VOLIM BEOGRAD...

BEOGRAĐANKE
Autor: Srđan M. Dojković

Nedelja. TV
program kao i obično nezanimljiv nedeljom, mada ni ostalim danima nije
bolji. Ubistveno je dosadno. Dosađuju se japanske ribice u akvarijumu,
papagaj Žaki i pauk u najvišem uglu moje sobe (ostavljam ga da tu boravi
iz samo meni znanih razloga). Kroz prozor vidim da je dosadno i komšiji
poštaru. Ne zna šta će sa sobom, stoji pored kola i gluvari.
Bezgranična dosada obuzela je čak i poslovično vredne mrave i pčele... A
ponajviše mene.

Da se voze trke Formule 1, grickao
bih grisine i gledao prenos. Volim trke. Podižu mi adrenalin i
popravljaju raspoloženje. Ponekad se toliko uživim u najbrži cirkus na
svetu da u vazduhu osetim miris benzina... Ili da je kojom srećom
lepše vreme, izašao bih iz stana i sa ekipom iz kraja, na obližnjem
terenu, odigrao nekoliko utakmica malog fudbala. Iako prijatelji,
jurcajući za loptom u žaru borbe neretko se i posvađamo, posle čega
obično odemo kućama, istuširamo se, odmorimo, i onda opušteni, ponovo se
nađemo u gradu. Najčešće u "Ruskom caru", u prvom redu baštenskih
stolova. Uz "koka-kolu" ili pivo, u ugostiteljskoj oazi koristimo
privilegiju življenja u Beogradu.

Veoma je važno
sesti baš u prvi red bašte "Ruski car". Odatle je najbolji pogled na
raspupele, preplanule i nasmejane beogradske devojke. Uživanje je
gledati ih kako milovane letnjim suncem kreću u osvajanje Knez Mihailove
ili stoje na Trgu. Dok ćaskaju, osvežavaju se ledenim sladoledima
duginih boja, sokovima i mineralnim vodama iz raznovrsno dizajniranih
plastičnih boca. Svaki dan proveden u njihovoj blizini, Beograđanke nam
čine praznično svečanim.

Zbog dragih sugrađanki,
najlepših cvetova niklih u vrtu gradskog asfalta, moji prijatelji i ja,
kozaci "Ruskog cara", zauzmemo prvi borbeni red, posedamo za sto ispod
velikog suncobrana, podignemo noge na žardinjere i poput kneževa, udobno
zavaljeni u baštenske - dvorske stolice, lagano ispijamo svoja pića i
posmatramo najuzbudljiviju modnu reviju u gradu. Lepe i nadasve
različite, pred nama defiluju beogradske princeze, crnokose, plavokose,
brinete, šatirane, dugokose i kratko ošišane, a ima i onih sa obrijanim
glavama. I takve sam viđao na ulicama. I one dobro izgledaju. Ništa
neobično. Beograđanke su, lepota im je u genima.


Putovao sam po Evropi. Obišao Italiju, Austriju, Mađarsku, Grčku... i na
putovanjima sretao i upoznao mnogo divnih žena. No žene iz beloga
sveta, neosporno privlačne, nekako su tipske, kao da su sazdane pod
istim kalupom... U Beogradu, svaka žena u sebi nosi nešto specifično,
samo njoj svojstveno. Nešto što je čini posebnom. Istina, strankinje su
bogatije, lakše im je da se dobro obuku, kupe kvalitetnu obuću,
garderobu u trendu i ekskluzivne parfeme, ali Beograđanke koje takav
luksuz sebi ne mogu da priušte, po eleganciji za strankinjama nimalo ne
zaostaju. Oduvek sam se divio sposobnosti ovdašnjih devojaka da sa
mesečnim platama kakve su naše, malim stipendijama ili džeparcima
dobijenim od roditelja, uspevaju da izgledaju kao da su izašle iz
najboljih italijanskih ili francuskih butika. Nemajući dovoljno novca za
kupovinu modnih noviteta čuvenih firmi, Beograđanke garderobu
dobavljaju od švercera, uglavnom proizvedenu u zemljama
prepoznatljivijim po siru, muzici i kobasicama nego po modi, ili nose
haljine, suknje i komplete, uz pomoć baka i majki, sašivene po šnitovima
izvađenim iz "Burde" i sličnih časopisa. I pored toga, mlade
Beograđanke izgledaju sjajno. Mnoge od devojaka nasumično odabranih na
ulicama našeg grada mogle bi hodati modnim pistama najpoznatijih
svetskih centara... kada bi htele. Poneke to i učine. Otisnu se u svet i
zasene ga lepotom. Nije tajna da na beogradskim ulicama svakoga dana
srećemo neuporedivo lepše žene od onih što ih gledamo na televiziji, u
stranim filmovima i serijama, izborima za Mis ovoga ili onoga.
Beograđankama, titule lepote nisu potrebne. I bez titula one znaju
koliko su lepe.

Zbog toga, mi Beograđani, spadamo u
red srećnih ljudi. Srećni smo jer ne moramo da iz nekog Singapura,
Toronta ili Melburna čitav dan putujemo avionom kako bismo došli u
Beograd i videli najlepše žene sveta. Ne. Mi jednostavno izađemo na
ulicu, sednemo ispred "Ruskog cara" i lepotice su pokraj nas. Sve što
treba da uradimo je da se prepustimo uživanju u lepoti beogradskih dama i
damica, i pazimo da se ne istrčimo, i u naletu osećanja priznamo im
koliko su nam drage i koliko ih volimo...

Sa
Beograđankama uvek treba biti na oprezu. Koliko god ih voleli, ne smemo
sebi dozvoliti da ih razmazimo. Ako se razmaze i opuste, više neće biti
kakve su sada. A upravo takve kakve su, temperamentne, ponekad previše
pričljive i posesivne, ali beskrajno ljupke i nežne, dopadaju nam se i
ne bismo da ih menjamo.

Čim se razvedri (meteorolozi
su najavili poboljšanje vremenskih prilika), otići ću do "Ruskog cara".
Večeras tamo imam važnih i neodložnih obaveza. Ugovorio sam sastanak sa
slatkom, simpatičnom Beograđankom. Susret sa njom ne bih propustio ni
zbog čega na svetu...

Možda čak ni zbog trka Formule 1, ili malog fudbala.

Moj Beograd



Cvetkova pijaca (nekad i samo Cvetko) je
naziv jednog od beogradskih i zvezdarskih krajeva, čiji naziv potiče od
Cvetkove mehane odn. Cvetkove pijace, koji su opet nazvani po lokalnom
preduzetniku, Cvetku Jovanoviću. U oglasima za nekretnine kraj se navodi
kao "Cvetkova pijaca" a u svrhu prostorne odrednice kaže se i "kod
Cvetka", "do Cvetka"Položaj

Cvetko se nalazi duž Bulevara Kralja
Aleksandra (ranije Revolucije), na polju južno od zvezdarskog brda, na
najistočnijem delu ranijeg vračarskog područja - odatle naziv Vračarsko
polje. Kraj je udaljen oko 3,5 kilometra od centra Beograda (Terazija),
prostire se oko pijace. U okolini su krajevi Konjarnik, na jugu i Lion
na zapadu.

Administrativno rečeno, na samom prostoru pijace se
graniče mesne zajednice MZ Zvezdara (zapad) i Zeleno Brdo (istok), a sa
druge strane Bulevara se nalaze MZ Vračarsko polje (jugozapad) i MZ
Ćirilo i Metodije (jugoistok).

