Kineska poezija

Heroj u istoriji poezije—Cao Cao i njegova pesma ''Duan ge sjing''
________________________________________
U istoriji kineske literature, razdoblje Đianan od 196. do 220. godine na kraju perioda Istočni Han je značajan period u kojem se pojavilo mnogo velikih pesnika, na primer Cao Cao, Cao Pei i Caodži iz iste porodice. Oni su u poeziju uneli novine i pokrenuli novi period u razvoju kineske literature. Poeziju ovog perioda karakteriše slobodna misao i iskrena lična emocija, što je nazvan ''poetskim stilom Cao Caoove porodice''. U današnjem programu ću vam predstaviti najznačajnijeg predstavnika književnosti Đianan, Cao Caoa i njegovo delo ''Duan ge sjing''.
Cao Cao je živeo u periodu Donghan od 155 - 220. godine. Od ranog detinjstva su ga smatrali veoma pametnim, a u 20. godini je postao jedan od članova carske vlade. Učestvovao je u nizu ratova protiv lokalnih vlasti i postao lokalni vladar. Potom je postepeno postao čovek koji je kontrolisao marionetskog cara. Ljudi ga su zvali car Vei.
Cao Cao, istaknuti političar i vojskovođa, je uništio mnoge seperalističke snage na severu zemlje i ujedinio to područje. Nije imao talenta samo u vojnoj oblasti, već i u književnosti. Imao je sposobnost da privuče sposobne ljude i književnike da rade za njega, i sam se bavio stvaralačkim radom. On je stvorio novi stil književnosti Đianan. Zahvaljujući njegovom radu omogućen je prosperitet tog stila književnosti u tadašnjem vremenu stalnih ratova i nestabilnog društva.
Cao Cao je bio nadaren za književnost, kaligrafiju i muziku. Njegova dostignuća u književnosti su se uglavnom pokazala u poeziji. Na žalosti, ostalo je samo oko 20 njegovih pesama, u kojima je iskazana njegova lična iskustva i komplikovane emocije. Njegove pesme su jednostavne, prirodne, a njegova moć izražavanja je veoma snažna. Ssadržaju njegovih dela može da se podeli u tri vrste. Prva vrsta njegovih pesama uglavnom govori o nestabilnosti društva i teškoćama života stanovnika krajem perioda Istočni Han. On ih je pisao kao čovek koji je bio značajan na tadašnjoj političkoj sceni. Ovakve pesme su uglavnom stvorene na osnovu strukture pet karaktera, odnosno u svakoj rečenici je bilo po pet kineskih karaktera. Druga vrsta njegovih pesama je pisana sa glavnim ciljem da izražava želje, težnje i misli, na osnovu strukture četiri karaktera. Cao Cao je pisao pesme o putovanju svetaca, uz pomoć kojih je izražavao svoju težnju za mirnim životom.
Poezija u periodu Đianan, odnosno od 196-220. godine naše ere, veoma je poznat period u istoriji kineske poezije, po svojoj snazi i izražavanju osećanja žalosti. Cao Cao je predstavnik pesnika tog perioda. Lirizam i periodizam su dve značajne karakteristike u njegovim delovima, a dupli identitet političara i pesnika mu je omogućio da piše pesme sa dubokim značenjem. U njegovim delima osećamo širinu srca i uma. Pesma ''Duan ge sjing'' je predstavnik njegovog rada.
Postoji priča da je Cao Cao ovu pesmu napisao uoči odlučujuće bitke za ujedinjenje zemlje. Bila je vedra noć, Cao Cao je na brodu častio svoje oficire i vojnike, a potom napisao ''Duan ge sjing'' . ''Treba da pevaš kad piješ, život je kratak, a vreme leti.'' Prva rečenica je iskazala svu životnu tugu pesnika. ''Nedostaju mi mudrosti'' kaže Cao Cao i ispoljava težnju za umnim ljudima. Na kraju pesme pesnik pominje cenjenog političara Džou Gong iz dinastije Džou, istaknutog političara i mislioca. Cao Cao kaže da uči od njega da svojim ponašanjem privlači više mudrih ljudi da za njega rade. Cela pesma pokazuje odlučnost pesnika da postigne uspeh u ujedinjenju zemlje.
Čitajući njegovo delo, pred nama se ukazuje lik emotivnog pesnika i ambicioznog političara, koji je nam ostavio u nasleđe dragoceni ''poetski stil Cao Caove porodice''. Zbog tog nasleđa Cao Cao je heroj, pravi heroj u istoriji kineske poezije.

Kinesko je pjesništvo, uz indijsko i hebrejsko najstarije na svijetu. Vrlo je komplikovano: iz zamršenih slikarskih problema pisma i jezika stvara se, po slikarskim i muzikalnim zakonima, ritmika koja nema gotovo ničeg zajedničkog s ritmikom evropskog pjesništva.

Klasično doba kineskog pjesništva je Tang-period a obuhvata 7, 8 i 9 stoljeće naše ere. Godine 702 rodio se LI-Tai-Pe, najslavniji i , bez sumnje, najbolji kineski pjesnik. Nemiran duh, čovjek slobodnjačke i buntovne naravi, putnik koji traži pustolovine, pjesnik koji plače gledajući u mjesec i čovjek koga su često nalazili izjutra pijana na cesti. Kineski Lord Bajron ili pak Bodler. Legenda kaže kako je njegova majka sanjala o velikoj, sjajnoj zvijezdi te ga po toj zvijezdi nazvala Tai-Pe (Velika svijetlost). Već se kao dijete proslavio svojim pjesmama. Umro je 762 ali se i dan danas pjevaju njegove pjesme, u krčmi, na poljima, uz lutnju....

Mjesečina, Li-Tai-Pe

Od bijela kamena stepenice se uzdižu.
Na njima rosa, a u rosi mjesec pun:
stepenica svaka jednako se sja.
A carica u dugoj odjeći
penje se, penje, a rosa biserom
rub orosi njene odjeće.
Do paviljona ide u kojemu mjesečina prede niti. Zabliještena,
zastade na pragu. Ruka njena polagano
odgrne zastor od bisera : i padaju
mali kristali, žuborom skaču
kao vodopad, kroz koji sunce sja.
Žuboru tad carica prisluškuje
i tužno gleda dugo u mjesec,
u mjesec jesenji, što sja kroz biserje.
I tužno gleda dugo u mjesec.

U proljeće

Pa kad je život samo slika naših sanja –
Zašto udarat u bijela čela svoja ?
Ljepota svakog dana – nek je moja! –
Pred trijemom san me svlada. Umornost. Duša pjana.

Kroz trepavice žmirnem – ne spava mi se više.
Kroz džbun u cvatu skače ptičji ritam.
U koje doba živimo, tad pticu pitam.
A ona: «Kad pjevam – svud proljeće već diše.»
Gorke suze plačem od teškoga jada.
Do vrha pehar punim. I usna pije.
Glasno pjevam. Tad mjesec u plavetnilu osmjeh krije,
I Li-Tai-Pe, i pjesma, i mjesec – sve u zaborav pada.

Li-Tai-Pe

Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istoči vetar 100 cvetova počinje da vene.
Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.
Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.
Dok se noću pesme čitaju,hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.

LI SHANG YIN

NOĆU

Pred posteljom jasna mjesečina,
je li to inje zemlju prekrilo?

Dižem glavu, gledam jasni mjesec,
spuštam glavu, u srcu mi zavičaj.


LI TAI PO 701-762

Laka pjesma, Li-Tai-Pe

Od ebanovine je čamac moj!
Od
grohotuše je moja frula,
a njene male jamice
prstenom zlatnim
obrubljene.

Vino! Kao sok od biljke,
koji čisti moje svileno
odjelo,
vino tako mrlje čisti,
što se crne na mom srcu.

Vrč
zlatan, zlatna vina pun,
na rijeci čamac, crn i vitak,
i sklonost
žena – i meni se čini,
da ja sam sretan kao bog!

Beskrajno srecan glas

Najzad, u uglu papira
Jos zelim da nacrtam koalu
Koja sedi u tami Viktorijanske Dzungle
Koja sedi na mirnoj grani
Zaneta
Ona nema doma
Nema u dalekom kraju ostavljeno srce
Ona ima puno puno
Bobicastih snova
I velike velike oci

Zelim
Mislim
Ali ne znam zasto
Nemam vostane pisaljke
Zasto nemam bar jedan obojeni trenutak
Imam samo sebe
Svoje ruke i rane
Imam samo jedan po jedan
Iscepane voljene bele papire
Poslacu ih da potraze leptire
Poslacu ih da se izgube iz danasnjice

Ja sam jedno dete
Jedno razmazeno dete majke iluzije.

Tvrdoglav sam.


Gu Cheng

Upućeno pjesniku TU FU

Na koncu konca, druže moj,
zašto sam ovdje prikovan?

Ne radim ništa, pogibam,
a nitko da mi pomogne.

Bez druga i obitelji
tu čamim, kao nikada.

Borovi škripe od zime
i danju i noću.

Pijem blistavo vino,
no pij ga cio dan,
ne može da te opije,
slabo je, druže moj.

Srce je puno tuge
i kao rijeka Ven
nezadrživo stremi
dolje, k tebi, na jug.

LI TAI PO

Pesnik misli na svoju dragu


Jos uvek kisi.Vetar ranjava
Cvece jasmina u mome vrtu
I lomi bozure,koji posipaju stene.
Otvaram prozor i kao da vidim
Talasanje devojackih kosa.
Zalostan sam i mislim na svoju dragu.
Plavo nebo,zeleno more i bele planine nas dele.
Ah,kad bi ove ptice mogle poneti
Mojoj dragoj list koji joj sada pisem.
Ah,kad bi potok mogao da joj ponese
Latice mojih bozura!Magnolije sjaje u noci.
Ne uzimam lutnju.Promatram mesec,
Koji mi nalikuje na golem magnolijin cvet.

LI - TAI - PO
698. - 763.

Svetkovina

Idem među cveće da se opijem. Nas je tri druga: ja, moja senka i nad nama srebrn Mesec.
Mesec ne zna da pije, a moja senka nikad ne ožedni. Kad pevam, Mesec me sluša; kad poigram, moja senka igra sa mnom.
Posle veselja gosti se razilaze.
Mi ne znamo tugu rastajanja. Kad se vraćam, mesec ide sa mnom, a senka moja me prati.




