Kineska poezija

Tvoja kosa


Pruzena do zemlje     Pruzena
Podigao si glavu
I toplo mi se osmehnuo

G.C.

JA SAM JEDNO RAZMAZENO DETE


Mozda
Me je mama razmazila
Tvrdoglav sam


Zelim
Da svakog trena
Budem lep kao one raznobojne vostane pisaljke
Zelim
Da na voljenom belom papiru
Nacrtam trapavu slobodu
Da nacrtam oci koje nikad
Nece prolivati suze
Jedno nebo
Jedan deo nebeskog perja i lisce
Svetlozelenu jabuku


Zelim da nacrtam jutro
Da nacrtam osmeh koji moze videti rosa
Da nacrtam ljubav svake mladosti
Ljubav bez patnje
Da nacrtam voljenu
Iz maste
Ona nije videla tamne oblake
Njene oci su boje neba
Ona me vecno gleda
Vecno, gleda
Da nikad ne obori glavu


Zelim da nacrtam daleki predeo
Da nacrtam cist vidik i talas
Da nacrtam puno puno srecnih reka
Da nacrtam brezuljak ... ...


Puno izniklih prozirnih dlacica
Da ih nateram da se sto blize oslone jedna na drugu
Da ih nateram na ljubav
Da ih sve nateram na nemo pristajanje
Da svako tiho prolecno nicanje
Postane rodjendan malenog cveta


I jos mislim da nacrtam buducnost
Ja je nisam video, nije ni moguce
Ali znam da je lepa
Nacrtacu njen jesenji kaput
Nacrtacu nekoliko upaljenih sveca i lisce javora
Nacrtacu puno srca koja su iz ljubavi
Prema njoj umrla
Nacrtacu vencanje
Nacrtacu jedan rano probudjeni praznik
I na njega cu da nalepim celofanske papire od bombona
I slike severnih bajki


Ja sam jedno tvrdoglavo dete
Zelim da izvrljam sve nesrece
Zelim da veliku zemlju
Svu iscrtam prozorima
Da sve oci navikle na tamu
Naviknem na svetlost
Zelim da nacrtam vetar
Da nacrtam najvisi planinski greben
Da nacrtam zudnju istocnog naroda
Da nacrtam more ...  ...


Beskrajno srecan glas


Najzad, u uglu papira
Jos zelim da nacrtam koalu
Koja sedi u tami Viktorijanske Dzungle
Koja sedi na mirnoj grani
Zaneta
Ona nema doma
Nema u dalekom kraju ostavljeno srce
Ona ima puno puno
Bobicastih snova
I velike velike oci


Zelim
Mislim
Ali ne znam zasto
Nemam vostane pisaljke
Zasto nemam bar jedan obojeni trenutak
Imam samo sebe
Svoje ruke i rane
Imam samo jedan po jedan
Iscepane voljene bele papire
Poslacu ih da potraze leptire
Poslacu ih da se izgube iz danasnjice


Ja sam jedno dete
Jedno razmazeno dete majke iluzije
Tvrdoglav sam

G.C.

JA I TI


CEKANJE


Svet je pokisao
Zvezde sjajem plase ljude


Skupio sam kisobran
Skupio sam oblak kisnih kapi
Vreme se okrenulo do ponoci
Podupire pete boga


Jos te nema
Jos te cekam ... ...


G.C.

STARO DRVO


Staro drvo
Prastaro
U noci crno plasi ljude


Uplasilo nas je
Tako smo prisni, tako pripijeni
Nije mu po volji


"Poznajem ti baku
Reci cu te dedi
Aha!"


Cutimo
Slusamo
Kao dobra deca


G.C.

NOCNI POVRATAK


Zemlja je mracna i tiha
Proteze se samo red ulicnih svetiljki


Senke drveca naklonjene i turobne
Prekrile puteljak pored ulice


Srce mi cas toplo cas hladno
Moja zudnja nestalna kao duh


IZBEGAVANJE


Ne zelis da sadis cvece
Kazes:
"Necu da ga gledam
kako lagano vene"
Da
Bas zato sto izbegavas svrsetak
Izbeci ces i svaki pocetak


POVRATAK KUCI


Vidim tvoje ruke
Koje od sunca kriju oci
Vidim tvoju kosu
Pokrivenu malom kapom
Vidim senku tvojih dlanova
Smejes se
San
Ne poznajes me
Eoni nas razdvajaju


Napustio sam te
Plasim te se
Ljubavi moja
Od stakla
Plasim te se
Na stepenicama si mi pruzio ruke
I rekao: Pan
Hoces li da te povedem kuci


Dok spavas
Vidim ti suzu
U ruci stiskas beli cvet
Tukao sam te
Rekao si da je to nestasni tata uradio
Rekao si: Tata me voli
Ti sve znas


San
Ne znas koliko mislim na tebe
Okean nas deli
Njegova voda grli tvoje ostrvce
Na njemu ima drveca
Ima bakinih i tvojih igracaka
Koliko ceznem da te zagrlim
U ovim tamnim nocima


San
Hocu samo ovo da ti kazem
San, volim te
Ovo je samo za tebe
Niko nije cuo
Ljubim te, San
Hocu da se vratim kuci
Povedi me


Tako si mali
A znas
Da cu se vratiti
Da te vidim,
Da te stisnem u narucje
San, ti si Suncev zrak
I ja sam zrak Sunca


3. 9. 1993.

GU CHENG je rodjen 1956. godine u Pekingu.

Za vreme Kulturne revolucije, 1969. godine, u okviru programa prevaspitavanja, sa ocem odlazi u severoistocni deo Kine, na farmu svinja. Tu uci da slika i pise poeziju.

Prve radove objavljuje 1978. godine. Bio je clan grupe pesnika i intelektualaca koji su pokrenuli, u ono vreme avangardni, casopis "Danas". Od 1987. godine aktivno ucestvuje na brojnim pesnickim manifestacijama sirom sveta.

Na poziv prijatelja, 1988. godine, odlazi na Novi Zeland. Tu, na jednom ostrvskom imanju zapocinje novi zivot, baveci se zemljoradnjom, slikarstvom i knjizevnim stvaralastvom. Godine koje slede, na profesionalnom planu, donose mu puno uspeha. Drzi predavanja u Americi, Nemackoj, Engleskoj, Spaniji, Holandiji, Rumuniji, itd. Objavljuje nove zbirke poezije i filosofski esej Skica za filosofiju prirode.

8. 10. 1993. godine, ubivsi prvo suprugu pa sebe, tragicno zavrsava svoj zivot.

Bei Dao

SVE

Sve je sudbina
Sve je maglicasti oblak
Sve je nezavrseni pocetak
Sve je prolazno trazenje
Sva sreca je bez osmeha
Sva patnja je bez tragova suza
Sav govor je puko ponavljanje
Svako vidjenje je prvi susret
Sva ljubav je u srcu
Sve sto je proslo sacuvano je u snu
Svaka nada ima objasnjenje
Svaka vera jecaj
Svaka erupcija trenutak mira
Svaka smrt dugotrajni eho


HAJDE IDEMO


Hajde idemo
Opalo lisce oduvano u duboku dolinu
Pesma nema kome da se vrati


Hajde idemo
Meseceva svetlost rasuta po ledu
Izlila se iz korita reke


Hajde idemo
Oci zagledane u isti komad neba
Srce udara po tamnom bubnju


Hajde idemo
Nismo izgubili pamcenje
Idemo da potrazimo jezero zivota


Hajde idemo
Putem, ah, putem
Svuda se njisu crveni makovi


IZ BELEZNICE O GRADU SUNCA


ZIVOT


I Sunce se gore diglo


LJUBAV


Tisina. Divlja guska preletela
Pustu Devicansku zemlju
Staro drvo se izvrnulo, krc
Promice slano-gorka kisa


DETE


Od slike svih okeana
Napravilo Belog zdrala
DEVOJKA


Treperenje duge
Sakuplja sarena pera ptica u letu


MLADOST


Crveni talas
Potopio usamljeno veslo


UMETNOST


Milioni blestavih Sunaca
Prelamaju se u komadicima polomljenog ogledala


NAROD


Mesec se pocepao u svetlucava zrna zita
I razvejao se po nebu i zemlji


RAD


Ruke, obgrlile Zemlju


SUDBINA


Dete nehajno udara po ogradi
Ograda nehajno odzvanja u noci


VERA


Ovce prekrile travom obraslu zemlju
Pastir na fruli svira monotonu, kratku melodiju


MIR


Na mestu gde je umro car
Ona stara puska proklijala, olistala
I postala invalidski stap


DOMOVINA


Odlivena u bronzani stit
Naslonjena na zacrnjeni pregradni zid muzeja


ZIVOT


Mreza


ZRELE SU POMORANDZE


Zrele su pomorandze
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandze


Dopusti mi da udjem u tvoje srce
Noseci pregrst ljubavi


Zrele su pomorandze
Na korama orosene kapima vode


Dopusti mi da udjem u tvoje srce
Sa dve oporo slane suze


Zrele su pomorandze
Zilice im obavile svaku krisku ploda


Dopusti mi da udjem u tvoje srce
Da se vratim u svoj rastureni san


Zrele su pomorandze
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandze


ZALUTAO


Sledeci curlikanje golubova
Trazim te
Visoke sume su prekrile nebeski svod
Puteljkom
Zalutali maslacak
Odveo me je do pepeljasto-plavog jezera
U ljuljuskanju lika koji se odslikava u vodi
Pronasao sam te
Neizmerno duboko oko

BEI DAO je rodjen 1949. godine u Pekingu. Dugo je radio kao obican radnik. Od 1970. godine pocinje da objavljuje poeziju. Sa grupom prijatelja, 1978. godine, osniva casopis "Danas". Pored poezije pise i prozu. Jedan je od najzanimljivijih pesnika srednje generacije.

Lu Ju 1125 1210
HOĆU ČITAM KNjIGU O VOJNIM POHODIMA
Izvečeri, pesnikova je uteha
Usamljenog fenjera plamen žut.
O ratnim pohodima čitam knjigu,
Crnom planinom ogrnut,
A mašta moja poput ptice
Leti po belome svetu.
Nije li bolje da kosti svoje
U boju domovini dadem,
Nego da u porodičnom miru
Bogu puste dane kradem?
Usamljen, mogu li pokazati
Žar i odvažnost ratnu?
Da li da u život pretvorim
Svoju nameru blagodatnu?
A gladne guske gaču nam
S jezera porobljenih već odavno,
I tužno, tužno je u srcu,
I vreme prolazi neslavno.
Uzimam ogledalo u ruke
I misao bolna me ošinu -
Zar će zauvek moje lice
Da sačuva mladost i svežinu?

NA PRAZNIK ČUNJANG*
Belim injem okovana šuma
Obasjana je zracima kosim,
Njihanje ovih žutih cvetova
Neće odneti moju tugu, osim
Ako čašu žuči iskapim do dna
Kraj visoke kule Sijao,
Jer sam danas divni Čunjang
Na obali usamljen dočekao.

PIŠEM UZ VINO OSAMNAESTE NONI, TRENEG MESECA
Još pretprošle godine kraj
Istočnog mora Belu ribu sam kušao,
I sedi talas dizao se kao planina,
Moćan i zapenušao.
A ujesen prošle godine u Južnim brdima
Lovio sam tigrove, ne hajući,
I u kožuhu belom od mekog snega
Bez žurbe vraćao se kući …
A ove godine već svi mi se smeju –
Ostareh i telo mi posustalo,
Brada mi je bela, a koža crna,
I stid me da uzmem ogledalo,
I samo napivši se vina od hmelja
Raniju bodrost ću steći,
Skinuću šešir i dobrim ljudima
Ovako ću reći:
Pošao bih protiv Čurčena,
Jer prepuknuće mi srce i damari,
U polju, u vihoru ratnom, opet
Zavitlao bih svoj mač stari!
Ali nikog nema, krčma se ispraznila
I sveća dogoreva na prozoru,
Gledam napolje: samo kišica i vetar
Sa mnom dočekuju zoru …

ČITAM STIHOVE TAO JUANG MINA
Sačinjavajući svoje stihove,
Tebe proslavljam, Juang Mine!
Šteta, meni nije sućeno da dosegnem
Tvog pevanja lepote i dubine!
U selo svoje ja sam se sam
Kasno noću vraćao prtinom
I kao što si i ti činio,
I ja sam u samoći pio vino,
Posle kiše u polje sam izlazio,
Tebe, pesniče, podražavajući,
I noću ribu sam lovio,
Samo o jednom tajno tugujući:
Što drugi Tao Juang Min
Već hiljadu godina se ne rodi, -
I tako, kad tebe još nema pa nema,
Ovaj put kuda mene vodi?