MZ Vračarsko polje

Granice
mesne zajednice "Vračarsko polje" su: ul. Stanislava Sremčevića (prema
severozapadu i zvezdarskoj MZ Lipov Lad, Bulevar K.A. (severoistok,
uglavnom MZ "Zvezdara" i malo MZ Zeleno Brdo), ul. Topalovićeva, Donska i
iznad Doma Zdravlja Zvezdara (jugoistok, MZ Ćirilo i Metodije) i ul.
Vojislava Ilića prema opštinama Vračar i Voždovac. Glavna ulica ovog
područja je Gospodara Vučića, koja se spaja sa Bulevarom kod pijace
(južno) i dalje vodi ka Autokomandi (generalno na zapad), dolinom bivšeg
Čuburskog potoka.

Karakteristike

U kraju preovladavaju
porodične kuće. Višespratnice sa komercijalnim sadržajima u prizemlju,
izgrađene 1970-tih, nalaze se duž Bulevara, zapadno od pijace. Istočno,
između Bulevara i ul. Vjekoslava Kovača se nalazi šest solitera u nizu,
sa fasadom od crvene opeke, kosih krovova, izgrađeni 1950-tih. U okolini
pijace (uz koju se nalazi i supermarket i niz lokala) nalaze se: prema
severoistoku, jedan objekat beogradskog vodovoda i Sportski centar
"Zvezdara", poznatiji kao "Olimp", sa bazenima i raznim terenima; prema
jugoistoku je Dom zdravlja Zvezdara. Prema popisu iz 2002. kraj (MZ
Vračarsko polje) ima 4843 stanovnika.

Istorija

U 1930-tim,
područje Cvetka je bilo daleki istočni kraj Beograda. Preduzetnik
beogradski, Cvetko Jovanović, posedovao je ovdašnju kafanu (mehanu) i
okolne placeve, pa će kraj postati poznat kao Cvetkova Mehana.

Posle
Prvog svetskog rata, kraj oko Olimpa su naselili Kalmici, poreklom sa
obala Kaspijskog mora, begunci od Ruskog građanskog rata nakon
revolucije 1917. Oni su 1929. u Kozarčevoj ulici (severozapadno od
Istočne kapije Beograda) podigli budistički hram, pagodu mongolskog
tipa, razrušenu 1944.

Len Belošević zabeležio je u "Pittsburgh Post Gazette" sledeće: "Beograd
je grad mističnih suprotnosti. Dok sam šetao Knez Mihailovom, prepunom
pešačkom ulicom, koja vodi od centra Beograda do Kalemegdana, nisam
uočio nikakav dokaz da Srbiju pritiskaju privredni i politički problemi.
Kafići su prepuni veselih Srba koji ispijaju kafu, srpsko pivo ili
nešto jače kao što je šljivovica. Bez neke očigledne brige, ovi ljudi
dokono razgovaraju o životu, ljubavi i, naravno, politici, ili
ravnodušno posmatraju pešake, uključujući moderno obučene žene, koje su
izašle da bi obavile staroslavni društveni ritual, odnosno da bi bile
viđene. Stiče se utisak da su ovi ljudi, dok piju, odnosno šetaju, bolje
raspoloženi i manje zabrinuti od šetača na bilo kojoj američkoj
gradskoj ulici."

Sve to se i potvrđuje u refrenu popularne pesme o Beogradu:
"Moj Beograd srce ima
i u njemu ljubav čistu,
Moj grad ruke širi svima
i ljubav svakom pruža istu…"

CAPA CUPA
Autor: Aleksandar Saša Ignjatović

Svaki bolji
restoran u svetu na jelovniku ima "specijalitet kuće". Često takvi
specijaliteti ulaze u mega kuvarske vodiče, imaju svoju istoriju, pamte
se konobari i kuvari koji su ih osmislili, Francuzi im, priča se (nisam
video, pa baš i ne verujem), dižu i spomenike. E, skadarlijski "Zlatni
bokal" ima svoj, jedinstveni izum da prste poližeš - "Capa cupa". Istina
da je ova čarolija u zemljanom loncu kasnije (nekom stereotipnom mozgu
je bilo "too mach" da se u uglednoj skadarlijskoj kafani specijalitet
kuće zove tako, tako, tako... srpski) nazvana "Veseli boem", pa se i sad
valjda tako lažno predstavlja, ali nešto mislim da "Bokalče" ne bi bilo
ni upola tako zanimljivo da nema "Capa cupa" na meniju. Dugo sam
pokušavao da saznam kako je ukusna papazjanija dobila svoje originalno
ime, ali mladi konobari su me samo belo gledali i slegali ramenima, dok
jedne noći nisam naleteo na starog kelnerskog vuka Mileta koji mi je,
negde pred jutro, kada je već skinuo svoj grimizni prsluk i stavio pred
sebe obaveznu lozu za pred put kući, po ko zna koji put potvrdio zašto
je taj ludi Beograd najgostoljubiviji grad na svetu.

Nastanak
specijaliteta sigurno će ući u kafansku istoriju Beograda, ali mogao bi
i onu pravu, ratnu... Elem, kada je NATO, 1999. godine, bombardovao
Beograd i kada je "šizela" zatvarala i najortodoksnije beogradske
birtije, restoran "Zlatni bokal" nastavljao je da radi. Dva orkestra,
"Šajka" i "Varoš kapija" svirkom su nadjačavali "šizelu", eksploziju
bombi, i sačekivali "smirelu". Lumpovalo se u "Zlatnom bokalu", točilo
se piće, pevalo do zore. Doduše, kuhinja nije radila iz opravdanih
razloga, i gosti su mogli da dobiju tek nešto da zameze.

Jedne
aprilske noći pod bombama, oko tri časa iza ponoći, u "Zlatni bokal"
ušlo je veselo društvo - Italijani. Nacvrcani diplomata iz italijanske
ambasade doveo je u "Bokalče" kompletan italijanski diplomatski kor!
Italijani su tada bili među retkima koji nisu zatarabili ambasadu i koji
su zajedno sa Beograđanima dočekivali i ispračali "šizelu i smirelu".
Poznati boemi i gurmani, Italijani su naručili piče, ali i iće – dajte
specijalitet kuće!

Osoblje u "Zlatnom bokalu" se uzmuvalo. Kakav
specijalitet kuće dok na Beograd padaju bombe?! Ali, profesija nije
smela da bude osramoćena, a kamoli kafana!

Mile je uleteo u kuhinju i zavapio dežurnom kuvaru:

- Pripremi mi neki specijalitet kuće, došli gosti iz italijanske ambasade!

- Kakav, bre, specijalitet?! - zgranuo se kuvar.

- Izmisli nešto, naseckaj, onako capa cupa, što brže, nemoj da se brukamo!

