš lagala sam: Ima!

Tako lažuć stigli smo daleko
Po meni si i ti sada neko

Ne vređaj me, ne pravi skandala
Ja za tebe nisam više mala

Među nama računi su čisti
Svađamo se zato jer smo isti.

VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

Umro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.

MILICIJA

Milicija ima dobrih strana
što je mlada, lijepa i okretna,
dobroćudna a naoružana
pa su djeca sigurna i sretna.
Tako mlada, lijepa i okretna. . .

Njihov poziv ima svojih mana:
kad je kiša, blato ili zima
a lopovi dođu toga dana
— moraju se igrati sa njima.
Bez obzira kiša, blato, zima. . .

Milicija trenira strogoću,
kao glumci pred uloge teške,
da ne bude sve kako ja hoću,
ako volim da ponavljam greške.
Milicija trenira strogoću. . .

DJEDA-MRAZ

Ovo je zgodna prilika
da pitam svoga tatu:
Šta radi Djeda-Mraz
kod njih u sindikatu?

On je ravno iz neke bajke
ušao na mala vrata
i postao važna veza
između djece i sindikata.

Jeste li dobri bili?
Jesmo!
Jeste li mlijeko pili?
Jesmo!
Jeste li učili?
Jesmo, jesmo!

E, kad je tako, djedica kaže,
sad ću da dijelim šarene laže.

CVIJEĆE I PČELE

Pčele su sastavni dio cvijeta,
samo se prave da to nisu.
Ne mogu da se odreknu leta
a ni da odole tom mirisu.

Kada se pravi
opis cvijeta,
tu pčeli nešto
mnogo smeta:

Drška, čaška, vjenčić, kruna
a pčela se ne računa!

Pčela se našla na sto muka
i sve se pita — s kojim pravom!?
A cvijeće željno njenog zvuka
samo zanosno klima glavom.

Drška, čaška, vjenčić, kruna
a pčela se ne računa. . .

LEKOVITI DUŠKO TRIFUNOVIĆ


Duško Trifunović, pesnik, ispevao je poznate stihove Milicija trenira strogoću, koji su odmah ušli u pamćenje. Tako je postao prepoznatljiv pesnik. Iako nije obukao uniformu, pesnički je progovorio o miliciji, o "strogim čikama koji čuvaju red", a kojima poneke mame tužakaju svoju "nevaljalu decu". Uz tu pesmu Duška Trifunovića, naši "plavi čuvari" postali su simpatičniji.

Smisao za igru i jednostavnost osnovne su karakteristike Duškovog pevanja i mišljenja. To potvrđuje i ova pesma:

Snažna krila meko perje
Elegantan dugi vrat
Zrakom leti vodom pljuska
Tako mlada a već guska.

Duško Trifunović peva za decu kao pravi građanin svih naših gradova, gradski vrabac, sa kačketom nakrivljenim na jedno oko, peva u žargonu svakodnevice, kao što može da peva i svako dete. Razumljiv je, shvatljiv i prihvatljiv, jer svoje pesme ne "udešava za decu", ne licka ih bebi-kremama, ne vezuje im mašnice i ne prska ih "mirisnim sprejovima". Njegova pesma je zdrava, čistom vodom umivena, belim ubrusom obrisana, samo malo začešljana i poslata u svet. Zato se lako i prihvata. Njegova se pesma ne ači, njegova se pesma ne kmezi, njegovoj pesmi nije dosadno, uvek je sa decom koja su u svemu prava i zdrava.

Duško Trifunović peva o mnogo čemu, ali je deci opevao i Darvina, i Mocarta, i Frojda, ljude značajne u istoriji naše civilizacije, i time im stavio do znanja da oni, iako su veliki ljudi, imaju zašto da se druže s decom. Tako, pevajući o Frojdu, završava pesmu stihom: "Ko te voli — taj te liječi." A naš pesnik, koji ima dečju dušu, može da voli decu svojom pesmom i tom ljubavlju zdrave da veseli, a bolne da isceljuje.

Dragan Lukić: "Moji savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.

Povodom smrti pjesnika Duška Trifunovića


ODLAZAK VELIKOG TRUBADURA

Dvadeset osmog januara u Novom Sadu je u 73. godini preminuo pjesnik Duško Trifunović. Sahranjen je u Sremskim Karlovcima, gdje je posljednjih godina živio i gdje smo se susretali kao gosti "Brankovog kola". Sam je odabrao mjesto svog vječnog počinka, rekavši na kraju svoje testamentarne poetske zbirke Veliko spremanje (2005): "ja ću biti jedna blaga padina Čerata / brda prema svetim Karlovcima i suncu."

Znao je da odabere. Sahrana je, poslije komemoracije u Matici srpskoj, bila dirljivo lijepa, zapravo veličanstvena, sa hiljadama poštovalaca, dan vedar i sunčan, kao poručen. (Tako su me izvijestili prisutni prijatelji, ja nažalost nisam mogao da odem.)

