LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Iščezle civilizacije- Atlantida

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime15/1/2010, 9:34 pm

Na tragu Atlantide


Ispod Pirineja, na čijim se vrhovima uvijek bjelasa snijeg, smjestila su se raštrkana naselja čudnih visokih poludrvenih kuća sa neobičnim, uglastim krovovima. Na zidovima mnogih kuća je ispisano - 3 + 4 = 1. Taj apsurdni račun, samo je na prvi pogled nelogičan. On, zapravo, označava da se u Francuskoj nalaze tri provincije, a u Španjolskoj četiri provincije jednog te istog naroda. Naroda Baska!
Baski!
Neobičan narod koji svoje korijene nalazi još u vremenu Kromanjonca.
Niko, zapravo, ne zna odakle potiče, ko su mu preci, kako je stekao osobenosti, koje danas nauka smatra u najmanju ruku neobičnim.
Istraživači drevne prošlosti smatraju da su Baski možda, potomci naroda sa Atlantide!
Zašto?
Sta to ima neobično kod njih? Po čemu se toliko razlikuju od svih drugih naroda ovog podneblja?

Brojne teorije

Svjetske statistike kažu da danas na području Španjolske i Francuske živi oko dva miliona i sedam stotina hiljada Baska, a antropolozi, lingvisti i naučnici drugih profila, koji su ih posljednjih decenija detaljno proučavali, smatraju da su i po jeziku, i po fizičkoj konstrukciji, i po običajima, jedinstveni u svijetu!
Odakle potiču?
To je misterija koja dugo neće biti riješena. Neki antropolozi smatraju da su oni, zapravo, Škoti, koje je tu naselio rimski imperator Julije Cezar. Drugi iznose tvrdnje da oni nisu niko drugi do potomci zagonetnog patrijarha Tubala, Noahovog unuka. Treći nastoje da dokažu kako su oni potomci - Atlantiđana!
Ko je u pravu?
Teško je reći. Pogotovo, što nijedna tvrdnja nije naučno i dokazana. Baš zbog toga su, posljednjih decenija, antropolozi, lingvisti i istoričari primijenili najsavršenije metode istraživanja na području gdje žive pripadnici ovog zagonetnog naroda. Američki antropolog Mor ton Levin, pokušao je pomoću hematologije da utvrdi biološku izolaciju Baska. U saradnji sa naučnim institucijama iz Bijarica, Bordoa i Tuluza, Levin je obavio obimna istraživanja uzoraka krvi Baska. Išao je tako daleko da je uzimao uzorke i od pripadnika ovog naroda što danas nastanjuje dijelove Argentine i Čilea.
I testovi su pokazali da je krv Baska odista posebna. Rjeđe kod Baska, nego kod drugih Europljana javlja se krvna grupa "B", a krvna grupa "O" je vrlo česta: 60 odsto slučajeva u poređenjima sa 44 odsto, koliko ima, na primjer, kod Francuza. Zatim, Baski imaju češće nego ostali narodi krv sa negativnim rezus-faktorom.
I fizička konstrukcija pripadnika ovog naroda je vrlo uočljiva i karakteristična. Oni su visoki, dugih nogu, a malih stopala. Lubanja im je okrugla sa izraženom izbočinom na zatiljku. Pretežno imaju crne oči, kosu i orlovski nos, što su uočljive karakteristike i jednog drugog ništa manje tajanstvenog naroda - naroda Maja (Maya). Ipak, najizraženija osobina Baskijaca jeste trouglast oblik lica, zbog čega ih danas mnogi i nazivaju - "ljudima sa zečijim licem"!

Korijeni iz Kromanjona

S obzirom da se Baski toliko razlikuju od ostalih etničkih skupina u Europi, istraživanja upućuju na to da se istina o njihovom zagonetnom porijeklu mora potražiti u prastaroj vezi sa ljudima koje su to područje nastanjivali prije više od deset i petnaest hiljada godina. Dakle, u vezi sa - Kromanjoncima?
Kromanjonci!
Ni o njima se sve ne zna. Naprotiv! Njihove slikanje pred kojima su i savremeni umjetnici ostali zadivljeni otkrivene su u mnogim, pećinama Španjolske i južne Francuske. Ipak, najpoznatije su one u španjolskoj Altamiri, svojevrsnoj umjetničkoj galeriji iz praistorije, ali ništa manje nisu fascinantne ni one koje su otkrivene u pećini Font-de-Guame, u Dordonji (Dordognei).
Mnogi antropolozi smatraju da su Baski rezultat lokalne evolucije čovjeka iz Kromanjona. Francuski istoričar Eduard Larte otkrio je 1868. godine ljudske kosti u pećinama kod Kromanjona i utvrdio da potiču još iz vremena od prije – 30.000 godina. Kromanjonski čovjek je izrazito visok, imao je usku i dugu lubanju, četverougle očne duplje, izražene jagodice i povelik nos.
Ovu teoriju može da potkrijepi i baskijska svakodnevnica. I danas, seoske porodice koriste oruđe i posuđe slično onome iz praistorije. Tako, na primjer, koriste "kaiku", izdubljenu drvenu zdjelu u kojoj kuhaju mlijeko na način kako se to, vjero vatno, činilo prije 10.000 godina: zagrijavaju kamenje na vatri i ubacuju ga u zdjelu sa mlijekom! I lingvisti su dali svoj prilog otkrivanju porijekla Baska. Svi pokušaji da se "euskara" - jezik ovog naroda - usporedi sa bilo kojim europskim jezikom, propali su na samom početku.
Svi nazivi oruđa za sječenje izvedeni su iz dvije riječi koje znače kremen i kamen. Dvije gotovo identične riječi označavaju zemlju i snijeg, a svi nazivi drveća izvedeni su iz riječi: lišaj, trnjak, strnjika - dakle, iz naziva vegetacije, koja je postojala u ovom regionu za vrijeme - ledenog doba!

Preživjeli jezik

Euskara je veoma sličan i nekim kavkaskim (!) jezicima: tako je, na primjer, baskijska riječ "borobil" slična gruzijskoj riječi "borbali" (točak). I deklinacije i gramatika su im veoma slične. Zbog toga lingvista Žorž Dimezil (Georg Dimeziles) kaže:
- Čini se da jezik Baska i sjeverni i južni kavkaski jezici, predstavljaju jedine preživjele ogranke neke već odavno nestale jezičke porodice!
Da li su u toj jezičkoj porodici bili i Atlanti?!
- Dio svojih običaja, znanja i kulture Atlanti su ostavili i u Europi, i u Africi, i u Americi! -smatra istraživač Moris Šatelen. - Sigurno je da su se neka znanja civilizacije Atlantide, koristila među narodima Latinske Amerike, prije svih Maja i Inka, ali i u drevnom Egiptu i Sumeru. Ipak, Baski su najviše zadržali osobina naroda Atlantide! To se najviše iskazuje u njihovom fizičkom izgledu i - jeziku!...
U sklopu neobičnosti, koje su vezane za Baske, često se ističe i ova: kako su Baski, čija zemlja leži na veoma tranzitnom putu, uspjeli da sačuvaju svoj tip, jezik i kulturu?
Dio odgovora, svakako, leži u baskijskom ratničkom životu. Međutim, sigurno je daleko važnija činjenica da je stoljećima ženidba sa osobama koje nisu bile baskijskog porijekla predstavljala tabu zbog tradicionalnog vjerovanja da su djeca iz takvih veza - prokleta!
Zbog toga, Baski su se ženili među sobom. Sličan je fenomen karakterističan i za civilizaciju drevnog Egipta. I faraoni su se često ženili u najužem krugu svojih porodica. Drugo, Baski su duboko i trajno vezani za svoju tradiciju i svoj narod. To se i danas može osjetiti ako se na Dan domovine (Aberi Eguna) posjeti njihovo sveto mjesto - Gerniku. Toga dana, ispod prostrane krošnje jednog stoljetnog hrasta, na vjernost svom narodu zaklinju se desetine i desetine hiljada Baska, koji žive u Španjolskoj, Francuskoj, Portugaui, Argentini, Čileu ili u drugim krajevima svijeta. Tako Baski, iz godine u godinu, obnavljaju zakletvu, koju su njihovi preci, Atlantiđani (?), prije mnogih milenijuma kao zavjet ostavili svojoj djeci!
Jedan drugi narod, koji je afirmaciju i bljesak svoje fantastične kulture, doživio na drugoj strani Atlantika, Maje, svoje porijeklo, takođe, usko vežu za Atlantiđane.
Zašto?

Ko je bio Kukulkan?
Kada se u stravičnoj eksploziji, i kataklizmi izazvanoj padom Planetoida A, koji je pao u Atlantski okean, ili u lančanoj eksploziji atlantskih vulkana, završila civilizacija koja je stasala na Atlantidi, na sigurnim obalama Amerike započeli su svoju fantastičnu civilizaciju Maje.
Uplašeni hirovima mora, koje je zbrisalo njihovu pradomovinu, svoje su monumentalne gradove podizali duboko na kopnu, najčešće u nepristupačnim prašumskim predjelima. Fantstična znanja iz astronomije, graditeljstva, organizacije podario im je zagonetni bog Kukulkan (Kukulcan), koji je došao s mora, bio bijele puti i nosio bradu. Kukulkan je podigao veliki grad Majapan (Mayapan), izvjesno vrijeme vladao njime, a onda zauvijek otišao ostavivši narodu Maja mnoga korisna znanja.
Biskup iz 16. stoljeća Diego de Landa, glavni hroničar španjolskih konkvistadora zabilježio je da mnoge baskijske riječi imaju isto ili slično značenje i kod Maja.
"Jedan Baskijac - zapisao je de Landa - mogao se lijepo sporazumjevati sa pripadnicima ovog naroda..."
Ali to nije jedina sličnost. Igra loptom kod Baska "jai-alai" sa korpom od vrbovog pruća vezanom za ruku, neodoljivo podsjeća na "pok-a-tok", drevnu igru naroda Maja. Ima i drugih sličnosti, kao što su totemski plesovi, vjerovanje u besmrtnost nesahranjenih tijela, običaj vještačkog istezanja vrata itd.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime17/7/2010, 9:06 pm

Iščezle civilizacije- Atlantida Picture



Poslednji časovi Atlantide



Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio
i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa
je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni
ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše
planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u
kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva
civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe
je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca
dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk
(Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije
delove.



Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa
iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na
sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na
blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo
položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.



Pir razularene stihije



Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala
severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine,
gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.



Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere,
temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni
koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna
toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.



Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine
Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se
obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.



Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od
Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one
su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine
Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne
količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.



Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u
dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su
se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...



U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo
Atlantida.



Platon o Atlantidi



Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se
čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki
filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije
to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i
"Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov
tragičan kraj.



Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" -
kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i
Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve
godišnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile,
pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku
zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska
Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000
bornih kola, 240.000 mornara.



Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se
zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o
Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a
ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih
podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je
otkrio prilikom svojih putovanja.



Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je
objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu
planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i
šarlatani pisali su o Atlantidi.



Tragom potonulih gradova



Da li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o
propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji
čovečanstva?



"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno
čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i
stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi
( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo
pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.



Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima
svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n.
ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti
Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim
primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo
stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog
mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko
poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.



Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim
područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila
daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih
ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".



Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a
"nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.



Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas
nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove
ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema
jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura
proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se
danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe
strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada
predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene
propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.



Dokazi Ota Muka



Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne
Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla.
Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava
oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2
. Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog
većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame
na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela
asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po
desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se
ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je
strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je
nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo
zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz
katastrofa.



Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od
30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema
istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i
uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za
apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju.
Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala
nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno
verodostojne.



Mamutska groblja u Sibiru



Istovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se širio ogroman oblak
otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je
upravo tom pojavom rešio i jednu od najstarijih zagonetki : problem
mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su
ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli
juče, a ne pre deset hiljada godina.



Njihove leševe naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla
smrt, bez spoljnih povreda izazvana gušenjem. U želucima mamuta
otkriveni su i njihovi poslednji obroci - lišće četinara. Međutim, takvo
drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo
blažom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km južnije. Da su
mamuti tamo uginuli, njihovi leševi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo
skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime
prouzrokovalo kosmičko dešavanje.



Muk objašnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za
čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, ugušeni
u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u džinovskom prirodnom
zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i
svo ostalo drveće.



Golfska struja kao dokaz



Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj
okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju
temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj
širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska
struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.



Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo
dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre
n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva
nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo
objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do
Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope
nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko
ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i
jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u
Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.



Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod
povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom
ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama
godina i nije završen do danas.



Promenjena maršruta jegulja



Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu
ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta
veliku površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To
neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja
strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju
do Evrope gde se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok
se ženke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama
ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i
ponovo sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.



Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je
potpuno besmisleno i preterano opasno.



Muk objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska
struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo
nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo
produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko
milenijuma: i danas ga se pridržavaju.



Stvaranje rase bledolikih



Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu,
prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000
godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su
izgubile pigmente. To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu
Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima
nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To
dokazuju i crteži otkriveni u pećinama južne Francuske.



Datum katastrofe Muk je izračunao tako što je pošao od Platonovog
podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je
taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim
nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove
ere.



Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može
biti slučajna.



Sa tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija,
povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska
tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u
blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.



Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan
izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje
Zemljine teže?



Muk smatra da to nije nemoguće.



Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali
nasu planetu.



Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i
izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa
daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali
i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba
zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid
koji je pogodio Atlantidu.



