Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Povratak

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu-
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho, kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume...

Velika noć

Kad genije noći na krilima sjajnim,
Krilima od vatre, preko reke minu,
Nevidljiva voda ushićeno sinu,
I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.

Kad ponoćni vetar pored gore gluhe
Prođe i otrese teški mrak sa granja,
Kao strasna pesma žudnog umiranja,
Ču se glas muzike iz trstike suhe.

Kad za poljem punim crne deteline,
Počeše vlašići da blede i slaze,
Mrtvo lišće poče da pada na staze,
I kao crn uzdah da izbi iz tmine.

Sad, u ovo dugo veče koje pati,
Cela moja duša zatreperi gola,
A čelom umornim od truda i bola,
Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.

Za zvezdama

Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine -
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.

S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.

Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.

I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu -
Idući za glasom što se jednom začu.

I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala -
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.

I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.

Stvaranje

Nisu te glasnici oglasili meni,
Niti čuh korake tvoje izdaleka;
I ne znam kad beše već minuta neka
Kad se moj duh napi tvoje svetle seni.

Jer ti si postala u meni, i bila
Misao iskonska što najzad odnemlje,
Zlatna nit iz stene, i seme iz zemlje,
I mah u ramenu još neniklog krila.

Ti nikad ne pozna taj put vijugavi,
Put kojim izvana dovodi unutra,
I kojim sve mora da se vrati sutra;
Kao cvet u moru, u meni se javi.

Iz mog sna ponikla, i ti beše tašta;
Plod moga poroka, krvoločno jetka;
Plod misli, i ti si bila bez svršetka;
Plod mojih sujeta, podlija od svašta.

Plod mojih samoća, beše puna sete;
Plod mržnjâ, usta ti behu otrovana;
I plod mojih sumnja, ti si prešla, strana,
Sav put s plačem kao izgubljeno dete.

No cvet sna otrovnog ne presta da siše!
I ja umreh u čas kad se beše htelo
Zadnja kaplja krvi, koju nemah više,
Da okončam lepo i zlokobno delo.

Mirna pesma

U zenice me neprestano gleda:
Šta traži u mojim očima ta žena?
Sjaj magijski nekog sunca koje seda –
Jednu drugu ženu i druga vremena?

Jer zaljubljen pogled žene dobro vidi
U očima našim, kroz sivu dubinu,
Sve tragove kojim neprijatelj minu,
I njegov sen kao tamni sen na hridi.

Dugo sja na oku tugom večno mladom
Lik žene što ga je očarala jednom;
Zato jedna žena zna kad pođe kradom
Pogled za odbeglom i za nedoglednom.

Od prošlosti je duša napravljena;
Slike su po cveću zrak sunca od juče;
Od svačega je pala neka sena;
I usahle reke i sad negde huče.

A naše ljubavi što su davno pale,
Kao pobijena jata na pô puta,
Još žive životom svog prvog minuta
U očima što su nekad rasplakale.

Trenuci

Ta ljubav bez cilja i bez sutradana,
Zla sestra večnosti, u besu svog hitnog
Nosi znak najveće kobi što je znana:
Sav užas prolaznog i bol neumitnog.

Taj svemir naslikan na valu što bega,
Sav pokret prostorâ u treptanju lista –
Ljubav je bez sutra večnija od svega:
Jer i posle smrti još je uvek ista.

Ta ljubav što umre u naponu vrelu,
Mač skrhan na samim vrhovima tvrđa,
Ima pobedničku gordost na svom čelu:
Jer umre u sjaju pre nego zarđa,

Ona prođe dušom kao izdaleka
Zalutale ptice u svetlosti maja;
U pesmi su njinoj glasi drugih reka,
I na krilima im sunce drugog kraja.

I ona nestaje pre vesele žetve,
Uvek neuvela u svemu što vene,
Bez svoga zaveta i bez svoje kletve –
U lepoti reči jednom izrečene.

Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem,
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

Pesma ljubavi

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda;
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni –
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si načelo većma nego biće...
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda... Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.

U sumraku


Odvela me tuga i misli zloslutne
U polje, daleko. Trava puna rose.
Tužno stoje vrbe iznad vode mutne,
Hladni vetri mrse zelene im kose.
Na zapadu negde polumrtav bleska
Ugašenog dana zadnji bledi plamen.
Nema je nada mnom širina nebeska,
Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.
Evo jedno groblje. Tu leže seljaci,
Do suseda sused, drugar do drugara;
A dok se u svodu brišu zadnji zraci,
Pobožno kapela stoji kraj njih stara.
I dole u selu zadnji ognji zgasli -
Noć, i tu se spava... A ko sablast čudna,
Međ grobljem i selom još krivuda staza,
Sva bela i gola, kratka, večno budna.

Zalazak sunca

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče ... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć’ na me.
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja, kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih bledih usnica.
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tada plakô, ja bih večno plakô,
I nikad se više utešio ne bi’.