ČANG - VU - KIEN
1879.

Slike iz kojih se smeši moj sin

Njegova pesma

Pevuši da bi se uspavao. Nagnuta nad njime, majka ga ljuljuška.

EU-MU-HUA

XI-XII vek

More

More je neizmerno.
Mornari i ribari proizvode život na moru. Jedni se
gube, utopljeni, njihovi leševi se sahranjuju u špiljama
ogromnih kornjača i riba. A drugi love morske
životinje i odlaze, možda u zemlje, gde su ljudi goli, ili u
krajeve, gde ljudi imaju crne zube.

Dešava se, da se poneki vrati, ali mnoge vraćaju
jedino vetri u zavičaj.

Njih zadržavaju stvari, ili ljudi dotad neviđeni, a
znaju kako bi strašno dug bio put natrag.

Udiše se miris mora, hrani se ribom, živi sred
morskih bića, u magli.

U moru se nailazi na dragocene i nepoznate
predmete.

Ima ogromnih ostrva, morskih čudovišta, koja su
do pasa ljudi, bisera i svakovrsnih riba. Ostrva ta se
visoko izdižu iz valovite pučine. Tu se vide stene, u
kojima stanuju dusi; na koje sleću tice da izležu jaja,
odneguju svoje tiće i odlete među nebesa i vode.

Kada se Sunce, ili zvezde rađaju, nebesa su jasna, a
Mesec vedar. Dusi lutaju večno i njino je biće čisto.
U svetu ima toliko čudnovatog i neobičnog.

SVETLOST KRAGUJEVAC, 1972.

KINESKA POEZIJA - ČAROBNA NEPOZNANICA

Kina je, kao što se zna, jedna od najstarijih država koje su ikada postojale. Arheološke iskopine - natpisi na fragmentima kostiju za gatanje, na pancirima očuvanih lobanja, na bronzanim i keramičkim posudama i predmetima - svedoče o tome da je pre pet hiljada godina u slivu reke Hoangho postojala neolitska kultura, kao i da je za vreme carstva Čang (drugi milenijum pre naše ere), u Kini cvetala kultura bronzanog doba.

Kineski narod je znatno pre svih drugih dostigao visok stepen razvitka u oblasti materijalne kulture i državnog uređenja. Još u najstarija vremena u Kini su bili razvijeni zemljoradnja i zanatstvo, a mnogo ranije nego u Evropi u njoj su bili pronađeni barut i kompas, otkrivene tajne izrade hartije i štampanja knjiga. Pre i više nego u bilo kojoj drugoj zemlji, u Kini su se počeli pojavljivati veliki naučnici, mislioci, pronalazači, državnici, vojskovođe, stvaraoci u oblasti literature i umetnosti čiji je udeo u opštem svetskom naučnom i kulturnom nasleđu od najvećeg i, moglo bi se reći, od neprocenjivog značaja.

Na žalost, ne bi se moglo reći da je u svetu mnogo ljudi koji u dovoljnoj meri (ili bar u onoj meri u kojoj, recimo, znaju ponešto o njenoj isotriji), poznaju i kinesku književnost i umetnost, posebno poeziju. Time svakako u još manjoj meri može da se pohvali jugoslovenski čitalac. Iz najstarije i najplodnije svetske književnosti, kakva je kineska, njemu je u toku poslednjih pedeset godina bilo ponuđeno svega nekoliko

tankih pesničkih brošurica na osnovu kojih nije mogao da stekne ni približnu predstavu o lepotn i značaju ogromne kineske poetske riznice. Osim toga, to su najčešće bili veoma slobodni prevodi prevoda (uglavnom engleskih i francuskih), u stvari prepričavanja pojedinih pesama i pesnika, uz neizbežna (zbog takvog pristupa) skraćivanja i proizvoljnosti u tumačenju karakterističnih kineskih simbola, figura, jezičkih spregova, izraza pa i celih pesama, zbog čega su mnoge od njih (prevashodno krivicom prvog prevodioca), bile izvitoperavane do neprepoznavanja. Ni ovaj izbor iz klasične kineske pozije, iako je (čak i sa ovako okromnim posegom), dosad možda najobimniji u nas, a irevodi sadržani u njemu najbliži izvornim tekstovima (jer su došli preko ruskih prevoda najboljih svetskih poznavalaca kineske književnosti i kineskog jezika - sovjetskih akademika L. 3. Ejdlina, V. M. Aleksejeva, G. O. Monzelera, L. N. Menjšikova, M. I. Basmanova, R. G. Karline, I. E. Ciperoviča i drugih), nema ggretenziju da čitaoca uputi u sve i vaskolike kineske poetske epohe i pesničke plejade (kojih je, epoha, u Kini bilo više od desetine, a pesnika, računajući samo one zaista značajne, čak više hiljada!). Ali ako je, bar donekle, uspeo da odškrine teške dveri velelepnog pesničkog hrama drevne Kine, onda je i jedan ovakav, u svakom slučaju nedovoljan izbor, ipak postigao svoj osnovni cilj i namenu. Iz celog tuceta poetskih epoha Kine, kao što su: Han, Cing, Ming, Mandžu, Tang, Sung itd., - prevodilac se odlučio za dve poslednje koje su možda i najznačajnije (zbog toga se i nazivaju „zlatnim epohama"), s tim što je, radi uvida i u najstariju kinesku književnost, kao i zbog mogućnosti pronalaženja njenih tragova i uticaja u svim kasnijim epohama, pa i u dvema spomenutim, ovom izboru dodao i pesnika Cu Juanga, prvog velikog pesnika Kine i rodonačelnika kineske knji-ževnosti.

Izdanci lepe književnosti Kine vuku korene iz najdublje prošlosti. Zahvaljujući istraživanjima kine-skih istoričara literature, koji su stvorili izvan-redno značajne enciklopedije od kojih svaka broji po nekoliko hiljada tomova, moguć je tačan uvid u ži-vot i delo najstarijih kineskih pesnika, u tolikoj meri verodostojan i precizan da nam se ponekad učini da nas od njih ne dele milenijumi, već jedva koja desetina ili stotina godina. Tako je, na primer, u 18. veku sastavljena grandiozna enciklopedija u deset hiljada tomova pod nazivom Generalna bibliografija svih knjiga u sve četiri podele („Ciku cuangšu cungmu") - neverovatna po obimu i jedinstvena po tematici. Iz nje se, pored ostalog, crpu podaci i o drevnim pisanim spomenicpma meću kojnma posebno mesto zauznma čuvena Knjiga pesama („Ši king") koja, u stvari, predstavlja najstariji zbornik narodne poezije (nastao od 10. do 7. vka pre n. e.), u kome se sa začućujućom analitičkom i umegničkom snagom reulektuje ekonomski, nolitički i društveni život ondašnje Kine. Iz spomenute enciklopedije saznajemo i sve što nas interesuje o epohama Tang i Sung čiji su pesnici zastupljeni u ovom izboru.

Epohom dinastije Tang (618 - 907) obeležen je procvag feudalnog društva i označen kraj bratoubilačkim ra-tovima u Kini. Početkom 7. veka ujedinjena imperija dinastije Tang predstavljala je najveću državu toga vremena koja je bila u živim trgovačkim i diplomatskim odnosima sa Vizantijom, Indijom, Japanom, Per-sijom i mnogim drugim zemljama Istoka i Zapada. Pored procvata koji je doživljavala milionska presto-nica Čanang, nicali su i naglo rasli i drugi gradovi. Ekonomski uspon, veze s drugim zemljama, nezapamćeni procvat nauke i kulture, snažno su se odrazili i na razvoj umetničkog stvaralaštva. Tri stoleća postojanja imperije Tang obogatila su kinesku poeziju raskošnim buketima nevenućih orhideja (omiljeni cvet kineskih pesnika), tako da su tang ši (ši - stihovi) sve do danas ostali najomiljenije štivo miliona Kineza. To izuzetno burno vreme u istoriji jedne od najstarijih država i civilizacija dalo je (prema „Antologiji pes-ništva epohe Tang", sastavljenoj za vreme vladavine imperatora Kang Sija), više od 2300 velikih pesnika čijih 48900 poetskih dela, sakupljenih u 900 tomova, ne predstavljaju ni izbliza sve ono što je u Kini toga vremena bilo napisano! Iz tog, za naše daiašnje pojmove neshvatljivog i nemogućeg broja besmrtnika samo u oblasti poetske reči, u ovom izboru zastupljena je tek nekolicina najznačajnijih. To su: Li Taj Pe, Tu Fu, Meng Hao Žang, Vang Vej i Po Cuj.

Li Taj Pe (701 - 762), koga su njegovi savremenici. (zbog njegove nepopravljive slabosti prema vinu) nazivaju još i Nebeskim izgnanikom, svakako je jedan od najvećih majstora stiha svih vremena, ne samo u kineskoj, već i u svetskoj poeziji. Ovaj pesnik neiscrpne fantazije i duboke osećajnosti označava čitavu jednu epohu u epohi Tang, a i sledećih nekoliko stoleća imaće ogromnog uticaja na razvoj kineske poezije. Kao čovek posedovao je izuzetan temperament i moćnu individualnosg, gajio je i u svojim stihovima snažno is-poljavao neutaživu žudnju za životom, za gaženjem i prevazilaženjem granica svih mogućih etikecija i konvencionalnosti. Kao pesnik, svojom romantičnom hiperbolom, uslovnošću pa čak i fantastičnošću, ne samo da nije narušavao, već je još više isticao har-moničnost i suštinu svoje poetske misli i svog pogleda na svet.

Bio je veliki sin kineskog naroda i jedan od najnaprednijih ljudi svoga vremena, večito nemiran, bunto-van i nezadovoljan. Iako je živeo u epohi velike moći svoje domovine (koja se prostirgala od kineskih mora do granica Indije i Avganistana, od Anama do Kine-skog zida, od Mongolije do Koreje i Indokine), sanjao je o slobodi i o neograničenim mogućnostima stvaralaštva. Služio se živim jezikom i gšsao je u duhu narodnih pesama Juefu, stvaranih u čuvenoj Muzičkoj palati na tradicionalnim skupovima narodnih pesnika i pevača iz svih krajeva imperije. Nadahnjivao se kineskom prirodom, istorijom i običnim životom svojih sunarodnika. Pesma mu je neobično koncizna, jednostavna i zadnvljujuće iskrena, po čemu je uostalom i stekao svetsku slavu i u čemu je nenadmašni majstor kome bi se teško mogao naći sličan primer u celokupnoj svetskoj poeziji.

