Anton Pavlovic Cehov (1860-1904)

Veoma vazna pojava u ruskoj literaturi Anton Pavlovic Cehov,zakonit naslednik tzv."velikog realizma" Gogolja,Tolstoja i Dostojevskog.Liniju koju obnavlja,osvezava i povezuje sa novim pokolenjima;sa simbolistima,sa generacijom koja se pojavila u oktobarskoj revoluciji,a zatim sa mladjima.Trajna opsesija ruske i sovjetske literature,pisci se stalno vracaju na Cehova ugledaju na njega,nadahnjuju se njime.Kraj 19 veka naziva se prelaznom epohom,ili epohom "sitnih stvari".Teska kao olovo ona je pritiskivala ljude u Rusiji,a inteligenciju dovela do izgubljenosti.
Ono sto Cehov pruza upecatljiva je vizija coveka i sveta.Ona nam ne kazuje kakav treba da bude svet,niti sta bi smo radili u njemu,vec nam daje jednu svojevrsnu sliku stvari.Slika koja se radja iz suocavanja sa stvarnoscu koje je veoma trezveno,otvoreno,nepostedno.Sta nalazi covek koji je posao u zivot sa izvesnim predrasudama i iluzijama?Zbivanja koja imaju drugaciji izgled od onog koji oni hoce da nam nametnu,stvarnos koja nije nimalo lepa.Pokazujuci nalicja,Cehov ljudima skida maske sa pravom jer ume da vidi i lepa,dobra i postena lica bez maski.Autoriteti koji se smatraju neprikosnovenim,pred Cehovom padaju na najjadniji nacin.Zivot se neverovatno isitni,premrezi gadnom paucinom,koncima i konopcima.To su okolnosti,birokratija,teror,vlast,pravo jaceg i bogatijeg,sila gluposti,neznanja;lazna,nicim stvarnim zasluzena vaznost u drustvu.Covek sam,bez obzira na sposobnosti koje u sebi oseca,uzalud se pracaka,nece uspeti dotle da se pokaze covekom,pasce negde uz put,ugusice se,opustice se,potonuce.Cesto je oklop neprobojan,apsurdni krug gotovo zatvoren.Sve podseca na bolnu smejuriju.Cehov je ne oprasta i ne miri se sa tim.Jer njegovi ljudi ipak se oko necega trude,rade i pate,sa nadom i ubedjenjem da mora doci do promene.
"Tri sestre","Visnjik","Ujka Vanja".Drame bez jakih sukoba i radnje,nude atmosferu otuzne praznine,smeha i grcanja,bede i ciste vere,sazdani od najfinijih pokreta ljudske duse.Po stilskim karakteristikama,predstavljaju datum u istoriji dramske knjizevnosti.
Cehov ima i duze prozne tekstove ,tako reci romane:"Paviljon 6","Stepa","Dama s psetancetom","Dusica","Kastanka","Vetropirka".I nedostignuto do sada u literaturi,kratka prica,specijalna cehovljevska novela.Proza po kojoj za vecinu ljudi Cehov i jeste Cehov:skrt a potpun,mek a neumoljiv,dubok a jednostavan.to je najpopularniji vid ove proze,koja obuhvata neke njegove maksimalne i opste poznate domete- od "Ujka Vanje" do "Cinovnikove smrti".Njegova proza,narocito kratka,tako je majstorska i specificna da se u njoj nesme nista pomeriti,gotovo ni rec.Svakodnevica kojom se bavi,gotovo prosecni ljudi i situacije osnovna je razlika izmedju njega i klasicnih rukskih realista,koji se u svojim romanima hvataju u kostac sa gromadama ruskog drustva i sa ljudima velikih strasti.Cehov je u malom stvorio veliko.

Милостиви господине Александре Николајевичу!

У децембру прошле године добио сам обавештење о избору А М Пешкова за почасног академика. Пешков се тада налазио на Криму, ја сам похитао да се нађем с њим и први сам му честитао, затим, мало касније, у новинама је објављено да се због покретања истраге против Пешкова на основу члана 1035 избори поништавају.При том је јасно речено да обавештење потиче од Академије наука, а пошто сам ја почасни академик, тај извештај је потицао и од мене. Ја сам срдачно честитао и ја сам поништио избор – та противуречност не иде ми у главу, не могу да се помирим с њом. Проучавање члана 1035. није ми ништа помогло. И након дужег размишљања могао сам да донесем само једну, за мене необично тешку и болну одлуку, а то је да Вас најпонизније замолим да ме ослободите звања почасног академика.
С осећањем дубоког поштовања, част ми је остати Ваш понизни слуга
Антон Чехов
(Из Писама)