Atlantida - most među starim kulturama



Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje
da idu još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine,
motivi, legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod
morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe,
praćene sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo
indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara,
postojale uzajamne veze.



Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom
svetlu. Istraživači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u
Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među
praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa
jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik.
Za to još ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija
ima sve više.



Veštački diskovi na dnu Atlantika



Ruski časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i
propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.



"Sredinom pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za
okeanografska istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih
ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi,
slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila
relativno glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o
vestačkom poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko
12.000 godina i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje,
pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako
relativno velikom broju našli na jednom mestu?



"Sputnjik" ističe da se i druge grane nauke interesuju za rešenje
problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna
pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih
drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u
pećinama slike i skulpture lavova i drugih životinja koje nisu nikada
živele na tom području?



Na ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se
istraživači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa
objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on
podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu
pouzdanih izvora znali da je ona postojala.



I detalji koje je pominjao Platon, slažu se sa otkrivenim činjenicama.
Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i
crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na
azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u
stvari najviši vrhovi ostrvskih planina.



Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih polarnih mora
došli do još jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu
priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje
prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.



Do sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili
vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio
pre 12.000 godina.



Novi početak čovečanstva



Postoji veći broj ljudi koji smatraju da je Atlantida Platonova
izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne krovove i srebrne statue
božanstva Atlantide, a oni ističu: prema najnovijim istraživanjima,
primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000 godine pre n. ere nisu
koristili metale.



Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu
da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne
svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali
neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.



Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu
Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa
svojim stanovnicima, životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna
kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga
za tom izgubljenom civilizacijom.



Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo
još jednom moralo da krene sve ispočetka...



(Astrosvet)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime17/7/2010, 9:07 pm

DŽEMS VELARD

ATLANTIDA I DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI




BELEŠKA O AUTORU

Džems Velard je istaknuti britanski publicista i književnik. Bio je
ratni dopisnik 1941-

1945. godine, a zatim dopisnik iz inostranstva. Napisao je veći broj
knjiga, među kojima su

,,Velika Sahara" i putopisno delo ,,Izgubljeni svetovi Afrike".




PREDGOVOR

Postoje doslovce hiljade knjiga i članaka o izgubljenim svetovima
drevnog doba, i nema

nikakve sumnje da će biti napisane još mnoge hiljade -jer Ijude su
oduvek privlačile

legende o mestima koja su iščezla sa mapa, i oni će uvek iznova polaziti
u traganje za

njima. Ima, kao što ćemo videti, mnogo takvih nestalih utopija, od kojih
će

najinteresantnije biti razmotrene u ovoj knjizi.

Priča o Atlantidi, Lemuriji, Muu. Rajskom vrtu, Arkadiji, Ostrvima
blaženih, zemlji

Amazonki, zemlji kraljice od Sabe i drugim neotkrivenim mestima večito
je sveža i

opčinjavajuća, Jedan od razloga jeste činjenica da mi pokazujemo
sklonost da se uporedo

sa sve bržim tehnićkim razvojem civi-lizacije i sve većim konformizmom
koji proističe iz

mehanizacije, sve nostalgičnije osvrćemo ka onim zlatnim dobima na koja
nas kod gotovo

sva-ke nacije podsećaju legende u narodnoj književnosti, legende koje
nam često govore o

ostvrima i čitavim kontinentima što su potonuli u more u osvit Ijudske
istorije.

Postoji još jedan razlog neprestanog zanimanja za mitove poput onog o
Atlantidi: naime,

uzbuđenje koje izaziva istraživanje samo po sebi. Jer, nestanak čitavih
zajednica ili

civilizacija i nagađanja o tačnom položaju iščezlih ostrva-kontinenata
stvaraju misteriju

koja obuhvata prikupljanje i proveravairje svih vrsta dokaznog
materijala, na veoma sličan

način kao što detektiv mora da pronađe sve raspoložive indicije da bi
rešio neki zločin.

Ovaj pregled obimne literature o nekima od najznačajnijih izgubljenih
svetova, prema

tome, ima za cilj da iznese nalaze na osnovu kojih čitalac sam može da
zaključi koje su

teorije uverljive, a koje neprihvatljive, iz ovog ili onog razloga.
Čineći to, on će na jedan

neobičan način otkriti ekscentričnost isto kao i učenost nekih među
onima koji su

pokušavali da reše misteriju. Jer, uopšteno govoreći, postoje dva
pristupa problemu

istorijskih ili legendarnih izgubljenih svetova: naučni - u kome su
jedini dokazni materijal

koji se ozbiljno razmatra činjenice, ili bar logički zaključci; ili
mistički - u kome dokazni

materijal uglavnom proističe iz autorove sopstvene imaginacije.

1 tako, videćemo da je mit o Atlantidi u njegovim najraznovrsnijim
obli-cima, koji počinje

sumerskom sagom ,,Ep o Gilgamešu", starom oko četiri hiljade godina, i
ponovo se

pojavljuje kroz čitavu pisanu istoriju sve do našeg doba, svakome značio
svašta - ponekad

istorijsku zbilju, a ponekad samo vlastiti san. Tako, filozofima poput
Platona, priča o

civilizaciji koja je iščezla ispod Atlantskog okeana nije bila samo
jedna stvarna epizoda

nego i događaj od dubokog moralnog značenja. Naučnicima poput
Aristotela, s druge

strane, bila je to naprosto jedna poetska fantazija. Kasnijim grčkim i
rimskim geografima,

bila je to jedna nerešiva zagonetka, pošto je njihovo

tačno poznavanje sveta bilo praktično svedeno na granice južne i zapadne
Evrope. A

učenjaci srednjevekovnog sveta više su se zanimali za teološke nego za
geografske

probleme.

Tek posle otkrića Novog sveta istoričari i geografi su počeli iznova da
tragaju za

izgubljenim zemljama, jer je postojanje kontinenta koji je Platon samo
nagovestio a niko

od potonjih učenjaka nije video, podsticalo i profe-sionalne istraživače
i amatere da sada

usmere pogled i ispod i iza Atlantskog okeana. Do kraja 19. veka bio je
prikupljen obiman

dokazni materijal na polju istorije, geografije, geologije i mitologije,
a sama Atlantida

smeštana je u gotovo svaki kutak globusa - od Švedske na severu do
Nigerije na jugu, i od

Japana na istoku do Tihog okeana na zapadu.

Pored traganja za Atlantidom, proučavaoci istorije i mitologije usmerili
&u svoju pažnju i

na druge nestale svetove poznate u legendama: Vrt Hesperi-da, Kalajna
ostrva, Rajski vrt,

Ostrva blaženih, Avalon, Lajenesu, i druge. U stvari, naročito su
zanesenjaci nastavili da

otkrivaju još veći broj navodno nepoznatih kontinenata, koje su nazivali
Lemurija, Mu i

Uran, često tvrdeći da su potporu za svoju teoriju našli u misterioznim
dokumentima

skrivenim u feničanskim vazama, ili napisanim nekim nedešifrovanim
jezicima, ili pribav-

Ijenim opštenjem sa svetom duhova.

Jedan rezultat svih ovih spekulacija zasnovanih na krivotvorenim
nalazi-ma i nauverljivim

,,dokazima" bio je da je atlantologija, kako je nazvano proučavanje
izgubljenih svetova,

izgubila ugled među profesionalnim naučni-cima i da su je gotovo svi oni
odbacili kao

neozbiljnu. Za one proučavaoce ove materije koje je njihov entuzijazam
odveć zaludeo

izmišljen je naziv ,,atlantomanijaci", baš kao što je epitet
,,etruromanijaci" dodeljen onim

lingvistima amaterima koji su tvrdili da su dešifrovali jezik što
nastavlja da zbunjuje

vodeće svetske filologe.

Suprotno od toga, poslednjih decenija ovu materiju su metodično
istra-živali timovi

profesionalnih arheologa, na način koji joj povratio ugled, i došli do
nekih impresivnih

rezultata.

U ovoj knjizi izloženo je onoliko dokaznog materijala koliko je bilo
mo-guće smestiti u

jedan sažeti pregled obimne literature, da bi čitalac mogao sam da
razluči činjeruce". od

fikcije. A ako možda dođe do zaključka da praktično nema šta više da se
doda ovoj

raspravi o izgubljenim ostrvima--kontinentima - o Atlantidi, Lemuriji i
Muu - moguće je

da će biti podstak-nut da se pozabavi proučavanjem drugih mitova o
kojima takođe govori

ova knjiga.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime17/7/2010, 9:08 pm




Iščezle civilizacije- Atlantida Martiatlan3 Iščezle civilizacije- Atlantida Atlantida



Spada,
ako ne u mit, a onda svakako u istoriju. Nastala je i nestala rukom
prirode.


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime17/7/2010, 9:09 pm

Tragovima Atlantide - POSEJDONOV HRAM NA ATLANTIDI



Atlantida je nestali kontinent koji je trpio tri kataklizme. Prije 50
000 godina, u vulkanskim erupcijama, tône polovina kopnene površine
izmedju Europe i Afrike, s jedne, te obiju Amerika s druge strane. Oko
28 000 godina p.n.e. dolazi do promjene zemaljskih polova. Atlantida
gubi ponovo dio kopna, zavladalo je ledeno doba. I, napokon, sudarom sa
meteorom, oko 10 000 g.p.n.e. Atlantida konačno tone. Tek nekoliko
visokih planinskih vrhova, među kojima i Kanarski otoci, ostaju iznad
površine mora.



Dvije knjige o Atlantidi će mi biti vodiči u nastavku pisanja. Shirley
Andrews i njena "Atlantis, Insights from a Lost Civilization" (2001.) je
prva. Lewis Spence je u svojoj trećoj knjizi o Atlantidi "The Occult
Sciences in Atlantis" (1977.) detaljno opisao svećenstvo ove
civilizacije.



Švedska ekspedicija je istraživala uzorke podvodnog tla oko 800 km
zapadno od obala Afrike. Godina je 1948. Među uzorcima na koje su
naišli, bili su primjerci 60 razlicitih vrsti slatkovodnih algi. Daljim
testiranjem je ustanovljeno da su se alge iz jezerske vode našle na
morskom dnu prije 12 000 godina. Ili, konkretnije, nakon života u
slatkim vodama Atlantide, nakon njenog potonuća, završile su na dnu
Atlantskog oceana. U narednim godinama, slijedila su slična otkrića u
okolini Azorskih i Kanarskih otoka.



Samo nekoliko planinskih vrhova je preživjelo katastrofu Atlantide.
Otočja Azora, Madeire, Kanara i Kejp Verde su podsjetnik na izgubljenu
civilizaciju. Planina Atlas je bila najviša u to doba - oko 6 000
metara. Ime je dobila prema prvom Posejdonovom sinu. Atlas je uvijek bio
prekriven snijegom. Iz vulkanskih dubina para je stvarala oblake koji
su neprestano zaklanjali sami vrh. Pogled na Atlas je bio nezaboravan;
nije čudno što se doimalo da je ta planina spojena sa nebom. Danas je od
Atlasa ostao vrh Pico Alto u Azorima; preko 3 000 metara je
svojevremeno završilo pod morem, ali još uvijek se oko 2 500 metara
nalazi iznad

njegove površine.



Erozija duž obala Atlantide je kreirala beskrajne pješćane plaže.
Potonućem Atlantide te su se plaže našle na dnu oceana. Američki
oceanograf Dr. Maurice Ewing je 1949. prijavio njihovo postojanje 1 600
km daleko od španjolskih obala. Vozeći se podmornicom, uzeli su uzorke
pijeska. Rezultat: pijesak je bio oko 12.000 godina star. Uzorci pijeska
ispod dubljeg nivoa dali su starost od 20 000 godina. Geološki dokazi
za postojanje Atlantskog kontinenta su brojni. Koraljni ostaci prikazuju
biljke i životinje koje ne mogu preživjeti na dubini većoj od
dvadesetak metara. A ovi koralji su pronađeni duboko na Atlantskom dnu
potvrđujući tezu da je nekadašnji kontinent bio između američkog i
europsko/afričkog kopna.



"... U nadi da će naći zadovoljavajuće rješenje problema opasnih divljih
zvijeri... nekoliko konferencija je održano na Atlantidi. Prvi sastanak
je bio 52 000 g. p.n.e. Mudri predstavnici pet naroda su se odazvali.
Došli su iz onog što je danas znano kao Rusija i Bliski istok, zatim
predstavnici Sudana i gornje Zapadne Afrike, iz oblasti koja je danas
Gobi pustinja, te predstavnici nekadašnje Lemurije i Atlantide...
Delegati iz Indije i zemlje Og (Peru) su se pridružili originalnoj grupi
tokom narednih konferencija... Složili su se da Atlantiđani izvedu
eksperimente sa kemijskim silama kako bi proširili arsenal oružja..."
(Shirley Andrews citira čuvenog Edgara Cayce-a i njegove "Readings").

..."Ubrzo nakon posljednje konferencije iz 50.722 godine p.n.e. došlo je
do promjene položaja Zemaljskih polova ... uzrokovane nepažljivom
upotrebom razarajućih eksploziva. To je izazvalo potrese i vulkanske
erupcije na cijelom Planetu...... Destrukcija Atlantide je bila samo
jedna u nizu koje su čekale na red...