Kao sedamnaestogodišnji mladić, koji je za sobom već imao nekoliko godina aktivnog bavljenja poezijom i slavu jednog od najdarovitijih pesnika, napustio je dobro stojeću porodicu i nastanio se u planini Minšang (provincija Sečuang). Nije poznato čime je bilo izaz-vano ovo bekstvo iz bezbednog porodičnog doma, ali se može iretpostaviti da se radilo o nesvakidašnjoj opsesiji prirodom (koja je, uostalom, ostavila pečat na ceo njegov život i rad), kao i o interesovanju za budizam koji se u nje^mu pojavio kao reakcija na is-praznu doktrinu konfučijanstva. Ovo bekstvo u okrilje prirode učiniće da pejsažna lirika zauzme vrlo zna-čajno mesto u njegovoj poeziji. Napustivši posle nekoliko godina Sečuang, odaje se lutanjima da bi se kroz nekoliko godina opet za kratko vreme skrasio u gradu Anglu (provincija Hubej), gde se i oženio unukom bivšeg ministra Sjuj Ju Šija. Skitničenje ga je ipak više privlačilo od mirnog porodičnog života, tako da se opet, ostavivši ženu i decu, otisnuo u svet u kome će, lutajući, proživeti gotovo sve preostale go-dine do svoje s.mrti, družeći se s pesnicima i skit-nicama i upoznavajući iz neposredne blizine život naroda, njegovu zlu sudbinu, stradanja i nade … Prema sopstvenom priznanju, Li Taj Pe nije znao za stvaralačke muke i jade, pisao je lako i mnogo, ostavivši za sobom čitave tomove pesama. „Imam trideset godina, - pisao je jednom svom prijatelju, - i deljem stihove bez truda i napora, slobodno i neprekidno kao što neprekidno putem ispod mog prozora promiče potok taljiga i konjanika…" Pošto je glas o njegovoj sti-hotvoračkoj veštini obleteo celu zemlju i stigao čak do dvora, imperator Suang Sung mu je ponudio mesto dvorskog pesnika. Više iz radoznalosti i obešenjaštva Li Taj Pe prihvata ponudu, ali ubrzo, došavši u sukob sa uobraženim stihotvorcima koji su okružavali imperatora, napušta raskošni dvorski život, da Oi se ponovo odao nomadskom životu. Li Taj Pe nije bio samo Ngbeski izgnanik, već i jedan od Osam besmrtnih pijanica koje je njegov prijatelj Tu Fu opisao u istoimenoj šaljivoj i izvanredno duhovitoj poemi u kojoj se Li Taj Peu pripisuju i sledeće reči: „Ja sam sluga vašeg veličanstva, ali kada sam pijan - tada sam sluga božji…"

Postoji predanje o tome da Li Taj Pe nije umro od bolesti, već da se udavio u reci dok je, mamuran, pokušavao da uhvati mesec koji se u njoj odslikavao. U stvari, umro je u kući svog roćaka, činovnika Li Jang Binga, kod koga je proveo nekoliko poslednjih godina svog života i kome pripada zasluga što su mnoga pes-nikovi stihovi sačuvani do današnjih dana.

Po svom velikom daru i značaju, po novinama koje je uneo u kinesku poeziju i po uticaju koji je na nju imao u toku nekoliko stoleća posle svoje smrti, Tu Fu (712 - 770) stoji rame uz rame sa Li Taj Peom, svojim savremenikom i najboljim prijateljem. Život i rad Tu Fua spadaju u vreme postepene poli-tičke propasti imperije Tang koja je, osim svojom moći, u istoriji Kine i sveta ostala zabeležena i kao epoha neslućenog procvata poetske reči.

Raspadanje jedne od najmoćnijih imperija u istoriji, započeto ustankom čuvenog vojskovoće An Lu Šanga (755. godine), manifestovalo se razobličavanjem oštrih socijalnih protivurečnosti feudalnog društva i teških poroka vladajuće dinastije, kao i sve češćim i većim nemirima, bilo da su ih izazivali upadi poludivljih zavojevačkih plemena ili sam narod, već krajnje osiromašen i obes-pravljen. To burno vreme u kome se rešavala sudbina Kine, našlo je puni odraz u poeziji, borbi i mišljenju Tu Fua, velikog pesnika, vizionara i rodoljuba. Tu Fu se smatra nastavljačem najboljih tradicija kineske poezije i, više od toga, rodonačelnikom novih poetskih izraza i puteva kojima će kasnije poći i na njima graditi svoje pesničke vizije mnogi pesnici bez kojih se danas ne može ni zamisliti istorija kineske književnosti. Pokretan patriotskom svešću i osećanjem, kao i ubećenjem da je pesnik dužan da svoj dar stavi u službu naroda, on je u gotovo svaku svoju pesmu unosio dokaze o svojoj privrženosti narodnim ingeresima, o svom saosećanju sa njegovim bolom, o brizi za sudbinu svoje zemlje. I kad piše o naizgled beznačajnim stvarima (kao što su, na primer, noćna vejavica, jesenja oluja, sante leda na reci, mravlje jato i sl.), to nikada nisu samo puste deskripcije i retorika, već všpeznačne, alegorične i često jetke aluzije na račun vladavine mračnih sila, surovosti i tiranije, nepravde i neravnopravnosti. Naizgled smiren i raspevan, njegov stih je u suštini gnevan i gorak. A u veštini usaglašavanja ličnog sa opštim Tu Fu gotovo da nema sebi ravnog meću kineskim pesnicima svih epoha. Već u svojim ranim stihovima Tu Fu se ne samo Javno odrekao svog plemićkog porekla, već je svojoj klasi objavio i bespoštedni rat koji neće prestati da vodi sve do svoje smrti. Kasnije, kada je u Čanang, prestonicu nmperije Tang, upala moćna vojska nomadskih plemena, Tu Fu je bio svedok preobraćanja jednog od najlepših gradova Kine u ogromnu ruševinu. Te slike pogroma i razaranja prema kojima su se vladajući krugovi, zaštićeni mogućnošću otkupa, odnosili s neverovatnom ravnodušnošću, zauzele su značajno mesto u njegovoj socijalnoj poeziji.

Tu Fu je, isto kao i Li Taj Pe, bio jedan od najobra-zovanijih ljudi svoga doba. Osim poezijom, bavio se i muzikom i slikarstvom, što je njegovom jednostavnom i jezgrovitom stihu udahnulo specifičnu melodioznost i slikovitost. Njegov originalni poetski izraz neza-misliv je bez osobene i samo njemu svojstvene leksike i frazeologaje. U celokupnoj svetskoj poeziji teško da se može naći pesnik koji je sa tako malo reči umeo da izrazi tako mnogo misli, emocija i raspoloženja. Za poznavaoce svekolikih specifičnosti ki-neskog jezika Tu Fu je izuzetan i nenadmašan majstor reči: dok su drugim pesnicima bile potrebne stotine pa čak i hiljade hijeroglifa, Tu Fu je upotrebljavao samo nekoliko desetina! Time se i objašnjava njegova velika popularnost u narodu čije je poznavanje znakova, iz razumljivih razloga, bilo veoma ograničeno. Posle viševekovne vladavine akademskih i dvorsko-aristokratskih poetskih kanona, Tu Fu, Li Taj Pe i čitav niz njihovih sledbenika čine istorijski zaokret koji se neće odraziti samo na poeziju i samo na njihovo vreme, već i na ostale umetnosti i na celu sledeću epohu koju će obeležiti i dati joj ime vladavina dinastije Sung. Isprazna i visokoparna dvorska poezija biće na taj način zauvek zamenjena novim izrazima, formama i temama, jednim potpuno novim vićenjem i doživljajem sveta, njegovog problemskog i tematskog mnogoličja. Narodnost i realizam, doduše još uvek s primesama romantičarskog zanosa, glavna su obeležja tog novog poetskog zamaha koji je došao na smenu feudalnoj umetnosti.

Nema sumnje da je taj zaokret u shvatanju poezije i umetnosti uopšte, pogotovu kad se ima u vidu da je to tek početak 8. veka, značio ne samo veliku književnu, već i kulturno-istorijsku revoluciju u svetskim razmerama, ravnu najepohalnijim naučnim i geograf-skim otkrićima do kojih će doći tek nekoliko stotina godina kasnije.

Po Cuj (772 - 846), takoće jedan od besmrtnika epohe Tang, najveći deo svog pesništva posvetio je socijalnim temama i prema mnogim dokazima sa kojima raspolažemo, možemo čak tvrditi da je za vladavine dinastije Tang bio najpopularniji pesnik u širokim narodnič slojevima. O tome svedoči i predgovor poz-natog pesnika Juang Čena uz knjigu Po Cujovih pesama: „Punih dvadeset godina stihovi Po Cuja pisani su na zidovima državnih zgrada, budističkih hramova, poš-tanskih stanica; znali su ih napamet i javno govorili kneževi, žene, čobani, konjušari".

Shmatrao je da poezija treba da bude tumač i razobličitelj vremena, kao i verni odraz stvarnosti, da „stih za stihom treba da teče bez praznog zvuka, da svaka pesma treba da peva o narodnom stradanju". Svoja ubeđenja dosledno je sprovodio u delo i ona su naročito snažno došla do izražaja u pesmi Starac sa slomljenom rukom.