A.Čehov - Neobična ljubav


Moskva, 19-28. januar 1900.
UPRAVO sam se vratila od Marije Pavlovne - ona mi je saopštila da ćete
se oženiti popovom kćerkom. Čestitam, mili pišče, ipak niste izdržali!
Neka Vam Bog da sreće u ljubavi. Dakle, kupili ste joj i delić mora? A
meni samo ostaje da dođem da uživam u porodičnoj sreći i da je malkice
narušim. Jer, nas dvoje smo se dogovorili - sećate li se doline Kokoza?
Priča se da ćemo u drugoj polovini maja posetiti Jaltu - to bi bilo
divno.
Stalno Vam pišem, ali pisma ne šaljem, zašto?!... Ne mogu da Vam pišem
onako kako bih htela. Namučila sam se ove zime i umorila, ne mogu da
sredim misli, a i malo ih je nešto. Nestrpljivo očekujem dan kada ćemo
se sastati.
Za vreme praznika pročitala sam “Damu sa kučencetom” i zamislila se. A
razmišljate li Vi o drami? Bez Čehovljeve drame mi ne možemo otvoriti
sezonu, shvatate li, pišče?
Kako to da Vam još nisam čestitala na izboru za akademika! Jeste li
zadovoljni ili ravnodušni?
Vaša Olga Kniper, glumica
Jalta, 10. februar 1900.
MILA glumice, zima je veoma duga, nije mi bilo dobro, niko mi nije pisao
skoro mesec dana - i zaključio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego
da odem u inostranstvo, gde nije tako dosadno. Međutim, sada je
otoplilo, bolje mi je, pa sam odlučio da u inostranstvo pođem tek krajem
leta, na izložbu.
A zašto ste Vi sumorni? Vi živite, radite, nadate se, pijete, smejete se
kad Vam Vaš ujak čita - šta biste još hteli?! Sa mnom je druga priča.
Ja sam odvojen od tla, ne živim punim životom, ne pijem, mada volim da
gucnem, volim galamu, a ne čujem je, rečju, ja se sad osećam kao
presađeno drvo koje se koleba: da li da se prihvati ili da počne da se
suši? Ako ponekad i dozvolim sebi da se u pismu požalim na dosadu, ja za
to imam nekog osnova, a Vi?
Hvala Vam na dobrim željama povodom moje ženidbe. Rekao sam svojoj
verenici da nameravate da dođete u Jaltu kako biste je malo varali. Ona
je na to zapretila da me, kada “ta pokvarena žena” dođe u Jaltu, neće
ispuštati iz svog zagrljaja. Ja sam primetio da je tako dug zagrljaj po
ovoj vrućini nehigijenski, ona se uvredila i zamislila, kao da želi da
otkrije u kakvoj sam sredini usvojio taj način izražavanja, a zatim je
izjavila da je pozorište veliko zlo i da moja namera da više ne pišem
drame zaslužuje svaku pohvalu i zamolila me je da je poljubim. Na to sam
ja odgovorio da meni, kao akademiku, ne priliči da se često ljubim. Ona
se rasplakala i ja sam otišao.
Vaš Antonio Academicus
PISAC SUMORAN
OD sedamdeset ruža koje sam jesenas posadio u vrtu, nisu se primile samo
tri. Ljiljani, perunike, tulipani, tuberoze, zumbuli - sve to prosto
šiklja iz zemlje. Vrba je već ozelenela; oko one klupe u uglu odavno je
izrasla bujna trava. Cveta badem, po čitavom vrtu postavio sam klupe, ne
paradne sa gvozdenim nogama, već drvene, koje ću obojiti zelenom bojom.
Preko potočića sam sagradio tri mostića. Sadim palme. Sve u svemu,
novina ima tako mnogo da nećete prepoznati ni kuću, ni vrt, ni ulicu.
Samo se domaćin nije izmenio, to je onaj isti sumorni i predani
obožavalac talenata koji živi kod Nikitskih vrata. Od jesenas nisam
slušao ni muziku, ni pevanje, nisam vidio nijednu interesantnu ženu, pa
kako onda čovek da ne bude sumoran?