Vispreni
kuvar je povadio iz kafanskog zamrzivača sve što je imao. Meso,
paprika, paradajz, luk… sve na dasku, pa nožem capa cupa i… Italijani su
na velikim metalnim ovalima i zemljanim ćupovima dobili mešano meso,
pljeskavice, ražnjiće i svakojake srpske krkanluke garnirane raznoraznim
sosovima i povrćem. Oduševili su se "specijalitetom kuće" iako je bio
prava bomba za njihove žabarske želuce naviknute na paste i pice. Došli
su sutradan uveče, ponovo naručili "specijalitet kuće", pa sutradan,
pa... i ostade "capa cupa"…

Često gosti u "Bokalčetu" i sad
naručuju specijalitet kuće "Veseli boem", ali Mile i stara kafanska
garnitura dobro zna ko su pravi skadarlijski veterani. Oni naručuju
"Capa cupa". I sete se uvek zajedno "šizele" i "smirele", italijana i
boemskih noći koje se u Skadarliji nisu prekidale ni kad su na Beograd
padale bombe.

Kultura i umetnost




Beograd je središte kulture i umetnosti Srbije. U Beogradu stvaraju naši
najznačajniji umetnici, godišnje se održi više od 11.000 pozorišnih
predstava, izložbi, koncerata, performansa i drugih umetničkih programa,
gostuju brojni eminentni stvaraoci iz sveta umetnosti. Beograd je
sedište najviših državnih i nacionalnih institucija kulture i umetnosti:
Srpske akademije nauka i umetnosti, Narodne biblioteke Srbije, Narodnog
muzeja, Narodnog pozorišta i Univerziteta umetnosti.

U Beogradu se nalaze najznačajnija dela arhitekture, Kalemegdan i
Beogradska tvrđava, spomenici kulture i druga nepokretna kulturna dobra,
brojna arheološka nalazišta sa materijalnim ostacima koji svedoče o
razvijenoj civilizaciji i kulturi na tlu Beograda od praistorije do
danas.

Grad Beograd osnivač je 36 ustanova kulture (11 pozorišta, 8 ustanova
zaštite, 4 biblioteke, 13 centara za kulturu i galerija) i 2 javna
preduzeća za koje obezbeđuje uslove rada, a istovremeno pomaže
realizaciju programa i programskih projekata 231 ustanove i umetničke
asocijacije.

Grad Beograd je osnivač i pokrovitelj 11 manifestacija u oblasti kulture
(FEST, BITEF, BEMUS, BELEF, Međunarodno takmičenje muzičke omladine,
Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Oktobarski salon, Radost
Evrope, Beogradski sajam knjiga, Filmski festival u Sopotu i Beogradski
džez festival), a pomaže i programe 69 manifestacija u oblasti kulture
koje se održavaju u Beogradu.

U Gradskoj upravi za kulturu i umetnost zadužen je Sekretarijat za kulturu.

Nakon
milenijumskog procvata i mističnog nestanka na daleko čuvene vinčanske
kulture, o Beogradu starog veka se nije mnogo govorilo. U tim burnim
vremenima smenjivale su se u njemu vojske i njihovi manje ili više
slavni vladari, mnogi doseljenici, putnici namernici i vidovnjaci. Prave
obrise „metropole“ ponovo dobija tek tokom prva četiri veka naše ere,
kada u okviru Rimskog carstva postaje atraktivna lokacija za život.

Temelje
Singidunuma ili „okruglog grada“ postavilo je u 3.veku p.n.e. keltsko
pleme Skordisci, čije su nekropole i umetnički predmeti pronađeni na
Karaburmi.
Najpre je sagrađeno kameno utvrđenje, legijski logor -
kastrum, oko koga su se, naseljavale porodice vojnika, trgovci i
zanatlije, koje su vojni logor snabdevali potrepštinama. Tako je nastalo
civilno naselje, građeno po uzoru na Rim sa sve širokim ulicama
ukrštenim pod pravim uglom, vodovodom i kanalizacijom.
- Singidunum
je mali grad, koji je u poređenju sa čuvenim rimskim gradovima pre bio
varošica sa tri puta više vojnika nego običnih građana. U utvrđenom
prostoru sa ulicama i kanalima, barakama-spavaonicama i „generalštabom“,
bilo je smešteno oko pet, šest hiljada vojnika i legat, po činu jednak
otprilike današnjem generalu. Logor se širio do današnje Rajićeve ulice,
gde je bio njegov centralni ulaz, a na prostoru Donjeg grada nalazilo
se civilno naselje sastavljeno od doseljenika iz svih delova imperije -
objašnjava Stefan Pop Lazić iz Arheološkog instituta.
Protezala se ta
svojevrsna metropola od oko 8.000 stanovnika preko Beogradske tvrđave,
Obilićevog i Kosančićevog venca, dela Dorćola i Trga Republike, pa sve
do Bulevara kralja Aleksandra. Ulice Kneza Mihaila, Uzun Mirkova,
Dušanova i Kralja Petra I ostale su u istom položaju kao i u rimsko
vreme, a Bulevar je bio glavni put za Viminacijum, gradić u blizini
Požarevca. Odatle se preko sadašnjeg Pionirskog parka i Taša nastavljalo
rimsko groblje.
Tu su i pronađene mnoge nadgrobne ploče, a oko 270
rimskih grobova se čuva u Institutu za arheologiju. Plodno zemljište
Voždovca, Čukarice i Senjaka poklanjano je penzionisanim vojnicima, dok
su današnji Mali Mokri Lug, Ritopek i Grocka bili važna vojna utvrđenja.
Singidunum
je imao status slobodnog rimskog grada sa sve skupštinom na kojoj se
odlučivalo o najbitnijim pitanjima vezanim za gradski život. Za razliku
od čuvenih rimskuh gradova, najverovatnije nije imao amfiteatar, prostor
za pozorišne i gladijatorske igre, te arheolozi smatraju da su se
velike manifestacije odvijale na glavnom trgu.
- Glavni trg
Singidunuma, stecište veoma aktivnog društvenog života u to vreme, bio
je verovatno na mestu današnje Narodne banke u Kralja Petra. Tu smo
pronašli niz žrtvenika i spomenika božanstvima koji su obično krasili
rimske trgove - kaže Pop Lazić.
Sa centralnog trga, gde je bio
smešten čuveni rimski forum sa gradskim većem i upravnim zgradama,
širile su se dve glavne ulice duž današnje Vasine i Knez Mihailove. Tu
su se nalazile brojne tržnice i stambene zgrade. Na Platou kod Kapetan
Mišinog zdanja na Studentskom trgu bilo je veliko javno kupatilo sa
toplom i hladnom vodom, svlačionicom, prostorijom za masažu, a moguće i
vežbalištem. Kosančićev venac krasila je jedna od najlepših vila
Singidunuma. Dekorisana freskama i mozaicima tipičan je primer izgleda
kuća uglednih i imućnih ljudi Singidunuma. Zapanjuje i podatak da su
neke od njih imale čak i podno grejanje.
- Sistem podnog grejanja se
sastojao iz dva podna sloja između kojih je strujao topao vazduh. U
posebnoj prostoriji postojala je ogromna peć i sistem pumpi koje su
omogućavale protok toplog vazduha kroz pod. Ovakvi su sistemi grejanja u
jednom periodu bili rasprostranjeni u rimskim gradovima, što možda
zvuči iznenađujuće obzirom da je većina sadašnjeg Beograda dobilo toplu
vodu tek 2002. godine. Dedinje i neka periferna naselja i dalje nemaju
razvijen kanalizacioni sistem - tvrdi Pop Lazić.
Ostaci slavnog
rimskog grada sada se mogu videti samo na mestu nekadašnje Narodne
biblioteke na Kosančićevom vencu, kao i u Rimskoj dvorani Biblioteke
grada. Delovi logorskog bedema i jedne od kula osmatračnica i dalje
stoje u blizini Zindan i Leopoldove kapije.
- Na Savskoj padini, na
našu veliku žalost, nisu nikada vršena veća istraživanja, a smatra se da
se baš na tom mestu krije najstariji sloj Beograda - zaključuje Pop
Lazić.
Trgovci i kafandžije

Čukarica
je jedna od 16 beogradskih opština. Pretežan deo od preko 180 hiljada
njenih stanovnika živi u modernim gradskim naseljima koja su ravnopravni
deo milionskog Beograda.