Ljudi koji su preživjeli su prolazili kroz teške periode, ali bi se
civlizacija uvijek oporavljala... doduše bili su unekoliko drugačiji od
nas, ali su se razvijali na sličan način. U početku, ljudi su bili
bliski sa priodom, ali kako

bi se vremenom nauka i tehnologija razvijala, oni su postajali
agresivniji i više materijalistički orijentirani. U godinama pred 28.000
g.p.n.e. i 10.000 g. p.n.e. moralni standardi su padali, kvaliteta
spiritualnog života je zaostajala i raspad je neminovno slijedio...
Negativne vibracije sa Atlantide uzburkavale bi svoju zemljasku i
svemirsku okolinu... a tamo je sve povezano i isprepleteno. Neobazrivo
korištenje moćnih energetskih izvora dovodilo je do nestabilnosti
zemaljske kore i njenog pokretanja duž tektonskih ploča..."



Da li je ljudska vrsta išta naučila? Ili iste greške neminovno slijede
jedna za drugom? Civlizacija za civilizacijom, jedno doba za drugim.
Naivno mislimo da smo izumili načine da ukrotimo prirodne sile... a sve
je, zapravo, davno bilo izmišljeno. Stvari se samo ponavljaju, prirodne
katastrofe zbrišu ostatke prethodne civilizacije, a nova počinje
ispočetka. U momentu kada Homo sapiens misli da naučno i tehnološki
gospodari svojom okolinom, u svojoj oholosti zaboravlja svoju duhovnu
supstancu... I ne vidi neminovan kraj. Nuklearne

tehnologija i biološko naoružanje ne idu zajedno sa plemenskim nivoom
razmišljanja prosječne vojničke glave u bilo kojoj zemlji današnjeg
"razvijenog" svijeta.



"... Dvije fizički različite grupe ljudi su živjeli na Atlantidi. Prvi,
kromanjonci, su imali dugu i usku glavu sa moždanim kapacitetom večim od
današnjeg prosječnog čovjeka. Zubi su im bili mali i jednaki, relativno
dugog

nosa, visokih jagodica. Muškarci su bili visoki, obično preko 180 cm.
Kromanjonac u našem odijelu bio bi skoro nezamjetljiv na našim ulicama,
osim jednog detalja: ljepote, koja bi ih izdvajala.

Druga rasa je bila drugaćija od kromanjonaca. Živjeli su u istočnim
planinama, tamne kože, vrlo jaki, mišićavi. Rudarstvo im je bilo osnovno
zanimanje. Bili su vrlo duhoviti. Dobri ratnici, činili su većinu
armije Atlantide.

Atlantiđani su vjerovali u reinkarnaciju. Jedna duša, besmrtna, stvorena
od strane Kreatora, koja ne umire u momentu kada srce prestaje da
kuca...

Brak je zvan "unijom". Partneri bi išli kod lokalnog svećenika, koji bi
izvršio uvid u njihove duše, prijašnje živote i na osnovu toga bi
odredio koliko jedan drugom pašu. Naravno, sličan nivo duhovne
razvijenosti je obećavao dugotrajniju i stabilniju vezu.

Festivali duhovno/religijskog karaktera su bili česti. Jedan od običaja
je bilo prinošenje posuda/tanjura sa voćem na planinske vrhove i njihovo
ostavljanje u kamenim pukotinama vulkana. Vjerovalo se da će se na taj
način zaštititi od vulkanskih erupcija i zemljotresa. Stotine tih posuda
je preživjelo. Američko Geološko Društvo je 1949. vršilo testove
podmornicama u okolini Azora i iznijelo je na površinu posuda težine
tisuću kilograma... kalcificiranih diskova sa dubine od nekoliko stotina
metara. Posude su bile slične težine i oblika... starosti oko 12.000
godina. Dokazano je da su te posude, prema testovima, napravljene na
površini. Slični uzorci su nađeni i na drugoj strani Atlantika, u
okolini Bahama..."

"Duž jugozapadnih obala, pješćane plaže su bile zaštićene od velikih
oceanskih valova. Neprestani povjetarac je bio spas za toplih, sunčanih
dana. Atlantiđani su voljeli da se odmaraju ispod palminog drveća i da
plivaju u mirnim morskim vodama."

I, u nastavku:

"... Delfini su bili posebni ljubimci. Atlantiđani su gradili bazene
pored svojih kuća za ova, za igru uvijek raspoložena, bića. Imali su
identičan intelektualni tretman i poštovanje. Naučili su da razumiju
brzu konverzaciju delfina i shvate njihove mentalne sposobnosti i
inteligenciju. Delfini su im pružali važan izvor informacija i znanja o
moru i povijesti..."

"...Rehabilitacija kriminalaca bi se zasnivala na smanjenom dotoku krvi u
važne zone mozga te na poticanju osjećaja krivnje u duši pojedinca...
Nakon sudske presude kriminalac bi se odvodio na medicinski stol...
magnetni instrument bi ga uspavao, kosa bi se obrijala, ekspert označio
djelove glave koje treba tretirati. Drugi, veći instrument bi slao svoje
energetske zrake preko sat vremena ... i to bi dovelo do atrofiranja
pojedinih krvnih dotoka u mozak. Čelije lopova koje su kontrolirale
gramzljivost, sebičnost i destrukciju bi nestale. Istovremeno, svećenik
bi telepatski radio na duši, učeći je o višim duhovnim dimenzijama na
kojima kriminalno ponašanje nije dozvoljeno..."



Gle vraga. I naša medicinska nauka je dovela do razvijanja tehnike TMS
(transcranial magnetic stimulation) koja omogućava doktorima da
privremeno paraliziraju male zone moždanog tkiva. Prvi rezultati su bili
uspješni u privremenom liječenju depresije. Ostaje nam da čekamo dan
kada će metoda Atlantiđana postati standard i za naše društvo.



Platon u svojim povijesnim spisima piše da su "Atlantiđani na vrhuncu
svoje moći vladali svim otocima u Atlantiku, dijelovima američkog
kontinenta, kao i Mediteranom: Egiptom i sjevernom Italijom." Jedna
grupa, Mulani, koja je živjela na obali Maroka prije 12.000 godina
ostavila je grobove sa neobičnim kamenim oruđima. Njihove fizičke
karakteristike su slične drugim potomcima Atlantiđana: Berberima u
sjevernoj Africi i Gauncima sa Azora.



Atlantiđani su izgradili sjajan Sveučilišni kompleks u Gradu Zlatne
Kapije sa dva fakulteta: Fakultet Nauka i Okultni Inkal Fakultet. U
prvom su se studirali medicina, matematika, mineralogija i drugi
fakultativni predmeti. Inkal Fakultet su vodili svećenici iz
Posejdonovog Hrama. Specijalizacije su bile u okultnim

fenomenima i naglasak je bio na spiritualnom razvoju studenata:
astrologija, proročanstva, čitanje misli, interpretacija snova, prijenos
misli, upotreba misaonih projekcija da bi se kreirali materijalni
objekti. Studenti su učili da komuniciraju sa spirtualnim svijetom od
koga su tražili savjete i pomoć u svim životnim pitanjima.

Tokom čitave povijesti Atlantide, ljudi su gradili i zatim se skupljali
oko (najčešće) kružnih kamenih monolita. Moćni krugovi su simbolizirali
sve-prisutni duh jednog Kreatora. To je bio izvor snage.

Izgradnja ovih posebnih duhovnih središta je bila kompliciran proces.
Upotrebljavalo bi se samo kamenje sa posebnim sastavom. Kameni blokovi,
stotinama tona teški, bi se prevozili sa velikih udaljenosti. Središta
na kome bi se gradili su se određivala putem vizija i snova... i bili su
energetska čvorišta. Obično bi centar objekta bio iznad podzemnih
voda... Lokacije Sunca, Mjeseca i pojedinih zvijezda bi određivali
raspored monolita. Kameni monoliti su imali dokazana medicinska
svojstva; pozitivna energija Zemlje bi blagotvorna utjecala na duhovni i
fizički omotač čovjekov.

Tajni rituali posvećeni duhovnim božanstvima su bili uobičajena praksa.
Počast početku proljeća ("Nova Godina" ili "ponovno rađanje života")
bila je centralni događaj. Tokom noći sa punim mjesecom, prisutni bi se
okupili oko kamenih krugova, uzeli za ruke i pjevušili satima ... da bi
podigli energetski nivo... dok je svećenik komunicirao sa duhovnim
bićima iz druge dimenzije.

Atlantiđani su Sunce smatrali izvorom svijetlosti, topline i života. Na
ljetni solsticij bi se organizirao posebni festival. Zajednica bi se
skupila oko monolita prije zore i u pjesmi bi razdragani ljudi
dočekivali Sunce pjevajući mu posebne himne i ode. Ova okupljanja su
nekada bila posvećivana pojedincima, njihovoj želji da se oslobode
sebičnosti i gramzljivosti. Uz recitacije svećenika, ostali okupljeni bi
svoje misli i energiju smjeravali na izabranog, stimulirajući ga da se
duhovno "pročisti".



Moderna oprema otkriva prisustvo misteriozne energije na drevnim
religijskim područjima u Velikoj Britaniji. Intenzitet varira zavisno od
vrste kamena, godišnjeg doba i doba dana. Ultrazvučni valovi su posebno
jaki prilikom izlaska Sunca. Gausmetar, koji mjeri statično magnetno
polje, pokazuje neobično visoku količinu elektromagnetne energije koja
cirkulira oko kamenih blokova. Dodatni testovi demonstriraju da kameni
blokovi djeluju kao "pojačivaći" (amplificiraju) energetske spirale.

Znanje koje je bilo neophodno za gradnju ovih kamenih središta se
prenosilo sa generacije na generaciju Atlantiđana. Prijenos duhovnog i
materijalnog znanja bio je direktan, mentalni. (Pismo, kao oblik
primitivnijeg prijenosa znanja, se pojavilo kasnije u vrlo oskudnom
obimu.)

Putovanja i migracije Atlantiđana na druge kontinente, dovela su do
gradnje monumentalnih kamenih objekata na izabranim energetskim
čvorištima. Vjerovanje da kamen absorbira energiju iz svoje okoline, a
zatim je predaje onima koji izvode ritual, živjelo je i nakon potapanja
Atlantide.

Ostaci monolita konstruiranih u dalekoj povijesti, nalaze se i danas od
Francuske, Britanije, Irske preko Mediterana, Bliskog i Srednjeg Istoka,
do Meksika i Perua. Kameni krugovi su održavani, zatim zamjenjivani
novim generacijama. Primjera radi, arheolog Geoffrey Bibby procjenjuje
da je čak devet različitih slojeva pohranjeno ispod monumenta Stonehenge
u Engleskoj.

Naši davni preci su spoznali i vladali fenomenima koje mi, danas, tek
počinjemo da maglovito raspoznajemo. Svećenci Atlantide su znali da
energija kamenih blokova, iz vibracija nastalih korskim pjevanjem i
ritmovima udaraljki (bubnjeva), pomaže u otvaranju svijesti. Naučili su
da uspore svoje moždane vibracije sa 30 valova u sekundi na pola vala u
sekundi. Na taj način bi ulazili u transno stanje u kome su mogli da
primaju poruke iz spiritualnog svijeta. Komunikacija sa duhovnim
svijetom bila je svakodnevna, a ne limitirana na

povremene "religijske rituale".



Lewis Spence u svojoj obilno dokumentiranoj knjizi "The Occult Sciences
in Atlantis" opisuje proces inicijacije budućih svećenika.

Nedaleko od Grada Zlatne Kapije, nalazio se "Labirint" - ogromna pečina,
prvobitno nastala tisućgodišnjim djelovanjem lave i podzemnih voda. To
je bila idealna sredina za izazove mladim Atlantiđanima. Svake godine su
se pečini dodavali novi prolazi i prostorije.

(Slična pečina nalazi se na Azorima: Algor do Carvao in Terciera,
dugacka 200 metara sa vrlo visokim svodovima.)

Tipična incijacija u Atlantskom Labirintu bila je fokusirana na koncept
smrti i ponovng rađanja. Potencijalni kandidat ulazi u Labirint. U mraku
dobija instrukcije da se popne u mali omeđeni prostor u kome se
postavlja u fetalni položaj. Dane i dane tu provodi gladujući i
meditirajući. Tokom devet tjedana, potecijalni kandidat doživljava
realistične noćne more dolaska smrti. Nakon uspješno prebrođenog
perioda, slijedi spiritualno ponovno rađanje i osjećanje elemenata
zemlje, zraka, vatre i vode. Na koncu ovog perioda svećenici masiraju

tijelo kandidata i primjenjuju magične instrumente da povrate život
unutrašnjim organima. Sredinom sedmog dana devetog tjedna, subjekt je
spreman za ponovno rođenje. Tijelo se okružuje sjajnom svjetlošću i
simbolično se najavljuje ceremonijalno rođenje. Dostignut je visok nivo
duhovne čistoće. Iz Labirinta, inicirani se odvodi na drugu stranu
planine u kojoj buja život: egzotične ptice, cvijetni grmovi, drveće sa
voćem, pitome životinje, bazeni sa mineralnom vodom... Iz tamne pečine u
iluziju raja... "Fontana mladosti" i posebno izabrana hrana pomažu
oslabljenom fizičkom organizmu da povrati fizičku snagu.

U slijedećoj etapi, u "Rajskom vrtu", kandidat se suočava sa borbom
svoje logične misli s jedne strane, i intuicije. Uz niz primjera,
kandidat se stimulira na oslanjanje na vlastitu intuiciju i nalaženje
pravilnih odgovora. Ukoliko bi prošao i ove testove, onda bi Posejdonov
Hram dobio novog iniciranog člana. Slijedi period studiranja: okultne
nauke, ritualni simbolizam, spiritualno liječenje, levitacija,
spiritualna komunikacija i druge vještine koje su se čuvale u tradiciji
tisućama godina. Objekti Posejdonog Hrama bili su izvanredni.
Zvjezdarnica je bila opremljena močnim teleskopima sa precizno izabranim
lećama. U školskoj knjižnici su se čuvali stari zapisi. Meditacija i
korsko pjevanje bili su dio obuke. Predavanje muzici i laganim
instrumentalnim

zvucima, izazivalo bi neopisivo uživanje i radost prisutnih i osjećaj
povezanosti sa čitavim svemirom.