Novele – A. Pavlovic Cehov


Istorija jednog putovanja


Čovjek u bijeloj košulji donio je samovar i poslužavnik sa šoljama.
- Jedi! - rekao je otac Hristofor namazavši kavijar na krišku hljeba i
pružajući ga Jegoruški. - Sada jedi i uživaj, a kada bude vrijeme, onda
ćeš da učiš. Ali pazi, uči pažljivo i budi marljiv da bude koristi od
tog učenja. Što treba učiti napamet, uči napamet, a gdje treba da svojim
riječima ispričaš unutarnji smisao, ne dotičući se spoljašnosti, onda
to ispričaj svojim riječima. I nastoj da naučiš sve nauke. Poneko
odlično zna matematiku, a ni pojma nema o Petru Mogili (Kijevski
mitropolit koji je mnogo učinio na kulturnom zbližavanju Rusije i
Ukrajine), a poneko zna o Petru Mogili, a o Mjesecu ništa ne umije da
kaže. Ne, ti tako uči da sve razumiješ! Nauči latinski, francuski,
njemački... geografiju i, naravno, istoriju, vjeronauku, filozofiju,
matematiku... A kada sve naučiš, onda polako, s molitvom i marljivošću,
podji u službu. Kad sve budeš znao, na svakom putu tebi će lako biti. Ti
samo uči i skupljaj blagoslove, a Bog će ti već pokazati šta treba da
budeš - doktor, sudija ili inženjer...
Otac Hristofor je na komadić hljeba namazao malo kavijara, stavio ga
na usta i rekao:
- Apostol Pavle kaže: nemojte da se hvatate nauke čudne i svakojake.
Naravno, ako je to čarobnjaštvo, prazno naklapanje ili dozivanje duhova s
onog svijeta, kao što je to činio Saul, ili učenje nauka od kojih nemaš
koristi ni ti ni drugi, onda je bolje da se i ne uči. Treba prihvatiti
samo ono što je Bog blagoslovio. Tu se snadji... Sveti apostoli su
govorili na svim jezicima - uči i ti jezike; Vasilije Veliki je učio
matematiku i filozofiju - i ti uči, sveti Nestor je pisao istoriju - i
ti uči i piši istoriju. Svecima se prilagodjavaj...
Otac Hristofor je srknuo iz tanjirića, obrisao brkove i odmahnuo
glavom.
- Dobro! - rekao je on. - Ja sam na starinski način učio, mnogo štošta
sam već zaboravio, a i živim drukčije nego drugi. Ne može se čak ni
porediti. Na primjer, negdje u velikom društvu, na ručku ili na nekom
skupu kažem nešto na latinskom ili navedem štogod iz istorije ili
filozofije, i ljudima je prijatno, a i meni je drago... Ili, evo isto,
kada izadje okružni sud i treba zakletve polagati, svi se drugi
sveštenici snebivaju, a ja sam sa sudijama, tužiocima i advokatima kao
svoj sa svojim: učeno porazgovaram, čaj s njima popijem, pošalim se, pa i
upitam što ne znam... I njima je to prijatno. Tako ti je to, brate...
Znanje je svjetlost, a neznanje tama. Uči!

Mala šala - Anton Pavlovič Čehov


Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži
pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na
slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom
bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u
kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke,
postavljene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput!
Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majušnih kaljača pa
do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka
provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je
pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u
provaliju! Ona će umreti, poludeće.
- Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to
malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako
je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke,
obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči,
zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od
siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio
svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas
slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri...
Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize
sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više
tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da
ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona
gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu!
Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi
upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se
samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo
razgledam svoju rukavicu. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko
brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene
one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja,
časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu.
Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice,
odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. O, koliko
promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa
sobom. htela bi nešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči,
nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu
Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo
huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi
sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek
što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj
glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i
kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu

joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo
pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče
ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se
spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i
pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati
moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo
na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja
je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše,
usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati one reči. Ja
vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže: - Nije moguće
da ih je govorio vetar! Ja neću da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje,
svratite po mene. N."
I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i,
spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste
reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona
ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i
pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi,
rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu.
Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice
izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz

bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim
kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se
plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o,
koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na
gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno
odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad
mene
nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u
sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz"
...
zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako
ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama
ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je
oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš
ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se

sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko
da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd,
na duže vreme, po svoj prilici zasvagda. Nekako dan-dva pre odlaska, u
sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka
ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično
hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na
proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim
ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na
trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva
pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar
koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i
lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto
devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one
reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i
pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je
sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog
fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na
sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim,
Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija,
najdirljivija i najlepša uspomena u životu...