AMANET SINOVIMA
Umirući, ja ne zažalio bih
Za čarima života i taštine,
Već za tim što razjedinjeno je
Devet okruga* moje domovine.
Al' verujem: vojska će se dići na sever,
Zemlje Čunjuanga obasjaće sloboda.
Ne zaborazite da mi to kažete
Kraj groba, posle pobedonosnog pohoda.

Sing Ci Ci 1140 1207
POSVEBENO DEVOJCI KOJA JE SLUŽILA GOSTE NA BANKETU KOD JANG CI VENA

Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od roćenja,
I s njom nežan je samo vetar
Iza svilene zavese obešene o venjak.
Sasvim, sasvim još devojčica –
Petnaest joj je godina od roćenja.
Kako se radujem: nije je primetio
Niko u kom još plamte htenja.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Jedva vas primećuje, a i kad prnjmeti
Lišce joj oblije sen rumenila.
Čuo sam: vrlo je bojažljiva i brzo
Svlada je zbunjenost, pa je tek mila.
Na vama samo u magnovenju
Sklopi pogleda svog vrela krila.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je u pratnji drugarica
Odšetala podalje od kuće.
Sinoć rano, kad se nad prudom
Zgusnuše senke umiruće,
Ona je ličila na slab cvetić,
Na tužnu vrbu meću prućem.
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje,
Kad vino naliva čini se
Sad proliće ga, al' - nalila je!
Ona još tako nevešto
Gostima ugošćenje podaje.
Cvet što joj treperi u kosi
Uznemirenost njenu odaje.

NA JEZERU DAJHU GRADIM SEBI NOVI DOM
Naljutio sam ždralove i majmune poplašio,
Pojavivši se u ovim šumama punim divljači.
Već sam i nekoliko stazica utabao,
Ali sa selidbom još odugovlačim.
Zašto bežim u visinu, za oblake?
Šta u planinskoj tražim gzabiti?
Neposrnuli duh vodio me celoga života
I za mene nije nesreća nepoznat biti.
A činovnici što mi se smeju - neka!
Vreme mi je za odmor. Nemam drugih želja.
Slobodan život pretpostavljam slavi.
Ali zašto ja o miru sred trave i hmelja
U duši gajim dragu i svetu maštu?
Hoću u vodi da gledam sjajnu igru zraka
I čun što se svađa s vihorom olujnim,
Hoću da čujem nad glavom lepet gusaka
Preplašenih korakom il' zvonkom tetivom.
Na istočnom brežuljku sagradiću skoro
Svojom rukom lepu kolibicu:
Da rečica bude pod samim prozorom,
Da s praga mogu udicu da bacim …
Ali najpre treba vrbe zasaditi,
Ogradu podići od bambusovog pruća,
Ali ne visoku da mogao bih osmotriti
I šljive zapaljene ružičastim plamom.
Nema ništa lepše od jesenjih hrizantema,
A s proleća isplešću venac od orhideja…
Ali to kasnije! Šta ako se zalud epremam?
Šta ako mi imperator plan zabrani?
I tako, u nedoumici, prolaze mi dani.

POSVEĆENO ČAPLjAMA*
Ja i čaplja sami u šikari,
Nad plavim potokom.
Dođi k meni - zovem je -
Da pretresemo neke stvari!
Znam: tebe k potoku ne vuče
Samo umilni vode poj,
Već - zašto kriti? -
I živahni riba roj.
Ja ti želim dobro.
Neka i tvoj
K njima bude isti dug,
Neka s nama u radosti živi
Sve što postoji uokrug.
Vidiš, tamo u daljini,
Za četvrti deo od sata,
Na pustom ostrvcetu
Ugledaćeš prostranstvo blata.
Leti tamo gde posvuda
Debeli brčkaju se crvi,
Gde mnogo i druge gamadi
Na sve strane vrvi.
Leti, utoli svoju glad,
Ali mi se iz vida ne gubi.
Kad se vratiš poznaću te
Po tvojoj lepoj ćubi.

SEĆAM SE VREMENA ŠTO DAVNO MINU
(Imao sam gosta koji je vatreno govorio o hrabrosti i slavi.
Setio sam se dogaćaja iz svoje mladosti i napisao sam ove stihove)
Nekada sam pod zastavom u boj hodio
I za sobom bez straha pukove vodio…
Uznemirivši starosti tužne spokoj,
Setih se jednog dana prošlosti daleke*:
Bljeska pancira i hatova u oklopu,
I noćnog juriša s četom preko reke.
Evo, probismo se u jazbinu vražju
I njihov srebrni tobolac* zarobismo,
A ujutro na severnjake poput grada
Ljute cinpugu* strele obrušismo .. .
I setiv se tog što davno minu,
Uzdišem: zalud sam se na sve to osvrn'o,
Prolećni vetar svejedno neće moći
Moje sede vlasi da prefarba u crno.
Delo sam napisao u deset hiljada reči
O tome kako hunskom doskočiti carstvu.
Ali kakva vajda! Sad bih ga trampio
Za dobru knjigu o povrtarstvu.

HETERA
Njoj nije mesto ovde,
U gomili pevačica,
Ona se može uporediti samo
Sa ženom čestita lica.
Njene haljine su skromne,
Izgled krotak i u zagrljaju,
Usne jedva obojene -
Porok ne odaju, -
Na mejhua* u cvatu
Neodoljivo liči.
Od lani ona se
Mnogo izmenila
U ćutanju i u priči,
Kao da nije ona ista,
Kao da ista (nije
Ni pažnja njena prema meni!
Ja ću skoro k'o i prije
Zorom krenuti na put…
Zabavljajući se s drugim,
Mene neka se seća
Bar u noćima dugim!
NAPOMENE

Cuj Aing - volšebni vitez moćnih ruku, zapovelnik reka.
Kuli - nadničari, nosači, amali, pripadnici jedne od najnižih i najsiromašnijih kasta, veoma žilavi i izdržljivi.
Huana i Guna pun je dvor - Pesnik ima u vidu mudre velikodostojnike Huana Baa i Gun Suja koji su živeli za vreme dinastije Hang. Ustima seljanke on hoće da kaže da je na dvoru bilo mnogo sposobnih upravljača, ali da narod od toga nije imao mnogo vajde.
… da postanem /Nevesta rečnoga duha - Da se bacim u reku, da se utogpš.
Kad čujem melodiju Šao - Šao je naziv drevne melodije stvorene, po predanju, za vreme vladaviie legendarnog imperatora Šunga. Konfučije je toliko bio očaran njenom lepotom da je na duže vreme zaboravio ukus mesa. Pesnik koristi ovu legendu da bi ismejao činovnike koji su odredili visoku cenu soli.
Čunjang - praznik koji se praznovao devetog dana devetog meseca po Mesečevom kalendaru.
Devet okruga - po predanju, legendarni imperator Juj, osnivač dinastije Sja, osušio je teritoriju Kine posle velike poplave i podelio je na devet okruga. Zato se Kina ponekad, u prošlosti, nazivala i Zemljom devet okruta.
„Posvećeno čapljama" - Pesma ima alegoričan smisao. Razgovarajući sa čapljom, pesnik poziva na prekraći-vanje razdora, na borbu sa zavojevačima koje u pesmi predstavljaju „crvi i druga gamad". „Živahni riba roj" - to su pesnikovi zemljaci, narod.
Sećam se jednog dana prošlosti daleke - Vidi predgovor, deo o Sing Ci Ciju.
Srebrni tobolac - u prenesenom značenju: blago, dragocenost. Ovde se ima u vidu izdajnik Čang An Go koji je za Čurčene predstavljao veliku dragocenost, jer je bio odlično upućen u tajne narodne vojske.
Cinpugu - naziv strela koje su se odlikovale visokim kvalitetom.
Mejhua - zimska šljiva koja cveta u rano proleće pre svih drugih drveta; simbolizuje usamljenost, isposništvo, bekstvo iz društva u okrilje prirode.

Liu Canchiu

NEZNOST NE TREBA ZVUKE

Neznost ne treba zvuke
Morska uvala na pescanoj plazi ima blago lep zavijutak
Vetar je obukao opusteli vrt tresanja
Zraci meseca su kroz otvorena vrata usetali
Cistota beline tera coveka da uzdrhti


Neznost ne treba zvuke
Zraci sunca oblazu jabuke zlatasto zutom kosuljicom
Beba je duboko usnula, kolevka se vise ne njise
Posle gubitka bola neocekivano ga opet sreces
Tisina, to je ukupni smisao neznosti


NOC SMOLE I DETELINE


Noc smole i deteline
On ti je dao onu maramicu
More u daljini, u daljini meseceva senka
Kroz tamom obasutu livadu prosla je lisica


Otisli su ljudi koji su sedeli u platnenim stolicama
U dvoristu samo one prazne stoje
U sumi ima snega Sneg ne baca senku
U tisini lelujavo pada list sa drveta


VOLIM ONU VRSTU SLUCAJNOSTI ... ...


Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se nepoznati slucajno sretnu
Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
Kao penusavi svet talasa sto raskosno procveta i uvene


Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se na morskoj obali slucajno utisne stopala trag
Kada u tudjini nenadano primim pismo
Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni


Volim onu vrstu slucajnosti
Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
Ne trazim vecna pocela
Kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
Zelim da se sve ocekivano desi
Zelim da se po planu let odigra
Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
Iz zivota izvrcala predivnih iskri

LIU CANCHIU je rodjen 1936. godine u provinciji Anhuei. U svojoj poeziji pokusava da ostvari, kako sam kaze, "kinesku laku poeziju", neku vrstu kombinovanog nacina izrazavanja kineske i zapadne poezije. Izuzetno je popularan medju predstavnicima mladje generacije.

Godine 1985#86. dobija drzavnu nagradu za svoja poetska ostvarenja.

Kuang Guothai

PROBUDJENO PROLECE

U vlaznoj zemlji zraci Sunca prevrnuti
Sjajem zaslepljuju oci
Vetar na sve strane veje boje
Kisna glista podrazava put
Izmedju polja bosonoga devojka lepa
I neprikladna odeca joj lepa
Suncu bliska sobica
Zapocinje razgovor sa dalekim mestom
Ovlazeni glas
Kroz zilice lista struji


TOCILO


Lezi na crnom crepu
Lezi ispod nabora koze ocevih ocnih kapaka
Ponekad se na njemu nalazi biserna kap krvi
Razliva se kao Sunce u magli
Dani odjekuju ca, ca
Iscupaj vlas kose i prinesi ostrici noza
Lako duni i preseci ces je
Puno je prica tako zavrseno
U rukama seljaka
Nema rdjavog godisnjeg doba

KUANG GUOTHAI je rodjen decembra 1953. godine, u provinciji Hunan. Da sada je objavio nekoliko zbirki poezije, medju kojima su poznatije: Kao san zelena planina, Pejzaz ispod pticijeg gnezda itd.