Pre stotinak godina, iako od najužeg
centra Beograda udaljena samo šest kilometara, Čukarica je bila malo
naselje sa oko 800 stanovnika koje je pripadalo Žarkovačkoj opštini. Ime
je dobila po mehani Stojka Čukara koja se nalazila između puta i
Topčiderske reke. Njenom usponu doprinela je izgradnja prve srpske
železničke pruge od Beograda do Niša, puštena u saobraćaj 1884. godine.

Razvoj
industrije na ovoj teritoriji brzo je doveo do prerastanja Čukarice u
samostalnu opštinu. Ostvareno je to ukazom kralja Petra I Karađorđevića
od 30. decembra 1911. godine. Ovaj datum i danas se obeležava kao Dan
opštine Čukarica koja je tada postala opština ali još nije pripadala
Beogradu. U sastav glavnog grada ući će dvadesetak godina kasnije.
Dobijanjem gradskog statusa Čukarica je izgubila opštinu a njeno jezgro
postalo je XIV beogradski kvart dok su Mihajlovac i Banovo brdo dospeli u
XIII. Kada su, posle drugog svetskog rata, u Beogradu 1952. godine
ukinuti rejoni i formirane opštine, nijedna od njih ne nosi ime
Čukarice, dotadašnjeg VII gradskog rejona. Tek od 1957. godine, posle
nove reorganizacije, Čukarica i imenom postaje jedna od deset opština na
užem gradskom području.
Opština Čukarica prostire se jugozapadno
od starog beogradskog jezgra. Na oko 3,5 km uzvodno od ušća Save u
Dunav, graniči se sa opštinama Savski venac i Novi Beograd. Najpre
između Ade Ciganlije i Ade Međice, pa sredinom Save, ide njena rečna
granica. 3,5 km jugozapadno od Umke napušta Savu i, lomeći se od
jugoistoka ka istoku, izbija na Ibarsku magistralu u predelu Lipovičke
šume zahvatajući atare Umke, Velike Moštanice, Sremčice, Ostružnice,
Rušnja, Železnika i Žarkova. Na ovom delu, Čukarica se dodiruje sa
opštinama Obrenovac i Barajevo. Obilazeći područje Rušnja, opštinska
granica vraća se na Ibarsku magistralu i njenom sredinom stiže do
saobraćajnice koja razdvaja Čukaričko naselje Cerak i Rakovički
Vidikovac. Ide zatim sredinom Ulice Kneza Višeslava, spušta se niz
Košutnjak kraj Pionirskog grada (koji pripada opštini Rakovica), pa ide
trasom Železničke pruge do njenog prelaska preko Topčiderske reke u
Topčiderku , dalje, sredinom ove reke do njenog ušća u Savu. (...)
Sve
do sredine 19. stoleća glavna skela za izvoz stoke iz Srbije u
Austro-Ugarsku bila je kod Ostružnice a trgovina stokom bila je tada
najvažniji izvor prihoda srpskog naroda.

Prikupljanje
Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca za napad na Beograd 1789. godine
obavljeno je kod Ostružnice gde je 11. septembra bio postavljen most
preko Save.

Skupština srpskih starešina od 23. aprila do 3. maja
1804. godine (po starom kalendaru) u Ostružnici od odlučujućeg je
značaja za dalji tok Prvog srpskog ustanka. U Ostružnici je, inače, sve
do oslobođenja Beograda 1807. godine, bilo sedište Karađorđevog, to jest
glavnog ustaničkog stana. U ovom selu tada je otvorena prva osnovna
škola u ustaničkoj Srbiji. Od sedam narodnih skupština u vreme Prvog
srpskog ustanka, na teritoriji danačnje čukaričke opštine održane su još
dve 1805. u Pečnima i 1806. opet u Ostružnici.

U Prvom svetskom ratu, Čukarica je poprište krvavih borbi 1914. i 1915. godine.

I
prilikom oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu, Čukarica je bila
poprište žestokih borbi. Između 15. i 20. oktobra, na liniji šećerana -
čukarička železnička stanica tunel - crkva -škola, borbena grupa
nemačkog pukovnika Cimermana uporno je branila prolaz i mostobran preko
Ade Ciganlije za izvlačenje nemačkih jedinica. (...)

Име
Вождовац, везано је за значајан историјски догађај из 1806. године,
када је вожд Карађорђе, са овог простора командовао операцијом
ослобађања Београда од Турака. На месту са кога је покренуо војску,
данас је здање Вождовачке цркве . Предводећи групу од 3.000 устаника, на
некадашњој Стамбол капији, која се налазила у близини данашњег Народног
позоришта, погинуо је војвода Васа Чарапић, рођен у Белом Потоку, селу
подно планине Авале, највишег врха општине Вождовац.

Постојећа
насеља са најдужом традицијом су села Кумодраж, Рипањ, Бели Поток,
Јајинци, Раковица, Пиносава и зуце, у подножју Авале, која се помињу у
турским документима из 16 века, а претпоставља се да су постојале и
раније.

Иако ниска, тек 511 метара, Авала доминира овим
подручјем, пружајући изванредан поглед на заталасану Шумадију и равницу
преко Саве и Дунава. На месту средњевековног града Жрнов, на Авали, који
је зарушен и напуштен у XVIII веку, сељаци из околине, пронашли су
посмртне остатке српског војника, настрадалог у I светском рату, 1915.
године. Сопственим средствима, 1922. године, подигли су му спомен
обележје.

Касније је државни одбор за подизање сопменика Незаном
јунаку, уместо овог скромног монумента подигао репрезентативни маузолеј
са каријатидама, дело вајара Ивана Мештровица, отворен 1938. године.
Авала је од увек била омиљено излетиште Београђана и њихових гостију,
који су је посећивали и посећују не само због потребе да се поклоне
сенима Незаног јунака, већ и због угодног боравка у недрима листопадних и
четинарских шума.

Општина Вождовац, уз поменуте, чува још обиље
историјских споменика и спомен обележја. Као трајну успомену на патриоте
страдале у Јајинцима, где је током II светског рата немачки окупатор
стрељао више од 80.000 људи, Вождовчани брижно одржавају ове споменичке
целине.

Са пијететом, они брину о родној кући војводе Степе
Степановића у Кумодражу, војсковода који је у I светском рату, бриљантно
командовао II армијом, у церској и колубарској бици и многим другим
операцијама од 1914. до 1918. године.




nesto

Gardos kula

UTOČIŠTE DUHA
Autor: Aleksandar Saša Ignjatović

Kafane su,
napisao je svojevremeno jedan Španac, neutralne teritorije za beskućnike
duše, nepomično središte točka odakle čovek može da vidi sebe, da sebi
bude i svedok i sudija, sam svoj ironični biograf između dve cigarete.
Elem, Špancima svaka čast, ali valjda nigde u svetu nema takve veze
kakva postoji između Beograđana i njihovih kafana.