Tri veka vladavine dinastije Sung bila su ispunjena neprestanom borbom kineskog naroda s divljim pleme-nima Kidanaca, Čurčena i Mongola. Imperija Sung stvorena je 960. godine i znatno je napredovala u prvim decenijama svog postojanja. U zemlji su, kao i za dinastije Tang, nicali gradovi, razvijali se trgovina i zanatstvo, a kultura je bukvalno cvetala. U Nankingu je bila otvorena akademija umetnosti, izraćivao se prvoklasan porculan, nicale su štamparije, rasle kolekcije slika i biblioteke. Izgledalo je da su ponovo nastupila vremena moći i veličine kineske imperije, ali to ipak nije bilo tako. Jer, umesto da se napa-dačkim plemenima suprotstave snagom oružja, feudalci su to činili snagom novca: otkupljivali su se, plaća-jući za to visoki danak. Razume se, breme tih otkupa padalo je svom težinom na leća seljaka. Zemlja se pustošila. Rodoljubi koji su pozivali na oružanu borbu protiv stranih zavojevača, padali su u nemilost, pa čak bili podvrgavani i kažnjavanju. U Hangčou i danas postoji grob legendarnog nacionalnog heroja Jue Feja koga je velikodostojnik imperatorskog dvora Cing Guem lišio života zbog toga što je poveo borbu pro-tiv neprijatelja.

To nemirno vreme, puno tragičnih dogaćaja i sudbina, u velikoj meri odrazilo se u poeziji epohe Sung, da-jući joj strogost i tužnu uzvišenost. U Kini se ova poezija uporećuje sa jesenjom hrizantemom, divnim, ali tužnIhM "cvetom. Gorko životno iskustvo naučilo je sunske pesnike trezvenom gledanju na život, a kon-stantni nemir izazivan zavojevačkim najezdama učinio je njihovo stvaralaštvo izvanredno osećajnim. Mnogi pesnici tog vremena gšsali su stihove za muziku i na taj način sticali ogromnu poggularnost u narodu. Iako je ova poezija često bila insgšrisana knjiškom mudrošću, filozofskom i moralnom doktrinom, njena osnovna odlika ipak je bilo osećanje: pesnici su se štedro radovali proleću, lišću, cveću i suncu, tugovali za sumornih jesenjih dana, nostalgično meditirali o zauvek prnzhujaloj mladosti. Najčešće, to su izvanredno prefinjena i jedva ulovljiva raspoloženja, čas podstaknuta duboko intimnim doživljajem, čas izazvana konkretnim dogaćajima od istorijskog značaja. Najkarakterističniji predstavnici epohe Sung (a nju je, kao što rekosmo, karakterisao beskrajni niz tragičnih dogaćaja i sudbina, ali i sjaj slave, divni primeri odvažnosti i patriotizma), svakako su pesnici: Su Ši, Lu Ju, Sing Ci Ci, Oujang Sju, Čang Juj, Vang An Ši i Vang Ling.

Su Ši (1036 - 1101) je bio čovek višestruke daro-vitosti: osim poezije, pisao je i prozu, a bavio se još i slikarstvom i politikom. Živeo je u vreme velikih previranja unutar dinastije Sung. Iako je bio vaspitan u duhu ortodoksnog konfučijanstva, pa samim tim bio i predan vekovima osvešćivanom feudalnom režimu, on ipak nije bio zadovoljan postojećim po-retkom stvari. Zbog svog glasnog protesta, kao i zbog iluzije da se poroci feudalnog društva mogu isko-reniti vraćanjem na drevna moralna načela, proživeo je teške godine mučenja, hapšenja i izgnanstva. Zbog toga, njegovi u osnovi konzervativni politički pogle-di, nisu imali gotovo nikakvog uticaja na njegovo objektivno poimanje narodne nevolje, na njegovu želju da tu nevolju učini snošljivijom. Su Ši nije mogao da se pomiri sa zlom koje ga je okruživalo, ali nije znao ni puteve koji bi vodili ka izbavljenju. U tome je bila pesnikova tragedija, tu su ležali razlozi nje-govih idejnih protivrečnosti i moralne patnje, otuda i njegova politička poezija nasićena gnevom i mržnjom prema zlu, poezija u čijim je svečanim odajama jasno odzvanjao ropac narodnog stradanja.

Iako je proživeo težak život, Su Ši nije bio pe-simist: poezija mu je obojena toplim humorom i pošalicom koji često ustupaju mesto ironiji i satiričnom podsmehu. Ietina, bilo je trenutaka kada je pesnik želeo da se vrati prirodi i da u njoj živi životom pustinjaka, ali i te njegove povremene depresije treba shvatiti kao svojevrsnu formu protesta, kao „bekstvo od svetske sujete". „Ja životu nisam okretao leća, - rekao je jednom Su Ši, - već je on sam mene kaž-njavao."

Su Ši je raširio tematske okvire poezije, obogatio je poetsko stvaralaštvo novim sadržajima i, za raz-liku od većine sunskih pesnika, ignorisao je zavis-nost poezije od muzičke forme. Osim toga, kao niko u njegovo vreme, on je shvatao umetničku vrednost i značaj poezije. Njegov aktivni romantizam hmanifestovao se i u njegovoj ljubavi crema životu i prema svemu što je u njemu lepo. „Su Ši je stremio ka lepoti i ma kakve se teme dotakao u svojoj pesmi, on joj je uvek darivao i poneki izuzetno lep i prefinjen stih", - primetio je istaknuti savremeni kineski kritičar Čeng Jao u svojim Zapisima o prekrasnim cvetovima sunske poezije.

Lirika Su Šija svedoči o pesniku visokog nadahnuća, o istinskom majstoru stiha. Njegov jezik se odlikuje jednostavnošću i blagom prozaizacijom koja nije knjiški umrtvljena, već puna soka i živahnosti.

Lu Ju (1125 - 1210), jedan iz plejade najkrupnijih ki-neskih pesnika, celoga života maštao je o tome da Kinu ponovo vidi slobodnu, ujedinjenu i moćnu. Taj svoj san zaveštao je i svojim sinovima u svom čuvenom Amanetu. Lu Ju je odrastao u kulturnoj porodici, od malih nogu bio je okružen knjigama i ljudima iz književnog sveta. Njegov otac posedovao je jednu od najbogatijih biblioteka toga doba, a ded mu je bio jedan od najvatrenijih pristalica ideja Vang An Šija, pesnika i reformatora. Pesnikova porodica, spasavajući se od upada nomadskih zavojevača, seljakala se s kraja na kraj zemlje, šgo je svakako imalo velikog uticaja na formiranje Lu Juove ličnosti. Stoga nije nikakvo čudo što je pesnik već u dvadesetoj godini žudeo za tim da, „uzjahavši konja, tuče besnog varvara, a sjahavši, da piše knjige o ratničkoj veštini". Mećutim, Lu Jua je čekao „običan" život činovnika: svaće s na-čelstvom, premeštanja u udaljene krajeve zemlje, ogroman stvaralački rad, slava i - beda. Ipak, i pored stalnih nemira i potucanja, pesnika nikada nije napuštala želja da služi domovini, da se sa oružjem u rukama bori protiv okupatora. Vlastodršci, mećutim, nisu imali razumevanja za pesnikova patriotska osećanja, za njegovu brigu o sudbini zemlJe. Uopšte, za Lu Jua su interesi domovine iznad svega, za nju je on spreman da se odrekne svog ličnog mira, sreće pa i života.

U toku svog dugog života, Lu Ju je napisao ogroman broj pesama: sačuvano ih je više od deset hiljada, a bar jednoj polovini od tog broja izgubio se svaki. trag! Tematski, njegovo stvaralaštvo je veoma raznovrsno. U svojim stihovima razobličavao je velmože i njihovu iezainteresovanost za sudbinu Kine, veličao je generale koji su izražavali spremnost za borbu, slavia je znanje i rad, heroje i pesnike prošlosti. Uoči smrti Lu Ju je u jednoj pesmi priznao da se pesničkoj veštini učio na stihovima Li Taj Pea i Tu Fua. U njegovim ranim pesmama prisutna je težnja ka lepoti, dok je u zrelijim godinama kao svoj osnovni estetski kriterijum isticao impozantnost i uzvišenost stiha. Poe-ziju je veoma visoko cenio, ističući da pesnik mora da bude u čvrstoj vezi sa životom. Po njegovom mišljenju, uspeh u poeziji zavisi od bogatstva životnih utisaka sa kojima pesnik raspolaže. Svojim sinovima je govorio: „Ako želite da se bavite poezijom, vaša stremljenja moraju da budu izvan nje".

Sing Ci Ci (1140 - 1207) je ušao u istoriju kineske poezije kao nenadmašni majstor tako zvanog ci-žanra koji je bio u tesnoj vezi sa muzikom (karakterom melodije određivane su osobenosti forme: broj hijeroglifa u stihu, broj stihova, ritam itd.). Njegove najbolje pesme napisane su u tom žanru.

Kao i Lu Ju, i Sing Ci Ci je celog života maštao o slobodnoj Kini i povratku njene nekadašnje moći. Ali on nije samo maštao - on se i borio s oružjem u ru-kama, aktivno učestvujući u herojskoj partizanskoj borbi u neprijateljskom zaleću. O hrabrosti ovog pes-nika postoje čitave legende. Čujmo jednu od njih. Kada mu je bilo dvadeset i dve godine, sakupio je odred od dve hiljade ljudi i stupio u narodnu ar.miju koja se borila protiv porobljavača Kine. Njen komandant bio je poznati rodoljub Gen Cing. Ali u armiji se pojavio izdajnik po imenu Čang An Go koji ubija Gen Cinga i prelazi na stranu Čurčena. Kad je to čuo, Sing Ci Ci se stavlja na čelo pedesetorice odabranih konjanika, upada meću Čurčene (koji su brojali nekoliko desetina hiljada ljudi), zarobljava Čang An Goa, sggrovodn ga u dvor imperatora i tamo ga lično ubija. (Ovaj dogaćaj Sing Ci Ci je ogšsao u pesmi „Sećam se vremena što davno minu", koja se nalazi u ovom izboru, pa njegovoj autentičnosti svakako treba verovati).