Kameleon

Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.
- A ti ‘oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! – začu odjednom Očumelov. – Držte ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno. Držte ga! Uaa!
Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrčući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Držte ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.
- Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!... – reče policajac.
Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
„ Platićeš ti meni, huljo!“ – a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala – beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.
- Šta je to ovde? – upita Očumelov upadajući u gomilu. – Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?... Ko je vikao?
- Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram... – počinje Hrjukin, iskašljavajući se u psenicu – zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik... Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem... Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada... Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu...
- Hm!... Dobro, de... – veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. – Dobro... Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine – obrati se nadzornik policajcu – odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno... Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
- To je, izgleda, generala Žigalova – reče neko iz gomile.
- Generala Žigalova? Hm... skini mi, Jeldirine, šinjel... Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede? – obraća se Očumelov Hrjukinu. – Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
- On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst... Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
- Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, šta onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti... On ima u zakonu napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u žandarmeriji... ako želite da znate.
- Bez priče!
- Ne, ovo nije generalovo... – reče mudro policajac. – Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare...
- Znaš li sigurno?
- Sigurno, vaše blagorodstvo...
- I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... đavo bi ga znao šta je! Nit mu je dlaka lepa, nit njuška... jednom rečju ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno... kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš... Treba ih naučiti pameti! Vreme je...
- A možda je generalovo... – glasno razmišlja policajac. – Na ćelu mu ništa ne piše... Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
- Pa naravno da je generalsko! – reče glas iz gomile.
- Hm!... Ogrni mi, brate Jeldirline šinjel... Nešto je zahladnelo... Ježim se... Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao... I reci da ga ne pušta na ulicu... Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno... A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ... taj svoj glupački prst! Sam si kriv!...
- Evo, ide generalov kuvar, njega ćemo pitati... Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto... Je li vaše?
- Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
- Ama ne treba ni pitati – reče Očumelov. – To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča... Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti, i tačka!
- To nije naše – nastavlja Prohor – nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli...
- A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? – pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. – Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
- U goste...
- Vidi ti, molim te... Zaželeli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo... Uzmi ga... Lepo psetance... Živahno... Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha... De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr... Rrr... ljuti se, obešenjak... kuca mala...
- Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Hrjukinu.
- Pašćeš ti meni šaka! – preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.

Činovnikova smrt

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan
Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću
dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće.
Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci
imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti,
oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju,
nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.
Kijanje nije
zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad
čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio,
obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da
nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao
zbuniti. Video je kako stračić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu
fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa.
Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je
imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.
„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“
Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:
- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam...
- Molim, molim...
- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.
- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!
Červjakov
se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više
nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze
prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je savladao strah,
promrmljao:
- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.
„Zaboravio,
a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala.
„Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je
prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad
ne misli, kasnije će pomisliti!...“
Kad je došao kući, Červjakov
ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše
lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula
da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.
- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!
-
U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne
ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.
Sutradan
Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu
objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda
mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da
prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na
Červjakova.
- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo –
poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao...
Izvin...
- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu.
„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“
Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:
-
Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to
činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami
izvolite znati!
General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.
- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.
„Kakvo
podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja!
General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se
izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali
dolaziti neću! Bogami neću!“
Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali
pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao
da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar.
-
Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga
general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi
izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao
Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja
smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog
poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...
- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.
- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.
-
Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi
nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na
ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan
ne skidajući uniformu i... umro.

NEUSPEH

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno
i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava
ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj grananske škole Ščupkin.
- Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad,
Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo
ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom
je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
- Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane
pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka,
afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala!
I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav
ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rnavo pišete?
- Hm!... To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik
ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči... A i šta
mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati
kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
- Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa
zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
- Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.
- A o čemu vi možete pisati?
- O ljubavi... o osećanjima... o vašim očima... Pamet da vam se pomeri kad
pročitate... Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete
mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?
- Vrlo važno!... Možete ako ćete i sad da poljubite.
Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na
sapun od jaja.
- Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od
uzbunenja i zakopčavajući se.
- Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.
- Deco... – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo ćmirkajući. – Gospod će
vas blagosloviti, deco moja... Živite... plodite se... množite se...
- I... i ja vas blagosiljam... – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili
moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa
volite moju kćer, čuvajte mi je...

Ščupkin zinu od iznenanenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo
da nije mogao ni reči da progovori.
- Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se
sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobenen sam!“
- Bla... blagosiljam... – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje...
stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna...
Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.
- Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
- Ej, naopako i u zao čas!

Šta se desilo?

Nastavnik krasnopisa bojažljivo diže oči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica
je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i
njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne
znajući šta da rade i šta da kažu.

Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu...

A. P. Čehov