Gotvo dva veka istorija Beograda priča je i o njegovim kafanama. A priče o kafanama uvek su priče o ljudima.

­ Simo! Vinjak i kiselu.

­ Stiže, komšija!

Nema
za beogradske ćeflije lepšeg osećaja od onog kad je u svojoj kafani.
Tamo gde ga svi znaju, i on sve poznaje. Tamo gde s posla može da trkne
na jednu s nogu. Prošeta od kuće u papučama. Gde mu svirači počnu onu
njegovu čim ga vide. Gde pije na crtu. Gde ga u zoru bude tanjirom one
masne i slasne teleće čorbe...

Ima u Beogradu i kafića i
ekskluzivnih restorana, elitnih klubova i diskoteka, ali duša svakog
pravog Beograđanina vije se po nekoj lokalnoj kafanici ili birtiji. I
najmanje je važno što se meni čita sa fleka na stolnjacima, što nema
erkondišna, ili što je kelner Voja zaboravio da veže kravatu... Zato je
tu uvek neko mezence (samo za stalne goste), mnogo praznih priča, nikad
ostvareni planovi i ideje... Tu smo svi političari koji znaju kako da se
izvučemo, svi smo selektori fudbalske reprezentacije, najveći
ljubavnici i, uopšte, znalci svega i svačega. Kao svi pravi Srbi. A gde
se to drugde može sem u kafani.

Priča se da je početkom prošlog
veka u Beogradu na svakih pedeset stanovnika bila po jedna kafana. Sada
ih ima oko 2.000, i svaka ima neke svoje goste. I policajce i lopove, i
lekare i njihove pacijente, i uspešne i propalice, i biznismene i
biznismene. I novinare, naravno. Te velike pričaonice u kojima je i suv
lebac slađi nego šnicla kod kuće, u kojima i poslednji dinar traje do
svanuća. A onda, Jovo nanovo.

­ Vidimo se na starom mestu.

Poziv.
Kao zakazivanje ljubavnog sastanka. I više od toga. Uostalom, sve je
mnogo jasnije kada se pročita beogradska definicija kafane, nepoznatog
autora s početka dvadesetog veka: Utočište usamljenima i tužnima,
meraklijama i kavgadžijama, secikesama i džambasima, pesnicima,
trgovcima i političarima.

Svima nama.

BEOGRAĐANKE
Autor: Srđan M. Dojković

Nedelja. TV
program kao i obično nezanimljiv nedeljom, mada ni ostalim danima nije
bolji. Ubistveno je dosadno. Dosađuju se japanske ribice u akvarijumu,
papagaj Žaki i pauk u najvišem uglu moje sobe (ostavljam ga da tu boravi
iz samo meni znanih razloga). Kroz prozor vidim da je dosadno i komšiji
poštaru. Ne zna šta će sa sobom, stoji pored kola i gluvari.
Bezgranična dosada obuzela je čak i poslovično vredne mrave i pčele... A
ponajviše mene.

Da se voze trke Formule 1, grickao
bih grisine i gledao prenos. Volim trke. Podižu mi adrenalin i
popravljaju raspoloženje. Ponekad se toliko uživim u najbrži cirkus na
svetu da u vazduhu osetim miris benzina... Ili da je kojom srećom
lepše vreme, izašao bih iz stana i sa ekipom iz kraja, na obližnjem
terenu, odigrao nekoliko utakmica malog fudbala. Iako prijatelji,
jurcajući za loptom u žaru borbe neretko se i posvađamo, posle čega
obično odemo kućama, istuširamo se, odmorimo, i onda opušteni, ponovo se
nađemo u gradu. Najčešće u "Ruskom caru", u prvom redu baštenskih
stolova. Uz "koka-kolu" ili pivo, u ugostiteljskoj oazi koristimo
privilegiju življenja u Beogradu.

Veoma je važno
sesti baš u prvi red bašte "Ruski car". Odatle je najbolji pogled na
raspupele, preplanule i nasmejane beogradske devojke. Uživanje je
gledati ih kako milovane letnjim suncem kreću u osvajanje Knez Mihailove
ili stoje na Trgu. Dok ćaskaju, osvežavaju se ledenim sladoledima
duginih boja, sokovima i mineralnim vodama iz raznovrsno dizajniranih
plastičnih boca. Svaki dan proveden u njihovoj blizini, Beograđanke nam
čine praznično svečanim.

Zbog dragih sugrađanki,
najlepših cvetova niklih u vrtu gradskog asfalta, moji prijatelji i ja,
kozaci "Ruskog cara", zauzmemo prvi borbeni red, posedamo za sto ispod
velikog suncobrana, podignemo noge na žardinjere i poput kneževa, udobno
zavaljeni u baštenske - dvorske stolice, lagano ispijamo svoja pića i
posmatramo najuzbudljiviju modnu reviju u gradu. Lepe i nadasve
različite, pred nama defiluju beogradske princeze, crnokose, plavokose,
brinete, šatirane, dugokose i kratko ošišane, a ima i onih sa obrijanim
glavama. I takve sam viđao na ulicama. I one dobro izgledaju. Ništa
neobično. Beograđanke su, lepota im je u genima.


Putovao sam po Evropi. Obišao Italiju, Austriju, Mađarsku, Grčku... i na
putovanjima sretao i upoznao mnogo divnih žena. No žene iz beloga
sveta, neosporno privlačne, nekako su tipske, kao da su sazdane pod
istim kalupom... U Beogradu, svaka žena u sebi nosi nešto specifično,
samo njoj svojstveno. Nešto što je čini posebnom. Istina, strankinje su
bogatije, lakše im je da se dobro obuku, kupe kvalitetnu obuću,
garderobu u trendu i ekskluzivne parfeme, ali Beograđanke koje takav
luksuz sebi ne mogu da priušte, po eleganciji za strankinjama nimalo ne
zaostaju. Oduvek sam se divio sposobnosti ovdašnjih devojaka da sa
mesečnim platama kakve su naše, malim stipendijama ili džeparcima
dobijenim od roditelja, uspevaju da izgledaju kao da su izašle iz
najboljih italijanskih ili francuskih butika. Nemajući dovoljno novca za
kupovinu modnih noviteta čuvenih firmi, Beograđanke garderobu
dobavljaju od švercera, uglavnom proizvedenu u zemljama
prepoznatljivijim po siru, muzici i kobasicama nego po modi, ili nose
haljine, suknje i komplete, uz pomoć baka i majki, sašivene po šnitovima
izvađenim iz "Burde" i sličnih časopisa. I pored toga, mlade
Beograđanke izgledaju sjajno. Mnoge od devojaka nasumično odabranih na
ulicama našeg grada mogle bi hodati modnim pistama najpoznatijih
svetskih centara... kada bi htele. Poneke to i učine. Otisnu se u svet i
zasene ga lepotom. Nije tajna da na beogradskim ulicama svakoga dana
srećemo neuporedivo lepše žene od onih što ih gledamo na televiziji, u
stranim filmovima i serijama, izborima za Mis ovoga ili onoga.
Beograđankama, titule lepote nisu potrebne. I bez titula one znaju
koliko su lepe.