Dvadeset godina školovanja je bilo potrebno da se nauči držati intuicija
i intelekt u harmoniji. Cilj je bio da tijelo, um i duh nauče raditi
zajedno i uspješno, dajući individui maksimalnu unutrašnju snagu i moć.
Među popularnim disciplinama bila je i kemija. Prije samog materijalnog
procesa, bilo je neophodno da budući svećenici shvate njegovo
spiritualno značenje i smisao. Kemičari su za cilj imali da nauče bit
svih stvari... da postanu jedno sa Svemirom...da dostignu više nivoe
saznanja... i onda da prodru u tajne priorode,

života, smrti, beskraja...

Koristeći anorgansku materiju i prateći stroge procedure, vršili su
eksperimente. Metali su im bili simboli pojedinih planeta i zvijezda.
Zlato je označavalo Sunce: izvor života i ultimativnu perfekciju za
kojom su težili.

Imali su podrobno znanje o atomskoj strukturi materije: daleko
superiornije od onoga sto se zbiva u današnjim laboratorijama.



Memorija o dostignućima Atlantiđana je ostala razbacana u bibliotekama i
starim predanjima Egipta, sjeverne Afrike (Kartagine) i Grčke. Arapi su
bili najvještiji kemičari jer su imali pristup starim tekstovima,
kasnije uništenih knjižnica Aleksandrije i Kartagine. "Magnum Opus" je
bila zbirka pisanih informacija nastala na bazi starih tekstova i uputa.
U njemu se, pored kemije, mogu naći i slike čudnovatih ljudi,
životinja, dizajna i simbola koji su pripadali nekom drugom, davno
prošlom, svijetu.

Fragmenti okultnog i kemičarskog znanja Atlantisa dolazili su u ruke
masonima i drugim tajnim društvima. Njihove tajne knjige pozivaju na
obožavanje Sunca i vatre, kao i njihov interest za eksperimentiranje
(kemija), brojeve i matematicke kodove.



Konačno, posljednji svećenićki nivo bio je "Magus", najviši stupanj
svećenstva na Atlantidi. Završne zakletve su davane u "Holu
Prosvjećenih", koji se nalazio na kraju Labirinta. Bio je okružen sa
dvanaest malih kapela, svaka posvećena jednom od prošlih kraljeva.
Visoki svodovi i bogato ukrašen oltar su dominirali prostorom. Veliki
metalni gong je čekao na trenutak svečanog proglašenja. U trenutku udara
u gong, zaglušujuća buka bi ispunila Labirint nalik na zvuk gromova.

Oni koji su dostigli stupanj Magusa, nakon više od dvadeset godina
studiranja, iskustava i meditacije, postajali su svijesni vlastite
besmrtnosti. Znali su da fizička smrt predstavlja samo trenutak
transformacije u drugi, duhovni nivo. Imali su sposobnost da napuštaju
svoje tijelo kada zažele tako da ga nisu shvaćali kao zatvor za dušu.
Krečući se nastanjenim i nenastanjenim prostorima i vremenima svemira,
širili su vlastita saznanja... da bi bolje služili svojoj, ljudskoj
zajednici. Da li su kemičarski mitovi o pretvaranju "bezvrijednih"
metala u zlato istiniti? Potvrdan odgovor bi značio jos jednu potvrdu
postojanja izgubljene civilizacije Atlantide. Razmislimo kakav bi mi
odgovor dali? Pogledajmo olovo, na primjer, i postavimo pitanje da li se
od njega može napraviti zlato? Naša logična, "racionalna", lijeva,
muška strana mozga, će odgovoriti negativno. Međutim, olovo je samo skup
atoma. Kao i zlato. Otkrijmo tajnu formiranja različitih elemenata... i
ostalo je samo stvar pretumbacije atoma i dobijanja metala po izboru.
Otvorimo se desnoj, ženskoj, intuitivnoj strani.

I, odgovor će biti pozitivan.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Nurdan

Nurdan

Ženski
Broj poruka : 143
Godina : 28
Location : Guca/Kraljewo
Datum upisa : 07.05.2010

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime17/7/2010, 11:28 pm

Nestanak Antladite me podseca kao i na nestnak Wawilona i Sodomije...da je zaprawo to delo bozije,jer ljudi, tj. narod toga mesta nije postowao moralni zakon.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime18/7/2010, 10:33 am

Legendu o Atlantidi prvi je izložio Platon,
čuveni grčki filozof (slika 1). Priča o Atlantidi je ispričana u dva
dijaloga, čije se radnje nadoveziju jedna na drugu. To su čuvena dela
Timaj i Kritija.



Ličnosti koje vode dijalog u Timaju su Sokrat, Hermokrat, Timaj i
Kritija. Ovi su se sakupili uoči jedne atinske svetkovine da bi
diskutovali o filozofskim pitanjima. O Atlantidi i događajima koji su za
nju vezani pripoveda Kritija: Solon, grčki zakonodavac i jedan od
Sedmorice mudraca, je prilikom posete Egiptu čuo čudnu priču od
egipatskih sveštenika iz grada Saisa. Ta priča je bila zapisana na
stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i
moćnom kraljevstvu, koje se nalazilo na ostrvu koje je "po veličini bilo
veće od Libije i Azije" (pod Libijom se podrazumevala severna Afrika
zapadno od Egipta, a pod Azijom okvirno oblast Male Azije) a koje se
nalazilo zapadno od Heraklovih stubova (slika 2). Ostrvo je dobilo ime
po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide.
Njegovi stanovnici su izgradili velelepni i hramovima i palatama
ukrašeni grad, koga su sveštenici Solonu detaljno opisali (slike 3 i 4).
Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i
dragocenim metalima (posebno metalom koji se naziva orihalkum i blista
kao vatra). Harmonija i mir su vladali generacijama na Atlantidi, stari
zakoni i tradicija su revnosno poštovani, ali kako je vreme prolazilo,
iskvario se plemeniti rod Posejdonov i božansku prirodu nadvladala je
ljudska, donoseći zavist, oholost i pohlepu. Atlantiđani su krenuli u
osvajanja, a njihovu vojsku je nadjačala atinska vojska koja je
zaustavila invaziju sa zapada na Mediteran. Kada je video šta se
dogodilo, Zevs je rešio da kazni Atlantiđane i zauvek uništi Atlantidu.
Atlantida je potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi
navedeni događaji su se dogodili pre devet hiljada godina (od vremena
kada se vodi razgovor između Solona i sveštenika). Ovo je, ukratko,
sadržaj priče koju je Platon izneo u svojim dijalozima.
Tragom
Atlantide: svi u poteru!




Platonova priča je najstarija poznata verzija legende o Atlantidi, ali
Platon nije jedini koji je govorio o njoj. Pitanje postojanja Atlantide i
istinitosti Platonovih reči pobudilo je znatiželju i otvorilo polemiku
još u antičkom svetu. Platonov najpoznatiji učenik, kome je "istina bila
uvek draža od učitelja", smatrao je da je cela priča plod mašte jednog
čoveka, Platona. Naime, Aristotel je smatrao da je Atlantidu uništio
isti onaj koji ju je stvorio.



Postojala su i suprotna mišljenja. Krantor, takođe Platonov učenik,
otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U
Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je
legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni Marcelus,
antički pisac o kome je poznato vrlo malo činjenica. On izveštava o
"nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno
Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je
vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto drugačiju verziju legende o
Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu Istorijska
biblioteka, a nalazimo pomena o njoj i kod Plutarha. Pisci kasnoantičkog
perioda Amijan Marcelin (IV vek n.e.) i filozof Proklus (V vek n.e.)
uključuju Platonov izveštaj u svoja dela.



Učeni ljudi Renesanse koji su se okrenuli proučavanju starih pisaca,
osvežili su vekovima staru raspravu. Jedan događaj je naročito
inspirisao ljude da promišljaju o Platonovom ostrvu. To je bilo otkriće
Amerike. Neki su Ameriku prepoznali kao Atlantidu, a drugi su postojanje
Amerike iskoristili kao posredan dokaz o autentičnosti Platonovog
izveštaja, misleći pritom na deo u Timaju gde Kritija govori o
kontinentu koji se nalazi zapadno od Atlantide. U svakom slučaju,
Atlantida se od renesanse trajno urezuje u zapadnoevropsku kulturu, a
ljudi raznolikih profesija i opredeljenja se upuštaju u raspravu i
potragu za njom.



Pitanja koja se nameću posle čitanja Timaja i Kritije jesu: da li je
Atlantida postojala, gde se nalazila i kako je i zašto potonula?
Pogledajmo kako su različiti ljudi pokušavali da na njih odgovore.



Godine 1882. prvi put je objavljenja studija Ignacijusa Donelija pod
nazivom Atlantida: antidiluvijalni svet (antidiluvijalni - prepotopski
svet). Ovo, sada klasično delo za proučavaoce Atlantide, predstavlja
prvi pokušaj da se dotadašnja arheološka, mitološka, geološka i biološka
znanja upotrebe u cilju rešavanja pitanja vezanih za Platonovu priču.
Doneli se koristio komparativnom metodom u proučavanju ostataka
materijalne kulture i folklora Starog i Novog sveta, kako bi dokazao da
su sličnosti između njih (npr. mit o Potopu) rezultat zajedničkog
porekla. On je smatrao da je upravo Atlantida centar iz koga se
civilizacija širila na zapad i istok, tj. na Novi i Stari svet, gde su
se "formirale kolonije Atlantide koje su nastavile da žive i posle
propasti ostrva i iz kojih su se razvile velike civilizacije".

Donelijevim putem krenuo je i engleski književnik
i publicista Luis Spens koji je dvadesetih godina prošlog veka objavio
nekoliko značajnih studija o Atlantidi. Princip uklapanja Atlantide u
istoriju čovečanstva bio je identičan Donelijevom.



Uopšteno gledano, Doneli i Spens su bili deca svog vremena u smislu da
je idejni okvir kojim su se oni koristili, a to je teorija difuzije
kultura, bio ideja vodilja arheologije krajem XIX i početkom XX veka.
Difuzionizam kao opšta teorija u arheologiji je objašnjavao nastanak
civilizacija i kulturnu promenu difuzijom kulturnih elemenata kroz
prostor i vreme. U svojoj ekstremnoj formi - monocentričnom
difuzionizmu, postojalo je samo jedno mesto, jedna kolevka iz koje su se
razvile sve kulture sveta. U tom svetlu, Donelijeva i Spensova
razmišljanja predstavljaju jednu hiperdifuzionističku tvdrnju sličnu
onoj Graftona Eliota Smita koji je smatrao da je praizvor svih kultura
Egipat. Takva tvrdnja predstavlja ekstremni vid u arheologiji opšte
prihvaćenog načela difuzije kojim su se koristili i čuveni arheolozi
poput Gordona Čajlda u formulisanju modela po kome je svaki kulturni
napredak došao sa područja Bliskog Istoka - ex Oriente lux (svetlo sa
Istoka).



Dok su difuzionisti fokusirali svoje istraživanje na pronalaženje
sličnosti i veza između prostorno i vremenski udaljenih kultura, javile
su se i nove ideje u kojima se naglasak pomera na geologiju, geofiziku
pa čak i astronomiju.



Pomenućemo jednu od najnovijih hipoteza, koju je krajem devedesetih
godina prošlog veka izložio Vjačeslav Kudrijavcev, koji smatra da se
dokazi za postojanje Atlantide mogu pronaći bližim ispitivanjem
geološko-klimatskih promena na kraju poslednjeg glacijala, što
hronološki približno odgovara vremenu u kome je Platon smestio
Atlantidu, a to je sredina desetog milenijuma p.n.e. Poznato je da je
današnji nivo mora viši nego što je bio u ledenom dobu, i to za više od
100 m. Do povećanja nivoa mora je došlo usled globalnih klimatskih
promena koje su rezultirale topljenjem lednika. Kudrijavcev traži mesto
koje će se uklapati u Platonov opis i koje je u prošlosti pre povećanja
nivoa mora bilo na suvom. Uz to, on dokazuje kako se iz Platonove priče
ne mora nedvosmisleno zaključiti da je Atlantida bila ostrvo (zbog
dvosmislenosti odgovarajuće reči na starogrčkom), pripremajući na taj
način teren za svoju tvrdnju da je Atlantida predstavljala, zapravo,
produžetak evropskog kopna između severozapadne Francuske i Britanskih
ostrva koji je uslJednu od poznatijih hipoteza u kojoj se propast
Atlantide objašnjava uzrocima iz svemira (!) izneo je Oto Muk u knjizi
Tajna Atlantide. Mukovo delo predstavlja izuzetnu sintezu astronomskih,
geoloških, klimatskih, ekoloških i arheološko-istorijskih podataka. Muk
smatra da je uništenje Atlantide prouzrokovao udar asteroida u Zemlju,
tačnije u Atlantik.



Za razliku od većine drugih autora, Muk pokušava da objasni zašto je
Atlantida bila klimatski povoljnija za razvoj civilizacije od Evrope,
Azije i Amerike, gde je u to vreme još uvek trajalo ledeno doba. On nudi
objašnjenje po kome je veliko ostrvo, tj. Atlantida svojim položajem
stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim današnjim
tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja
je uticala na obližnje kopno povećavajući prosečnu godišnju temperaturu
i svarajući povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je
Atlantida potonula, Golfska struja se probila do obala Zapadne Evrope i
ustalila svoj današnji tok, povećavajući prosečnu godišnju temperaturu u
Evropi. Na taj način, Golfska struja je doprinela otopljavanju lednika,
što je označilo i kraj ledenog doba.