Ciang Zuosuei

STATICKI ELEKTRICITET

U studenoj noci
Otkopcavam odecu, popustam kais
Deo po deo
Sebe ljustim
Polako sam stigao do
Svoje toplote
Celu jednu zimu
Ej, skrivena je tako postojano


Uzdrzati se ne umem a da ne pomilujem
Ovu kozu
Nisam ni mislio da ce
Cim je dodirnem, da se nakostresi


Vrcaju, jedna po jedna, svetlece iskre
Kao carolijom stvorene
Duz celog tela pale se
Na vatru kao da licim


Strasna tajna
Moze li a da ne uplasi
Puno njih znam
Koji zbog ovog sebe spalise


Krv je jurnula
Rukama sam je zadrzao
Niko to, u tamnoj dubini,
Nije video

CIANG ZUOSUEI je rodjen 1963. godine u juznom delu provincije Anhuei. On pokusava da uspostavi most izmedju tradicije i savremenosti. U njegovoj poeziji, koju pise od desete godine, primetan je uticaj kineskih klasika.

Meng Hao Žang 689 - 740
NA OBALI REKE, U TUBINI
Lišće je već opala
I guske su na jug odletele.
Severni vetar ljuće duva
Na širokoj reci.
A u mom zavičaju
I dalje protiče Sjang
I visoko nad Čuom
Gomilaju se oblaci.
Sporije se u tućini
Suše suze za kućom.
Slučajko jedro
Tražim na horizontu.
Koga da pitam gde je
Prelaz na onu stranu?
A reka bezbrižno teče
Kroz večernju izmaglicu.

OPRAŠTAM SE S VANG VEJOM
U tišini i u čitanju
Šta mi ostaje da radim?
Prolazi jutro za jutrom
I ništa se ne dešava.
Pošao bih odavde
Da tražim lekovito bilje,
Ali kako ću tamo
Bez voljenog prijatelja?
Ko će mi reč blagu
Na dalekom putu reći?
Poštovaoci tuđe nevolje
Retko se u životu sreću.
Ja ću svejedno poći
Spokoja sebi da tražim.
Ali prethodno moram
Vrata na kući da zatvorim.

VETAR I CVETOVI
Cele noći kiša je lila I vetar silni je vio.
Znaš li koliko cvetova Vetar je noćas oborio?

U ČAMCU NA RECI CJANDE
Usmeravamo čamac
K ostrvu, maglom obvijenom.
Spušta se noć
I tuga me saleti odjednom.
Pružio se beskraj
I nebo se u vodi odražava.
A talasi su bistri
I mesec nam se približava.

Vang Vej 701 - 761
RAVNICA POSLE KIŠE
Razvedrilo se, pucaju pred očima
Beskrajna polja i vreže.
Prašinu i blato kiša smila
Svud dokle mi pogled doseže.
Kraj samog bogaza, u daljini,
Vide se Hoova kapija si kuća,
A po strani, uz sam potok,
Žute meće i žita još žuća.
Rečne šare preko polja
Svetlucaju kao bele vatre,
A bregovi na vidiku liče
Na tamnolazurne šatre.
Ovde u ovo doba nećeš sresti
Ni dokone ni lenjive.
I dete, i mladić, i otarac, -
Svi su ss nadneli nad njive.

VOJSKOVOBE SE TEŠE LOVOM
Lukovi od rogova zvižde,
Zvonka strela grane kreše, -
To se gore, u Vajgčenu,
Vojskovođe lovom teše.
Lovačkp soko zorno gleda
Kroz suvu travu i sunčev snop.
Sneg u polju tek se otopio,
Lagan posta konjski galop.
Projuriše kraj Singfena,
Galopiraju dolinom
I već su opet, evo,
U vojnom logoru svom.
Neulovljeni orao na litici
Razrušeno gnezdo svija,
A nebo tamno, večernje,
Visoko je hiljadu lija.

ISPRABAM JUANA DRUGOG, PREMEŠTENOG U ANSI
Jutarnja kiša u Vajgčenu
Nije mnogo naudila prašini.
Kuća se naslanja na svoju senu,
Vrbe su malo dobile u svežini.
Ispij, prijatelju, u čast rastanka
Još jdenom čašu našeg vina!
Otputovaćeš iz Janghuanga
I bićeš oam sred tućina.

MLADIBI IZ SANGJANGA
Najbolje je vino iz Singfena,
Deset hiljada košta bokal.
Najbolji su momci iz Sangjanga,
Da su takvi vidi se i od oka.
Časte jedan drugog vinom,
Sprijatelje se i dugo natežu,
A konje kraj aščinice
Za ozelenelu vrbu vežu.

U PLANINI ČUNANG*
Proživeh život i sada, evo,
Put istine tražim u miru,
Blagost njegovu pod starost ištem
U planini Čunang, na čairu.
I uvek kad pogrebu osetim
Idem da lutam po planini sam.
Kako su bili uzaludni nemiri
I brige - tek sada vidim i znam!
Često se penjem na visoki ogreben
Gde se pod nebom raća reka,
Prisednem i gledam kako oblaci
U talasima naviru iz daleka.
Ponekad tako drvoseču sretnem,
Pa ćaskam s njnjm duše otvorene,
Šalim se, smejem i ne primetnjm
Da treba već i kući da krenem.

Ai - mera za dužinu (500 metara).
Čunang - Nebeska prestonica, prestonica sina Neba, to jest imperatora.

Li Taj Pe 701 762
PESMA 0 IZLASKU I ZALASKU SUNCA
Iz istočnog zaliva, iz nedara zemnih,
Diže se sunce poput sjajnog zvona. -
Po nebu će proći i opet pasti u.more.
Gde je pećina za šest drakona?
U prošlosti dalekoj, isto k'o i sada,
Sunce se nikad nije odmaralo.
Čovek bez natprirodne snage može li
Svojim korakom da prati njegov galop?
Osećaju li prema vetru zahvalnost
Trave za cvetanje i plodovi za zrenje?
Drveće ne gunća na nebo jesenje.
Ko požuruje, izmahujući bičem,
Leto, jesen, zimu i proleće?
Samo svojom voljom izvršavaju se
Gašenje i bućenje prirode postojeće.
O, Si Ho, Si Ho, kočijašu sunca!
Kaži nam zašto se družiš s dnom
Beskrajnih i bezdanih voda
I kakvom je snagom tajanstvenom
Raspolagao Lu Jang? Kretanje sunca
On je zaustavio, kopljem ga probivši.
Mnogo je onih koji idu protiv neba
Njegovu vlast sramotno prisvojivši.
Hteo bih da pomešam nebo i zemlju,
Zvezdana polja s poljima žitnim,
Da zauvek svu prirodu nepreglednu
Slijem s haosom prvobitnim.

NA ZAPADNOJ KUAI U GRAD CINAING ČITAM STIHOVE NA MESEČINI

Kroz noćnu tišinu Cinlinga
Kao da se poigrava vetrova sedam.
Sam, penjem se na visoku kulu,
Na U i na Jue dugo gledam.
U vodi se odslikali oblaci
I prozori opusteli, lelujavi.
Rosa kao biserno zrnevlje
Pod jesenjim mesecom se plavi.
Pod njim i ja ove noći tugujem
I sve dalje je iza mene veče.
Ne vidi se to baš tako često
Što o reci drevni pesnik reče: „
Prozračnija je od bele svile .. . "
Taj stih Se Tajoa osećam kao lek.
I samo on dovoljan je, zar ne,
Da pesnika upamtiš zauvek.

MISLI TIHE NOĆI
Kraj same moje postelje
Pao meseca puteljak.
Ili je to možda inje?
Ili noćnog sunca zrak?
Tad podižem glavu i gledam
Kroz prozor, u daljinu.
Zatim je ponovo spuštam
I mislim na domovinu.

ZABAVLjAM SE
I ne primetih veče
Uz čašu vina i oskoruše.
Polako tonem u san.
Odeću mi cvetovi Osuše.
Mamuran, sledim ptice
I mesec u drveću.
Samo ljudi ovde se
Vrlo retko sreću.

MEBU TUĐINIMA

Divan je i jak miris
Vina lanlingskoga.
Puna ga je čaša jašmova
K'o ćilibara il' samog boga.
I ako me domaćin napije,
Od ovog slatkog otrova
Neću znati: tuća li je
Ili moja zemlja ova!

USAMLjEN SEDIM POD PLANINOM CINTINŠANG
Plivaju oblaci na počinak
Posle vetrovitog dana.
Poslednje ptičje jato
Odlete put Cintinšanga.
I ja gledam put planine
I ona u me gleda, samujući.
Dugo se gledamo tako
Jedno drugom ne dosaćujući.

TUGA KRAJ JAŠMOVIH STEPENICA
Stepenice od jašme
Odavno su orošene i hladne.
Kako su vlažne čarape moje!
Kako su jesenje noći dosadne!
Vrativši se kući,
Spuštam prozračnu zavesu
I kroz nju svu noć gledam
Mesečevu bledu resu.

TEKUĆA VODA

U tekuću vodu
Mesec izliva jed.
Na južnom jezeru
Muk i spokoja led.
I lotos bi nešto
Tužno da mi šane,
Pa da i u moju dušu
Otrov tuge kane.

SEĆAM SE PLANINA ISTOKA
U planine Istoka
Odavno mi noge ne kročiše.
Tamo je ružičastog cveća
Do kolena i više.
Mesec bi se hteo
Iznad oblaka skriti.
Na čiji će se prozor
Zorom spustiti?

PJANSTVUJEM U PLANINI S PUSTINjAKOM
Mi pijemo u planini
Sred cveća i stena od jašme.
Koji već put spazim:
Opet prazne su nam čaše.
Pijan sam i treba da sam
Odavno već odhrlio
Da se u samoći sećam
Kako sam dragu grlio.

NA JEZERU KAJSIJINIH CVETOVA
Li Pe već sedi u svom čamcu,
Da isplovi već mu je vreme.
Odjednom čuje - neko na obali
Peva kao da skida tuge breme.
Dubina Jezera Kajsijinih
Cvetova I daleka pučina što se zlati
Nisu mera za osećanja Van Lunga
S kojima me on na put prati.

HRAM NA VRHU PLANINE
Na planinskom vrhu
Noćivam u napuštenom hramu.
Svetlucave zvezde
Mogu da dohvatim rukom.
Bojim se da govornjm glasno,
Jer zemaljskim rečima
Mogao bih da poremetim
Njihov nebeski mir.

EKSPROMT
Podižem mač
I potok sečem,
Ali on još brže
I življe teče.
Podižem pehar
I pijem do dna,
Ali tuga moja
Još teža biva.

ŠALIM SE SA SVOJIM PRIJATELjEM TU FUOM
Na vrhu planine,
Gde dižu se jele zelene,
U sparno sunčano podne
Slučajno sretoh Tu Fua.
Mogu li da te pitam:
Zašto si se usukao, prijatelju,
Zar je zaista tako teško
Strofu za strofom rećati?

OPLAKUJEM STARCA CIJA, SLAVNOG SUANGČENSKOG VINARA
Ti ode, stari druže,
U zagrobni mir,
Gde siturno opet
Dobro vino spremaš.
Tamo nema Li Pea
Da priredi pir.
Kome prodaješ vino
Kad mene tamo nema?

PROGNAN U ELANG, PIŠEM O SUNCOKRETU
Stidim se suncokreta
Koji sam sebe štiti,
A ja, eto, ne umem i opet
Moram da se potucam.
Ako ikada doće vreme
Da pomilovan budem,
Vrativ se kući, samo
Gajenjem cveća baviću se.

ŽENI
Neka sam cele godine
Pijan, kao i obično,
Ali hteli ne hteli,
Svi moraju priznati
Da si ti žena Li Pea
I da smo mi drukčiji
Od Čou Cea
I od njegove žene.