Pjesnika su — lijepo od njih! — ispratili i najpoznatiji kompozitori i pjevači njegovih pjesama, koji mu za svoje uspjehe i svoju slavu mnogo duguju.

Sa srpske pjesničke scene tako je zauvijek otišao jedan od njenih najdarovitijih i najčudesnijih pjesnika. Usuđujem se da kažem da u njegovom opusu ima više zlatnih žila velike poezije. A siguran sam da je sa te, danas samo srpske pjesničke scene, otišao njen najveći trubadur. Sa one sarajevske i bosanske, čiji je on dobri duh vrlo dugo bio, udaljio se još za života, kada je s proljeća 1992. jasno vidio da su nas đavo i bog rata skupa uzeli pod svoje. Tih dana dvaput smo se sastali, mozgajući šta da činimo. Ulične pucnjave i eksplozije bivale su sve jače. Kao čovjek koji je preživio jedan rat, Duško je, ne izazivajući sudbinu, ženu sa djecom otpremio za Sloveniju, a sam uhvatio posljednji autobus za Novi Sad. (U njegovom rodnom Sijekovcu kod Bosanskog Broda već je bio izvršen masakr nad nekoliko desetina Srba — praksa ubijanja civila koja će se raširiti na sve narode i ratne krajeve, i u kojoj će se užasno istaći i Duškovi sunarodnici.)

Duško Trifunović pisao je i javno književno djelovao punih pedeset godina. Najprije se ogledao samo u poeziji, kojoj pripada rijetko viđena, zlatna serija njegovih ranih pjesničkih zbirki. Već svojim naslovima urezuju se u pamćenje: Zlatni kuršum (1958), Bobova rđava baština (1960), Jetke pripovetke (1962), Tumač tiranije (1966), Šok soba (1972). To je lirika potpuno samoniklog, svojeglavog a čudesnog, bogomdanog pjesnika! Lirika koja amalgamira mudrost pokoljenja i iskošenu filozofiju nepopravljivog individualca. Pritom taj individualac ima samo bravarski zanat i šumarsku školu; studij književnosti na sarajevskom Filozofskom fakultetu završiće bližeći se svojoj četrdesetoj.

Posebnost svoje pozicije Duško je izrazio u mnogim od svojih ranih pjesama. U ciklusu "El-dorado" čitamo:

Ko pčela-kamikaza
što samo jednu žaoku ima
i samo jedan životni bes
idem za svojim biserom od magle
Ljubav da mi se oko sunca krene
a ne samo oko sebe uskogrudne
i zemljom da sam barem tri koraka pred strojem
i ispred krutog barjaktara

A u jednom od najlirskijih ciklusa pod na slovom "Treći brat" (iz 1960.) pjesnik se poistovjećuje sa "trećim bratom" iz narodnih priča, koji je najčešće lud i odbačen, ali koji posjeduje neku, za Trifunovića privlačnu, tajnu moć:

Stariji i srednji od časti obamrli
u pročelju dostojanstvenosti
a ja sam doma da rod ne sramotim

Jer ja sam treći brat pa zato luda
na moju mogu samo da se smeju
a kada bi hteli stvorili bi čuda
Zasadili bismo dugačku aleju
topolom ovom pa u svako deblo
po tri imena urezali bratski

kad kora puca da nam ime raste
— Bila tri brata — moglo bi se reći
a ne po starom — Bila dva i treći...

Branko Miljković je o ovim Trifunovićevim pjesmama pisao: "Ova poezija veruje u život i prepušta mu se uprkos nasleđenim gorčinama i mudrostima, uprkos onome što je pesnik nazvao 'babovom rđavom baštinom'."

Sve pomenute zbirke objavljene su u Sarajevu, što bi tom gradu moglo da služi na čast jer je tih godina imao dremljive ili bolećive ideološke cenzore. U svakom slučaju, Duško ih je superiorno nadigrao; ponekad se činilo da je od neprozirnih šifara i metafora sa duplim dnom bio napravio čitav stil. A dirati piscu u nešto tako fino a neodređeno kao što je stil, to ni za teorijski potkovanog cenzora nije bilo posve zgodno. Tako je Trifunović u navedenim ali i potonjim knjigama prokrijumčario pristojnu sumu uvrnutih i subverzivnih misli o svijetu u kojem je živio. Kad bi se sve to sabralo u brevijar pjesnikovih nepoćudnih iskaza, metafora i aluzija, dobila bi se prilično crna slika poluvjekovlja u kojem je disao i pisao. Prvo duge epohe socijalizma, potom akutne epohe nacionalizma. Pri svemu tome, Trifunović se nije pridruživao najsmjelijim kritičarima režima — suviše je volio život da bi ga sam sebi zagorčavao. Umio je "biti van svega toga / a ne protiv po svaku cenu / laskati povremeno / ovom primamljivom užasu / a stalno znati svoje". Umio je majstorski da "mesi mrak i sjaj", "dugo sušenu tvrđ" jezika i razblaženu liriku sentimenta, umnu riječ i običnu dosjetku. U džepu je uvijek imao par vickastih teorija. Dobro se i rado zabavljao. Štitio se sopstvenom i tuđom vedrinom — "da mu srce ne pomrači / tiraniju dok tumači."