Treba pomenuti jedan od posrednih dokaza koga Muk navodi da bi potkrepio
tvrdnju da je Atlantida u geografskom smislu postojala. Ovaj dokaz je
biološke tj. ekološke prirode i odnosi se na migraciju jegulja radi
mrešćenja iz reka i slatkih voda Evrope u oblast Sargaskog mora u
Atlantiku. Poznato je da jegulje žive u slatkim, kontinentalnim vodama, a
da se, kad dođe vreme mrešćenja, masovno i nepogrešivo vraćaju u
Sargasko more, gde se mreste. Posle mrešćenja, roditelji uginu, a mlade
jegulje se, kada dovoljno odrastu, vraćaju u slatke vode da bi se čitav
ciklus posle određenog vremena ponovio. Muk smatra da ova neobična
pojava dokazuje da je u području Sargaskog mora nekad postojalo kopno -
ostrvo i da su jegulje živele u rekama tog ostrva ili pri ušću tih reka u
more, gde su se mrestile. Kada je, prema Muku, kopno posle udara
asteroida u Atlantski okean nestalo, Golfska struja je razasula jegulje
po okeanu, ali je genski utisnuto "sećanje" na ostrvo ostalo prisutno,
tako se jegulje stalno vraćaju svom prastaništu - Atlantidi.



Međutim, Mukova objašnjenja ne zadovoljavaju prave naučno-metodološke
kriterijume, pa čak ni najosnovnije pravilo pri iznošenju takvih
hipoteza (ne zaboravimo, on pretenduje da objasni globalne fenomene kao
što su kraj ledenog doba, povećanje nivoa mora, migracija jegulja...), a
to je da navede literaturu u kojoj možemo da proverimo podatke i
objašnjenja koja Muk uzima za sigurne i dokazane.



Neproverljivost podataka tipična je za sve vidove pseudonauke pa tako i
za pseudoarheologiju koja je postala "majka" diletantskih, prevarantskih
i besmislenih teorija i hipoteza o Atlantidi. Postoji čitava plejada
pseudonaučnika, mistika i okultista poput Paula Šlimana (unuk H.
Šlimana), Augustusa Le Plonžona, Rudolfa Štajnera, Madam Blavacki itd.,
koji iznose apsolutno besmislene i nemoguće dokaze o postojanju
Atlantide.



Atlantida: "Zvanična verzija"



Hipotezu koju posebno izdvajam, okarakterisaću kao "zvaničnu verziju",
zbog toga što je ona prihvaćena u profesionalnim arheološkim krugovima i
dolazi od čuvenog grčkog arheologa Spiridona Marinatosa. On je vršio
iskopavanja na današnjem južnoegejskom ostrvu Santorini (antička Tera) i
proslavio se otkrićima važnih naselja minojske kulture bronzanog doba
(3. i 2. milenijum stare ere). Za njih je egzaktnim savremenim metodama
utvrđeno da su konačno bila uništena katastrofalnom vulkanskom
erupcijom, koja je raznela pola ostrva!
ed podizanja nivoa mora sada pod vodom.

Marinatos je ustvrdio da su upravo vulkanska
eksplozija i propast Tere uzrok nastanka legende o Atlantidi. On
posmatra priču o Atlantidi kao mit koji se izgrađivao stotinama godina i
u koga su, kao što sa mitovima često biva, inkorporirani događaji koji
su se odigrali u različitim vremenima i na različitim prostorima. Ipak,
samo jezgro priče čini sećanje na eksploziju Tere koja je po intenzitetu
bila čak četiri puta jača (!) od moderne erupcije na ostrvu Krakatau i
koja se čula širom planete.



Po Marinatosovom mišljenju, Platonov opis života i običaja na Atlantidi
najviše podseća na minojsku kulturu, čiji je centar bio na Kritu i koja
je doživela procvat u prvoj polovini drugog milenijuma p.n.e. Na primer,
u kritskom zidnom slikarstvu imamo čuvenu Fresku toreadora, na kojoj je
prikazana igra ili borba sa bikom (slika 5). Platon na jednom mestu u
Kritiji opisuje ritualni lov na bika koga su upražnjavali kraljevi
Atlantide. Sličnost nesumnjivo postoji. Takođe, stanovnici Krita su se
vrlo uspešno bavili pomorstvom i posedovali veliku trgovačku flotu, a
sam Krit je veliko ostrvo, što čini još jednu sličnost sa Atlantidom.

Smatra se da je erupcija Tere, što je događaj
koji se okvirno datuje u 1500. godinu pre naše ere, ostavila
katastrofalne posledice na Krit i da je dovela do propasti minojske
civilizacije. Atlantida onda nije uništena devet hiljada godina pre
Solona, već devet stotina godina pre Solona (Solon je živeo u VI veku
p.n.e. - 900 + 600 = 1500).



Marinatos prati tragove u istoriji Egipta koji su uticali na to da
staroegipatska folklorna tradicija toliko uzdiže Atinu koja se borila
protiv Atlantide (pod uslovom da je priča zaista došla iz Egipta). Vreme
kada Solon posećuje Egipat pripada tzv. Saiskom periodu egipatske
istorije (663 - 525. godine pre n.e.) u kome je Egipat bio veoma
podložan grčkim uticajima i zavisio je od grčke plaćeničke vojske.
Stariji događaji, kao što je invazija "naroda sa mora" (oko 1200. godine
p.n.e.) na Egipat i borba Egipćana protiv Hiksa (oko 1580. godine
p.n.e.) u kojoj su se, kako dokazuje Marinatos, borili i mikenski
ratnici, utkani su u okvir priče kao rezultat mutne svesti o grčkom
učestvovanju u egipatskoj kasnoj istoriji. Svi ovi događaji su
isprepleteni uz mnoge fantastične i izmišljene dodatke, tako da sva
neslaganja sa Platonovim opisom Marinatos objašnjava činjenicom da
nijedan mit "ne može biti prihvaćen zdravo za gotovo" i da u sebi nosi
mnoga izobličenja i kontradikcije.



Atlantida kao arheološki problem



Sam mit o Atlantidi je od strane učenih ljudi i poznavalaca antike
okarakterisan kao bajka, "plemenita laž", kao priča koju je Platon
izmislio da bi mogao na prigodan način da izloži svoja filozofska
stanovišta. Mišljenje da je Platon naprosto izmislio celu priču je veoma
široko rasprostranjeno u učenim krugovima. Profesor Marinatos je svojim
radom o Atlantidi ponudio objašnjenje koje nije dovelo u pitanje
osnovni hronološki i kulturni okvir današnje arheologije, tako što je
Platonov mit uklopio u arheološki i istorijski potvrđene i zabeležene
događaje. Po Marinatosu, Platon nije izmislio priču u potpunosti, ali ni
Atlantida kao zaseban i stvarni entitet nikada nije postojala, tako da
se Marinatosovo mišljenje ne razlikuje u suštini od stava koji mnogi
prihvataju, a to je da Atlantida, kakvu je Platon opisao, nikada nije
postojala.



Potrebno je izdvojiti ključne momente u Platonovom tekstu, koji nauci
postavljaju jedno ili više međusobno zavisnih pitanja, gde odgovor na
jedno mora implicirati i koherentan sistem odgovora na druga pitanja.



Jedan od prvih i osnovnih problema vezanih za Platonovu priču jeste
pitanje hronologije. Solonu su egipatski sveštenici rekli da su se
događaji vezani za Atlantidu i njenu propast odvijali pre devet hiljada
godina, što znači oko 9600 godina pre nove ere. S obzirom na stepen
razvijenosti civilizacije Atlantide, kako ju je Platon opisao, ova
činjenica obeshrabruje svakog ko je iole upoznat sa praistorijom i
istorijom čovečanstva. Naime, pomenuto vreme predstavlja prelaz iz
paleolita u mezolit. Drugim rečima, ljudi još uvek nisu upoznali ni
zemljoradnju ni sedentarni način života, a počeci gradova i civilizacije
su hiljadama godinama udaljeni. Postojanje takvog grada u desetom
milenijumu pre nove ere se nikako ne može uklopiti ni u jedan okvir
praistorije koji je do sada arheologija uspela da rekonstruiše. Nigde u
svetu nema materijalnih tragova koji bi svedočili o društvu koje je
ovladalo složenom urbanom arhitekturom, zemljoradnjom, moreplovstvom ili
obradom metala u desetom milenijumu p.n.e.



Ipak, pretpostavimo da je Atlantida zaista postojala i da je njeno
društvo posedovalo znanja o zemljoradnji (zanemarimo za sada
arhitekturu, obradu metala i umetničke domete). Nastanak zemljoradnje
smatramo za osnovni preduslov ka daljem razvijanju kulture u smeru
izgradnje gradova, stvaranja države i razvijanja tehnologije. Prirodno
se nameće pitanje: zašto bi na Atlantidi došlo do tog dostignuća mnogo
pre nego u ostalim delovima sveta? Ovo pitanje zadire u samu suštinu
problema koji za arheologiju i humanističke nauke predstavlja jednu od
najtežih prepreka u proučavanju čoveka, a to je objašnjavanje kulturne
promene (pod kulturom ovde podrazumevamo sveukupnost ljudske
delatnosti). Nauka je ponudila neka rešenja za proces neolitizacije kao i
modele za nastanak prvih država. Koji model primeniti na slučaj za koji
nismo sigurni ni da je postojao? Koje god teorijsko stanovište o
kulturnoj promeni, neolitizaciji ili nastanku država da zastupamo, jedno
je sigurno - ostrvo Atlantida je moralo postojati kao realan fizički
entitet smešten u prostoru da bi se na njemu odigrao bilo koji od gore
navedenih procesa.


Drugo pitanje glasi: da li je u Atlantiku
postojalo veće ostrvo koje je potonulo u desetom milenijumu p.n.e? Na
ovo pitanje ne može da odgovori arheolog, već geolog, a geolozi se
ogromnom većinom slažu da ne postoje dokazi da se u Atlantiku takav
proces odigrao.



Jedan od argumenata koji se navode u korist teorije da je cela priča
plod Platonove mašte, jeste da ne postoje verzije legende o Atlantidi
koje su starije od Platona. Platon izveštava da je priča o Atlantidi
zapisana na stubovima hrama u Saisu. Ovo je za arheologa svakako
najdramatičnija tvrdnja i ukoliko je tačna, onda postoji materijalni,
arheološki dokaz da Platon nije izmislio priču (što naravno ne dokazuje
da je sama priča istinita).



Za arheologiju je veoma važno pitanje međukulturnih uticaja i
komunikacija. Ako na jednom velikom ostrvu imamo kulturu koja je
superiornija u odnosu na ostatak sveta, da li je moguće da nije bilo
nikakve komunikacije između kulture Atlantide i ljudskih zajednica u
Evropi? Da li bi takva kultura uopšte imala potrebu da stupa u kontakt
sa ljudima na "nižem nivou" razvoja? Istorija nas uči tome da je sasvim
moguće da jedna razvijenija kultura postoji paralelno sa manje
razvijenom (misli se prvenstveno na tehnološki stupanj razvoja) i da
između njih ne dođe do kontakta. Međutim, postavlja se pitanje koje je
delom i psihološke prirode (a zasniva se na pretpostavci da Platon nije
izmislio celu priču već da je zaista postojalo neko predanje koje je
doprlo do njega): zašto bi ljudi, uopšte, zapamtili Atlantidu? Da li je u
pitanju bila zaista neka vrhunska kultura na koju je sačuvano sećanje
posle propasti ostrva, ili je sam čin nestanka Atlantide delovao na
ljude da je zapamte kao izgubljeni raj, čak i da su na njoj živeli ljudi
na istom stupnju kao i svuda u svetu? Tu je Marinatos kategoričan i to
je jedan od najjačih argumenata protiv onih koji veruju da je Atlantida
postojala. On smatra da nije moguće da se jedan događaj koji se odigrao
pre 9000 godina zadrži u kolektivnom sećanju, jer najstarija čovekova
sećanja na specifične događaje ne prelaze 4000 godina p.n.e. (na primer,
mit o Potopu). Marinatos smatra da je bez pisma apsolutno nemoguće
sačuvati informacije kroz tako dugačak vremenski period.



Sada je jasno zašto se Atlantida ne može tek tako "pronaći" kao što je
Šliman pronašao Troju. Nauka nije uspela da potvrdi postojanje
Atlantide, nijedna hipoteza nije našla svoju materijalnu potvrdu niti
može adekvatno da odgovori na sva pitanja, ali najveća greška koju neko
može da napravi kada se radi o nauci, čoveku i prošlosti jeste da bilo
šta otpiše kao apsolutno nemoguće ili netačno. Ovo je istorija naučnih
otkrića mnogo puta potvrdila. Čak i ukoliko se nedvosmisleno pokaže da
je Atlantida plod fikcije, da njeno postojanje nikako nije bilo moguće
ni pod kojim uslovima (mada do takve apsolutne tvrdnje praktično nije
moguće doći), ostaje zadatak da se objasni nastanak ovog mita i njegov
smisao, što je ništa manje uzbudljivo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime31/8/2010, 11:43 pm

ATLANTIDA








Atlantida je ostrvo legendarne drevne kulture, o čijem samom
postojanju i mestu postojanja se još ništa ne zna. Prvi put Atlantidu je
pomenuo drevni grčki filozof Platon, koji saopštava da je ona bila
razorena prirodnom katastrofom (verovatno strašnim zemljotresom ili
velikom poplavom), pre više od 9000 godina pre Platonovog vremena.
U delu: "Kriton" Platon opisuje rat između Atlanta i ostatka tadašnjeg
sveta i kaže da se dogodio pre 9000 godina. Podatak se odnosi na rat, a
ne na katastrofu, koja je prouzrokavala potonuće ostrva iako je taj rat
prekinula prirodna katastrofa.