Ratniku n pesniku, heroju i romantičaru Sing Ci Ciju bio je svojstven poetski patos Su Šija. Ali Sing Ci Ci je živeo u drugom vremenu. Ono je od njega tra-žilo da trezvenije gleda na život, da se prema njemu odnosi dublje i ozbiljnije. Zbog toga se i njegova poezija odlikuje većom dubinom, prožeta je gorčinom i surovošću. On je često zamišljen nad prolaznošću i nepostojanošću svega što ga okružuje. Poput Su Šija (i ne samo njega, jer su i mnoga drugi sunski pesnici imali slične preokupacije), i on pomišlja na bekstvo u okrilje prirode, što dalje od „svetske sujete". Sing Ci Ci je umeo da mašta i da se bori, ali su se kroz njegovu dušu često provlačila i tužna raspoloženja. Tugom su natopljene mnoge njegove pesme. Život je pesnika prisilio da „čašu žuči ispije do dna", tužna i turobna gtota sve češće se oglagaava u njegovom stvaralaštvu. Mećutim, Sing Ge Gi je napisao i veliki broj čisto lirskih pesagia, uglavnom posvećenih prirodi. Njegova ljubav prema svetu i svemu „što postoji uokrug" (pesma „Posvećeno čapljama", u nzboru), nema granica. Ali romantika s hiperbolizacijom (slična anoj koju srećemo kod Li Taj Pea), u poeziji Sing Ci Cija prožeta je čistim realizmom kada je u pitanju pesnikova zaokupljenost ratničkim ili seoskim temama.

Lepa i sgroga, zamišljena i tužna bila je muza sunskih česnika. Večna mladost naroda činila ju je ponekad naivnom, a njegovo neiscrpno iskustvo - mudrom. Takva je ona ostala i do natttih dana.

Završićemo ovaj predgovor rečju o pesniku koji se nalazi na početku ove knjige, koji je, reklo bi se, „zalutao" među tanske i sunske pesnike, ali kome je ipak mesto meću njima. Svakako ne po vremenu u kome je živeo i stvarao, već po svom neomeđenom trajanju u vremenu.

U red pesnika koji su za kineski narod uvek bili i još uvek su pojam genijalnosti i besmrtnosti, svakako spada Cu Juang (340 - 278. g. pre n. e.). Jedan od naj-boljih poznavalaca njegovog dela, savremeni kineski pisac Go Mo Žo, piše u svojoj knjizi Umetnost i misao Cu Juanga: „Zasluga Cu Juanga je, pre svega, u tome što je izvršio revoluciju u istoriji pismenosti i literature. Njegov doprinos poetskoj riznici je neiz-merljiv. Nadgradio je narodno stvaralaštvo, preobrazio ga u novu literaturu koja harmonizira sa samim životom, zamenivši literaturu aristokratije, pisanu mrtvim jezikom, živom poetskom umetnošću". Slično Danteovoj Božanstvenoj komediji, ggunoj političke borbe, vatre i strasti, slično Šeksggirovim tra-gedijama u kojima dolaze do izražaja suštinske protivurečnosti epohe Preporoda, dela Cu Juanga, a pre svih njegova poema Lisao (kao uostalom i pesme: „Pi-tanja nebu", „Prizivanje duše", „Žalim za prošlim danima" i dr.), poseduju snagu istorijske verodostojnosti i organske povezanosti sa vremenom u kome su nastala. Poema Lisao, u kojoj pesnik izražava ljubav prema domovini, kao i teške slutnje o sudbini svoga naroda, predstavlja zaista genijalnu refleksiju isto-rijskih dogaćaja epOhe Zavaćenih carstava. Na fonu lične tragedije i intimnih preživljavanja pesnika koji svoje poslednje dane dokrajčuje u potpunoj usamljenosti, ovaploćena je gorka, ali istovremeno i beskrajno nežna ljubav prema domovini istinskog narodnog tribuna i rodoljuba.

Cu Juang je prvi veliki pesnik Kine, rodonačelnik njene poezije i literature. Stvorio je svoj poetski žanr, poznat pod imenom ci (strofe) ili saoti (slobodan stil). Njegovom pojavom završen je jedan veliki proces: tradicija usmenog pevanja, dok se istovremeno raća literatura koja prvi put ima svog izrazitog, individualnog autora.

Cu Juang je proživeo buran i tragičan život. Poreklom iz viših aristokratskih krugova, bio je carski velikodostojnik, uzimao je učešće u sastavljanju dr-žavnih zakona, vršio je znatan uticaj na spoljnu politiku Čuskog carstva. Ali, naslutivši opasnost koja je njegovoj domovini pretila od strane moćne armije carstva Cing, uporno je zahtevao promenu unutrašnje politike, pledirajući i za savez s drutim carstvima u cilju uzajamne bezbednosti. Mećutim, vlastodržac carstva Ču, okružen pesnikovim neprijateljnjma, nije po-kazao razumevanje za Cu Juangove predloge i apele, pa je pesnik pao u nemilost i sve do svoje smrti živeo u teškom izgnanstvu.

U poeziji Kine svih vremena nije bilo nijednog pesnika koji u većoj ili manjoj meri nije pisao pod uticajem Cu Juanga, a može se reći da su taj uticaj pretrpele i čitave kineske kulturne epohe, od najstarijih vremena pa sve do naših dana.

Milan NIKOLIĆ

Tu Fu
SLIKA SOKOAA
Sa bele svile
Podižu se studen i vetar -
Tako je taj soko
Veštom rukom naslikan.
Nakostrešio se,
Pogleda tmurna, divlja,
Krila podigao
Gotov da jurne za pticom.
Uzvikneš li,
Čini ti se - poleteće,
Probudiće se
Njegova duša ratnička,
Baciće se
U boj na ptičje jato,
Krvlju i perjem
Pokriće ravnu stepu.

JESENjEG DANA SENAM SE AI TAJ PEA
O, Li Pe! Lepotu,
Savršenstvo i boju
Tvojih stihova i slobodnu
Misao tvoju
Spreman sam da uporedim
Sa divnim Juj Vinom,
A i Bao Čaou sličan si
Svojim pesničkim činom.
Dok ja u prestonici gledam
Ulice pune cveća,
Ti na jugu tugu tuguješ,
Sam i nesrećan.
Da li ćemo opet kao nekad
Uz bokal vina moći
0 poeziji da razgovaramo
Neke tihe noći?

STIHOVI 0 TOME KAKO JE JESENjI VETAR SRUŠIO KROV OD ŠEVARA SA MOJE KOLIBE
Jesenji vetar duva
Sve jači i ljući,
Svoje razbojničke
Poslove svršavajući:
Sa moje kolibe,
Trščane i male,
Četiri sloja ševara
Srušio je kao od šale.
Čak preko reke
Odlete deo krova
I tamo se rasprši
Kao da je od snova.
Drugi deo, ponet vetrom,
Kao krilata rana,
Ostade na drveću,
Između grana.
Ostalo pade na prud
Kao topla kišica
I ceo krov nesta
Kao dim, kao ptica.
Dečaci iz okoline,
U svojoj dečjoj zloći,
Podsmevahu se mom bolu
I mojoj nemoći.
Poput lopova oni,
Usred dana bela,
Ostatak krova odvukoše
Daleko od sela,
Nekuda u polje,
U tamni šums1si gaj,
I njihovoj dečjoj igri
To beše kraj.
Snemogao, više se
Ne nadam ničeJL
I prestah na male
Rušioce da vičem.
Osloniv se na štap
Starački, srcem propet,
Pored prozora svog
Stojim opet.
Utiša se vetar
Iznad pustog dola
I oblaci postadoše
Crni kao smola.
Uvlačim se pod ćebe
Kao pod komad streje,
Ali kako ono
Starca da zgreje
Kad pohabao ga je
Već odavno znoj
I u nemirnom snu
Sinčić moj?
A kiša iz daleka
Stiže i studen bljuje,
U mlazevima
Krevet mi zapljuskuje,
Ispredajući ih
Kao niti konopljane
I ne misleći ove noći
Da prestane.
Ionako već slomljen
Životom i nerodicom,
Kako ću ovu noć,
Punu bolnih rana,
Pokisao da probdijem
Do sutrašnjeg dana?
O, kad bih mogao
Takav sagraditi dom
Pod čijim bi čvrstim
I velikim krovom
Bilo milion svetlih
Soba kao milion vila
Za siromahe o koje se
Sudbina ogrešila!
Vetra i kiše da se
Ne boji sirotinja,
Jer bio bi stamen
I visok kao planina.
I kad bih takvo zdanje
Još za života
Mogao videti na javi
Iza svoga plota,
Ne bih žalio da ostanem
I bez svoje izbe hude,
Pa čak i da me nema, -
Samo da tako bude!