Po Cuj 722 846
PRVI PUT PROLAZIM TAJHANSKIM DRUMOM

Nebo je hladno.
Sjaj zimskog sunca je mutan.
Vrhovi Tajhana
Gube se u plavičastoj magli.
Nekada davno
Slušao sam o tom opasnom putu.
Danas i ja
Njime prolazim, usamljen.
Konjska kopita,
Ledeći se, klize strminom,
A kozjom stazom,
Na usponu, konju je još teže.
Ali ako je uporedimo
Sa strminom životnog puta,
Onda je ova
II od moga dlana ravnija.

PITAM PRIJATELjA
Posadio sam orhideju,
Ali pelen nisam posadio.
Niče orhideja,
A sa njom i pelen niče.
Slabašni koreni
Spleli se i zajedno rastu.
I stabaoca i lišće
Pojaviše se na svetlo dana.
I stabaoca mirisna
I zlomirisne trave listovi
Svaknjm danom i noći
Postaju sve čvršći i jači.
Oplevio bih travurinu,
Ali orhideju ću povrediti.
Zalio bih orhideju, -
Ne bih da i pelen zalijem.
Tako svoju orhideju
Ne mogu vodom napojiti.
Tako tu zlu travu
Dođavola ne mogu oterati.
Teško mi je samom
V nedoumici rešenje da naćem.
Možda mi vi, prijatelju,
Možete reći šta da radim?

STARAC SA SLOMLjENOM RUKOM
Tom starcu iz sreza Singfen
Sada je osamdeset osam leta.
Njegove su obrve i brada
Kao skorašnji čisti sneg.
Jednom u krčmu gde sam pio
Dođe on sa prapraunukom,
Opirući se o njega levom rukom –
Desna mu beše slomljena.
I pitah starca o ruci:
Otkad je takvu slomljenu vuče,
I zamolih ga da mi ispriča
Kako se to s rukom dogodilo.
I poče starac: „Rođen sam
Ovde, u srezu Singfen.
Pamtim blagost detinjstva
Kad nije bilo ratova.
Iz Kruškovog vrta dopirahu
Zvuci pesama i flauta,
Još ne videh koplje i zastave
I ne upoznah strelu i luk.
Ali za vreme Tang Paoa
Sprovedoše po zemlji odbir
I iz svake porodice uzeše
Najmanje po jednu mušku glavu.
Pitaćeš: kuda su nameravali
Da teraju te nesrećne ljude?
U rat, u daleki Junang,
U tuđe krajeve nepovratne!
Mi smo već znali da naša
Lu U te krajeve otiče.
Kada paprika počne da rumeni
Nad Lu se otrovna magla diže .. .
Bivalo je da vojska zagazi
U vodu, reci nevična.
I još u njoj, od deset vojnika,
Najmanje dvojica nestajahu …
A onda, na sve četiri strane –
Krici, vapaji, lelek.
Sin što ostavi oca i majku,
A momak svoju draganu, -
Svi izgiboše - njih bezbroj! –
I nijedan se kući ne vrati.
A imao sam u to vreme
Dvadeset četiri godine samo
I vodio sam se na spisku
Kao običan vojnik.
Jedne noći, vodeći računa
Da me ne vidi niko živi,
Teški kamen dohvatih
I desnicu svoju razmrskah.
Tetivu zapeti i zastavu dići
Više nisam bio u stanju.
Eto, to me spaslo tada
Od ratnog pohoda u Junang.
Žile sam pokidao, kost smrsk'o
I bolove strašne pretrpeo.
Ali ja te patnje sam izabrah
Ne bih li se kući vratio.
Od tog teškog vremena
Prođe već godina šezdeset.
Ali još i sad za vetra i kiše,
Za sumornih prohladnih noći,
Nešto me u ramenu kljuca
I svunoć oči ne sklapam.
Svunoć oči ne sklapam,
Ali se nizašta ne kajem:
Radujem se što ostah živ,
Što o ratu mogu da pričam.
Zar bi mi bilo bolje tamo
Pored daleke, maglovite Lu?
Šta bih imao od žive duše
Kad bi mi kosti psi glodali?
Kakva vajda da duhom lutam
Poljem, daleko od doma svoga,
Da kao jelen usamljen zavijam
Nad hiljadama vojničkih grobova?"
Počujte svi koji čujete
Ovu strašnu ispoved starca!
Ako vam nije poznato
Kako je tih godina Tang Pao,
Da bi čin i milost zadobio,
Preduzimao na granici ratove,
I kako je, umesto pobede,
Samo gnev u narodu izazvao, -
Pitajte i sve će vam reći
Starac sa slomljenom desnom rukom!

Vang Tsan
RAT U GRADU ČANG-ANU
Na jug se penjem uz Pa Ling,*
i bacam pogled natrag na Čang An,
zatim, razmišljam o onom dobrom caru
koji tu leži pokopan.
Žudim slomljena srca
za slatkim danima mira.

Lu Či
ODLAŽENjE U VOJSKU
Gorka je sudbina vojnika,
vetrovi nose ga svuda; prema jugu
po planinama; na sever,
ka Velikom Zidu - sva brda nabacana,
i mnoge doline sa tamnim bezdanima.
Sada se brda pred nama dižu,
i mi se s mukom veremo uz njih,
sa oružjem teškim.
Zatim, niz brda ka rekama divljim
čije smo tokove snagom lomili.
Leti pešačimo pod žarkim suncem,
ali kad hladni vetrovi dođu,
naše su najveće muke
prelazit divlje reke.
Zimi su jezera pokrivena ledom,
a leti, mi se kupamo
u vodama vrelim.
Kao gust oblak naleće konjica strašna,
njihove zastave su jedna mreža zvezda,
i tako oružje bleska
i sudara se s oružjem bez kraja.
Jutrom ne možemo skinuti oklope
jer oružje uvek mora biti spremno.
Gorčina je uvek s nama vojnicima,
iz jedne nevolje - u drugu, još goru.

Tao Čien
CVETAJU BRESKVE
Iz bezbroj ratova i haosa Čina*,
oni koji htedoše sačuvat vrednosti prave,
izlaz su tražili neki.
Tako mudraci i narod sa njima
iz kletog kraja za svagda odoše,
ne ostavljajuć' nikoga za sobom,
tragove svoje zameše.
I tako stigoše u divlje krajeve,
gde niko pre njih živeo nije,
tu prve brazde oni zaoraše,
dudove divne s trudom odgajiše,
i bambus što daje hlad.
Useve rane, pasulja
i prosa sa plodne zemlje skupljali su oni,
i proleće im dade duga vlakna čaura svilenih.
S jeseni ne beše nikakvih dažbina,
ni za kakvog cara.
I nigde puta, nikakvih drumova
do njihovog kraja.
Sa pesmom deca uvek se kupila,
i sretni behu sedokosi starci,
jer svi su štovali običaje stare,
nosili odeću iz vremena davnih.
To beše slava žetvi i snoplju žutom,
koje je ležalo spokojno u miru,
i drveće je samo uzdisalo,
čekajuć' vetrove da opet dođu.
Za kalendar onda ko da brine,
kad godišnje doba beleže letine.
Tako u velikoj sreći,
potrebe nema za teškim radom,
niti rad' sticanja položaja
važnih učenja zamornog.
Tako su živeli oni čitavih petsto leta,
od sveta odsečeni.
Dok jednog dana, putnik jedan smeli
ne nađe put do njih,
al' duboki i plitki jesu
smeli, mnogi i razni.
I šteta ne bi od ovog susreta,
oni i dalje ostaše
daleko od drugog sveta.
A sada ja vas pitam,
putnici svi,
da l' jednu takvu zemlju
možete zamisliti.
Oni su našli jednu sretnu zemlju
a izvan ostavili
bedu i prašinu.
I ja bih poleteo krilima nebeskim,
i, penjući se visoko, visoko,
tražio gde leži to carstvo srećno.

Čai Kuo
PEŠAČENjE NA JUG
Gledajući usamljenu pticu koja leti jugu,
ona ne može da zadrži suze,
misleći o njemu koji sad pešači,
daleko, i dalje od najudaljenijeg
sletišta te izgubljene
ptice,
Dok na tom gorkom putu njen
muž se seća nje još uvek, gledajći,
ona stoji tu, a mesec, što se krade
iza oblaka crnog, obasja je svu.
Svake noći ona čezne za njim,
i svake godine
uzalud se nada ponovnom susretu.
Ogledalo ću stavit' u kutiju malu,
i poslati ga tamo gde je on,
pa kada vidi svoje sede vlasi
vratiće se, možda, videć' da je kasno!
A on, svim srcem svojim u čežnji za domom
mora još uvek biti tamo,
još uvek bez promene,
kroz noći crne i tegobne dane,
Suze su njemu uvek u očima,
uvek kada misli na rodni Čang An.

Čiang Jen
PITANjE
Na jednom jastuku sve više moja kosa sedi,
i moja lepota bledi na svetlu jedine sveće,
a u mom srcu pitanje večno –
kada će na granicama našim prestati rat?
Kada će ponovo u dvorištu našem
njegov konj biti rasedlan?

Ho Shun
NA RASTANKU SA VOJNIKOM
Još uvek on stoji čekajući konja
da odjaše tamo u Hsiao Kuan,
a odatle nravo sve do Ma Jia
gde će se pridružit' drugovima svojim.
Dužnost je njegova isuviše prosta,
on ne misli na to, niti zna o tom,
da od svega vojnik samo
može dobit' tvrdu konjsku kožu –
omotač za ukop
*U stara vremena vojnike su sahranjivali uvijajući ih u konjsku kožu. U to vreme, u Kini su samo imućniji ljudi sahranjivani u kovčezima.

Ju Čien Vu
BITKA U PEŠČANOJ OLUJI
Sa bedema gledam na bojište drevno,.
gde su se ljudi sedam pokrajina
žestoko tukli i umrli hrabro.
I tako gledamo na brda daleka,
pokrivena maglom peščane oluje,
što mračnija biva,
dok se napred valja.
Vidimo divlje sevanje oružja
kroz slabačku svetlost,
i zvuci zurli dopiru do nas
isprekidani vetrom.

MESEČINA NA PLANINSKOM PREVOJU
Na prevoju smo, planinskom, strmom prevoju.
Vojnici gledaju ćutke na mesec što izgreva,
i misle na svoje kuće tamo u Tienšanu.
Noćas će možda i žene njihove,
otvorit' na kući prozore,
i tako čežnjivo bdeti do same zore.
Zastave jedne vojske - ko zvezde nad Kašgarom,
a rovovi naši na visokim gorjima Nan Šana.
Od vremena davnih do današnjih dana to uvek ovako beše.
Kada, oh, kada će prestati s pohodima ratnim?

Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir...


"Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ti bi sišla i naklonila se.

Kad bi ti hodala u dronjcima, a ja jahao na konju,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ja bih sišao i naklonio ti se.

Želim ti biti prijatelj zauvijek, bez prekida i raspada...

Kad se brda sravne i rijeke presuše,

Kad munje i gromovi zavladaju zimom,

Kad sunce i snijeg opustoše ljeto,

kad se stopi nebo i zemlja,

tek tada ću se rastati od tebe,

a ni tada."

Kineska poezija, 1.st.n.e

NADMOCNA SNAGA LJUBAVI

Svi kazu da je moj Tao velik.
Nista
slicno ne postoji na svijetu.
Zbog toga sto je velik nije slican
bilo cemu.
Da je icemu slican vec bi odavno nestao.

Ja imam
tri blaga
Koja cijenim i cuvam:
Prvo je ljubav,
Drugo je
umjerenost,
Trece je nikad ne biti prvi na svijetu.
Usled
ljubavi nema straha.
Usled umjerenosti postoji rezerva snage.
Nikada
ne biti prvi, omogucuje vlastiti razvoj.

Ko se :
Lisava
ljubavi i hrabrosti,
Lisava umjerenosti i rezerve snage,
Lisava
zadnjeg mjesta da bi bio prvi
Izgubljen je.

Jer ljubav je
pobjedonosna u napadu
I nepovrediva u odbrani.
Koga nebo naoruza
ljubavlju
Taj uziva vjecnu podrsku.