Ostali antički autori koji su pisali ili pominjali Atlantidu: Prokl (412
- 485 p.n.e.), Strabon (25. godina n.e.), Plinije Stariji (79. god.
n.e.), Diodor sa Sicilije i mnogi drugi.

Prema Platonu Atlantida je bila veliko ostrvo, veličine kao Libija i
Azija zajedno, i nalazilo se sa one strane Herkulovih stubova
(Gibraltar). To je bila plodna i bogata zemlja, koja je davala dve žetve
godišnje. Stanovništvo se bavilo zemljoradnjom, stočarstvom, i
zanatima. Kopali su i topili rude. Najcenjeniji metal je bilo zlato,
koga je bilo u izobilju i jedan metal sa nazivom orihalk, koji se mogao
naći svuda po ostrvu.

U sredini ostrva nalazila su se dva izvora: jedan sa hladnom i jedan sa
toplom vodom. Oko njih su stanovnici izgradili bazene za kupanje od
kojih su neki bili pokriveni. Postojalo je više gradova i tri
pristaništa.

Zemljom je upravljao Atlant uz pomoć 10 careva. Sastajali su se svakih 6 godina, donosili zakone i sudili.

Stanovništvo je uživalo u sreći i bogatstvu sve dok njihovi carevi nisu
rešili da zarate sa ostatkom sveta. Vojsku ostatka sveta su predvodili
Jelini, a na njihovom čelu su bili Atinjani. U strahovitoj bici Grci su
odneli potpunu pobedu i sprečili da se Atlantiđani prošire sa "ove
strane Herkulovih stubova".

U jeku najžešćih bitaka zatutnjli su strašni zemljotresi i Atlantida je potonula u more.
Toliko o opštepoznatoj legendi.

Ono što sledi je plod mojih vizija.


* * *


Atlantis Trideset i treći, car Atlantide, okupio je Vrhovni savet svoje
ostrvske države da izglasa odluku kojom bi se spasilo sve što se može
spasiti od ove umiruće imperije. Naime, oko 2600. godina pre rođenja
Isusa Hrista, celoj planeti Zemlji preti katastrofalan zemljotres koji
bi mogla izazvati konjunkcija osam od deset planeta sunčevog sistema.

Atlantida je jedina visokorazvijena civilizacija na planeti. Na tom
ostrvu, smeštenom između Evrope i Afrike s jedne, i Severne i Južne
Amerike s druge strane, na površini od oko pola miliona kvadratnih
kilometara, u ne više od dvadeset gradova, živi oko trinaest miliona, od
toga u istoimenom glavnom gradu oko tri miliona stanovnika.

Atlanti su došli na Zemlju pre nešto više od deset hiljada godina, pošto
su kao poraženi narod proterani iz svog planetarnog sistema. Mudri
general koji je birajući između smrti i progonstva odabrao ovo drugo,
spustio se na Zemlju sa trista letelica i oko deset hiljada poraženih
vojnika i demoralisanih civila. Tu je naselio ravničarsko ostrvo kome je
po svom zavičaju dao ime Atlantida i proglasio se za cara Atlantisa
Prvog. Njegov narod nije se mešao sa primitivnim stanovnicima Zemlje,
niti ih je ometao u njihovom primitivnom načinu života, kao što nije
ometao ni njihove “bogove” sa Sinajskog poluostrva od kojih su bili
brojniji i sa kojima su postigli sporazum o nenapadanju. On je
uspostavio autoritarnu vladavinu koja je trajala sve do njegovog potomka
Atlantisa Dvadeset i šestog, kada je izbila revolucija i kada su mu
njegovi podanici, čiji životni vek iznosi između trista i četirsto
godina, ograničili vlast i uveli Skupštinu. Prelazak na demokratiju
značio je ulazak u period preterane slobode a samim tim i degradaciju i
opadanje svih vrednosti. Vladavina poslednjih sedam careva bila je
simbolična i protokolarna.

Atlantida je u zadnjih sedam hiljada godina doživela veliki tehnički,
tehnološki, privredni i kulturni razvoj. Atlantski narod, svetle boje
kože i kose i plavih očiju, u svojim genima nosio je komplekse poraza.
Bio je zatvoren i nije težio ka tome da naseli celu planetu. Razlog više
za tako nešto bio je Zakon protiv incesta, Zakon o nemešanju sa drugim
rasama, kao i kontrola rađanja. Atlanti su bili jako surovi prema
sopstvenoj defektnoj deci, mentalno zaostalim osobama i duševnim
bolesnicima, prema ubicama, lopovima i svim profilima kriminalaca. Nad
svim beskorisnim članovima društva primenjivana je eutanazija. Nakon
revolucije i krvavog građanskog rata društvo se promenilo iz temelja.
Svi pripadnici atlantskog naroda stekli su ista prava. Društvo se
brinulo o svojim nejakim i nesposobnim članovima, a one koji su se
ogrešili o zakon upućivalo je na prevaspitavanje. Jedino je religija,
sinteza astronomije i drevne atlantske filozofije, ostala nepromenjena.

U vreme rođenja Atlantisa Trideset i trećeg, Atlantska država je već
uveliko pretvorena u poludegenerisanu zajednicu koja ne drži mnogo do
sopstvene budućnosti. Mnogi današnji Atlanti rođeni su iz incesta i po
nekoliko generacija unazad. On je, pak, bio jedini plemić u državi, i
bio je zdrav i genetski čist. Odrastao je u dvorskom ambijentu, uz
luksuz i znanje kojim se malo ko u zemlji mogao pohvaliti. Nedavno
oženjen i krunisan, mladi car Atlantis morao je da se nosi sa celim
Sunčevim sistemom.

Vrhovni savet Atlantide odlučio je da učini dve stvari: kao prvo, da
spasi državu; i kao drugo, da spasi planetu. S tim u vezi, doneta je
odluka da se glavni grad Atlantide hermetički zatvori pod kupolu, kako
bi preživeo u slučaju da ostrvo potone. U vezi sa ovim drugim, pak,
odlučeno je da se podigne jedna pravilna četvorostrana piramidalna
građevina na onoj tački na planeti koja je udaljena od središta Zemlje
tačno onoliko koliko je udaljena od Severnog pola, čija će visina biti
milijardu puta manja od srednjeg rastojanja između Zemlje i Sunca, dok
će svaka njena stranica biti toliko dugačka, kad se dve stranice podele
sa visinom, da se dobije matematička konstanta p; kao i dve stepenaste
piramide, jedna zapadno i jedna istočno od glavne piramide. Taj
građevinski objekat u obliku pravilne četvorostrane piramide trebalo bi
da bude kontrateg koji će spasiti Zemlju od potpunog uništenja sada i
još jedanput u budućnosti, dok će ostale piramide biti pomoćni
kontrategovi. Idealna lokacija za jedan takav gigantski objekat bila je
Saharska džungla, i to njen istočni deo. Za pomoćne kontrategove
određene su džungle u srednjoj Americi i jugoistočnoj Aziji.

U Saharskoj džungli živelo je jako puno narodá. Svi su bili organizovani
u rodovske zajednice. Jedino su Egipćani imali jaku i centralizovanu
državu u dolini i pri delti reke Nil. Njihova je vlast bila proširena i
na neke okolne zemlje. Tom državom vladao je faraon Keops, iz dinastije
čije pravo poreklo nikome u carstvu nije bilo poznato, čije su pretke pa
i njega samoga Egipćani smatrali božanstvom. U srednjoj Americi i
jugoistočnoj Aziji živela su divlja plemena.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime31/8/2010, 11:44 pm

Nenajavljena, jednog je dana Atlantisova delegacija posetila Egipat.
Njihova letelica spustila se u park palmi ispred faraonove palate.
Dočekali su ih faraonovi žreci onako kako se dočekuju božji izaslanici
ili i sâm bog; oni su im se i predstavili kao božji izaslanici. Za tu
posetu uskoro je saznao ceo Egipat. To je učvrstilo veru njegovih
žitelja da bog zaista vlada njihovom državom. U divljim predelima
Amerike i Azije delegacije su kontaktirale plemenske vračeve
predstavivši im se kao bogovi Sunca.

Gosti su svom egipatskom domaćinu objasnili zašto su došli. Na njihovoj
teritoriji treba izgraditi veliko veštačko piramidalno brdo od kamena,
koje će svojom visinom stići do neba i tako razblažiti gnev bogova; a da
po završetku izgradnje građevina ostane onima čija je zemlja da sa njom
rade šta god hoće. Posetioci svom domaćinu obećaše zagrobni život
ukoliko ih posluša. Ne konsultujući svoje žrece, koji mu uzgred staviše
do znanja da se takva ponuda “bogova” nikada ne odbija, faraon pristade.
Oni mu predadoše planove za taj budući objekat, objasnivši mu da će oni
obezbediti materijal a da je na njemu da izgradnju sprovede u delo,
oprostiše se s njim i svojom letelicom napustiše Egipat.

Megalomanski raspoložen, faraon je svojim savetnicima i svom narodu
objavio da će izgraditi ogromnu piramidu. Bila je to velika svetkovina u
Gizi, kada su pred narod izašli i faraon Keops i njegova žena Naila.
Glavni posao rukovođenja izgradnjom celog objekta poveren je
majstoru-graditelju, dotičnom Vaštaru, jednom od ratnih zarobljenika,
pripadniku naroda Kušita, kojima je faraon obećao slobodu kad završe
piramidu.

Gvozdene ptice počeše da dopremaju kamene blokove na plato Giza. Vest o
tome obišla je ceo Egipat i sve okolne zemlje, i ljudi sa svih strana
dolaziše da pomognu faraonu. Na gradilištu se u svako doba moglo zateći
po dvadeset hiljada ljudi. Na terenu su im pomagale čitave službe.
Radnici su bili snabdevani kvalitetnom, kaloričnom i vitaminskom hranom,
dok su doktori pomagali umornima i povređenima. Svaki žitelj Egipta bio
je obavezan da provede izvesno vreme na gradilištu. Faraon im je svima
obećao mesto u zagrobnom svetu, a piramidu odredio za svoju grobnicu.

Kameni blokovi teški između jedne i pet tona pakovani su na drvene sanke
koje su radnici vukli do budućeg objekta. Prvi sloj su nekako i
sazidali. Ali za drugi sloj bilo je potrebno podići blokove. Vaštar je
predložio da se izgradi peščani nasip, poduprt drvenom oplatom sa obe
strane kako vetar ne bi oduvao pesak, preko koga bi radnici vukli sanke
za izgradnju sledećeg sloja. Kako je objekat rastao tako su rasli i
oplata i nasip. Radnicima dobrovoljcima pomagali su i robovi, koji su
obavljali najteže poslove. Neretko se dešavalo da oplata pukne te da se
pesak raspe na sve strane, što je dovodilo do pogibija i teških
povređivanja. Tada bi doktori pacijentima daskama imobilisali slomljene
udove i uputili ih na stacionarno lečenje. Bilo je velike muke oko toga
da se nasip ponovo podigne, što je uveliko odugovlačilo samu izgradnju.
Pored toga, paralelno s tim, druga ekipa radnika gradila je enterijer
piramide: hodnike, prolaze, stubove... Naručioci radova, Atlanti,
redovno su posećivali objekat i nadgledali njegovo napredovanje. (Time
su sebi znatno olakšali posao, jer su u američkim i azijskim džunglama
domoroci podneli tek trećinu obaveze oko izgradnje.) Oni su ohrabrivali
graditelje da nastave sa radom bez obzira na sve poteškoće.

Petnaest godina kasnije ogromnoj piramidi nedostajao je jedino vrh.
Faraon je u tom periodu potrošio jedan deo zaliha iz svoje blagom
pretrpane palate, kako bi platio prateće službe, blago koje je opljačkao
u osvajačkim ratovima iz kojih je pretežno izlazio kao pobednik, pa je
povećao poreze. Ljudima su stomaci bili sve prazniji. Glad je bila jača
od straha od “bogova”. Izbili su i prvi štrajkovi koji su dovodili u
pitanje završetak piramide u pređvidenom roku. Pobunili su se i suvereni
nekih provincija. Izmoreni i delom osakaćeni graditelji poređali su se
po carskim putevima i demonstrativno pucketali bičevima zahtevajući da
se porezi umanje. Faraonova vojska je bila u pripravnosti.

U najgorem trenutku, kiparska princeza Nelifer posetila je Egipat da bi
kao vazal platila porez. Izvršivši lično tu obavezu, što je bilo malo
neuobičajeno, princeza je navratila u palatu i obrela se u faraonovim
odajama. Kad su ostali sami faraon ju je napastvovao i svukao je. Ona ga
je tvrdoglavo odbila, pa ju je on išibao. Kleknuvši pred njega i
nateravši ga da pomisli kako ju je ukrotio, kad joj on priđe ona ga kao
divlja mačka ujede za ruku. On je ovog puta išamara i naredi vojnicima
da je zatvore u palati.