Zbog toga, mi Beograđani, spadamo u
red srećnih ljudi. Srećni smo jer ne moramo da iz nekog Singapura,
Toronta ili Melburna čitav dan putujemo avionom kako bismo došli u
Beograd i videli najlepše žene sveta. Ne. Mi jednostavno izađemo na
ulicu, sednemo ispred "Ruskog cara" i lepotice su pokraj nas. Sve što
treba da uradimo je da se prepustimo uživanju u lepoti beogradskih dama i
damica, i pazimo da se ne istrčimo, i u naletu osećanja priznamo im
koliko su nam drage i koliko ih volimo...

Sa
Beograđankama uvek treba biti na oprezu. Koliko god ih voleli, ne smemo
sebi dozvoliti da ih razmazimo. Ako se razmaze i opuste, više neće biti
kakve su sada. A upravo takve kakve su, temperamentne, ponekad previše
pričljive i posesivne, ali beskrajno ljupke i nežne, dopadaju nam se i
ne bismo da ih menjamo.

Čim se razvedri (meteorolozi
su najavili poboljšanje vremenskih prilika), otići ću do "Ruskog cara".
Večeras tamo imam važnih i neodložnih obaveza. Ugovorio sam sastanak sa
slatkom, simpatičnom Beograđankom. Susret sa njom ne bih propustio ni
zbog čega na svetu...

Možda čak ni zbog trka Formule 1, ili malog fudbala.

Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

BAJKA O BELOM GRADU
Autor: Vladimir Marković
Iz
raznolike skupine Kelta, koja se lagano i skoro u neredu kretala između
blagih, šumovitih brda, izdvojio se jedan na žustrom konju sjajnih sapi
i krupnih očiju. Bio je to mlad čovek, pun snage i mašte, nestrpljiv,
poletan. Nešto ga je vuklo ispred ostalih, zatezalo mišiće na njegovom
telu obučenom u čupavo krzno, oštrilo njegov pogled, pritiskalo konja
koji je frktao od umora ali i ogromne ždrebačke moći. Mladi Kelt zvao se
možda Torlak. Nije osećao da je vidovit. Osećao je samo nešto čudno dok
se izdvajao iz svoje skupine, da ga je nešto vuklo iza poslednjih
delova šuma, nad kojima se naziralo plavetnilo beskraja. Oči su mu bile
pune sjaja, šuma, neba. Voleo je slobodu, prostor, sunce. Voleo je boje,
kretanje, vatru. Noću, dok su konačili u nekoj tmini, mašta mu se
poigravala sa plamenovima vatre oko koje su sedeli. Sada je galopirao
sekući sunčeve zrake. Izdvojio se, uzdrhtao od zadovoljstva što je sam,
što može da čuje svoje damare i snažno frktanje konja koji mu je ličio
na toplog, zlatastog zmaja.
I onda je odjednom stao. Preseklo ga je
nešto što do tada nije video. Bio je na nekom vrhu, možda nestvarnom, a
pod njim, pred njim, oko njega – bajka. Pričale su mu stare žene, uz
plamenove, dok je bio dete, na starom keltskom dijalektu, o čudnim,
dalekim predelima i vodama koje stalno pronose sjaj sunca na svojim
površinama. Pričale su o prizoru sa setom pominjući dve velike reke koje
se tiho spajaju dok nad njima letovi belih ptica čine beskrajne
krugove. O crvenim večerima i belim jutrima. O vetru koji se tu
zaustavljao.
Sada je Torlak, odjednom prekinuvši svoje snažno i
strasno kretanje, gledao dve moćne reke pod sobom i zeleni beskraj iza
njih. Gledao je spoj zelenog i plavog beskraja. I počela je pesma da se
rađa u njemu, koja je zauzdala njegovo kretanje, koja ga je okovala
zauvek za zagrljaj dveju reka, za ovu bajku punu širine, vodenog sjaja i
slobode. Osećao se kao mlad, snagom i slobodom nabrekao orao koji je
pronašao svoje gnezdo satkano od lepote i mreže sunčeve. Noću od
mesečine i tišine.
Pristizala je lagano skupina njegovih Kelta i sa
čudom gledala jedinstveni prizor pod sobom i svog skamenjenog mladog
konjanika čije su oči primile sjaj i boju pesme koja je strujala oko
njih.
Bio je to kraj njihovog lutanja. Rodila se ljubav, jaka kao
tok dveju reka, duboka i neprozirna. Večna kao ove reke. Strasna kao
sutoni nad njima, široka kao beskraj odakle su reke dolazile.
Torlak
se i sada vidi nad rekama i gradom, prema nebu, vide ga oni koji svojim
rođenjem ili dolaskom na ovo mesto utonu u strasnu ljubav prema njemu.

SLIKE IZ “ ŠEŠIRA “
Autor: Ivana Sirković

Šetajući se
Skadarlijom gotovo da svako zastane pred restoranom “ Šešir moj “ i s
uživanjem osmotri taj mali prostor , prepun umetničkih slika, cveća i
neke topline koja, uz muziku što iz restorana dopire, daje sliku onog
pravog, boemskog života zbog kog je, uostalom, ova stara beogradska
ulica i poznata.
Vlasnik restorana Vlada Ilić stigao je u Beograd iz
Zvornika.Bilo je to još sredinom šezdesetih.I kako to u životu biva ,
put ga je doveo na staru kaldrmu, još starije ulice, pravo pred kafanu “
Tri šešira”U toj čuvenoj kafani postao je kelner- honorarac.
U to
vrame u “ Tri šešira “ su se okupljali poznati beogradski slikari Mario
Maskareli i Radisav Trkulja, i uz pomoć svojih kolega i prijatelja,
pošteno su “ okrečili “ kafanu dajući joj onaj svoj poseban umetnički
pečat kakav nijedna kafana i restoran u Beogradu nisu imali.
Gledajući
kako majstorski i veštim potezima ruke na belom platnu stvaraju svoja
slikarska čuda.Vlada Ilić se, još tada zaljubio u ovu profesiju. Bio
sam u stanju satima da stojim i posmatram kako tu, preda mnom, nastaju
planine,reke...Kako se rađa nebo koje bi, uz nekoliko poteza ruke,
slikar pretvarao u nasmejano ili natmureno, što je meni izgledalo
potpuno neverovatno- seća se Vlada Ilić i dodaje da je često tadašnji
šef “ Tri šešira” Neđa umeo da ga kritikuje da više gleda u slike nego u
goste. Ali to Vladi nije smetalo da svakim danom, posmatrajući slikare i
njihova dela, postaje sve veći znalac i zaljubljenik u slikarstvo.
Čvrsto
rešen da i on jednog dana ima restoran u ovoj boemskoj ulici koja ga je
pri prvom susretu osvojila, a koju je on iskreno zavoleo i osećao svaki
njen treptaj, odlučio je još tada u maštanjima, da će, pored gostiju,
važno mesto u tom restoranu imati i slike.
Želja mu se posle mnogo godina ispunila, i Vlada Ilić je stekao jedan od ona tri šešira, za kojim je u mladosti žudeo.
Uz
to, on je danas u Skadarliji , a verovatno i u celom Beogradu, jedini
pravi slikarski mecena u pravom smislu te reči.On pomaže i poznatim i
nepoznatim umetnicima da stvaraju svoja platna, da ih izlažu i prodaju.
Posebno
volim da pomažem mladim i talentovanim slikarima- kaže
iskreno.Nabavljam i materijal, platna ,boje, jer došla su neka teška
vremena i nema se.Ja im pomažem iz ljudskih razloga.Želim da slikaju i
uživaju u svom daru, a ne da pate što nemaju za boje i platna.Besparica
je uvek bila redovni pratilac većine .Hoću da im dignem moral i vratim
veru u vrednost njihovog talenta.