Poslije Šok sobe Trifunović je osvojio i druge književne rodove i vrste. Napisao je pozamašan broj knjiga, najviše za djecu, nekoliko romana i drama, stotine pjesama za muzičare. Po onima koje su izvodile najpoznatije muzičke grupe (Bijelo dugme, Indeksi i dr.) postao je veoma popularan, može se reći i slavan, autor brojnih hitova kao što su "Tajna veza", "Glavo luda", "Šta bi dao da si na mom mjestu", "Zlatna ribica". Nekad davno bio je napisao: "Muzika je moćno sredstvo za jedinstvo nepismenih". Kasnije je, bez imalo ironije, utvrdio da su mu se pjesme "daleko (...) čule i mobilisale mlade ljude oko ljubavi, svuda." I u tim pjesmama često je ostajao na visini ozbiljne poezije — kud ćeš ozbiljniju od ove iz pjesme "Glavo luda": "promenila / riba more / rob čuvara / zverka gore."

Posvuda pjevan i slavan, od mnogih ženskih srca obožavan, Duško je umro kao ratni bjegunac i ojađeni samac, čiju su poslovičnu vedrinu zastrle mračne godine rastura Jugoslavije i južnoslovenskih bratoubilačkih ratova. Imao je, srećom, prijatelja koji su mu se u vojvođanskom izbjeglištvu našli pri ruci. Novosadski "Prometej" i subotički "Rado-herc" objavili su njegova izabrana djela u petnaest knjiga. U samom Sarajevu povremeno su ga ružili, zamjerali mu za netaktične izjave o svom gradu pod opsadom, svrstavali ga među navijače srpskih ratnika i ratnih vođa, pa i među četnike, ali još nisu izumrli oni koji ga cijene i vole. Oni ne zaboravljaju šta je sve Duško dao i svome gradu i svojoj zemlji. Oni takođe vjeruju da znaju ko je najdarovitiji pjesnik kojeg je Bosna u posljednjih pedeset godina svijetu dala.

Duško je bio prijatelj ne samo pjesnika i ljubitelja poezije, već i mnogih drugih umjetnika i ljubitelja umjetnosti, posebno onih iz Sarajeva, te običnih ljudi otvorena srca. Iz njegovog prijateljstva sa Mersadom Berberom nastala je prekrasna poema "Tempo secondo", u kojoj su na izuzetno lijep način spleteni mnogi prepoznatljivi biografski i poetički motivi dvojice prijatelja i raskošnih umjetnika.

Zar sve to treba da se tako hirovito i neprirodno izbriše iz kulturnog pamćenja?

Nije postao član nijedne akademije nauka i umjetnosti. Sve akadem(ij)sko bilo mu je strano, kao i obrnuto. Trubadur ima sopstvenu akademiju srca i ljubavne pjesme. Sumnjiva rabota za vrle starce.

Nije li Trifunović sam za sebe rekao da je "sumnjivo čudo od čoveka"?

Neka se to divno ljudsko i pjesničko čudo odmori od prokletog svijeta, od nas samih, na sunčanoj padini u dragim, u "svetim" Karlovcima.

Svoju posljednju, karlovačku, zbirku trubadur je završio sa ova dva molitveno-ljubavna stiha:

— Vidiš Bože koliko te molim
sačuvaj mi onu koju volim.

Stevan Tontić

SUPARNICA

Suparnica to je zena
koja hoce sto ja hocu
ispruza se ruka njena
da me gurne u samocu

Ona nece ljubav tvoju
hoce mene da istisne
Uzmi drugu bilo koju
a nju pusti neka svisne

Ako sam ti ikad ista
znacila u tvom zivotu
nemoj s njom
nemoj s njom
Uzm drugu bilo koju
neku strasnu kao grom
al molim te nemoj s njom

Nije mi do tebe stalo
nisi mi ti neko cvece
al kad je njoj na um palo
da te otme-e bas nece

ŠEKSPIR

Već se gasi renesansa
Al još sjaje koloriti
Vidi Šekspir - sad je šansa
Sa je - Biti il ne biti

Za njim Henrik do Henrika
Magbet Cezar naubusiti
Hamlet mladić bleda lika
Kaže - Biti il ne biti

Gle Romea Kralja Lira
Svi su spremni otrov piti
Al sve zavisi od Šekspira
Dal će Biti il ne biti

* * *

Kad ptice krenu
jesen je
Kad mravi krenu
glad je
Kad čovek hoće pa hoće
siguran budi
Mlad je

Pusti ga nek luta
kroz divna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci
Doviđenja

Dok mladost traje
šansa je
Kad krila žele
leta
nek srce odma
krene
daleko preko sveta

Pusti ga nek luta kroz divna snoviđenja
ukloni mu se s puta
i reci
Doviđenja