Lao Ce

Su Ši (1036 - 1101)

PLIVAM PO MORU DVADESETOG DANA, ŠESTOG MESECA

Pomakao se na nebu Mlečni put,
Bliži se već peta straža ove noći,
Silna provala oblaka i besni vetar
Takoće su na izmaku svojih moći.
Sija mesec, razbežali se oblaci …
Čime su se okitile zemlje naše?
To nebesko prostranstvo svetli
I talasi morski zasijaše …
I učini mi se: tu odmah, Konfučije
U bambusovom čamcu ljuljaška se.
Melodiju San Juanga slušam
Dok u peni brčka se morsko prase.
Spreman sam da umrem devet puta
Na pustom jugu, u dan siv,
Ali u ovom očaravajućem kraju
Mnogo je lepše skitati se živ.

Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istoči vetar 100 cvetova počinje da vene.

Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.

Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.

Dok se noću pesme čitaju, hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.


LI-Tai-Pe

S VISINA

Sve dalje i dalje nosi oštrog vetra glas
Već dovoljno daleka nebesa od nas;
Probio ih vetar, zvezdu vidim u plavom krugu,
Trepće zamišljeno i ćuti, osećam joj tugu,
Al’ ne znam joj ime i svoj pogled spuštam;
Završio sam sa zvezdama, od danas ih prepuštam
Majmunima iz šume što nemirno vape
Osećajuć tih odjek meke tigra šape;
Nek im zvezda kaže
Gde je to što traže,
Zvezde više ne zanimaju ljude –
Pognuli su glave: nek bude što bude.

Svaka ljudska duša ostrvo je pusto!
Nekad čoveka čoveku pribije vino gusto
Il’ vatra u noći sred pustinje gole,
Sećanje na mudrost neke stare škole
Što učila nas, mlade, i zašto i kako,
Al’ zalud: na stotinu pravaca
Razbismo se lako.
Svaki smeh je šupalj, dobra reč je prazna,
Darivana činija pirinča se guta kao kazna;
Svak misli o sebi kad misli na nešto
I svoje pod opšte podmeće nam vešto;
Svak svoj govor gaji, reči – guste šume
I niko ne želi nikog da razume
Al’ zalud i želja, zaključiti smem:
Čovek za čoveka postao je nem.

Beli pesak škripi pod nogama mojim,
Šetam se bez cilja i korake brojim
Ne bih li smutio tužnih misli tok
Koje obeležile su zadati mi rok.
A na talasima vetra bele ptice plove,
Poniru u Dugu reku, sjajnu ribu love,
Srebrna im krljušt, beče se i guše,
Otrgnute od reke u svet večne suše;
I mene to guši, lišće na sve strane,
Kô ruke iz prošlosti crne gole grane –
Na svakom mi listu crtaju po znak,
Eno, onaj prolete, kaže: budi jak,
Al’ onaj se nasmeja, zalud! mi doviknu,
I oni ne znaju šta hoće. A dok se naviknu
Da lete, već pad im je blizu.
O, koliko misli ništavnih u nizu!

Svud okolo jesen, jesen je i seta,
Jesen je pokrila svaku radost sveta
I njome tek jedan usamljen starac šeta – ja.
Sa ovakvim mislima, bolje je – sam budi!
Nisi sam li bio i sred gomila ljudi,
Na tržnici prostoj il’ u carskom zamku,
Među pobunjenicima, kada upao si u zamku,
Smejaše se ćeliji, strogom čuvarevom glasu –
Ta upao si u zamku u rođenja času,
Kao i svako što je, zbunjen, kao žaba u crpcu,
Nikog nema koj pupčanu presekao je vrpcu
Za zemlju što ga veže –
Tek oblaci žurno preko neba beže.

Kuća mi daleko, kuća, to je san,
Svaka paprat rosna sada mi kô stan,
Bogovi zbog mene izmisliše inje,
Nikad njuškom da me mune godinica svinje...
Eh. Šta može čoveku ovakve misli navest?
Nedaće i kajanja, bolest, možda – savest.
Tako sve je pusto, tako sve mi stidno,
Korake zabrojah. Starim, odveć vidno.
Popeh se do vidikovca, sve isto: širina.
Žalim... Ma, nek ide život,
Al’ odrekoh se vina!


Tu Fu

PROLEĆNA KIŠA

Ne pamtim vesele kiše... Ime kiše je tuga.
Možda se sećaš ti? pitam nepostojećeg druga;
Nije mi odgovorio, tek sveća je zatreperila...
Samotno je i hladno. Hrabrost me izneverila.

Noć ističe već, a ja od sna bežim,
Nesvučen, u čizmama, u postelji ležim
Kao da krilatog konja čekam da zarže
Pod prozorom, da uzjašem ga. Brže!
Nosi me kroz kišu, kroz noć ludi topot... O, ne.
To dosadnih je kapi tek po krovu štropot.

Tamo, gde si ti, ovaj pusti Paimen nije!
Kakvo pusto mesto! Da l’ da se propije
Il’ da se ubije ovde čovek, kišo?
Kako zaljubljenog srca bol bi Paimen stišô?
Nikako. Gde nisi ti, ljubavi tvoje plamen,
Svako mesto pustinja je, mrki goli kamen,
Pod tom hladnom kišom duša besano mi vene
Snijući tebe, paviljone u suncu crvene.

Kako kiša pada! a proleće gasne
I noć već izbija svoje sate kasne;
Svi sni su mi magla, alkoholni etar,
Po kom pismo da pošaljem? Da zamolim vetar?
Nigde nikog nema. Po snu mi obigravaš,
I vidim te i ne. Valjda mirno spavaš...
Sanjaj noćas, šaljem ti minđuše od žada,
Sanjaj da je sunce, ne da kiša pada;
Po oblačnom nebu tek jedna guska leti...
Ako i ti je vidiš, na mene se seti.



Li Šangjin

KUĆICA MEĐU BAMBUSIMA

Među bambusima sedim sâm...
Sâm – od ljudi sam otišao...
Naglas pevam, citru trzam,
Mesec mi je prišao.

Oj, Meseče, svako veče
Ti mi dolaziš u san!
Rumenog a hladnog lica,
Noć pretvaraš u dan.

Šta je tebi do moje pesme?
Šta ti je do moje tuge?
Reci, video li si noćas
Gde pevače kakve druge?

Zaboravili su mene ljudi –
Vangčuan? Takvo mesto ne postoji!
Samo odjek ostao im je
Od pesama moji’.

A kad vide sliku moju
Kažu: Ah, kakav lep kraj!
Koji majstor je to naslikao?
Vang Vei? Ko je taj?

Bolje! Na kraj sveta sedim,
Citre plače ton;
Samo Mesec me poznaje,
Ja znam ko je on.

Kakvo čudo, jednooki,
Spoji noćas nas?
Bambus šumi, u vir duboki
Neba tone glas.


Vang Vei

anonimus

NOĆ RASTANKA
Jer smo se uzeli u pravim godinama,
i ljubav naša nikad prestala nije.
U našoj punoj radosti te noći poslednje
doće i onaj vrhunac sreće,
za koji bi hteli da nam večno traje.
Ali kao vojnik ja moram misliti
na daleki put koji me čeka.
Zato ustadoh u noć i videh
da se jutarnja zvezda već gasi.
Ostavljam krevet ljubljene moje
da poćem u krvav rat,
da nikad ne znam kada će doći
željeni povratak. ..
Mi stežemo ruke. ..
Oh, taj poslednji dugački uzdah,
to poslednje zbogom,
i naši obrazi mokri od suza…
Drži se tvoje večne mladosti,
ženo moja,
i nikad ne zaboravi one divne
čase koje smo zajedno imali.
Ne pitaj, ako ostanem živ,
da l' ću se vratiti tebi, al' ako
umrem, daleko, tamo,
nek živim dugo u sećanju tvom!

anonimus

PORAZ
Južno od grada, pa sve ka severu,
mi se borismo i besmo ubijani.
Na mrtve drugove po pustom
bojištu sleteše crni gavrani.
Još uvek konjica suzbijaše horde,
štiteći nas hrabro dok smo uzmicali,
i samo se čuo njisak pustih konja
što se bez junaka po polju vijahu.
O, gospodaru naš,
ti koji misliš za sve nas!
Jutrom nas opet poslaše u borbu
i dođe veče…
i niko se ne vrati.

anonimus

MUŽ VOJNIK
Ja te vidim, maršuješ stalno,
maršuješ uporno;
izgleda razdvajaće nas hiljade lija,
nas dvoje, na dva kraja.
Na neznanom putu, razdaljini toj,
ne možemo znati kada ćemo biti
licem u lice opet zajedno.
Kao konj čoveka iz plemena divljeg,
ti si navikao na svoju granicu,
a ja kao ptica na drvetu nekom poznajem
samo svoju kućicu.
Oblak jedan plovi i sunce zastire,
od čežnje za tobom moja mladost svenu,
vojnik o povratku ni misliti ne sme,
već vidim sebe ostavljenu.
Al' ja ću reći da to ne mari, mučiću se sama
za svoj hleb hudi, život da očuvam
što mi se dosudi.

TSAI JUNG

NjEMU, KOJI SAD NAPAJA KONjA POD VELIKIM ZIDOM
Zelena, tako zelena je trava
duž obala rečnih.
Dalek, tako dalek je put
koji vijuga od mene k tebi.
Al' ipak takve misli odagnati moram
iako me progone i u snu,
da me sa istinom i s jutrom
ostave samu…
Jer ti si otišao nekuda daleko
i nemam nade da te opet vidim.
Sad su vetrovi hladni izgrizli dudova stabla
i ona strše gola,
a more isto tako svoju stud ne taji.
Svim drugim domovima ljudi dolaze, idu,
i jedan drugom imaju šta reći…
a ja sam usamljena, dok neko ne svrati
sa pismom od tebe.
I evo glasnika,
na svili pisane poruke,
i ja je klečeći primam
sa naše šarene prostirke.
Željna sam vesti i sebe pitam:
Oh, šta je u pismu tom?
Al' odgovor me srazi
i dođe kao grom.
Za sebe samu moraš se brinuti
a mene zaboraviti…

DONESITE VINA
Zar oči se vaše ne radovahu vodi
Žute reke sa neba što lije,
Kako moru stremi! Ko to video nije,
Tu bespovrata radost, zalud mu je prošla
Bespovratno mladost!

Da l’ međ nama ima kakvog ko se krio
Iza teških zavesa visoke dvorane
Da zajedno sa starcem bi gorke suze lio?
Ogledala sjajna se prošlošću ne bave,
Čim odemo od njih nas ona zaborave!
Prikazuju nam sede, navode nam raku,
A crne naše vlasi prepustila su zaborava mraku;
Na crnu svilu zore sneg večernji padne
I zalud nam mudrost ispod sedih vlasi,
Smežuran nam kapak suza tuge kvasi –
Za mladost i snagu sve mudrosti starosti jadne
Menjali bi mahom, drhtureći strahom.

Dok ti život sâm zadovoljstva nudi, uživaj;
I mlad i lud budi, prepusti se čari života do srži;
Ne boj se da bićeš od vremena brži –
Tek sećanje kakvo kao iskra vrela
Ako smulji umor sa tvog starog čela.
Slušaj što ti rekoh;
Podeliću s tobom mudrost koju stekoh:
Ne vređaj nikada gordo lice Lune
Pevajuć joj pesme nezategnute strune,
A ako bi ikada nadao se sreći,
Zlatan pehar prazan ka njoj ne okreći!
Skloniće je oblak u prozračnost višu
A tvome će vrtu odaslati kišu.

Na korist mi Nebo talenat je dalo,
Hiljade rasipam i nikad nemam malo –
Rasipanjem moji zlatnici se množe,
Miluju me nežno poput ženske kože
Kad lepotica se podaje u uzdahu vrelom,
U času noćnom punom,
Kad um ne vlada telom!