STIHOVI U SEDAM STOTINA REČI O TOME ŠTA MI JE BILO NA DUŠI KAD SAM IZ PRESTONICE POLAZIO U FINSJANG
U Dulingu,
U bespssličarskoj odeći,
Iako već ostareo,
Uma sam još odveć kratkog
Kad sam mogao
Učiniti greh najveći:
Da se sa Ci i Se
Ja, pesnik, uporećujem.
Ne, jednostavno,
U dvoru nisam poželjan
I treba što pre
Bez gunćanja da otputujem.
Kad umrem, shvatiće da sam
O prostom narodu bar
Do kraja svoga puta
Mislio s ljubavlju,
I lutajući putevima zemnim,
Svog srca neutasli žar
Predavao sam narodu
Svom dušom, suprotno od vas,
Gospodo, za koju je moja
Ćud smešna i glupa.
Ipak, sred bučnog pira
Čuje se moj glas!
Nije da neću da odem
Daleko od žagora ogavnog
I da živim ne znajući
Za tugu i brige, -
Ali od gospodara,
Nalik na Šunga slavnog,
Rastati se nisam mogao,
Veran svom običaju.
Ne smem da tvrdim
Da danas baš nema
Spoeobnih ljudi
Da našom zemljom upravljaju;
Ali kao što k suncu stremi
Suncokret sličan satu,
Tako sam i ja stremio
Da veran sluga budem.
Često tako razmišljam
O vrednom mravljem jatu
Koje se skriva
U tišini svojih jama.
A ja sam, naprotiv, žudeo
Da se kao pravi muškarac
Na okeai otisnem
I predam daljinama,
Daleko od milosti
Surovih velmoža.
Za to jedino i vredi
Živeti na svetu.
Neka me zaborav pokrije
I u rane mi se pretvori koža,
Ali ulizicama, eto,
Sličan ne mogu biti.
Ojuj Ju i Eao Fu
Nisu tako patili, -
Stidim se,
Ali se ne mogu izmeniti.
Vino i tuga skoro je sve
Što mi je preostalo,
Ponekad i pesmom pokušavam
Da ugušim moru.
Sada Je već zima
I lišće je opalo,
Bregove bi da odnesu
Vetrovi surovi i moćni.
Nebo se namrgodilo
I preti vejavicom
Dok posrćem i padam
Kroz ovaj pakao noćni.
Prsti mi se ukočili,
Noge iznemogle još za dana,
I pojas mi se razvezao
Kao za inat,
Ali do zore ću se valjda
Dovući do Lišanga,
šl Gde gospodar piruje
I gde svirka gruva.
Lepršaju se zastave
Kao u prestonici,
A na prevojima planina
Garda stražu čuva.
Vrela para se diže
Nad Jaočijem
I bljesak oružja s visa
Pogled zaslepljuje.
Ovde gospodar gostima
Priređuje prijem,
I opet čujem muziku
Što razleže se poljem.
Ljudi u ogrtačima
I s kićankama dugim
Ovde se mogu kupati
I pirovati do mile volje.
Ali svila što u dvoru
Sjaj i ukras je česti,
Plod je ženske nesanice
I prstiju mnogih,
I bičevanja muškaraca
Do krvi i besvesti,
Posle čega su se dažbine
Obrele u ovoj kući …
I ako je gospodar
Naš milostivi,
Tu sjajnu svilu
Velikodostojnicima darujući,
Hteo da mu vlast
Poštena i pravedna bude,
Nije li on poklone svoje
U vetar bacio?
Da, ovde je činovnika mnogo,
A prave rodoljube i ljude
Nigde srcu da naćeš,
Kao da je zemlja ova tuća.
I čuo sam još da jela,
Ukusna i mnogobrojna,
Doneta iz Belog dvora,
Ovde jedu iz zlatnog posuđa.
I u prestonoj dvorani
Tri nebeske vile,
Naga pleća ogrnuvši
Prozirnim muslinom,
Uz zvuke flauta
Što po krvi mile,
S gostima provode
Vesele noći i dane.
I začinjenom supom
Iz kamiljeg kopita
Dostojanstvene starce
Ovde okrepljuju i hrane,
Vino i meso mirišu
Kraj ljubavnih uzglavlja,
Dok na drumu kosti
Razvlače se mrtvačke.
Od rsakoši i pira
Do tuge i bespravlja
Korak je jedan i od njega
Težeg prekora nema! . ..
Dvokolicu na sever okrećem
Ka rekama Cing i Vej,
Jer čini mi se da nepogoda
Još veća se sprema.
A na rekama led
Gomila se uz grmljavinu
I ceo vndik liči na grad
Razoren zemljotresom.
Možda s planine Kuntung
On stremi u daljinu
Da Nebeski Stub
S treskom odrubi?
Ploveći most još je tu
I čitav je, srećom,
Samo grede nepouzdano
Škripe kao gladni zubi,
I putnici, kroz nepogodu,
Svi sa istim snom
O kolibi i svojim bližnjim,
Žure da ga preću.
Odavno već nema
Moje porodice sa mnom.
Razdvojili su nas
Sneg i udes kleti.
Moram se s porodicom
Sastati što pre …
I najzad ću, evo, svoje drage
Ponovo videti! I izmeriti ga
Ja nikad neću moći!
Stižem kući, a tamo –
Ridanje i strašan nespokoj:
Od gladi umro je
Sinčić moj!
I da li da ja, otac,
Skrivam očaj svoj,
Kad i dobri susedi
Oplakuju moju sudbinu?
I da li da ja, otac,
Ne zaridam od bola
Zato što je glad
Uzela život mome sinu
Baš kad su u polju
Plodovi zrili,
A moja ostava i tada
Bila je prazna?
Celog života nisu me
Porezom dužili,
Ni za vojnički pohod
Poziva udostojili.
I ako je tako
Moj put čemeran,
Kako li je tek patio
Prost narod moj?
Kad o njemu mislim
Beskrajno mu veran,
I o vojnicima palim.
Za tuđe slatke noći, -
Granice nema mom
Žestokom bolu


Tu Fu

Šen Ten Čein
DUŽ GRANICE
I
Kao što vetar koji ne prestaje,
stvara nanose peska,
noću dugi krici selica što lete
donose tužne misli.
Mi smo na odmorištu,
i sada ispijamo krčage zamašćenoga čaja,
da posle zalaska gledamo mesec
kako izlazi povrh Li Ling Taia.
II
Tu, blizu izvora rečice Ce Le
jedni su vežbali stroj,
dok u Dolini Divokoza barjaci
vodiše već druge u boj.
I tada nadođe oluja peščana
te svuda nastade mrak,
a posle vetra napada sneg dubok,
da mnogi više ne nađoše puta
za vojnički logor.
III
Tako upoznasmo tu kletu
daljinu pešačeć' do Hamia u Sinkjangu,
do Kančoua u zapadnom Kansuu,
možda još tužniji zbog krika selica
koje najavljuju mraznu zimu.
A kada doznasmo da izvor Žute reke
leži daleko, tamo za pustinjom,
naših dve stotine hiljada vojnika
okrenuše glave prema kraju rodnom.
IV
Pred nama su velike pustinje
i dugi planinski lanci,
to jedva da su krajevi za ljude,
čak su bolji oni gde se konji hordi
još nisu napasli.
To je kraj gde život ne znači mnogo,
te sada suze krvave ronimo,
pevajući tužno baladu drevnu,
svi pod mesečinom - misleći na dom.

Tao Kai
STARI VRH KOPLjA
Kod grada Čang-Ana seljaci orali
i na svetlo dana ralom izrovali
šiljak starog koplja.
Na njemu pismo suviše staro
da bi se išta pročitalo.
Žalosno što šiljak nije sjajan
kao ostali primerci ratni,
što su k'o same zvezde sjajni.
Ali ja o tim stvarima glupim
i ne znam mnogo,
al' ovaj sa hladnim bojama
svojim čini da mislim o ratnoj gorčini.
U davnoj prošlosti jedni ubijahu
narod jedne zemlje,
a onda i sami behu ubijani u drugo –
krvavo vreme.
I tako dinastije jedna drugoj
behu uvek na smeni,
i samo zalasci na Zidu velikom
ostaše nepromenjeni.
Ja stavljam ruku na šiljak
ovog koplja i pitam zašto?
Zašto su svi pravili
od ovog dobrog metala,
strašne i mrske stvari?
Zašto ne izliše zvona i cimbale
il' kakve posude lepe?
Zašto su samo kovali
to mrsko oružje?

Liu Či
RAZGOVOR
Taj vojnik i žena njegova
behu u razgovoru,
i on joj na kraju reče:
Ja ne znam kada ću poginuti,
ako me utešit' želiš na svetu onom,
odgoji lepo sina mog.

Van Ši Čen
MRTVI
Ima li na svetu nešto strašnije
recite ljudi da li?
Četiri stotine hiljada vojnika
jednog dana su pali.
Stojte!
Kada bi se kosti na hrpu skupile,
one bi visoko brdo napravile
kao snegovi Taj Hang Šana.
A krv prolivena dovoljna bi bila,
da bi se i reka od nje zamutila.
Po ravnicama ležahu mnogi
i utrobe im kidahu gavrani,
da nikad ne napuste to strašno mesto
gde su od sitosti spavali pijani.
I danas ovo mesto duhovi obilaze -
pričaju seljaci o nesreći drevnoj
pokazujući svakom oružje staro,
koje je vreme ovde naslagalo.
Ima i drugih mesta gde se
duhovi mrtvih još nisu razišli…
Mnogo je bojišta takvih!
Zar niste čuli o Hsin-An-u
gde se mrklom noći,
senke dve stotine hiljada kreću
unesrećene?
Al' od jedne vlade
do druge dalje,
rat još uvek traje.

Kao Ši
TUŽBALICA JEDNE UDOVICE
Onda na proleće sanjah
loše snove o njemu,
koji se obretoše
u strašnu istinu.
I stiže pismo od starešine
koji mi javljaše da je pao,
i da se odeća njegova
još uvek čuva tamo.
Kad bih do Vuveja* puteve znala
na tom severu dalekom,
išla bih da tražim njegove kosti,
da ih prenesem u pusti dom.
Ali kad ne znam, ja mogu samo
pozvati njegov odlutali duh,
čineći obrede tu, na ovom mestu
gde se oprostismo poslednji put.

Kao Ši
DA BUDE BOLJE
Sada razmišljam o ratu ovom,
u pozadini već vojsku kupe,
ljude od zemlje odvajaju,
u gladnu pustinju šalju.
Prošle smo godine ratovali tamo
kod Fej Hua, a ove godine maršujemo
u pravcu Jun Čunga.
I onda od te zauzete zemlje
koliko ima za oranje vredne?
I šta smo postigli tim ubijanjem?

Sung Čiu Čua
VOJNI OBAVEZNIK
Dangubi on po ceo dan u hladu vrbovog stabla,
bos i gologlav.
Jutrom on pije u selu jednom,
pa opet s večeri nastavi piti u selu drugom.
Al' nenadno ga grabe i vode vlasti mesnoj,
guraju na konja slepog,
i s njime odmah –
u metež polja bojnog.

Ho Čing
STARI KONj
Učesnik on je u bojeva sto,
sada već snage istrošene,
duh njegov veliki sveden je na tišinu,
i kosti bolne i glavu pokunjenu.
Al' još uvek misli, i sada
o pohodima onim velikim;
o svim godinama izvidničkog kasa
drumovima praznim, prašnjavim,
kroz prašinu, vetar, bez žurbe,
oprezno duž kula graničnih.
I priči sada je kraj,
svirala je slomljena.
I frkće on - dobro se priseća
hrapavih glasova ponosnih vojnika
koji pevahu sa njegovih leđa.

Hsin Juan
POSLE RATA
Vojske su otišle, narod se vraća,
cveće će ponovo procvetati,
kada se snegovi otope.
Preko pustih polja leže travke svele,
al' ipak dobro je ponovo videti dim
iz naših domova ubogih.
Zatim, iznenada sa svih strana
glasovi stižu, seljaci ćute,
činovnici će uskoro doći
da carski porez kupe.