Prvo slikarsko iskustvo mecene
stekao je sa mladim drvosečom iz okoline Leskovca koji se prezivao
Trailović.Taj momak je bio, tvrdi slikara.Ali zato im ja na kraju
otkupim slike po mnogo višoj ceni nego što objektivno vrede Vlada ,
vanseriski talenat i slikao je s istom lakoćom kao što je obarao
stabla.Vlada mu je stvorio umetničko ime; Trailo.Njegove slike i danas
zauzimaju veliki prostor u maloj galeriji restorana.
Pre nekoliko
godina bio je prokrovitelj i organizator Stefanu Đurišiću,
desetogodišnjem dečaku- slikaru iz Kikinde koji je na raznim konkursima,
na kojaje slao svoje radove, osvojio sto dvadeset nagrada.
Bilo je to i u novinama i na televiziji - kaže kratko Vlada.
Počasno
mesto u njegovom restoranu imaju tri slike koje su mu poklonila deca sa
posebnim potrebama, koja imaju slikarskog dara. On im je bio donator
kad su slikali, otkupio je njihove slike i sve ih pozvao u restoran na
ručak kako bi im do kraja ispunio taj za njih radostan dan.

U
jeku bombardovanja, u proleće 1999, organizovao je žensku slikarsku
koloniju, sa Oljom Ivanicki i Zuzanom Halupovom na čelu, kao umetnički
odgovor na bombe koje su padale na Srbiju. Zidovi njegovog restorana
krcati su slikama od podrum do tavana izdržali su na više slika nego
možda zidovi mnogih muzeja. Jer Vlada prosto ne može da zamisli
prostor bez slika. Za njega ne postoje dobre i loše slike. Najbolje ili
najgore. Sve su mu lepe, kaže, na svoj način. U ovoj nesvakidašnjoj
restoranskoj galeriji slike se nekače po nekom pravilu i redu već gde
ima slobodnog mesta. Tako je nekako lepše i toplije. Kada se nekom slika
proda ili pokloni, na njeno mesto odmah dolazi druga, jer za Vladu
Ilića svaki prazan prostor je bezličan i sumoran.
I mada mu je,
kaže, svaka slika i vredna i lepa, ipak izdvaja jednu, za njega veoma
posebnu sliku, koju mu je za pedeseti rođendan naslikao sin Bojan.
Planira
da organizuje u Skadarliji, i to uskoro, pravu humanitarnu slikarsku
koloniju koja bi okupila četiri stotine poznatih i nepoznatih slikara.
Biće
to kolonija za Ginisa.A sav prihod ćemo dati bolesnoj deci – kaže Vlada
ozbiljno, dok se pred njegovim restoranom prekrivenim cvećem zaustavlja
nova ushićena grupa turista, koja je svojim aparatima odmah rešila da
ovekoveči tu količinu cveća i slika, na tom malom prostoru , kao neku
svojevrsnu Skadarlisku atrakciju.

BELE RUŽE BEOGRADSKE

Autor: Marina Božović
1.
... i
pre nego što se na mestu drevnoga grada Singidunuma iznova sazida
Beograd i prvi put postade prestonica Srba, a u vreme Svetoga despota
Stefana Lazarevića, sina Svetoga kneza Lazara, koji časnu glavu izgubi
1389. godine u Kosovskom boju protiv najezde Turaka; mlada udovica
čestitog Lazarevog viteza Stojana Vujinovića, sa još nerođenim čedom
Stojanovim pod srcem, hođaše od nemila do nedraga i nemaše gde glavu
skloniti te tužne jeseni 1389. godine, dok ne stiže na mesto gde se reke
Sava i Dunav zagrliše. I tu na mestu drevnog grada obgrljenog rekama,
ugleda pećinu ispod razrušenih zidina, gde uteče od strašnoga sveta
stari isposnik i vidar Simeon, koji ojađenu vitezovu udovicu od srca
primi i ugosti.
I te jesenje noći 1389. godine, rodi se Milica,
kći slavno poginulog viteza Stojana Vujinovića. Starac Simeon sa suzama
pogleda čedo u rukama, te ga predade iznemogloj majci, što mnogo
postrada rađajući je. Privi majka Milicu u naručje i podiže oči ka nebu:
- Blagosloven Gospod Koji mi dade da vidim plod ljubavi moje i
Stojanove, na mestu večnog zagrljaja dveju reka, koje blagosiljam, jer
primi mene nevoljnu kad nemadoh gde glavu svoju sa čedom pod srcem
skloniti!-
Lice joj odjednom čudesno zasvetle, jer Gospod ču
blagosiljanje njeno i dade joj da vidi u zagrljaju reka beli grad
obnovljeni sa kapijama širom otvorenim, pa poljubi kćer Milicu i reče:
- Čedo Milice, ovde te ostavljam, rasti sa novim gradom belim koji mi pokaza Gospod.- I izdahnu toga časa.
Starac Simeon sahrani mučenicu pored obale, ispod žalosne vrbe, da
zauvek gleda mesto zagrljaja Save i Dunava, koje blagoslovi. A vitezovu
kći Milicu, čuvaše starac kao najveće blago. Ruka ih Gospodnja zakloni u
smutna vremena od svakoga zla; u miru Simeon sa siroticom sakupljaše
lekovite trave, i s molitvama, spravljaše čudotvorne meleme, naučen od
hilandarskih staraca još u svojoj mladosti. Glas o njemu daleko se još
izranije pročuo, te su mnogi dolazili i nikome pomoć ne odbi, pa zato u
miru življaše gajeći Milicu. Milica rastijaše dobrotoljubljem njegovim,
među slavujima, cvećem i travkama; zadoji se mirisom kamilice, nane i
tamjana, spokojno tumarajući po obali, livadama, sve do pitomih padina i
šumaraka lekovite Avale. Tako se od malena poznanju bilja i čiste
molitve nauči, i steče srce samilosno, da je Simeon od milošte svojom
rukom desnicom nazivaše. I dočekaše dane 1402. godine, kada despot
Stefan Lazarević nađe najkrasnije mesto od davnina i poče zidati beli
grad Beograd za prestonicu, kao što blagoslovom izmoli od Gospoda i
predskaza majka Miličina. Prepustivši Milicu blagoslovenom gradu koji se
rađao, starac Simeon u miru predade duh svoj Gospodu.
Beograd privi vitezovu kći Milicu kao anđela svoga, jer zaista i bi anđeo i blagoslov grada koji nastajaše.
I stasaše Beograd i Milica zajedno, zablistavši čudesnom lepotom!
Beograd otvori širom svoje kapije i prigrli u svoje toplo naručje sve
ljude dobre volje, stvaraoce i pesnike, sve putnike namernike, i pruži
utočište u zla vremena svim prognanima i nevoljnima, ne pitajući ko je
ko i odakle dolazi. I Milica otvorikapije doma svog i srca plemenitog,
koje posveti svima kojima pomoć trebaše, a mnogo beše bolnih i
potrebitih, što priticahu u Beograd sa svih strana. Na sebe i na snove
devojačke, lepa Milica i ne mišljaše, niti ikad za sebe išta požele, već
samo za drugoga. A dovoljno je bilo pogledati je, da svaka muka i tuga
iz srca čovekova nestane, jer svetlim anđelima Gospodnjim i likom i
srcem nalikovaše. Blagosloven beše dan svakome, koga Milica ozari svojim
bezazlenim osmehom i bistrim pogledom. Dodir njenih nežnih ruku olakša,
ili odagna svaku bolest; svaka travka njenim čistim rukama uzbrana
posta lekovita, tako je dobro dobrotvor njen, starac Simeun, bilju i
molitvi pouči.
I slivahu se u Beograd ljudi sa svih strana
sveta, jer čuše za Beograd, prestonicu širom otvorenog srca i kapija,
gde će naći mira i spokoja dušama svojim.
A u to vreme, kralju
daleke zemlje na severu teško oboli sin jedinac Kristijan, mladi princ
koji se do tada lepotom i dobrotom izdvajaše od svih prinčeva na svetu.
Uplaši se kralj da će jedinog svog ljubljenog sina izgubiti i neće imati
kome kraljevstvo da ostavi, pa dozva sve vidare i iscelitelje, da mu
naslednika iscele, ali ne mogaše ni bolest prinčevu spoznati. A ono duh
prinčev od uninija pogubnog oboli, te ne vide životu nikakav smisao, pa i
svaku želju za životom izgubi.
Sahranjivaše već kralj svaku
nadu i bespomoćno gledaše kako mu sin jedini kopni, a onda usni čudan
san: prekrasna devojka bistrih očiju i anđeoskog osmeha, gle, pruža ruke
i privija sina njegovog u zagrljaj, te ga povede na vrh beloga grada
zagrljenog rekama, i gle, zablista kruna na glavi sina njegovog
isceljenog!