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilima,
Što nosi podneblja drugih kopna: o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.

I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.

I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari

Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,

Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj sani sjajna moja reč u šumui samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća.Budi bespovratna, kao mladost.Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,u velikom bolu ljubav svoju metu.Istina je samo što duša prosneva.Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.Ti beše misao moja očarana,simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.Rođena u mojoj tišini i tami,na Suncu mog srca ti si samo sjalajer sve što ljubimo - stvorili smo sami.Jovan Dučić

Čednost

Dokle spavaš jedna ruka nevidljiva
Vaja tvoje male dojke,
Briše i popravlja, i vuče, i sliva,
Kreće mirne crte i pravi uvojke.

I postavlja boje s večite palete
Na vrh dojki i na usne nasmešene
Tka mrežicu oka punu zla i sete
Prede vlas i giblje talase i sene.

I u duši sipa sujetu, i smelo
Svom magijom spola ozari vrhunce
I dok gradi svoje neizmerno delo,
Pristižu je jutra i podnevno sunce.

Ali prsti ruke neznane i čudne
Ne miruje. Zalud: u telu doboko
Ne vri još mlad otrov želje nerasudne!
Ni glas da zasuzi, ni potamni oko.

Tako ravnodušna, mirna, ti si stala
Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi
Senka sumnje na te kao porok pala
Da nisi nad svačim, i cilj sama sebi.

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo Tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na Tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jovan Dučić

Čekanje

Doći će i trenut poslednji i sveti,
Kada ćemo jednom, mirno čekajući,
Reći jedno drugom: već je vreme mreti,
Kao što se kaže: već je vreme kući.

U horizont prazan gledajući tada,
Na ivici gde se mrak i svetlost deli,
Zamrznuće mirno suza zadnjeg jada,
Jada što se nikad, nikad nismo sreli -

U sunčana jutra tražeć jedno drugo
Kraj zelenih reka; ili noć kad brodi,
I dok mesečina nepomično, dugo,
Leži hladna, bela, na zaspaloj vodi.

Dok je prilazio čas povratka sveti,
Umorni, taj susret večno čekajući,
Kada ćemo reći: već je vreme mreti,
Kao što se kaže: već je vreme kući.

Povratak

Vratiće se opet kada lišće pane,
Kad zaplaču hladni vetri obalama,
Kao uspomena na pomrle dane,
Bleda i u crnom, javiće se nama.

Njen će mirni korak da žalosno prati
Šum jesenjih voda. No senka što mrači
Mramorno joj čelo, niko neće znati
Otkuda je pala i šta ona znači.

Ko duša jeseni, kad nam priđe tada,
Ispuniće strepnjom nekog mirnog jada
Nas, i hladne vrte, i prirodu bonu.

A kad stari klavir dirne rukom lakom,
Biće zvuci crni: činiće se svakom
Kao da prah noći pada po salonu.

Čežnja

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom drhću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

Novembar

Raširilo se u nemoj visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadneo se na nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka -
To vetri plaču visoko u granju.
I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odilaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem dugo, dugo, dugo...

Morska vrba

Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta,
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako,
Moru koju granu, vetru listak koji:
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. - Sama vrba stoji.

Sat

Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno.
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše.
Časovnik nevidljiv negde izbi mirno:
Tad potonje ruže lagano pomreše.

I kad opet izbi: s topola se rasu
Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
Dok ponova kucnu: tiho u tom času
Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

No skriveno zvono kad pod svodom lednim,
I opet se začu iz topola stari,
Sva dolina strahom ispuni se jednim,
I užasnom strepnjom, i panikom stvari.

Ponoć

U sobi muzeja gluho noćno doba.
Pred granitnim Marsom tu strasna i gola
Igra bahantkinja. Tu lije Nioba
Mramorne i hladne suze večnog bola.

Tu silno i bolno pod ujedom guje
Rve se Laokon. Na kamenu krutom
Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje
Gde prolazi tiho minut za minutom.

Ali s crne kule koban i potmuo
Glas ponoćnog zvona odjeknu u tmini -
Negde iz dvorane dug se uzdah čuo
U mraku, u nemoj studenoj tišini.

Prenula se naglo sva dvorana ova:
Svak oseti da je tude u samoći
Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova,
Gladijator jedan umro ove noći.

Oci - Jovan Ducic

Beskonacne tvoje oci, mlada zeno,
Dve duge veceri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke sto uznemireno.
Imaju sum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve zene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponocne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noc streme.

Oci moje zene, mracni triumf ploti,
Koje vecnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor nasle u njenoj cistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oci sijaju se s toga,
Dalekim i cudnim sjajem ushicenja,
Kao neke oci sto videse Boga.

Cuvaju na svojoj beskonacnoj mrezi
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oci nepregledne, na cijem dnu lezi
Velika i mracna slabost ocajanja.

Susret

Jedne se noće beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.