Čang Ču
TRAGOM RATA
Pre petnaest godina na levoj obali
reke Huai, stajaše Jangčau
grad poznat po svojoj lepoti.
Sada su samo uspomene,
svirke i pesme.
Kad dođe prokleti rat,
oganj je svuda plamteo,
od lepog Jangčau grada
ostade samo pepeo.
Sada od svojih rođenih ja
vesti nemam,
da kažu ko je živ,
ko mrtav sada.
Oh, kada će sve ovo prestati?
Da mi je da se vratim u divni
Jangčau grad, da pustim suze
nek teku niz
mutnu Jangce reku.

Čen Ju Ju
NOĆNA STRAŽA
Mi usidrismo brodove u Hua Jungu,
dok preko reke širi se sjaj
mesečne noći.
A sada u trećoj smeni
posmatram svice iznad grobova,
gledam u nebo na Kumovu slamu
koja iza sebe nepoznato krije.
I prisećam se: ovde to beše,
gde je Cao Cao, car minulog Veja,
uklešten bio.
Sada je tu veličanstvo brda
i reka kao spomen jedan.
I mislim tako o usponu, o padu,
i na kraju vidim da je uzaludno
da i ja bednik brinem se o tome,
da svet bolji bude.
Al' ipak šta da radim
sa svim tim ratovima?
Do jasnog odgovora ne mogu doći
iako mi je kosa već odavno seda.

Oujang Sju 1007 1072
PEVAM O LEPOTICI MING FEJ
Ne živi tućinac u udobnoj kući,
Na konju mu proće život ceo,
O zverinju samo razmišlja lakomo,
Sve druge poslove on je prezreo.
Slatki izvori, miomirisne trave!
Celog života po svetu se skita:
Čas ptica prhne, čas zver jurne,
I uvek ih stigne strela ubojita.
Njemu, osvajaču, dali su za ženu
Lepu Ming, hansku naložnicu.
U njeno nefritsko lice vetar silni
Baca hladan pesak kao vejavicu.
I nigde lepotica da sretne
Pod nomadskim čadorom Kineza brata.
Sedi na konju i peva o prošlosti
I smisao te pesme žica je od zlata.
Peva o prošlosti …
Dotakne strune
I klizi po harfi malom rukom.
I surovi nomad, čuvši tužnu pesmu,
Uzdahne i zamisli se, ma i s mukom.
Na kraju sveta, ureknut sudbom,
Istopi se prekrasni nefrit,
Ali harfu, njenu usamljenu harfu,
Vratiše u zavičaj kao štit.
U rukama drugarica ona sada
Isto kao nekad glasno snuje,
Ali tužne strune u rukama tuđim
Još tužnije nego nekad bruje.
Zgodne igračice u odaju pohrliše,
Ustitra po zidovima čudna sen,
Plešu one, plešu zaneto
I telo im neće spokoja ni tren.
One ne znaju za put u tućinu
I za peska oblake žute.
Otkud im u glasu nemir i zebnja?
Otkud tuga i oči zabriiute?

PONOVO PEVAM O LEPOTICI MING FEJ
Živela je ona u dvoru
Poput zatvorenice,
Sin neba
Nije upoznao njeno lice,
Činovnički poslata je
Njegova žena
U daleki kraj –
Voći Sunu plemena.
Nema u Podnebesniku
Lepote više. O, gospodaru,
Usamljen si i potišten!
Umetnika si kaznio,
Ali vajda kakva
Kad retko se nađe
Lepotica takva?
A uši čuju njen glas,
I oči vide njen stas.
Na hiljadu lija ne sustiže je,
Nit' patnja ozeblo srce greje …
„Predati je!" - glasila je
Tvoja naredba čudna,
Pa čemu sada
Ta vajkanja uzaludna?
Ide Ming Fej
Uplakana i bosa
I padaju po cveću
Njene suze kao rosa.
Tamo je vetar zao
Od svanuća pa do mraka.
U čiji je dom odneo
Predvodnik divljaka?
Kakva nesreća, kakva nesreća!
Zar da najlepšu naložnicu
Ljube nomadi bludni?
Nije vetar ovog proleća
Zbog rastanka kriv.
Čemu sad uzdasi uzaludni?

Čang Juj oko 1010
ŽENAMA KOJE TKAJU SVILU
Poćoh juče u grad Da gledam narod
I vratih se kući Beskrajno uzbuđen i zao
Zato što se svilom Ne kiti onaj
Ko je svilene bube S mukom uzgajao.

Vang An Ši 1021 1086
NAUČNIKU CEJU
U Kini življaše veliki mudrac,
Lojang ga je domovini poklonio.
Gde se pravda kroji i gde je laž,
Znao je još dečačić dok je bio.
Ma o čemu se povela reč,
Bio je retko pošten u sućenju,
A kad je verovao - tada zauvek
Veru nije gubio u svom stremljenju.
On je umro. Ali kad bi nešto
Uskrsnuo i opet oči otvorio,
Ko bi ga od živih u zemlji
Svojim učiteljem oslovio?
Da, danas u Istočnom moru
Pre bi da ga progutaju talasi,
Nego da suze nad sudbinom lije
I uzalud svoj ogrtač kvasi.

PROHUJAŠE DANI ŠEST DINASTIJA
Penjem se na visoku obalu, stojim
I gledam u dalj lica nevesela . ..
Osetih studen i lako protrnuh:
Jesen je, izgleda, već počela.
Kao pojas od svile beli se reka
Prozračna i široka.
Skoro će i zima.
Vrhovi planina presvučeni su tirkizom
I crvenim sunčevim zracima.
Sunce već zalazi. Bacivši vesla,
Idem kući brzim koracima.
A zapadni vetar duva mi u leća,
On je skinuo natnis sa mehane.
Ovde - šareni čun pored obale,
Tamo - oblak zaseo meć' grane.
Čaplje su se već digle iz ševara
I zvezde se u vodi već ljeskaju po malo.
Preneti sve to na platno?
Teško da bi toliko lepote stalo.
I evo, sedim u besedki u vrtu
I sećam se prohujale sujete,
Uzdišem tiho o minuloj sramoti,
Srca gnevna i željna osvete.
Favoriti domovini odvajkada
Donose samo nemaštinu i izdaju,
Svetinje tgrošlosti skrnave,
A njena stidna dela veličaju.
Davno prohujaše dani šest dinastija,
Odoše rečnom maticom kao sene,
Ali mirisna trava još uvek stoji
Svetlucajući iz magle ledene,
Još se čuje škripa dvokolice
I pesma koju pevaju mlade pevačice.

Vang Ling 1032 1059
SUŠA
Vetar dahnu i namah umuče,
Istopi se u suvom, vrelom hodu.
Sunce još više raširi krila
Na užarenom nebosvodu.
Čini se: presušiće reke i mora,
Sve će planuti, nestati u tmuši.
Da li će nebo dozvoliti žezi
Da i Mlečni put osuši?
Mnogosnežni visoki Kunlung,
Rashladi naš usplamteli kraj!
Baci svoj hlad na omorinu,
Večno zamrznuti Finglaj!
Ako svevišnji ne pošalje
Kišu ili bar oluju kletu,
Kako će ljudi, dobri ljudi,
Živeti na ovome svetu?