Jedemo male hlebove velikih dana
jedemo male hlebove velikih dana
i nosimo prljave kombinezone
posle rada,
mi duša ove zemlje
i duša grada.
srećni smo zbog prozora
i svetla što ih krasi.
na stolovima u podne
srčemo toplu juhu.
naše su ruke ogromne,
a tela u vazduhu.
mi znamo pekarnice
šta peku i šta mogu,
zato male hlebove
ljubimo i volimo sveto
i odvezemo se kadikad
iz kamena grada
u leto.
svesni smo svoga zraka
i zato smo rumeni.
sa malo hleba,
ali sa više zida
i mnogo krovova
nad glavom u jeseni
mi smo zaneseni.
mi što jedemo male hlebove
velikih dana
u očima imamo zvezdarnice,
u duši imamo cvećarnice.

Slobodan Marković
„Beograd progoreo ružama”

Dimitrije Knežev: Beograd naše mladosti (7)
Boemi, pesnici i umetnici

Behu,
tamo negde četrdesetih i pedesetih godina, notorni kao društvena
pojava, u Francuskoj i drugde, egzistencijalisti i bitnici. Prvi
egzistencijalista koji je početkom pedesetih godina stigao u Beograd
posle nedovršenih studija u Francuskoj, Vasilije Goldner, došao je u
Beograd s pantalonama, na kojima je jedna nogavica bila kraća, a jedna
duža; jedna plava, a druga žuta. Bila je to bruka za njegovu nesrećnu
majku, arhitektu po struci i suprugu poznatog beogradskog građevinara
Hadži Ota Goldnera, pisca dobre predratne knjige „Tajanstveni istok“,
koja opisuje njegov hadžiluk u Jerusalim posetu poznatoj carigradskoj
podzemnog građevini „Bibir Direk“ (Hiljadu i jedan stub), koja je ostala
još od vizantijskih carevaÖ Eto, taj poneseni, pa pušteni Vasilije
pokušao je da osnuje „Jugoslovensku sekciju svetskog
egzistencijalističkog pokreta“, ali je na nesreću svojih roditelja ubrzo
umro. Imali smo, dakle i mi nadriegzistencijalista i nadribitnika, kao i
danas nadrihipijevaca.

Šta je boem? Jedan od najistaknutijih
pesnika među boemima, Avgustin (Tin) Ujević, pokušao je da definiše u
nekoliko članaka šta suština te reči znači - i uopšte, šta je pojava
boemstva među pesnicima, književnicima, slikarima, vajarima, glumcima,
filozofima. Boemstvo, učio je Tin, ne predstavlja ni klasu ni
organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i
reda u društvu. Stoga se, rekli bismo, ako je ova Tinova definicija
tačna, ni boemstvo ne može posmatrati jednostavno, već kao dosta složena
društvena pojava. Jer, činjenica je da je naš Đura Jakšić, veliki
pesnik i slikar srpski, bio ogrezao u boemstvu, pa ipak je bio i ostao
jedan od naših najvećih liričara svih vremena. Večito nezadovoljan,
seljakao se po Srbiji i Vojvodini, nikad miran i nikad spokojan; menjao
je zanimanja, te bio i književnik, i slikar, i učitelj, i činovnik, ali
uvek boem! Možda mu je baš to boemstvo pomoglo da mu pesme, koliko
lirske toliko i boemske, uđu u narodnu dušu i u obično kafansko i
narodno pevanje. Setimo se samo pesama „Kroz ponoć nemu“, „Kad se setim,
mila dušo“, „Na noćištu“ i „Mila“, pa ćemo shvatiti koliko je boem Đura
pogodio štimung i sredinu u kojoj je bio!

Boemske pesme - i
Đurine i drugih boema - su izraz gladi sa ljubavlju, za životom, za
srećom, ispevane kad je čovek i veseo i tužan, i pijan i trezan. Beomski
je protest bunt protiv nečoveštva, protiv ljudske pakosti i gadosti,
kojima su i Đura i drugi boemi bili izloženi celog veka. A njihovo opšte
životno geslo jezgrovito je izraženo u Đurinoj pesmi „Na Liparu“, gde
će zaključiti da je „svet pakostan, a život vrlo žalostan“. Ne mnogo
različite misli čujemo i od boema današnjeg doba.

Ko su bili
znameniti srpski boemi? Pored Đure, valja nam navesti i Janka
Veselinovića, Milorada Mitrovića, Gustava Matoša (inače Zagrepčanina
rođenog u Tovarniku, koji se u Beogradu odlično osećao), a od izrazitih
boema među glumcima čiča-Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića,
Dobricu Milutinovića i mnoge druge. Boemi su bili i operski pevači
Stanoje Janković, Lazar Jovanović i Drago Starc, a od pesnika starijih
generacija Branko Radičević, Velimir Rajić, Jovan Grčić-Milenko i
nebrojeni drugi. Jedino im je, na žalost zajedničko: iako ima ne tako
brojnih izuzetaka, ovi boemi su svi kratko živeli.

Nisam čovek
biblijske starosti, pa da se sećam prve generacije boema, ali posle
Prvog svetskog rata, dvadesetih godina ovog veka, gledao sam svojim
očima drugi talas i generaciju boema: Augustina-Tina Ujevića, Radojka
Jovanovića (Raku Drainca), Todora Manojlovića, Dušana Jerkovića, slikare
i vajare Stevana Bodnarova i Mirka Kujačića, advokate i muzičare
Vlastimira Pavlovića-Carevca i Mijata Mijatovića, profesora i naučnika
Mihaila Petrovića (Miku Alasa) i čitavo njegovo boemsko udruženje „Suz“!