Za to vreme Atlanti su podigli kupolu kojom su zatvorili ceo grad
Atlantidu. Naselili su kupolu najboljim pripadnicima svog naroda potpuno
spremni za predstojeću katastrofu. Ali piramida nije bila završena na
vreme, pa su Atlanti bili primorani da u rekordnom roku sagrade vrh i
postave fasadu na sve njene četiri strane uz konstataciju da ljudski rod
nijedan posao ne može privesti kraju. Faraonova vojska je za to vreme
rasterivala pobunjeni narod. Gotova piramida bila je visoka oko sto
četrdeset i sedam metara, dok je jedna njena stranica bila duga oko
dvesta trideset i tri metra. Za njenu izgradnju utrošeno je oko dva
miliona blokova. Bila je to jedna impresivna građevina, svakako najveća u
Egiptu. Stepenaste piramide u Americi i Aziji bile su znatno niže.

Poslednja atlantska poseta Egiptu dogodila se tri dana pred konjunkciju
planeta. Faraon je tada svo svoje blago iz palate preneo u piramidu,
uveren da će mu biti potrebno u zagrobnom životu. Poveo je i princezu
Nelifer, da joj pokaže koliko ima blaga. Nju je impresionirala veličina
piramide pre nego što je i ušla unutra. Jedna od najvećih prostorija u
njoj bila je ispunjena sa toliko blaga koliko ona nije videla na jednom
mestu od svog rođenja. Ona skoči u zlato, bisere i drago kamenje, da se u
njima kupa kao u vodi. Utom vrhovni sveštenik Hamar povuče jednu ručku i
vrata počeše da se zatvaraju. Dok je ona stigla da shvati šta ju je
snašlo, vrata se sasvim zatvoriše. Sa njihove suprotne strane ostadoše
faraon i vrhovni sveštenik. Bila je to Keopsova osveta za njeno
odbijanje.

U tačno proračunato vreme od strane Atlanta nastupila je konjunkcija
planeta. Osam od deset Sunčevih podanika, svi osim Plutona i Nibiru,
poređalo se u pravu liniju izazvavši višeminutne potrese na svim tim
planetama. Zahvaljujući piramidi, koja je kao gromobran štitila sve oko
sebe, nijedna građevina u Egiptu nije nastradala. Inače zemljotres je
bio jak i obrisao je mnoge građevine sa lica zemlje. Poginulo je i puno
ljudi. Ali sve je to bilo ublaženo dejstvom nevidljive radiestezijske
energije Keopsove piramide, i ostale dve stepenaste piramide, koje su
odigrale ulogu kontrategova. Inicijatori njihove izgradnje prošli su
najgore. Od celog njihovog ostrva ostao je samo grad Atlantida, pod
kupolom, na dnu Atlantskog okeana. Desetkovani, Atlanti su se preselili u
vodeni svet.

Faraon Keops poživeo je još dosta godina. Sahranjen je u velikoj
piramidi. Njegovi potomci i naslednici izgradili su još sedamdesetak
manjih piramida u dolini reke Nil. Posle njega, u Egiptu je došlo do
erozije tla. Kiše su gotovo potpuno prestale da padaju. Zemljište je
počelo da se isušuje i da gubi organske sastojke, zatim da se pretvara u
beživotnu prašinu i najzad u pesak. Nekad bogata, plodna i puna života,
Saharska džungla se u narednih stotinu godina pretvorila u veliku
pustinju. Plemena u Americi i Aziji su svoje stepenaste piramide
koristila kao žrtvene hramove, zahvalni što su preživeli katastrofu kao
što je konjunkcija planeta, i izgradili su u čast “bogova” na desetine
manjih u narednim vekovima. Od Atlanta su ostale samo legende, a od
Egipćana velika piramida.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime18/10/2010, 9:38 pm

Evo i jednog ODLICNOG i kako mi se cini,nepristrasnog clanka kojeg sam nasao na netu.Prenosim vam ga u cjelosti:

Večna tema i tajna

Kada je C.V. Ceram napisao knjigu Bogovi, grobovi i učenjaci, u kojoj je opisao uzbudljivu istoriju arheoloških otkrića od Vinkelmana u Pompeji do Stivensona u Meksiku, ne skrivajući oduševljenje pred ovim velikim avanturama arheologije, sa optimizmom je poslednje poglavlje naslovio "Knjige koje još nisu napisane". U tom poglavlju je pomenuo priču o Atlantidi kao poslednju tajnu prošlosti koju arheologija treba da otkrije.
Legenda kaže da je na Atlantidi, izgubljenom kontinentu ili tajanstvenom ostrvu, cvetala napredna i visoka civilizacija koja je uživala u izobilju prirode i društvenoj harmoniji, da bi konačno zauvek nestala u stravičnoj katastrofi, uništena vatrom i vodom. Priča o Atlantidi, na koju prvi put nailazimo kod velikog filozofa Platona, duboko se urezala u tradiciju moderne zapadne civilizacije. O Atlantidi se raspravljalo, pisalo i mislilo sa jednakim žarom od vremena Platona pa sve do danas. Platonov mit je intrigirao i još uvek zaokuplja pažnju ljudi različitih interesovanja: filozofi su u njoj videli idealno društveno uređenje, istinsku utopiju, pa čak i izgubljeni Raj. Umetnici su Atlantidu doživeli kao široko polje na kome mogu da oprobaju maštu i iskažu svoju kreativnost. Sanjari i diletanti su, takođe, puštali mašti na volju u pokušaju da "otkriju" Atlantidu. Oni su nudili bezbroj hipoteza, nekad manje, a nekad više utemeljenih, na naučnim činjenicama, koje najčešće predstavljaju zanimljivu, ali naivnu priču smućkanu od pogrešnih, iskrivljenih ili loše shvaćenih informacija... Magična privlačnost ove teme toliko je snažna, da je privlačila čak i razne vrste mistika, koji u potrazi za Atlantidom "znanja" dobijaju putem proviđenja i telepatije! Najzad, dolazimo i do naučnika koji se pitaju: da li je Atlantida zaista postojala, tj. da li se Platonova priča može naučno objasniti?
Platon potpaljuje vatru

Legendu o Atlantidi prvi je izložio Platon, čuveni grčki filozof (slika 1). Priča o Atlantidi je ispričana u dva dijaloga, čije se radnje nadoveziju jedna na drugu. To su čuvena dela Timaj i Kritija.
Ličnosti koje vode dijalog u Timaju su Sokrat, Hermokrat, Timaj i Kritija. Ovi su se sakupili uoči jedne atinske svetkovine da bi diskutovali o filozofskim pitanjima. O Atlantidi i događajima koji su za nju vezani pripoveda Kritija: Solon, grčki zakonodavac i jedan od Sedmorice mudraca, je prilikom posete Egiptu čuo čudnu priču od egipatskih sveštenika iz grada Saisa. Ta priča je bila zapisana na stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i moćnom kraljevstvu, koje se nalazilo na ostrvu koje je "po veličini bilo veće od Libije i Azije" (pod Libijom se podrazumevala severna Afrika zapadno od Egipta, a pod Azijom okvirno oblast Male Azije) a koje se nalazilo zapadno od Heraklovih stubova (slika 2). Ostrvo je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide. Njegovi stanovnici su izgradili velelepni i hramovima i palatama ukrašeni grad, koga su sveštenici Solonu detaljno opisali (slike 3 i 4). Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima (posebno metalom koji se naziva orihalkum i blista kao vatra). Harmonija i mir su vladali generacijama na Atlantidi, stari zakoni i tradicija su revnosno poštovani, ali kako je vreme prolazilo, iskvario se plemeniti rod Posejdonov i božansku prirodu nadvladala je ljudska, donoseći zavist, oholost i pohlepu. Atlantiđani su krenuli u osvajanja, a njihovu vojsku je nadjačala atinska vojska koja je zaustavila invaziju sa zapada na Mediteran. Kada je video šta se dogodilo, Zevs je rešio da kazni Atlantiđane i zauvek uništi Atlantidu. Atlantida je potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi navedeni događaji su se dogodili pre devet hiljada godina (od vremena kada se vodi razgovor između Solona i sveštenika). Ovo je, ukratko, sadržaj priče koju je Platon izneo u svojim dijalozima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime18/10/2010, 9:39 pm

Tragom Atlantide: svi u poteru!

Platonova priča je najstarija poznata verzija legende o Atlantidi, ali Platon nije jedini koji je govorio o njoj. Pitanje postojanja Atlantide i istinitosti Platonovih reči pobudilo je znatiželju i otvorilo polemiku još u antičkom svetu. Platonov najpoznatiji učenik, kome je "istina bila uvek draža od učitelja", smatrao je da je cela priča plod mašte jednog čoveka, Platona. Naime, Aristotel je smatrao da je Atlantidu uništio isti onaj koji ju je stvorio.
Postojala su i suprotna mišljenja. Krantor, takođe Platonov učenik, otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni Marcelus, antički pisac o kome je poznato vrlo malo činjenica. On izveštava o "nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto drugačiju verziju legende o Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu Istorijska biblioteka, a nalazimo pomena o njoj i kod Plutarha. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Marcelin (IV vek n.e.) i filozof Proklus (V vek n.e.) uključuju Platonov izveštaj u svoja dela.
Učeni ljudi Renesanse koji su se okrenuli proučavanju starih pisaca, osvežili su vekovima staru raspravu. Jedan događaj je naročito inspirisao ljude da promišljaju o Platonovom ostrvu. To je bilo otkriće Amerike. Neki su Ameriku prepoznali kao Atlantidu, a drugi su postojanje Amerike iskoristili kao posredan dokaz o autentičnosti Platonovog izveštaja, misleći pritom na deo u Timaju gde Kritija govori o kontinentu koji se nalazi zapadno od Atlantide. U svakom slučaju, Atlantida se od renesanse trajno urezuje u zapadnoevropsku kulturu, a ljudi raznolikih profesija i opredeljenja se upuštaju u raspravu i potragu za njom.
Pitanja koja se nameću posle čitanja Timaja i Kritije jesu: da li je Atlantida postojala, gde se nalazila i kako je i zašto potonula? Pogledajmo kako su različiti ljudi pokušavali da na njih odgovore.
Godine 1882. prvi put je objavljenja studija Ignacijusa Donelija pod nazivom Atlantida: antidiluvijalni svet (antidiluvijalni - prepotopski svet). Ovo, sada klasično delo za proučavaoce Atlantide, predstavlja prvi pokušaj da se dotadašnja arheološka, mitološka, geološka i biološka znanja upotrebe u cilju rešavanja pitanja vezanih za Platonovu priču. Doneli se koristio komparativnom metodom u proučavanju ostataka materijalne kulture i folklora Starog i Novog sveta, kako bi dokazao da su sličnosti između njih (npr. mit o Potopu) rezultat zajedničkog porekla. On je smatrao da je upravo Atlantida centar iz koga se civilizacija širila na zapad i istok, tj. na Novi i Stari svet, gde su se "formirale kolonije Atlantide koje su nastavile da žive i posle propasti ostrva i iz kojih su se razvile velike civilizacije".
Donelijevim putem krenuo je i engleski književnik i publicista Luis Spens koji je dvadesetih godina prošlog veka objavio nekoliko značajnih studija o Atlantidi. Princip uklapanja Atlantide u istoriju čovečanstva bio je identičan Donelijevom.
Uopšteno gledano, Doneli i Spens su bili deca svog vremena u smislu da je idejni okvir kojim su se oni koristili, a to je teorija difuzije kultura, bio ideja vodilja arheologije krajem XIX i početkom XX veka. Difuzionizam kao opšta teorija u arheologiji je objašnjavao nastanak civilizacija i kulturnu promenu difuzijom kulturnih elemenata kroz prostor i vreme. U svojoj ekstremnoj formi - monocentričnom difuzionizmu, postojalo je samo jedno mesto, jedna kolevka iz koje su se razvile sve kulture sveta. U tom svetlu, Donelijeva i Spensova razmišljanja predstavljaju jednu hiperdifuzionističku tvdrnju sličnu onoj Graftona Eliota Smita koji je smatrao da je praizvor svih kultura Egipat. Takva tvrdnja predstavlja ekstremni vid u arheologiji opšte prihvaćenog načela difuzije kojim su se koristili i čuveni arheolozi poput Gordona Čajlda u formulisanju modela po kome je svaki kulturni napredak došao sa područja Bliskog Istoka - ex Oriente lux (svetlo sa Istoka).
Dok su difuzionisti fokusirali svoje istraživanje na pronalaženje sličnosti i veza između prostorno i vremenski udaljenih kultura, javile su se i nove ideje u kojima se naglasak pomera na geologiju, geofiziku pa čak i astronomiju.
Pomenućemo jednu od najnovijih hipoteza, koju je krajem devedesetih godina prošlog veka izložio Vjačeslav Kudrijavcev, koji smatra da se dokazi za postojanje Atlantide mogu pronaći bližim ispitivanjem geološko-klimatskih promena na kraju poslednjeg glacijala, što hronološki približno odgovara vremenu u kome je Platon smestio Atlantidu, a to je sredina desetog milenijuma p.n.e. Poznato je da je današnji nivo mora viši nego što je bio u ledenom dobu, i to za više od 100 m. Do povećanja nivoa mora je došlo usled globalnih klimatskih promena koje su rezultirale topljenjem lednika. Kudrijavcev traži mesto koje će se uklapati u Platonov opis i koje je u prošlosti pre povećanja nivoa mora bilo na suvom. Uz to, on dokazuje kako se iz Platonove priče ne mora nedvosmisleno zaključiti da je Atlantida bila ostrvo (zbog dvosmislenosti odgovarajuće reči na starogrčkom), pripremajući na taj način teren za svoju tvrdnju da je Atlantida predstavljala, zapravo, produžetak evropskog kopna između severozapadne Francuske i Britanskih ostrva koji je usled podizanja nivoa mora sada pod vodom.
Jednu od poznatijih hipoteza u kojoj se propast Atlantide objašnjava uzrocima iz svemira (!) izneo je Oto Muk u knjizi Tajna Atlantide. Mukovo delo predstavlja izuzetnu sintezu astronomskih, geoloških, klimatskih, ekoloških i arheološko-istorijskih podataka. Muk smatra da je uništenje Atlantide prouzrokovao udar asteroida u Zemlju, tačnije u Atlantik.
Za razliku od većine drugih autora, Muk pokušava da objasni zašto je Atlantida bila klimatski povoljnija za razvoj civilizacije od Evrope, Azije i Amerike, gde je u to vreme još uvek trajalo ledeno doba. On nudi objašnjenje po kome je veliko ostrvo, tj. Atlantida svojim položajem stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim današnjim tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja je uticala na obližnje kopno povećavajući prosečnu godišnju temperaturu i svarajući povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je Atlantida potonula, Golfska struja se probila do obala Zapadne Evrope i ustalila svoj današnji tok, povećavajući prosečnu godišnju temperaturu u Evropi. Na taj način, Golfska struja je doprinela otopljavanju lednika, što je označilo i kraj ledenog doba.
Treba pomenuti jedan od posrednih dokaza koga Muk navodi da bi potkrepio tvrdnju da je Atlantida u geografskom smislu postojala. Ovaj dokaz je biološke tj. ekološke prirode i odnosi se na migraciju jegulja radi mrešćenja iz reka i slatkih voda Evrope u oblast Sargaskog mora u Atlantiku. Poznato je da jegulje žive u slatkim, kontinentalnim vodama, a da se, kad dođe vreme mrešćenja, masovno i nepogrešivo vraćaju u Sargasko more, gde se mreste. Posle mrešćenja, roditelji uginu, a mlade jegulje se, kada dovoljno odrastu, vraćaju u slatke vode da bi se čitav ciklus posle određenog vremena ponovio. Muk smatra da ova neobična pojava dokazuje da je u području Sargaskog mora nekad postojalo kopno - ostrvo i da su jegulje živele u rekama tog ostrva ili pri ušću tih reka u more, gde su se mrestile. Kada je, prema Muku, kopno posle udara asteroida u Atlantski okean nestalo, Golfska struja je razasula jegulje po okeanu, ali je genski utisnuto "sećanje" na ostrvo ostalo prisutno, tako se jegulje stalno vraćaju svom prastaništu - Atlantidi.
Međutim, Mukova objašnjenja ne zadovoljavaju prave naučno-metodološke kriterijume, pa čak ni najosnovnije pravilo pri iznošenju takvih hipoteza (ne zaboravimo, on pretenduje da objasni globalne fenomene kao što su kraj ledenog doba, povećanje nivoa mora, migracija jegulja...), a to je da navede literaturu u kojoj možemo da proverimo podatke i objašnjenja koja Muk uzima za sigurne i dokazane.
Neproverljivost podataka tipična je za sve vidove pseudonauke pa tako i za pseudoarheologiju koja je postala "majka" diletantskih, prevarantskih i besmislenih teorija i hipoteza o Atlantidi. Postoji čitava plejada pseudonaučnika, mistika i okultista poput Paula Šlimana (unuk H. Šlimana), Augustusa Le Plonžona, Rudolfa Štajnera, Madam Blavacki itd., koji iznose apsolutno besmislene i nemoguće dokaze o postojanju Atlantide