RAZGOVOR SA SKAKAVCIMA U SNU
Ova priča odnosi se
Na sam početak Či Heove vladavine.
Nije mi poznato odakle su
Skakavci doleteli te godine,
Ali pamtim kako jednog jutra potamni
Horizont i sunce se sakri od očiju
Kao iza tamnog lanenog platna.
Prašina pocepa nebo i dan plamni
Istogš se, sa neba nesta kugla zlatna …
Do večeri hiljade cina zemlje
Pojede gladna horda krvogšja,
Plast za plastom je zaposedala
Kao oblak od hiljadu čija,
Halapljivo gutaše koru s drveća,
Mlade trske bambusa, hmelja cvetove plave,
Nestajahu u ustima skakavaca
I koreni nežni žitarica i trave.
Za mesec dana izleže stotine dece
Svaka ženka sorte ove
I ljudi se bojaše
Da će ta telašca kao pljusak
Zasuti sve pokrajine naše.
Ali strah nije bio zbog trave
I zbog žitarica gustih i žutih, -
Činilo se da će u more,
U besne talase zemlja potonuti.
Oni što ne umreše, što gladovahu,
Bojali su se smrti sred pene,
Jer tamo su svemoćnog drakona
Oštre čeljusti razjapljene . ..
Plaču seljaci
Nutljivo nebo proklinjući,
Krvlju i suzama
Zemljinu koru umivajući …
Nije mi poznato da li je nebo
U sjajnoj presjajnoj svojoj plaveti,
Tamo daleko, u visini,
Čulo naroda molbe i zov sveti.
Tugom velikom i ja
Bejah ispunjei tada
I kroz jecaje i suze dadoh reč
Da ću takve stihove da napišem
U kojima ću tu. napast razobličiti,
Reših stotinama metli
Skakavce da zbrišem!
I tek što kletvu izustih,
Horizont potamni, sunce zađe,
Deset hiljada ćavola natkrili
Predeo pust i ojaćen,
I srce uputih k vladaru neba
I ono nestade u nebesima kao pluta,
A iste noći pročitah pesmu
O zemaljskom zlu tri hiljade puta.
Dozivao sam ga, dozivao,
A vladar je ćutao, ćutao.
Nisam mogao više.
Tad usnih snom dubokim
I u snu mi se skakavci javiše …
Pojaviše se hiljadama hiljada
I gledasmo se oči u oči, ja protiv svih:
Behu jadnog izgleda, stegnutih ustašca,
Njuškica ružnih, nikakvih.
Čujem: ljutito cvrče i pište
Prilazeći mi sve bliže s desna i s leva
I ljudskim glasom odjednom
Taj odvratni hor gromko zapeva.
I ovako me pitaše:
„Ti li si taj pesnik nerazuman i brzopleg
Koji o skakavcima sačini
Uvredljiv i nepristojan kuplet?
Zašto nas opanjka i osramoti tako,
Ti jedan - nas sve?
Ljudi imaju svoj ljudski svet,
Imamo ga i mi, skakavci, zar ne?"
U srcu osećah gnev,
Ali i veliki strah i zor,
Kao da mi se jezik zaglavio
U izbijen čvor.
Kako su se skakavci samo usudili
Protiv čoveka da zbore?
Svet ljudski zar da oni
Razobličavaju i kore?
„Znam da imate mnogo
I rodova i plemena,
Samo moja zamisao beše
Već odavno odrećena.
Ja sam samo molio
Da mi gospodar visšta
Podari ruke koje šmaju moć
Da sve menjaju kao ruke Cuj Lina.
Na istoku i na jugu
Nakidaću bambus i bor,
Grane u tvrdi bokor sakupiću,
S groznom metlom sateraću vaš zbor
Meću stene morske i tamo izgaziti
I na tamno dno otpraviti u isti mah,
Da od svih skakavaca ostane
Samo trulež i prah!
Čujem: mome ljudskom
Sličan je jezik vaš.
Zato odgovorite:
Pesma moja govori li istinu ili laž
Složno i gorko uzdahnuvši,
Odgovoriše skakavci kao jedan:
„Izrekao si s ogorčenjem
0 nama mnogo uvreda.
Ali sada ti čuj
Odgovor skakavaca,
Samo se ne razgnevljuj
I ne viči neumesno …
Iako smo ovako mali,
Iako ste nam ime
Vi nelepo dali,
Naša srca, kao i vaša, biju.
Znamo za običaj drevni, oprobani:
Dokle god se gosti pod krovom viju
Domaćin je dužan
Da ih napoji i nahrani.
Čaše donosi za goste sluga,
Donosi vino i čaj,
Domaćin mora goste razgaliti
I ne dopustiti da se dosaćuju siti
- Takav je običaj
Ili, možda, nije? -
Ti nam, deder, objasni,
Tačan odgovor nam daj!"
Odgovorih:
„Pa šta, to je tako, skakavče!
Taj običaj, istina, postoji u narodu.
Sluga gosta ljubazno u kuću poziva
I jede gost i dugo preživa,
Veseli se uz dobro vino
Sve dok ne zaboravi hleb i vodu …"
„E, ako je tako, -
Skakavci će opet, -
Zar da se stidimo što i mi
Moramo jesti kao i ostali svet?
Ako nas ukoriš da proždrljivi smo
(Što je tačno - priznajemo pošteno),
To po vašim ljudskim zakonima,
Dozvolićeš, nije pravedno, već besmisleno
U vašem svetu ljudi se dele
(Kako je poznato čak i nama),
Na preuzvišene i proste,
A od toga gde ćeš većeg srama!
Svemoćni činovnik-prevarant
Na oko je dobar i u pravdi tačan,
A dobri filosof-mudrac,
Reklo bi se, strog i nepristupačan.
Šila i igala
Puna su usta onih koji globe,
Svim i svačim
Ispunjene su njihove utrobe.
Izgovore reč -
Odjednom bogat si ili ojaćen,
Osmehnu se -
Kažnjen si ili nagraćen!
U stanju su da popiju
Sva mora na svetu,
Šakom da pokriju
Rastojanje od hiljadu lija,
Kožu da ti oderu kao psetu
Ako nisi u dosluhu s vlašću.
Moćnik ti krv naiskap ispija
Zalivajući je mesom i mašću!
U spavaonici okružen si
Flautistima, gospodine,
U haremu miluju te i maze
Prekrasne konkubine,
Jedno telo živi na piću i jelu
Dovoljnom za hiljadu porodica,
U jednom jedinom ždrelu
Nestaju ostave s brdima namirnica,
Sin ti velmoža postaje
Bez truda i zasluge,
U blještavu odeću odevene su
Čak i tvoje ponizne sluge,
Mnogo je pasa u tvom dvoršntu,
I razne živine, i ptica,
I trkačkih konja,
I šareiih dvokolica …
Mnogo je u vašem svetu
Neradnika, gospodine.
Na tućoj žive grbači
Monasi, vevačice i konkubine,
Velmože i vojnici,
Dvorske budale i zabavljači.
Njima su nepoznati i bik i dudov list,
Ne znaju šta je to kuli*,
Plug nikad držali nisu
Niti su motiku gšpnuli.
Savest ih u ratničke pohode ne zove
Da svoje reči pokažu na delu,
A u kannji i tobolcu
Svejedno drže i koplje i strelu.
Čim otvore usta - već su puna,
Žderu i kad su siti,
Tušta i tma ambara ne može
Njihovu glad utoliti.
Odevaju se samo u brokat i svilu,
Iako u kući ne drže vretena! …
U visokom hramu - raskalašan pir:
Piće, bela riba i mnogo belih žena,
Zidovi od sjajne jašme
Zaslepljuju oči kao tela metresa,
Mnogo raskošnih dvorana
I tavanica sa izlazom u nebesa!
A dom siromaha ne deli se na sobe,
Siromah ima jednu odaju
U kojoj otac i sin spavaju nauznak
Na jednom tvrdom ležaju.
Glad i zima - to je njihov svet,
A od uzdaha teških i briga bremena
Na milovanje retko pomišljaju
Nesrećni muž i žena …
Za prezrene, kao i za gospodu,
Jedan isti je predak,
A koliko vekova već ljudi proždiru ljude?
Eto kakav je vaš poredak!
Što pirinač ne jede onaj ko ga seje
I što hleb svoj za druge peče,
Nisu krivi skakavci, Već ti, čoveče!
Rod naš, iako voli da pojede,
Jede samo onde gde hrane je na pretek
I gde ima ponajmanje bede.
Ako je glad u Ciju -
Potražiće hleb u Jueu,
Ako je glad u Uu -
Otpraviću se u knjaževstvo Ču.
Nanevši štetu, spasavam se bekstvom
Po beskrajnoj plaveti,
Ali teško je spasti se onom
Kome čovek smrću preti!
Uzalud si me stihom razobličavao,
Podvrgao kletvi i zloj volji,
Jer po čemu si ti, čoveče,
Od mene, skakavca, bolji?"

Su Ši 1036 1101
PLIVAM PO MORU DVADESETOG DANA, ŠESTOG MESECA
Pomakao se na nebu Mlečni put,
Bliži se već peta straža ove noći,
Silna provala oblaka i besni vetar
Takoće su na izmaku svojih moći.
Sija mesec, razbežali se oblaci …
Čime su se okitile zemlje naše?
To nebesko prostranstvo svetli
I talasi morski zasijaše …
I učini mi se: tu odmah, Konfučije
U bambusovom čamcu ljuljaška se.
Melodiju San Juanga slušam
Dok u peni brčka se morsko prase.
Spreman sam da umrem devet puta
Na pustom jugu, u dan siv,
Ali u ovom očaravajućem kraju
Mnogo je lepše skitati se živ.

PROLEĆNO VEČE
Za trenutak prolećne večeri
Dao bih zlatne planine:
Mesec svojom senkom crta šare,
Trava i cveće još veća čuda čine.
Tu flautu, taj nežni glas,
Zveket reza neće ugušiti,
Samo dosadno je noću u ljuljašci
Za prolećne večeri sam biti.
BEGONIJE
Nad krovom dvorca Čunhuang
Istočni vetar mami zoru,
Čistog mirisa pun je vazduh,
Praćaka se mesec u prozoru.
Bojim se da su moje begonije
Duboko zaspale noći ove,
Pa crveni fenjer palim,
Iz najslaćeg sna ih zovem.

JADIKOVANjE SELjANKE IZ UČŽUNGA
Kad bi što pre jesen stigla,
Hladnim vetrom duvajući!
Kad bi što pre pirinač sazreo,
Jer skapaću gladujući.
A kad jesen najzad stiže
I vreme žetve s njom,
Potoci hladne kiše sa nebesa
Sručiše se na moj dom.
Srpove je pokrila rća,
A grabulje plesan.
Ni suza nemam više,
Oči su mi - suša i nesan.
Zar mogu gledati mirno
Na polje crno, poplavljeno?
Klasje prispelo leži,
Blatom ojaćeno.
A kiša lije, a kiša lije
K'o crne misli iz moje glave.
Ceo mesec spavala sam u leji,
Pod krovom od trave.
Pirinač sam obrala, povezala,
Ali šta od toga imam:
Groševe u rukama, samo groševe
Od svega što prodah trgovcima.
Cena tgrinča kao za ljuske,
A porezi pritisli nas.
Bika prodaš, porez platiš,
A onda crkneš kao pas.
Ne uzimaju porez u zrnu,
Već u novcu, bez trunke srama.
Pa evo, bika sam prodala,
A šta će sada biti s nama?
Huana i Guna pun je dvor*,
Ali za jecaj moj nemaju sluha.
Nije li zato bolje da postanem
Nevesta rečnoga duha?*

SENAM SE MELODIJE ŠAO
Sa sedam desetleća na grbači,
Sa srpom za pojasom i sedom glavom,
Sramota je, ali ja u goru idem
Da glad utolim travom.
Kad čujem melodiju šao* ja bih
I slano meso zaboravio u supi,
Samo u trećem mesecu, avaj,
Čak ni so ne može da se kupi.

Gu Cheng

COVEK JEDNE GENERACIJE

Crna noc mi je dala crne oci
Njima trazim svetlost


April, 1979.


OSECANJE


Nebo je sivo
Put je siv
Kuca je siva
Kisa je siva


Kroz ovo samrtno sivilo
Prosla su dva deteta
Jedno jarkocrveno
Jedno svetlozeleno


Jul, 1980.

IZBEGAVANJE


Preko ostrog kamenja
Isao sam
Ka morskoj obali


"Reci,
Razumem sve jezike sveta"


More mi se nasmejalo
I pokazalo mi
Pticu koja pliva
Ribu koja leti
Pescanu obalu koja peva


O onim vecnim pitanjima
Nije izustilo ni reci


Gu Cheng

PRINCEZIN GROB


One kazu Hladno


Kako izgleda hladno
Ne znam


One na puteljku zavicaja
Ispred majcinog groba
Spustile cvece
Cvece spustile


Petnaest godina
Drvece izgleda tako veliko, tako veliko

Gu Cheng

SEPTEMBAR


Prokrcio sam put do planine
Da ti naberem voce i dam
Ubrao sam ga Sa onog sasusenog drveta
Pre sto godina Plodovi veselih boja
Dao sam ti ih, dete moje

G.C.