Nek veselje počne kad vreme je njemu!
Trista pehara ispij, da ubiješ tremu!
Jaganjci i volovi nek nam plate glavom! –
Cele noći pijmo, u susret nebu plavom,
Nek Sunce nas sâmo sa zavišću gleda,
Nek žali kraj puta, kad zapadu seda!

Učitelju Cen, prijatelju Tan Ćiu,
Nek vino se prinese, nek čaše zažagore.
Pesmu za vas imam, gospodo,
Pažljivo slušajte te zbore!

Šta bubnjevi vrede, poslastice, zvona?
Šta i sam žad vredi i figura ona
Smernoga mudraca sa osmehom skromnim
Pred talasima vina kô more ogromnim
Koji se valjaju posred moga bića?
Želim večno da sam pijan, predat moći pića,
Samo to ja želim, da nikad se ne budim
Iz te divne magle; podeliću znanje s vama,
Kao što već sam rekao:
Šta vrlinom, mudrošću, smrtnik koj je stekao?
Pustinja im grobovi, prah im zaboravljen,
Leži mudrac čak i od vrana ostavljen!
Tek pijanac kakav vremenu prkosi
I sa usana na usne mu ime se pronosi!
Vrlinu i skromnost izneverilo je vreme
I za mudre greške sve usne su neme.

Živeše knez Čen, rumenoga lika,
Palata radosnog mira još tih se seća slika:
Deset hiljada za vina bure!
Amo, k meni, mlade cure!
Smeha mi dajte, ne korite mi sreću!
Dok sam živ i s vama ja tugovati neću!
Samo mi dušu jedna gori želja –
Da umrem sred bučnog, pijanog veselja!

Domaćine, zašto kažeš da novaca nemaš
I misliš na sitno, zabrinut za sutra –
Sutra će proći kao carski glasnik hitno!
Pošalji po vino, društvu se priključi;
Što već nisi znao, nek vino te nauči!
Imam šarca konja, kopito mu kremen,
Žeženim je zlatom izvezen mu stremen,
Cela mu četa bisera u grivu upletena;
Ako je malo, evo i bunde sa ramena! –
Ta zlatnika vredi hiljadu, ne manje!
Ja ništa ne žalim – to celo mi imanje
A sutra već će doneti i novo i bolje,
Ovo nek se propije – široko mu polje!
Pozovi dečaka, nek za dobro vino sve utopi,
Da u vino se utopimo dok oči nam ne sklopi;
Deset hiljada godina jada srce mi je steglo
I dobro mi vino baš bi dobro leglo –
Da vidite tada kako jadi beže
I tučan okov puca što srce bolno steže –
Nestaju u trenu, trenutku života.
Donesite vina!
Nek stidi se sramota!


Li Pai

TALASI ZAPLJUSKUJU PESAK

Vetar zavesu kô zastavu ratnu vije;
Iza prozora kiša se muči, rominja, bije,
Sa stegova ratnih krvave spira boje...
Kiša i vetar: sad proleće samo to je.

Čega tu ima što bi čoveka moglo da zadovolji?
Možda tek nekog siromaška po svojoj što živi volji,
Al’ takvog nema: takva je duša blažena
Olujom ratnih konja davno na smrt pregažena.

Promočen pevac ćuti, ne objavljuje svitanje jadno;
Pod svilenim pokrivačem telu je mome hladno
Al’ duša usnula drhtanju tela se smeje:
Ona ima sećanje, tek san je radosno greje

Izgoneći iz uma izgnanstvo, Kaifeng strogi.
U snu su duši još živi pali junaci mnogi,
Svrstani u redove krute, smerno su pognuli glave
Pred carem svojim; vijore zastave slave.

U času sumraka, sâm, nagnut nad ogradom dvora
Beskrajne posmatram reke, obrise moćnih gora;
U dvorani ne vidim svitu, tek žamor njen čuje se tako,
Susreti su teški, rastajanje je lako:

Voda ne stoji, teče, moru odlazi, kruži,
Latice pale nosi, prolećni dani sve duži
Uvode u leto, Sunce svom snagom kad peče
I sve tako prolazi, sve teče, teče, teče:

Proleće nebom ode, odneše ga plavi azuri,
Svoje da ustupi mesto već sprema se i žuri;
Vratiće se i ono jednom, cvet zvaće pod snegom skriti
I sve će buknuti opet, nas tamo neće biti.

Sve osim nas što je zgaslo povratiće stari sjaj;
Sluga u kuhinji vredno ukapava otrov u čaj.



Li Ji

LJEU JU SI

Cesto se zažali zbog nehajnih reči,

koje nisu dostojne dubokih osećanja.

Kada se jutros pogledasmo nas dvoje,

gledahu se to srca s bezbroj krivudavih brazda.

HSIN C’I (ČI)

Mlada, ne znadoh ukus bola.

Voljah da se povučem u paviljon na brdu, i tamo da pišem pesme što govore o tuzi.

Danas, znam ukus bola.

Volela bih o njemu da se ispovedam, ali ne smem, i samo kažem: „Divna je ova jesen!“

RAVNICA POSLE KIŠE
Vang Vej 701 - 761

Razvedrilo se, pucaju pred očima
Beskrajna polja i vreže.
Prašinu i blato kiša smila
Svud dokle mi pogled doseže.
Kraj samog bogaza, u daljini,
Vide se Hoova kapija si kuća,
A po strani, uz sam potok,
Žute meće i žita još žuća.
Rečne šare preko polja
Svetlucaju kao bele vatre,
A bregovi na vidiku liče
Na tamnolazurne šatre.
Ovde u ovo doba nećeš sresti
Ni dokone ni lenjive.
I dete, i mladić, i starac, -
Svi su ss nadneli nad njive.

ČITANJA


Svako knjigu čita
Sa razumom svojim,
Al’ ne čita
Svako knjigu.

Ko više čita
Više pita –
Više saznanja,
Sigurnost manja.

A čitalac žute
Štampe galami...
To gorak osmeh
Mami.


Čao Ji

KAD SAM ZASPAO NA TREN


Sanjiv, na posao kasnih,
Žureći, dodah gas
Al’ zaspah u taj čas,
Samo na tren:

Usnio sam kopita udar,
Videh sebe na konju:
Zaspao sam samo na tren
Tišinom omamljen

I san sam usnio čudan:
Prasak i udar velik
I telom letim kroz čelik
I leteo sam budan,

Pod sobom jahače spazih,
Ali samo na tren;
Nestali su na obzoru,
Pretopili se u sen.



Po Kju-ji

PUTUJUĆI NOĆU U KLISURU HUANG ŠA


Gavran na kosoj grani spava,
uplašeno trže mu se glava,
blistav ga Mesec
probudi lak.

Pogleda gavran u mrak:
neki konjanici jašu ćutke.
Zvek kopita o oblutke.

U senku se gavran skloni
al’ nisu ga videli oni;
svak svoju misao duma.

Još korak jedan, sakriše ih
senke i mračna šuma.

Ponoć je.
Zrikavci zriču
i vetar laki i sveži
preko pirinčanih polja beži,

Bogatu žetvu obećava miris
koga on nosi:
nije trud bio za džabe.
Svud okolo krekeću žabe.

Na obzoru
tek neka zvezda sija.
Pred planinom, pokoja kap kiše.
Prija.

Stara rogozna krčma spije.
Rub šume svetilište krije.

I odjednom,
iza krivine same
se ukaza mostić iz tame.


Šin Ćiđi

PITAM PRIJATELjA


Posadio sam orhideju,
Ali pelen nisam posadio.
Niče orhideja,
A sa njom i pelen niče.
Slabašni koreni
Spleli se i zajedno rastu.
I stabaoca i lišće
Pojaviše se na svetlo dana.
I stabaoca mirisna
I zlomirisne trave listovi
Svakim danom i noći
Postaju sve čvršći i jači.
Oplevio bih travurinu,
Ali orhideju ću povrediti.
Zalio bih orhideju, -
Ne bih da i pelen zalijem.
Tako svoju orhideju
Ne mogu vodom napojiti.
Tako tu zlu travu
Dođavola ne mogu oterati.
Teško mi je samom
U nedoumici rešenje da nađem.
Možda mi vi, prijatelju,
Možete reći šta da radim?


Po Cuj

PRVI PUT PROLAZIM TAJHANSKIM DRUMOM

Nebo je hladno.
Sjaj zimskog sunca je mutan.
Vrhovi Tajhana
Gube se u plavičastoj magli.
Nekada davno
Slušao sam o tom opasnom putu.
Danas i ja
Njime prolazim, usamljen.
Konjska kopita,
Ledeći se, klize strminom,
A kozjom stazom,
Na usponu, konju je još teže.
Ali ako je uporedimo
Sa strminom životnog puta,
Onda je ova
I od moga dlana ravnija.


Po Cuj

Cu Juang
340 - 278 pre n. e


LISAO*



Moj pokojni otac Bo Jung se zvao, A Čuang*,
sin neba, slavni je predak moj
Na svet sam došao sedmog dana u godini*
Taj dan je najsrećniji od svih dana.
Kad otac na sina prvi pogled baci,
U isti mah nareče mu srećno ime - Čeng Ce*,
kao tačan, nepogrešiv put,
I nadimak - Visoki sklad duše.
Pošto bih udostojen takve sreće,
Udvostručih je spoljašnjom lepotom:
Od travnjaka cvetnog ogrtač nadenuh,
Ispletoh pojas od jesenjih orhideja.
I požurih bojeći se da neću stići,
Da suđeno mi je tek neznatno da živim.
Magnolije sam kidao u osvit dana,
Suman* u ritu skupljao izvečeri.
Brzo protiču svetila na nebu
I jesen dolazi na smenu proleću.
Cvetovi, drveće, trava - sve vene
I dani kneza-lepotana odbrojani su.
Sazrevao si topeći se u porocima, -
O, zašto ne želiš biti drukčiji?
Osedlajte mi kasača naprasita!
Gledajte! Zaboravljeii pokazaću put!
Eto, uzmimo Juja, Čen Tanga, Ven Vanga*,
Njih su okružavali cvećnjaci umova:
Papreni biber i cimet mirišljavi,
A ne samo najnežniji lepi cvetovi.
Slavan je Šung i veliki je Jao* zato
Što smisao pojava znadoše oni,
A Ce i Čou* išli su putem pogrešnim
I zato nevolju ne mimoiđoše.
Dostojanstvenici se veselju predaju,
Njihov dfkli put u provaliju vodi.
Ali ne tugujem ja nad sobom samo, -
Zla sudbina dinastije mene brine.
Zar ja nisam radio za oppgte dobro
I put pravednih kneževa izabrao?
Ali ti, svemogući, nisi me razumeo,
Kleveti poverova i gnevom me obasu.
Ja dobro znam da iskrenost je zlo,
Ali ja kemam snage rastati se od nje.
Za jedinog svedoka pozivam se na nebo,
Sve što trpim - zbog kneza trpim.
U početku slagao si se sa mnom,
A onda si napustio taj put.
Ja se s tobom, gospodaru, mogu rastati,
Ali mi je krivo zbog nepostojanosti tvoje.
Moja dela su poljane u cvatu,
Ja sam orhidejama prekrio sto mua*,
Odgajio sam miomirisne trave,
A među njima - i bosiok i duhen*.
Kako sam želeo da ih vidim kad buknu,
Da ih uberem kad za to doće vreme.
Bolje da ja svenem u nemanju i tuzi,
Nego da naš lug burjanom obraste.
U gramzivosti se međ' sobom nadmeću
I nezasiti su u prohtevima svojim.
Sebi praštaju, drugima strogo sude
I zavist večito tišti srca njina.
Svi kao bezumni na vlast kidišu,
A ona mene uopšte ne sablažnjava.
Starost se neprimetno približava
I čime još mogu sebe proslaviti?
Neka zorom rosu s magnolija pijem,
A noću grckam latice otkinute …
Dok tvrdu veru u svom srcu gajim,
Mene čak i tlad sitošću ispunjava.
Sakupljam i nižem korene najtanje
Da njima opušteni bršljan podvežem,
Ispravljam stabljike polegle za nepogode,
U snopove vežem travu mirišljavu.
Za mudracima sam išao dosledno,
Ali pohvale ne bih udostojen.
Neka u naše vreme ne postupaju tako,
I ja mogu kao Pen Sjang sebi da sudim.
Teško mi je da dišem i suze skrivam,
Nevolje naroda žaloste me i bole.
Iako sam ka dobročinstvu stremio,
Noć brisaše sve što danju sam gradio.
Neka je moj venac od bosioka pokidan,
Drugi, lešpi, isplešću od orhideja.
Za ono što srcu mom je drago,
Spreman sam da umrem devet puta.
Tvoja divlja ćud ne svića mi se, gospodaru,
Dušu naroda ti razumeo nisi.
Ulizice, zavideći mom poštenju,
Kao ženturače me oklevetaše.
Nedaroviti su tome uvek skloni,
Oni dobro kriju svoja crna dela,
Oni se putevima zaobilaznim kreću,
Prepredenost je njihov jedini zakon!
Žalost i srdžba dušu mi razdiru,
Ja sam nosim nevolje ovih dana,
I nestanak sa ovoga sveta bolji je,
Nego mirenje sa stanjem postojećim!
Zna se da soko ne leti sa jatom,
Tako je od iskoni bilo i biće.
I kao što kvadrat i krug nezdruživi su,
Tako se i dva puta meću sobom glože.
Ja oeećanja i stremljenja gušim,
Na uvrede bih da ne skrećem pažnju,
Ceniti čistotu i umreti za pravdu, -
Tako su mudraci drevni propovedali.
Priznajem, svoj put ne ocenih na vreme,
Stanem li - možda ću da se vratim?
Ipak, okrenuću nazad dvokolicu,
Jer kajanje u zabludi nije greh.
Konj moj meć' orhideje nek prošeta,
Neka dahne na biberovo.m brežuljku.
Ovde ću od svakog prekora daleko biti
I haljine nekadašnje odenuću.
Čilil* i lotos biće mi odeća,
Ogrnuću plašt od vodenog lokvanja.
Tako ću se skriti i nevolje nestaće,
O, samo neka vera u duši mi cveta!
Sebe ću visokom šubarom ovenčati
I produžiću svoj pojas nakićeni,
Miomiris i sjaj sjediniće se
I savest ću zauvek sačuvati.
Bacih pogled na četiri strane,
Hteo bih sve zemlje da vidim.
Svečano izgleda moj venac sveži
I daleko se njegov miomiris širi.
Svako na ovom svetu neku radost ima,
Ja od detinjstva da se krasim svikoh
I takav ću i posle smrti biti, -
Ko može dušu moju da izmeni?
Prekrasna Nuj Suj, sestrica moja,
S prekorom mi je često govorila:
„Hung je bio otvoren beskrajno
I nesreća ga kod Jušanga stiže.
Zašto si iskren i zašto se krasiš?
Od tebe niko otmeniji nije.
Dvorište je obraslo trnjem i burjanom
I samo ih ti zaobilaziš uvek.
Kako se ljudima treba poveravati
I ko će osećanja naša razumeti?
Ljudi kad greše savete tuće cene,
Ali ti za savete moje i ne haješ."
Ja ićah po stopama drevnih mudraca,
Ali sudbinu tužnu ne izbegoh …
Preko reke Sjang krenuću ka jugu
I Čun Huangu ovako ću reći:
„Vladavina Cija dostojna je stiha,
Sja Kang se u razvratu kupao,
O budućim nevoljama mislio nije
I braća su ga blizu kuće ubila.
Raskalašni Hou I, lov loveći,
Uvek je majurske lisice gaćao.
Zlikovac je to platio dobro –
Hang Čo mu je ženu preoteo.
Go Cjao žestok nasilnik beše,
Raspusnosti njegovoj ne beše kraja,
Porocnjma se predavaše mahnito
Sve dok mu oni ne doćoše glave.
Sja Ce, budući u svaći s moralom,
Sam izabra smrt u hladnoj reci,
A Hou Sing pogubi poštene dvorjane.
Kratak beše vek inskih tirana.
Juj vladaše surovo, ali pravično.
Čou nas ispravnim putem voćaše,
Cenio je mudrace i ruzumnike
I sagledavao pravila dobročinstva.
Nekoristoljubivo si u svojoj moći, nebo,
I samo poštenim ljudima pomažeš,
Samo oni što duh svoj prosvetliše naukom
Dostojni su da našu zemlju naseljavaju.
Ja i prošlost i budućnost vidim,
Sve ljudske nade na dlanu su mome.
O, može li se domovini služiti nečasno
I time još i poštovanje steći?
I samom smrću da mi zalrete,
Svojih ideja ne bih se odrekao.
Za svoju pravičnost i otvorenost
Životom su plaćali i mudraci drevni."
Razdiru mi grudi potištenost i seta,
Žalim što živim u sramotno vreme,
Skrivam suze lišćem i cvetovima nežnim,
Ali suze tuge moćne su i nepresušne.
Smiriv se na ležaju, osećanja točim,
Duši svojoj mir ponovo da naćem.
Na feniksa sedam, drakona uprežem,
Nad svet prolazni visoko uzlećem.
Napustiv Cangu pri izlasku sunca,
U predvečerje u Sjangpu dolećem.
Htedoh da ostanem u kraju posvećenom,
Ali sunce već sedaše na bregove.
Naredih Si Hei da njegov hod uspori,
Da se ne žuri u pećinu da noćiva.
Put preda mnom prostran je i dalek,
Uzleteću i opet sleteti sudbi na skut.
U Sjangčiju* napojih konja-drakona,
Za stablo Fusana kajase privezah,
I sunce prikriv grančicom volšebnom,
Krenuh da meću oblacima lutam.
Pratio me Vangšu, mesečev kočijaš,
Fej Langu naredih da skakuće za mnom,
Luanghuang kao ordonans me služi,
Ali bog Lej Ši grmi: „Nisam spreman!"
I naredih fenisku da u letu
Ne zna za odmor ni danju ni noću.
Vinu se vetar i podiže oluju,
I oblani nas gromom pozdraviše.
Gubismo se i nalazismo se u vihoru,
Propadasmo s oblacima u blještavi sjaj,
„Otvaraj dveri!" - viknuh stražaru neba,
Ali on samo surov pogled baci na me …
Odjednom - mrak, kao za pomračenja,
Pretrnuh s orhidejama u ruci . ..
Kako je svet prljav, nerazuman i slep,
Svet u kom sve propada i od zavisti živi
Rano ujutru Belu reku ću preći
I na Lanfingu* ću konja zavezati.
Ali tad se prošlog setim i suze navru, -
Avaj! ni na nebu poštenja nema.
Tako se nenadano obreh kod Čununga,
Granu besmrtnosti* otkinuh za venac.
Sići ću na zemlju da čudesni cvet,
Dok je svež, svojoj voljenoj podarim.
Fin Lungu* koji sedi na oblacima
Naredih da naće dvorove Mi Fej.
Da bih potkrepio molbu skidoh venac
I preko Cjang Sjua zaprosih njenu ruku.
Isprva Mi Fej kao da premišljaše,
A zatim me lukavo i drsko odbi.
Svake večeri ona u Cungši odlazi,
A ujutro u Vejpangu svoje kose mije.
Mi Fej lepotu svoju neguje ponosito,
Nasladi i zabavama ona je predana.
Ona jeste lepa, ali je i vrlo poročna,
Zato dalje od nje - drugu ću potražiti.
Gledam uokrug, ceo svet mi je na vidiku,
Pa se s nebesa na staru zemlju vratim.
Tamo, na planini s terasama dvorskim,
Ugledah kao u snu jusunsku Cjang Di.
Vodenog bika odredih za provodadžiju,
No on mi reče: „To na dobro ne sluti."
I grlica stade da guče o prolaznosti, -
O, kako mrzim njene brbljarije!
U glavi mojoj sumnje se gomilaju,
Sam bih da krenem, ali nisam u stanju.
Tada mi moćni Feniks dar donese, -
Avaj! Di Ku me je preduhitrio.
Otišao bih, ali gde bivak da nađem?
Kao da sam osuđen na večito potucanje.
Ne imaše Šao Kang svoje supruge
Kada su dve jujske deve cvetale.
I tako, od svega ništa ne ispade,
I opet neuspeh me isti čeka.
Svet je prljav, živeći zavišću samo,
U njemu kinje pravdu, a poštuju zlo.
Dugačak je put do carskoga praga,
Još se nije probudio mudri vlastelin.
Nemam kome da poverim šta osećam
I s tim se nikad pomiriti neću.
Skupljah cjumao* i bambusovo lišće,
Tražih od gatare da mi u njih gleda,
I reče Ling Fen*: „Morate biti zajedno
Jer gde je lepota, i ljubav tu je.
Svi znaju za veličinu devet carstaza
I lepotice ne žive ovde samo.
Odmah kreni i zle sumnje odagnaj,
Ko lepotu traži, tebe će naći.
Gde na kebesima nema mirisne trave?
Zašto misliti o zavičajnim mestima?
Avaj! Tuga sve na svetu pomračuje,
Ko može osećanja naša objasniti?
Prezir i ljubav ljudska razlikuju se,
Samo podlac može da se uobrazi:
Na njegovoj polici su buketi burjana,
Ali orhidejom se on ne ponosi.
I kako takvi da shvate lepotu jaspisa
Kada je od njih i svet bilja skriven?
Njihove postelje pune su izmeta,
A govore da biber mirišljav nije! …"
Htedoh da postupim po savetu gatare,
Ali me neodlučnost neka muči.
Svake večeri U Sjang* na zemlju silazi,
Pozvaću je na šaku riže i bibera.
Nevidljivi duhovi u smrtni svet lete,
U susret im planinske deve dolaze,
Volšebna svetlost iz njih zrači
I U Sjang mi opet radost saopštava:
„Trudi se da postojiš i na zemlji i na nebu,
Istomišljenike svoje pronaći.
Surovi Tang i Juj. prijatelje su tražili
I s mudrima ne behu u zavadi.
Budi samo veran duhovnoj čistoti
I zašto će ti posrednici tada?
Fu Jue beše izgnan u Fujang,
Pa ipak posta oslonac prestola.
Luj Vang je u miru ribu lovio,
Ali ga Ven Vang u dvor uze.
Pastir beše Ning Ci, tvorac pesama,
Ali ga knez učini velikodostojnikom.
Požuri dok nisu proletele godine,
Dok tvoj vek na svetu nije prošao.
Bojim se da jesenji krik pelikana
Sve trave odjednom ne liši mirisa*,
Zanosan si u svojoj nefritskoj odeći*,
Ali neznalice to neće shvatiti.
Zavideći, oni poglede sklanjaju,
Pa se bojim da će ti odeću uprljati."
Varljivo je u bezumnom trku vreme.
Hoću li uspeti da ostanem ovde?
Uvela je i ne miriše orhideja*,
A cvećnjak se pretvori u pirevinu.
Dana prohujalih miomirisne trave
Preobratile se u gorki pelen
I nema za to razloga drugog,
Osim sramotnog prezrenja lepote.
Ja orhiOeju nazivah osloncem,
Ne podozrevajući njenu prazninu.
Izgubiv lepotu, ona se smežurala,
I ni prineti je mirisnnjm cvetovima.
Najudvoričkiji od svih beše biber*,
On takoće požele da mirisom odiše.
Ali zar mogu miomirisni da budu
Izdajstvo i razna prljava dela?
Običaji su slični vodenim tokovima.
Ko može večito veran da bude?
Ja bejah veran biberu i orhideji,
A šta tek da kažem o cečeu i sjangliju*
O, kako mi je drag moj čudesni venac,
Iako opovrgavaju lepotu njegovu!
Ali ko može da uništi njegov miris, -
On je uvek bio živ i, evo, još živi.
Mene pokreće osećanje radosti i mira.
Stranstvujući, drugaricu sebi tražim.
Putovah da bih zemlje mnoge video
Dok moja oprema još ovako miriše.
Ling Fen mi je sreću predskazala,
Mog odlaska odredila dobar dan,
Granu besmrtnosti dala mi mesto riže,
Isitnjeni nefrit umesto jestiva.
Ona je krilatog drakona obuzdala
I dvokolicu jaspisom optočila.
Različite duše treba da se rastanu, -
Otići ću daleko i tugu ću razvejati.
Prema Kuenlungu pruža se moj put,
Odlazim da bih video veseli svet.
Oblakom kao zastavom zaklanjam sunce,
I pesma bujne ptice se razleže.
Tjancing* napustivši rano u zoru,
U predvečerje već doleteh u Sici*.
Pokorno feniks drži našu zastavu
I ona se leprša veličanstveno.
Približismo se naglo pesku sipkavom
I pred nama je, evo, Crvena reka,
Naredih drakonu da mi bude most,
I vladalac Zapada rado me propusti.
Vrlo je težak i vrlo dalek moj put.
Naredih sviti da me čeka.
Naš put je išao ulevo od Bučžoua
I Zapadno more beše naš cilj.
Nefritom su ogrnute moje dvokolice,
Ima ih hiljadu, lete brzo i lako,
I u svaku upregnuto po osam kasača.
Kao oblaci nad njima se vije svila stegova.
Obuzdavajući se, usporavam galop,
Ali moj duh sam uvis poleće.
Svetih Devet pesama* počinjem da pevam,
Neka mi pun radosti bude ovaj tren.
I evo: primakoh se svetlosti neba
I domovinu svoju ugledah pod sobom.
Kočijaš se razneži, konj stade ganut
I ni da korakne dalje ne htede.

anonimus

VOJNICI VEJA

Doboši pozvaše u rat,
i mi se latismo oružja; neki
behu ostavljeni da rade
na utvrdama; drugi
Da oru;
a mi smo izabrani za novu vojnu.
San Ce Čang. gospodar naš,
sklopio beše mir,
sa Šenom i Sangom;
al' mi se još uvek ne vraćamo
kućama svojim.
Neki ostaše ranjeni, neki ubijeni,
konji izgubljeni; gde su
ovi ljudi, gde njihovi konji?
Tražite ih po šumama

DIVLjE GUSKE

Noću se čuje udaranje krila,
to divlje guske lete nad širinom.
Tako smo i mi u ono staro vreme,
vođeni bili u vojne krvave,
a trud naših ruku u jalovoj borbi
zauvek beše za nas izgubljen.
I ptice sleću da se odmore
na mirne jezerske vode.
Danas ljudi naši podižu zidove
rad zaštite svoje, iako umorni,
oni su ipak sretni što mogu
čuvati domove svoje.
Duge, žalosne krike i
spuštaju ptice i odleću dalje.
A sada sažaljiv i pametan naš car,
zna šta je trud, njegova gorčina znojna,
a ne ko negdašnji okrutni
Eladari što su čak i molbe
uvredom smatrali.

STARI VRH KOPLjA

Kod grada Čang-Ana seljaci orali
i na svetlo dana ralom izrovali
šiljak starog koplja.
Na njemu pismo suviše staro
da bi se išta pročitalo.
Žalosno što šiljak nije sjajan
kao ostali primerci ratni,
što su k'o same zvezde sjajni.
Ali ja o tim stvarima glupim
i ne znam mnogo,
al' ovaj sa hladnim bojama
svojim čini da mislim o ratnoj gorčini.
U davnoj prošlosti jedni ubijahu
narod jedne zemlje,
a onda i sami behu ubijani u drugo –
krvavo vreme.
I tako dinastije jedna drugoj
behu uvek na smeni,
i samo zalasci na Zidu velikom
ostaše nepromenjeni.
Ja stavljam ruku na šiljak
ovog koplja i pitam zašto?
Zašto su svi pravili
od ovog dobrog metala,
strašne i mrske stvari?
Zašto ne izliše zvona i cimbale
il' kakve posude lepe?
Zašto su samo kovali
to mrsko oružje?

Tao Kai

NAJSTARIJA VREMENA, DINASTIJA ČU
(1066. do 403. god. pre n. e.)
Pred kraj dinastije Ču, za vreme Konfučija, koji je umro 475. godine pre naše ere, bila je sakupljena prva zbirka narodnih pesama i popevki - nazvana ,,ŠI ČING" (knjiga oda).
Devet pesama u ovoj zbirci uzeto je iz zbirke ŠI ČING. Neke od ovih pesama i narodnih popevki bez sumnje pripadaju dalekoj prošlosti, možda periodu ŠAN-GA (1766. do 1066. pre n.e.) ili čak i ranijem periodu. Iz njih jasno i postojano izvire duboka čežnja i želja za sigurnošću i mirom.

Kolevka kineske civilizacije za vreme dinastije ČU bile su današnje pokrajine HONAN i ŠENSI.

anonimus
VOJNICI VEJA
Doboši pozvaše u rat,
i mi se latismo oružja; neki
behu ostavljeni da rade
na utvrdama; drugi
Da oru;
a mi smo izabrani za novu vojnu.
San Ce Čang. gospodar naš,
sklopio beše mir,
sa Šenom i Sangom;
al' mi se još uvek ne vraćamo
kućama svojim.
Neki ostaše ranjeni, neki ubijeni,
konji izgubljeni; gde su
ovi ljudi, gde njihovi konji?
Tražite ih po šumama,
oni tamo leže zaboravljeni…

anonimus

RAT JE UZEO MUŽA MOG
Moj čovek je u rat otišao,
i nije to stvar samo odlaska,
i onda koji dan, meseci
nekoliko ponovnog povratka.
O, zar ratovima nikad neće biti kraja?
A sada sve je pospalo, krave i ovce su u toru.
Sve je ovde, sve
sem njega koji bi svemu dao smisao.
O, mužu moj,
ni gladan ni žedan ne bio!

anonimus
VODE IZA BRANE
Gledam na mirne vode,
branom ustavljene,
i vidim na vodi stablo,
niz tok ne može da krene.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Šena,*
već čeznem za domom,
kad ću se vratiti?
Kupina bačena vetrom u vodu
leži na vodi nepomično.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Fua,*
čeznem za svojima kad ću se vratiti?
Snop trske zaustavljen na mirnoj vodi
iza brane.
Naš glavar sedi u kući kod svojih,
a nas je poslao da čuvamo kod Hsua,*
čeznem za svojima kad ću se vratiti?

anonimus
POVRATAK KUĆI IZ RATA
A žene su nas dugo čekale
gledajući žute ždralove,
koji sa mravljih humki
s kreštanjem poleću.
U goloj nadi
trebaše i to da znači:
Dolaze njihovi ljudi!

anonimus
TESKOBA
Jesen je, granato kruškovo drvo voćem blista.
Gledam ga, i mislim o mužu svom koji je vojnik
sada,
jer car je tako hteo; i zato ne smem gunđati
iako rok je prošao, a ja još uvek patim
brižna što mora za nama čeznuti.
-Prolazi zima i kruška opet lista.
Ja znam da sve što zaželi car
tako mora i biti.
-Al' ipak suze svoje ne mogu zaboraviti
s prolećem što cveta i novi život budi,
htela bih i ja zlih slutnji se otresti,
i na pragu našem ponovo ga sresti.
Leto je, i ja se penjem uz brda severna
da berem divlje voće,
i, jadikujući, znam da u svemu
treba slušati cara, i onda kad nam je suviše teško.
-Ja gledam, i mislim da vidim
njegova četvoroprežna kola,
da li je istina, ponovo gledam…!?
Ah, to je san, i samo beznadna varka
mog uma obuzetog teskobom.
Prolazi vreme, ja mislim, možda
još nisu krenuli s bojišta, al' vesti nije. ..
I tako me slutnja ponovo svije.
Zato ja odlazim da tražim pomoć
od kostiju koje proriču,
bačeno ugljevlje veli: sreća je tu
i ja se vraćam verujući
da je naš susret sasvim blizu.

anonimus

DIVLjE GUSKE
Noću se čuje udaranje krila,
to divlje guske lete nad širinom.
Tako smo i mi u ono staro vreme,
vođeni bili u vojne krvave,
a trud naših ruku u jalovoj borbi
zauvek beše za nas izgubljen.
I ptice sleću da se odmore
na mirne jezerske vode.
Danas ljudi naši podižu zidove
rad zaštite svoje, iako umorni,
oni su ipak sretni što mogu
čuvati domove svoje.
Duge, žalosne krike i
spuštaju ptice i odleću dalje.
A sada sažaljiv i pametan naš car,
zna šta je trud, njegova gorčina znojna,
a ne ko negdašnji okrutni
Eladari što su čak i molbe
uvredom smatrali.

anonimus

STENE NAS GLEDAJU
Strme grube stene duž prašnjavog druma
mršte se moćne u svojoj samoći,
dok mi u redu tako koračamo
i put nas vodi još uvek na Istok.
i danju i noću.
I dok mi tako koračamo dalje stena
za stenom na nas se mrgodi,
teškoćama marša ko će odoleti,
svi smo iznemogli,
ali zapovesti za povratak nije.
Sve više, sve jače jesenja kiša lije,
i svud naokolo samo su znaci,
da kiša ova najbolje je čemu se
možemo iadati.

anonimus

TRAVA VENE
Trava vene, a tako i mi gubimo snagu
u maršu napornom,
i uvek nam se spremaju,
sve novi i novi pohodi.
U proleće trava zeleni,
a mi - udovci beli
od kojih vojnike prave,
na sebe sada gledamo
kao na nešto bezvredno,
što je od ljudi manje.
Zašto da živimo kao zveri divlje
po brdima pustim?
Zašto tumaramo i tamo i amo
danju i noćima,
i to ne ko ljudi, već u pohodima?
Sada mi visoku travu ostavljamo
zavideći svakom, čak i lisicama,
što svoje repove vuku u slobodi,
dok pored taljiga leno koračamo
bijući stopalom drumovima tvrdim.

(Pesnik verovatno misli na vreme kada je dinastija Ču počela da se raspada i kada je ljena vojska svuda trpela poraze.)

DUŽ GRANICE
I
Kao što vetar koji ne prestaje,
stvara nanose peska,
noću dugi krici selica što lete
donose tužne misli.
Mi smo na odmorištu,
i sada ispijamo krčage zamašćenoga čaja,
da posle zalaska gledamo mesec
kako izlazi povrh Li Ling Taia.
II
Tu, blizu izvora rečice Ce Le
jedni su vežbali stroj,
dok u Dolini Divokoza barjaci
vodiše već druge u boj.
I tada nadođe oluja peščana
te svuda nastade mrak,
a posle vetra napada sneg dubok,
da mnogi više ne nađoše puta
za vojnički logor.
III
Tako upoznasmo tu kletu
daljinu pešačeć' do Hamia u Sinkjangu,
do Kančoua u zapadnom Kansuu,
možda još tužniji zbog krika selica
koje najavljuju mraznu zimu.
A kada doznasmo da izvor Žute reke
leži daleko, tamo za pustinjom,
naših dve stotine hiljada vojnika
okrenuše glave prema kraju rodnom.
IV
Pred nama su velike pustinje
i dugi planinski lanci,
to jedva da su krajevi za ljude,
čak su bolji oni gde se konji hordi
još nisu napasli.
To je kraj gde život ne znači mnogo,
te sada suze krvave ronimo,
pevajući tužno baladu drevnu,
svi pod mesečinom - misleći na dom.

Šen Ten Čein