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime6/11/2010, 9:30 pm

Taj kraj je ovako izgledao: od mora prema sredini celog ostrva pružala se ravnica. Prema predanju, ona je posebnom lepotom i izuzetnom plodnošću nadmašivala sve ravnice. Pokraj nje, a opet u sredini ostrva, uzdizao se oniži breg na udaljenosti od 50 stadija. Posejdon opijen Klejtom, sjedini se s njom, i brežuljak na kome je ona živela opkoli i dobro utvrdi. Postavio je, naime, naizmenično jedne oko drugih manje i veće pojaseve od zemlje i vode, i to dva od zemlje i tri ispunjena morskom vodom. Rastojanje među pojasovima bilo je svuda jednako, kao da je šestarom merio iz sredine ostrva. Sam Posejdon, kao bog, sa lakocom uredi središnje ostrvo: iz izvora šiknuše na površinu zemlje dva mlaza, jedan sa toplom drugi sa hladnom vodom, a iz nedara zemlje proizvede on raznovrsnu i obilnu hranu.
Iščezle civilizacije- Atlantida Atlantiscity
Samo ostrvo najvećim delom pružalo sve ono što im je bilo potrebno za život. Najpre, sve što se dobije iz nedara zemlje: čvrste i topljive rude, i jednu vrstu rude zvanu "oreihalk". Danas znamo samo njegovo ime, a onda je oreihalk značio više od imena. Vadili su ga na mnogim mestima ostrva i, osim zlata, tadašnji ljudi su ga veoma cenili. Ostrvo je u izobilju rađalo sve ono što šuma pruža tesarima za rad. Bilo je na njemu dovoljno hrane i za pitome i za divlje životinje. Najzastupljeniji na Atlantidi bili su slonovi.Hranila je ona i ovu, po prirodi najveću i najproždrljiviju životinju, ali i sve ostale: močvarske, jezerske, rečne, kao i sve one što žive po brdima i dolinama. Osim toga ostrvo je proizvodilo i odgajalo mirise koje još i sada zemlja negde rađa: u"korenju, travi, stablima, sokovima što struje u cveću ili plodovima. Darivala je, zatim, i pitome plodove: suve i drvenaste. Od suvih, one koji nam služe kao osnovna hrana, a zatim i one koje koristimo kao prijatan dodatak, a čije sve vrste ovde nazivamo jednim imenom mahunasto povrće. Od drvenastih plodova, što daju i hranu i piće i ulje, zemlja je rađala i ono lako kvarljivo, koje nam pruža zadovoljstvo i doprinosi boljem raspoloženju, a zatim i ono koje, posle večere, iznosimo kao prijatan desert i sredstvo za ublažavanje muka zasićenog stomaka. Sve ove lepe i čudesne plodove darivalo je tada, u neograničenim količinama, ovo sveto ostrvo obasjano SUNCEM.
Platon Kritija


U ovom opisu sve vrvi od suprotnosti: pojasevi manji i veci, od zemlje i vode, dva izvora, jedan sa toplom drugi sa hladnom vodom, čvrste i topljive rude, pitome i divlje životinje itd. I sve to obasjano SUNCEM. Sta drugo Platon opisuje nego jedinstvo suprotnosti. Unutrasnje Sopstvo.
Znaci Atlantida je simbol Sopstva, a to ce nam narocito biti jasno ako uporedimo istocnjacke Mandale (simbole sopstva) sa Atlantidom.
Iščezle civilizacije- Atlantida Atlantida
Kritija je nedovrseno delo. Da ga je Platon zavrsio verovatno bi razjasnio stvari, ovako ostao je opis necega koje svi shvataju i uzimaju bukvalno, jer i ne mogu da zamisle da osim spoljnjeg kopna postoji i unutrasnje "kopno" koje je potonulo u nesvesno a sto je nista drugo do prava sustina svega... transcendentni svet stvari po sebi a Atlantida je simbol toga.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime26/6/2011, 5:32 pm


Brojne teorije





Otkrice u Francuskoj









Ako je Atlantida postojala, gdje se, u
stvari, nalazila? Vecina istrazivaca vjeruje da se prostirala iza
Gibraltara, u Atlantskom okeanu. No, ima i onih koji je smjestaju u –
Europu!















Iščezle civilizacije- Atlantida 519658



Atlantida se nalazila u Europi i zahvatala je
najveci dio sadasnje Francuske, Belgije, Luksemburga i manji dio
Njemacke a centar legendarne drzave se nalazio u francuskom gradu Sansu
(Sens), 100 kilometara jugoistocno od Pariza. To tvrdi Marsel Mestdag
(Marcel Mestdagh), ugledni profesor istorije na Institutu za istoriju u
belgijskom gradu Ganu (Gand).
Na putevima Vikinga
Kako je profesor Mestdag dosao do tog nevjerovatnog zakljucka?
Ako
je vjerovati njegovoj prici, sasvim slucajno. Mestdag je, naime,
nekoliko godina istrazivao tragove vikinskih osvajanja i u tom periodu
je na razlicitim mjestima po Zapadnoj Europi pronasao ogromne
konstrukcije tajanstvenih oblika, tragove vojnih logora smjelih osvajaca
sa sjevera Europe, iz devetog stoljeca prije n.e. Uporedujuci "tlocrte"
tih neobicnih nastambi sa Platonovim opisom Atlantide, Mestdang je
"dedukcijom" otkrio gdje se nalazilo hipoteticno carstvo.
"Sve se fantasticno poklopilo - Atlantida je bila u Francuskoj!", odusevljeno tvrdi belgijski profesor.
Godine
1964. Mestdag je, proucavajuci tlocrte parcela starog Gana, svog rodnog
grada, otkrio jednu kvadratnu strukturu za koju je potom utvrdio -prema
srednjevjekovnim rukopisima - da predstavlja ostatke zimskog boravista
Vikinga iz 879. godine prije nove ere. Ovaj istrazivac je zatim otkrio
svugdje po zapadnoj Europi, ostatke drugih vikinskih logora iz iste
epohe. Svi logori su imali isti oblik, svi su bili razmjesteni unutar
trougla koji su cinili logori u Sansu, Sen Lou (St. Lou), u Normandiji, i
Haslou, mjestu koje danas nosi ime Masmehelen a nalazi se u Belgiji,
kraj granice sa Holandijom.
Profesor Mestdag smatra da toliki veliki
broj vikinskih logora razmjestenih na tako preciznoj teritoriji pokazuje
da su "oni tu nesto trazili". To se njemu ucinilo vrlo neobicnim pa je
rijesio da sve svoje slobodno vrijeme posveti istrazujuci misteriju
vikinskih logora.
U to vrijeme se sjetio i cinjenice da je glasoviti
Julije Cezar, u vrijeme svojih galskih osvajanja (u prvom vijeku prije
n.e.) takode izabrao Sans za glavni logor u kojem ce biti koncentrisane
njegove legije. Ta cinjenica, smatra belgijski profesor, dokazuje da je u
davna vremena postojala vazna mreza puteva na Starom kontinentu.
Potpuno opsjednut regionom oko Sansa, belgijski istoricar se bacio na
dalja istrazivanja: pronasao je izuzetno veliki broj megalita na
putevima koji polaze iz tog grada. Ti su putevi, po njegovom misljenju,
predstavljali politicke i lingvisticke granice u Francuskoj, i u doba
Kelta, i u vrijeme rimskih provincija, pa cak i u doba feudalnih
srednjevjekovnih drzavica, katolickih provincija, sve do danasnjih dana
kada cine granice departmana.
Prema Platonovom opisu
Mestdag
je zatim utvrdio da ispod rijeke Marne, koja tece sjeveroistocno od
Sansa, izmedu sato-Tijerija (Chateau-Thierry) i Vitri-le-Fransoa
(Vitry-le-Francois) cini savrsen oval na kojem vrlo veliki broj
lokaliteta nosi ime koje u osnovi ima rijec "sato" (“chateau” –
“zamak”). Na tom prostoru koji je Mestdag nazvao "oval broj 1" nalaze se
najznacajniji francuski gradovi i opatije, narocito na mjestima gdje
rijeke presjecaju oval. Takav je slucaj u Orleanu Orleans na Loari
(Loire), u Parizu koji je na Seni i sa opatijama u Klervou (Clairvaux) i
Vezleju (Vezeley).
Belgijski naucnik tvrdi da oko Sansa postoje jos
tri koncentricna kruga koji takode formiraju ovale koji imaju specificne
toponimske, istorijske i lingvisticke odlike.
"Sve to vec stoljecima stoji pred ljudima ali nikome nije palo na pamet da prikupi i analizira cinjenice", objasnjava profesor.
Ideja
da podatke koje je prikupio o ovalima uporedi sa Platonovom pricom o
Atlantidi, Mestdagu je pala na pamet kada je gledao jednu emisiju o
iscezlom carstvu. Atlantida je, po njegovom misljenju bila romb koji
formiraju tangente najveceg ovala. U centru se nalazi grad Sans a na
cetiri ugla romba su gradovi Moron (Mauron) u Francuskoj, Merker
(Mercoeur) takode u Francuskoj, Meskirh (Meskirh, Messkirch) u
Njemackoj, te Midelburg /Middelburg/ u Belgiji.
Taj romb savrseno
odgovara Platonovom opisu Atlantide: cetvorougao obima 10.000 stadijuma
(stara grcka mjera za duzinu), odnosno 1776 metara. Platon je takode
precizirao da je Atlantida bila udaljena 2000 stadijuma od "donjeg mora"
a tolika je tacno, kako ukazuje Mestdag, udaljenost njegovog ovala od
Sredozemnog mora. Naravno, njemu bi se mogla staviti primjedba da je, po
svim dosadasnjim tumacenjima Platonove price, legendarno carstvo bilo
ostrvo ali Mestdag tvrdi da grcka rec "ostrvo" moze da oznacava i
"ograden prostor".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Iščezle civilizacije- Atlantida Empty
PočaljiNaslov: Re: Iščezle civilizacije- Atlantida   Iščezle civilizacije- Atlantida Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Iščezle civilizacije- Atlantida
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Između svetlosti i tame- piše se u temama ispod naslovne :: Kapije tame-
Skoči na: