VOLIM BEOGRAD...

Tvrđava
Goran Marković

Kada sam se doselio na Dorćol nisam
mnogo obraćao pažnju na Kalemegdanski park iako se on nalazi takoreći
preko puta moje kuće. Nisam imao naviku da se šetam po njemu iako sam
skoro svakodnevno odlazio tamo na tenis. Odem, odigram i pravac – kući.
Sam park sam doživljavao kao utočište besposlenih penzionera, parova
koji nemaju prostor za upražnjavanje svojih ljubavnih potreba i raznih
manijaka. Usto, smatrao sam kako to mesto isuviše dobro poznajem da bih
se upuštao u nekakvo novo viđenje Kalemegdana.

Međutim,
pre izvesnog vremena pažnju mi je privukla činjenica da se sa
Kalemegdanom nešto dešava. Prvo je raskrčen i prilično sređen Donji grad
a onda je počela rekunstrukcija pojedinih delova tvrđave. Stambol
kapija, pa zid ispred Sahat kule, delovi bedema oko košarkaških terena.
Zastao sam jednom prilikom pored čoveka koji je radio na restauraciji
unutrašnjosti Stambol kapije i počeo da se raspitujem o radovima. On mi
je objasnio kako pokušavaju da naprave smesu maltera koja najviše
odgovara originalu iz vremena kada je građevina nastala. Iz nekog
razloga, mene je posao koji je taj čovek, napredujući brzinom kornjače,
tako brižljivo i pedantno obavljao veoma impresionirao pa sam počeo sve
češće da zadržavam pogled na radovima koji su bili u toku.

A
onda su prošle godine počeli obimna rekonstrukcija zida koji opasuje
Barutanu i radovi oko Mračne kapije pored Save. Ni sam ne znam od kada, a
još manje zašto, počeo sam skoro svakodnevno da odlazim na Kalemegdan i
pomno pratim radove na tim lokacijama. Usput sam nekoliko puta svratio u
izložbeni prostor ispod Sahat kule i pažljivo prostudirao makete koje
su predstavljale razne faze razvoja tvrđave. Napolju, ona se ponovo
rađala iz korova i đubrišta, kojim su njeni temelji godinama skrivani, i
počela polako da raste u vis, pojavljujući se u svoj svojoj lepoti. Od
pre izvesnog vremena, moram priznati, postao sam njome - opsednut.


Teško je govoriti o sopstvenim opsesijama, ali pokušaću da
objasnim šta me je toliko omađijalo na tvrđavi. Pre svega, u njoj sam
proveo detinjstvo. Kao što rekoh, bilo je to zapušteno mesto, puno
prljavštine i divljeg rastinja koje je skoro sasvim pokrilo lepoticu. Za
nas klince ta džungla je, naravno, predstavljala pravi raj.
Probijajući se kroz šiblje i gazeći odbačene binde, dožiljavali smo
uzbuđenje koje je mirisalo na slobodu. Posebno smo uživali u lovu na
"rašomonce" (voajere) koji su se tuda smucali u potrazi za ljubavnim
parovima. Zagorčavali smo im život prepadajući ih baš kada bi bili na
domaku cilja a zaljubljene oslobađali napasti. Ali sada, kada vidim šta
je sve bilo skriveno ljudskim nemarom, odsustvom elementarnog osećanja
za lepotu, čini mi se da bih žrtvovao sve dečije dane samo da doživim
trenutak u kome ću Kalemegdansku tvrđavu sagledati u njenom punom sjaju.
U njenom ponovnom dizanju iz ništavila ima neke simbolike, kao da se
svi ponovo rađamo posle mraka i neljudskih godina koje smo preživeli.
Kao da rekonstrukcija tog čudnog i tajnovitog zdanja po malo liči na
rekonstrukciju naših zapuštenih, ružnih života.

Zatim, tu je
sama građevina koja predstavlja neverovatnu kombinaciju ostataka rimske
utvrde, dvora Destpota Stefana Lazarevića, turskog, austrijskog, pa opet
turskog utvrđenja. Sve to je upleteno u neverovatnu kombinaciju
bedema, kula, tajnih prolaza, neotkrivenih laguma i ko zna sve čega. To
nije jedna tvrđava, u nju se stopilo nekoliko bastiona, i još više
pogleda na svet, shvatanja smisla života. Ona predstavlja konglomerat
naše prošlosti i sasvim je moguće da na neki način pruža odgovor zašto
smo ovakvi kakvi smo. Izgleda da se, na sreću, našao neko ko očigledno
ima široke poglede i dobre namere (što u ovoj zemlji predstavlja veoma
retku divljač), neko ko se potrudio da celu tu kamaru protivrečnosti
oživi i predstavi je u jednom komadu! Možda pokušava da nam otvori oči i
na posredan način omogući da sagledamo ne samo integralnu verziju
tvrđave nego i nešto mnogo važnije - sami sebe?

Dobro, neko će
reći kako sam preterao, pomalo zastranio u tumačenju značaja ovog
poduhvata. Ipak se tu ne radi ni o čemu više od običnih radova na obnovi
nekakve tvrđave. Umesto polemike, predlažem mu da se ovih dana prošeta
do Pobednika i baci pogled na okolinu. Da li ste ikada naišli na bolje
odabrano mesto za život? U svakom slučaju, ovaj šugavi grad, koji se
lažno predstavlja kao beli, nema ništa lepše i značajnije od Kamegdana.
Obišao sam priličan deo zemljine kugle i nisam video mnogo uzbudljivijih
mesta od ove naše tvrđave. Nisu Turci badava Kalemegdan nazivali i
Fićir-bajir, što znači "breg za razmišljanje"...

Moj Beograd



Cvetkova pijaca (nekad i samo Cvetko) je
naziv jednog od beogradskih i zvezdarskih krajeva, čiji naziv potiče od
Cvetkove mehane odn. Cvetkove pijace, koji su opet nazvani po lokalnom
preduzetniku, Cvetku Jovanoviću. U oglasima za nekretnine kraj se navodi
kao "Cvetkova pijaca" a u svrhu prostorne odrednice kaže se i "kod
Cvetka", "do Cvetka"Položaj

Cvetko se nalazi duž Bulevara Kralja
Aleksandra (ranije Revolucije), na polju južno od zvezdarskog brda, na
najistočnijem delu ranijeg vračarskog područja - odatle naziv Vračarsko
polje. Kraj je udaljen oko 3,5 kilometra od centra Beograda (Terazija),
prostire se oko pijace. U okolini su krajevi Konjarnik, na jugu i Lion
na zapadu.

Administrativno rečeno, na samom prostoru pijace se
graniče mesne zajednice MZ Zvezdara (zapad) i Zeleno Brdo (istok), a sa
druge strane Bulevara se nalaze MZ Vračarsko polje (jugozapad) i MZ
Ćirilo i Metodije (jugoistok).

MZ Vračarsko polje

Granice
mesne zajednice "Vračarsko polje" su: ul. Stanislava Sremčevića (prema
severozapadu i zvezdarskoj MZ Lipov Lad, Bulevar K.A. (severoistok,
uglavnom MZ "Zvezdara" i malo MZ Zeleno Brdo), ul. Topalovićeva, Donska i
iznad Doma Zdravlja Zvezdara (jugoistok, MZ Ćirilo i Metodije) i ul.
Vojislava Ilića prema opštinama Vračar i Voždovac. Glavna ulica ovog
područja je Gospodara Vučića, koja se spaja sa Bulevarom kod pijace
(južno) i dalje vodi ka Autokomandi (generalno na zapad), dolinom bivšeg
Čuburskog potoka.

Karakteristike

U kraju preovladavaju
porodične kuće. Višespratnice sa komercijalnim sadržajima u prizemlju,
izgrađene 1970-tih, nalaze se duž Bulevara, zapadno od pijace. Istočno,
između Bulevara i ul. Vjekoslava Kovača se nalazi šest solitera u nizu,
sa fasadom od crvene opeke, kosih krovova, izgrađeni 1950-tih. U okolini
pijace (uz koju se nalazi i supermarket i niz lokala) nalaze se: prema
severoistoku, jedan objekat beogradskog vodovoda i Sportski centar
"Zvezdara", poznatiji kao "Olimp", sa bazenima i raznim terenima; prema
jugoistoku je Dom zdravlja Zvezdara. Prema popisu iz 2002. kraj (MZ
Vračarsko polje) ima 4843 stanovnika.

Istorija

U 1930-tim,
područje Cvetka je bilo daleki istočni kraj Beograda. Preduzetnik
beogradski, Cvetko Jovanović, posedovao je ovdašnju kafanu (mehanu) i
okolne placeve, pa će kraj postati poznat kao Cvetkova Mehana.

Posle
Prvog svetskog rata, kraj oko Olimpa su naselili Kalmici, poreklom sa
obala Kaspijskog mora, begunci od Ruskog građanskog rata nakon
revolucije 1917. Oni su 1929. u Kozarčevoj ulici (severozapadno od
Istočne kapije Beograda) podigli budistički hram, pagodu mongolskog
tipa, razrušenu 1944.

BEOGRADSKA TVRÐAVA

Ko nauči naše oči da se udvaraju
vekovima?
Kule su navikle
da ih na put isprate
zidovi.
Zidino gorka, u tvoje su žile
utekle dve vode.
Koliko je u tebi naših
pogleda prenoćilo!
Zide, rane pitaju da li
pobednici mogu nastaviti
hod k suncu.
Zide, koji omeđuješ vreme,
ne prostor,
čuvaš li milost za dane
što su u tvom srcu stali?
Seti se svoga imena,
budući grade!
Iz tvoga je grla
niknuo svet,
sličan kamenu i bronzi,
a ipak
od njih različit.
I zašto onda reći ne
našim nedovršenim očima?
Neda Kovačević

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."


Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska
kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu
sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok,
proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u
svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile),
drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra
da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je
njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim
Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne
administracije.
Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a
odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili
Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u
"svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno
pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i
"remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav
je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine
Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet,
vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina".
Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti
svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i
gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres,
Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad
je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske
kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje
njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima,
snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo
imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski
svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro,
Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda,
Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na
ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki
kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti
ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su
pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod
po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske
scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa
Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu
'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana
avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih
teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je
prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su
Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli,
Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja
Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej
Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon
Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske
filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao
je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja
majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao
Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled".
Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka
ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela
žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na
Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le
Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o
zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego
što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored
neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo
da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin,
Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu:
"Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš
sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom
listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog
rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao
čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput
krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu,
američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv
jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi
informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom.
Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep,
onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od
Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za
Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar
sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i
kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici
NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo,
dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da
organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno
prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio
sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz
vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio
ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji
stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."

Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično
primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku
'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno'
delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska
trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."

Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog
glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i
Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova
prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala:
"Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a
zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."


Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti
umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona
je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom
sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije
izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili
od 1948. do 1956."
Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama
Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A
1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo
da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za
dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u
tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice,
postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim
peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače,
jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio
oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi:
Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko
nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom
atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveći džez muzičar XX
veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac
kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin
Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su
mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao
što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i
druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj
beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."
Andžej Vajda,
poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa
svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o
mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu
dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski
poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj
fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim
davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i
"Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je
knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za
saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD,
posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana
preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan
kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg
nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na
Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem...
Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem
(Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na
Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem
(Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju
sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."
"Dolazak (Igora)
Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće
godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i
njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih
balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič,
nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto
je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u
Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko
ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i
saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom
lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog
slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona
oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio
porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same
vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."

Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u
Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima
koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog
komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."

Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate,
moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili
su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd
zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u
Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert
Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne
scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog
nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.


Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira".
Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji
života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u
običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki
džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz
A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa
sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio
telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od
najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo",
"Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi
film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je
značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je
na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se
iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak,
"ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa
legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom
Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina
Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u
ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je
došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji
izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas
Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava,
"sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk,
slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl
("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini,
Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi
Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo
Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što
je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano
prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša
"Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi,
ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne
tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U
Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još
nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio
dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je
mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlična preporuka. Za svaki grad i svako vreme.

RIMLJANI se hvale da njihov grad leži
na sedam bregova, a Beograđani mogu da kažu da njihov grad živi na više
od 20 brda i bregova. Neravan teren, ali i burna istorija i smena
različitih vladara odneli su u zaborav nazive koje su nekada nosila
beogradska uzvišenja, pa danas istoričari ne mogu sa sigurnošću da tvrde
kako su nastajala neka od njihovih imena.
Nazivi koje su Beograđani
nadevali svojim uzvišenjima nisu uvek bili tačni, jer naši preci nisu
geografski precizno razlikovali brda i bregove. Kako nam je objasnio
dekan Geografskog fakulteta Srba Stamenković, brda i bregovi imaju
nadmorsku visinu između 200 i 500 metara.
- Razlika je u tome što
brdo mora da ima dva vrha - objašnjava Stamenković.- Breg ima samo jedan
vrh, pa iako ima dovoljnu visinu ne smatramo ga brdom. Naši preci su
davali imena beogradskim brdima ne znajući za tu razliku. Tako mnoga
uzvišenja imaju geografski netačan naziv, ali su to imena koja su
uvrežena u narodu.
Kako nam je rekao kustos Muzeja grada Beograda
Darko Ćirić, za nastanak nekih od imena beogradskih uzvišenja postoje
pretpostavke ili predanja, dok se za druge sa sigurnošću može tvrditi
kako su nastala.
- Banovo brdo dobilo je ime po Matiji Banu,
diplomati i književniku, koji je prvi napravio letnjikovac sa vinogradom
na tom prostoru - kaže Ćirić.- Pre toga ovo mesto su Turci zvali
Ordija, što je bilo ime za veću vojnu jedinicu, dok su ga Srbi zvali i
Golo brdo.
Zatim, postoji Banjičko brdo, koje je dobilo ime po mestu Banjici, a ono, opet po izvorima tople vode.
Vezirovo
brdo je jugoistočni deo Topčiderskog brda, mesto gde se danas nalazi
Beli dvor, ali sa sigurnošću ne može da se kaže po kojem veziru je
dobilo ime.
Vračar se prvi put pominje na jednom turskom planu iz 1621. godine kao "brdo i veliko polje".
-
On se deli na Istočni, Zapadni i Veliki Vračar, odnosno Zvezdaru -
dodaje Ćirić.- Sve su to uzvišenja. Bulevar oslobođenja (bivši Bulevar
JNA), u delu od Slavije do Franše D Eperea deli Vračar na Istočni i
Zapadni. Istočni se proteže skoro do Karaburme i Zvezdare, a Zapadni od
Mostara do Bulevara oslobođenja.
Egzotičan naziv ponelo je Goljino
brdo, deo između Banjičkog puta i naselja Miljakovac dva. Izvesno je da
je ime dobilo po nekom neuglednom nesrećniku, ali po kojem tačno, to se
ne zna.
- Tu je i Dedinje, za koje danas ne postoje precizni podaci
kako mu je nastalo ime - kaže dr Vidoje Golubović, autor knjige "Stari
Beograd - topografski rečnik".- Stari hroničari ga prvo zovu "Dedija" i
"Dedino brdo", ali se danas ne zna zašto.
Đurđevo brdo je prostor
između Bulevara vojvode Mišića, vojvode Putnika, i ulica Vasilija Gaćeše
i Vase Pelagića. To brdo je deo Senjaka.
Zeleno brdo se nalazi
između Mirijevskog bulevara i Stojčinog brda, koje su pre Drugog
svetskog rata zvali i Stajićevo. To je deo Zvezdare, a ime je dobilo po
tome što je to bila potpuna golet obrasla samo travom. Istočni Vračar bi
takođe mogao da bude tretiran kao brdo ili greben.
Četiri poznata
brda koja danas okružuju Rakovicu pre Drugog svetskog rata uopšte se ne
pominju. Tako Julino, Labudovo i Petlovo brdo sa jedne, kao i Kanarevo
brdo sa druge strane nisu bili pominjani na mapama predratnog Beograda,
da bi njihova današnja imena počela da se pojavljuju na geografskim
kartama tek posle 1950. godine. Međutim, po kome su dobili imena, danas
se precizno ne zna.
- Ni za Konjarnik se pouzdano ne zna kako je
dobio ime - dodaje Golubović.- Prema jednoj od legendi bio je golo brdo
pa su tu Beograđani dovodili konje zbog ispaše, i tako je i dobio ime.
Mirijevsko
brdo dobilo je ime po selu koje se tu nalazi, a Košutnjak po košutama
koje su nekada bile česti žitelji tamošnjih šuma. Pašino brdo danas
češće zovu Lekino. Navodno su tamo Srbi ubili jednog Turčina, pa su ga
prozvali Pašom. Neki su tvrdili da je brdo dobilo ime po Nikoli Pašiću,
pa da su ga posle rata prekrstili u čast Aleksandra - Leke Rankovića.
Senjak
je bio izletište starih Beograđana. Tamo su se, tokom letnjih žega
dobrostojeći sklanjali u senke, pa odatle naziv Senjak. Sa druge strane,
pretpostavlja se da je Straževica dobila ime po nekoj od bezbrojnih
straža u vreme srpsko-turskih sukoba.
Terazijska greda ili Terazijsko
brdo počinje od Gornjeg kalemegdanskog grada i doseže do Ulice kralja
Milana. Ona deli Beograd na dunavsku i savsku padinu.
- Topčidersko
brdo dobilo ime po Topčideru, prostoru koje se nalazi ispod samog
uzvišenja - dodaje Ćirić. - Ime je dobilo po turskim rečima "tobdžija" i
"dere" što znači artiljerijska dolina.
Čubura je uzvišenje koje ima status brega, a na turskom ova reč označava plitak izvor.
-
I Torlak je brdo za turskim nazivom - dodaje Ćirić.- Ona može da ima
dva značenja - po jednom, označava razmetljivca, dok po drugom
predstavlja neiskusnog, neukog mladog čoveka.

BRDO LUDNICA
Još
jedno brdo sa egzotičnim nazivom je Brdo Ludnica, koje je smešteno na
uglu Kneza Miloša i Franše d Eperea, a ime je dobilo po Guberevcu.
Dabome, ovakav naziv bio je u skladu sa ondašnjim beogradskim žargonom.

AVALA
JEDINA
Beogradska planina je Avala. Samo nekoliko metara je nadvisila 500
metara nadmorske visine, pa je tretirana kao planina, a ne brdo. I ona
ima tursko poreklo, od reči "havala", koja obeležava ustavu ili branu.

Enlarge this image

BRDA I BREGOVI
Banovo brdo
Banjičko brdo
Vezirovo brdo
Vračar
Goljino brdo
Dedinje
Đurđevo brdo
Zeleno brdo
Stojčino brdo
Julino brdo
Labudovo brdo
Petlovo brdo
Kanarevo brdo
Brdo Ludnica
Mirijevsko brdo
Mokroluško brdo
Lekino (Pašino) brdo
Senjak
Straževica
Terazijsko brdo
Topčidersko brdo
Torlak

Koliko ste puta šetali poznatim ulicama Beograda i poželeli
načas da pobegnete u neki drugi svet, a pariski Versaj i bečki Senbrun vam
trenutno nisu baš dostupni? E, pa od pre neku godinu kraljevska porodica u
saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda otvorila je kapije Dvorskog
kompleksa u Beogradu za posetioce.
Sada možete zaroniti u raskošni svet kraljevstva na
obroncima Dedinja. Samo što ovom romantičnom izletu u samom Beogradu, mora da
prethodi izvesna procedura, neophodna za očuvanje bezbednosti, a to je najava
nekoliko nedelja ranije, ostavljanje ličnih podataka i uplata od nepunih tri stotine dinara i sve to u poslovnici TOB- a u
centru grada, kod Palate Albanija.
TOB je dobro organizovan, jer zainteresovane posetioce
autobusom odveze do Dedinja i to sa Trga Nikole Pašica, koji je mesto
sastajališta, a nakon tročasovnog programa i obilaska, tu vas i vrati. Ovo ostavlja
posebni utisak, da ste napravili pravi izlet iz grada.

Putešestvije u carskom kompleksu počinju još od same
kapije jer su dvorovi ušuškani u prelepi park sa šumom i puteljcima do njih.
Kraljevski dvor i Beli dvor su dva potpuno odvojena zdanja. Prvi je kralj
AleksandarI, tridesetih godina prošlog veka izgradio za sebe, suprugu Kraljicu
Mariju i svoju decu, a Beli dvor je pripremao za svoje sinove, mlade prestolonaslednike,
kada odrastu, naravno, ne sluteći da će istorijski tokovi i putevi odvesti
mlade kraljeviće daleko u neki drugi život.
Na samom ulazu u dvorski kompleks je takozvana Slamnata
kuća, koju je Kralj izdao da se sagradi u stilu srpskih seoskih kuća kako bi
svoje sinove uputio u stil života na selu. U njenoj blizini su i zgrada kuhinje
kao i sportski centar sa bazenom.
Kraljevski dvor je reprezentativno zdanje od belog
mermera, kroz njega su prošli i boravili mnogi zvaničnici i svetski poznati i važni
političari i vladari. Iz bašte i aleja
koje ga okružuju pruža se predivan
pogled na Rakovicu, Topčider i Košutnjak.
Dvorsku kapelu krase ikone svud okolo a naročito na kupolama i tavanici, koje su slikali ruski slikari kao i prelep kitnjast
ikonostas. Sa dvorskim prostorijama crkva je povezana kolonadom stubova, sa
prelepim i originalnim gravurama.

Prvi sprat Kraljevskog dvorca iz razumljivih razloga
nije pristupačan posetiocima, jer tamo obitavaju prestolonaslednik Aleksandar II
sa svojom porodicom u privatnim apartmanima, ali ono što je dostupno oku
posetioca sasvim je dovoljno da dočara život srpske kraljevske porodice, koji
ne zaostaje za drugim evropskim prestonicama po svojoj lepoti i raskoši.
Najveći je Plavi salon, sa slikama i skulpturama poznatih
umetnika. Zlatni salon je u renesansnom stilu, sa masivinim i izvanredno izrađenim
mermernim stubovima i tavanicom, po kojoj je i dobio ime a tu su i bogati
pokloni italijanskog plemića za kraljevo venčanje, koju čine renesansni
predmeti iz Firence: škrinje, različito oslikane za mladu i mladoženju, luster
i drugi predmeti. Tu se nalazi prostrana i prelepo uređena trpezarija sa jako
dragocenim crvenim kineskim vazama ali i tapiserijom sa motivima iz srpskih
legendi. A na tremu ispred, grupu je čekalo posluženje dobrodošlice, kao što
red i nalaže u domaćinskim kućama. Biblioteka sa vrednim ogromnim globusom kao
i elegantni radni kabinet kralja sa nepreglednim nizom knjiga na raznim jezicima,
kao i biste mladog kralja PetraII i autoportret u bronzi Ivana Meštrovića.
Prizemlje ili kraljevski podrum je posebna priča i doživljaj.
Uređjen egzotično sa sobama i prolazima islikanim iz motiva ruskih bajki, Žar
ptice i Šeherezade, ali i iz srpskih srednjevekovnih pesama i legendi. Soba šaputanja
sa zidnom fontanom, soba za projekciju filmova, igranje šaha i bilijara su
potpuno prilagođeni svojoj nameni: prostorije za zabavu i dočaravaju kako su se
opuštali vladari.

Beli dvor izgrađen četrdesetih godina prošlog veka je
takođje veličanstven sa svojim salonima i umetničkim predmetima koji
predstavljaju nacionalno blago. Centralni hol sa elegantnim stepeništem koje
vodi na sprat i jednim od tri sačuvana portreta Kralja AleksandraI. Trpezarija
i saloni sa nameštajem u stilu Luja XV a tu su i slike poznatih umetnika od
kojih je najatraktivniji portret za koji se smatra da je rad Rembranta, pa do
trpezarije čiji zid ukrašava kolekcija porcelanskog servisa kraljice Marije.
Ne samo život srpskog kralja, priče turističkog vodiča
o događajima bliže i dalje istorije dvorskog kompleksa prikazuju sudare različitih
tokova. Različiti vladaoci iz različitih epoha Srbije su pokušavali da ostave
traga u organizaciji dvorskog života, prilagođavajući ga svojim potrebama,
stavovima i ukusima, pa je u očuvanju ovog izuzetnog nacionalnog blaga, negde
načinjena i poneka šteta. Neki tragovi su sačuvani kao svedoci burnih promena u
vekovnoj istoriji ne samo dvora nego i Beograda i Srbije uopšte. A generalno uzev,
turistički radnici se nadaju restauraciji od strane stručnjaka u skorije vreme,
kojom bi se raskoši dvorca dodao i njegov potpuni stari sjaj i autentičnost.

Beograd....Ušće Save u Dunav...

Nisam iz Beograda...ali moj grad pripada teritoriji grada....Volim Beograd kao da je moj...Savu i Dunav, najviše na svetu...

Косанчићев венац
Ово је
крај који живи у времену у ком је настао - пре две стотине година.
Уобичајен призор на овом месту године 2007. изгледа овако: сликари
мешају боје на платоу испред куће Мике Аласа док са звоника Саборне
цркве, две улице изнад, звони за вечерње

Донедавно
је у улици важило неписано правило - једине кафане у које се одлази су
„?” и бифе „Варош капија”. Није згодно написати због безбедности
становника овог „прошловековног острва усред Београда”, али врата на
овдашњим кућама махом се не закључавају јер комшије посећују једни друге
у разна доба дана (и ноћи). Као у ретко ком крају града, овде стари
житељи негују приврженост према „кревету у кући на Косанчићевом венцу на
ком их је мајка родила”. И не би се преселили одатле... Јер, кажу, не
би умели да живе у неком другом свету.
У улици је (тврде
староседеоци) још сачуван мирис прве апотеке, отворене пре 150 година,
помешан с мирисом гара библиотеке. Неки станари тврде да ноћу чују звук
старе штампарије које одавно нема. Другима је још у ушима писак
локомотиве „Жаклине”, који сада невешто замењује звоњава трамваја. Али,
свима, без изузетка, пред очима непрестано стоји слика улива Саве у
Дунав.
Историја улице почиње 1804. године кад је српски народ на овом
месту дочекао устанике ослободиоце. Овај део града, познат као Варош
капија, добио је име по томе што се кроз њу улазило у Савску варош,
односно српски део града који је настао после пада Београда под турску
власт 1521. године. Улица је 1872. године добила име по Ивану Косанчићу,
косовском јунаку, побратиму Милоша Обилића и Милана Топлице, и од тада
га није мењала. Три побратима, која су заједно погинула, имају улице
једну поред друге - Косанчићев, Топличин и Обилићев венац.
Од
значајних здања на овом подручју остали су дом Мике Аласа, Саборна
црква, Конак кнегиње Љубице, сликарска кућа, зграда с бистом Косанчић
Ивана, и кафана „?”. И једна кућа која нема звучно име као остале, али
власници воле да јој тепају, попут малог детета, иако је најстарија у
крају.
За шетњу овим крајем неопходан је осмех, мало заљубљености у
очима, понешто од боемског поимања живота и - нека рука за ослонац. Али,
у шетњу Косанчићевим венцем нипошто не треба кренути у штиклама - мало
поштовања према калдрми старијој од најстаријих Београђана није на
одмет.

1. КЊИГЕ У ПЛАМЕНУ
Косанчићев венац број 12-16

На
адреси која се води под именом Косанчићев венац 12-16 већ више од пола
века не стоји зграда, већ зјапи згариште Народне библиотеке. Кад су
бомбе пале на ово здање, 6. априла 1941. године, нестало је 300.000
штампаних књига, 1500 рукописа из средњег века, збирке турских рукописа и
старих штампаних књига од 15. до 17. века, збирке мапа, гравира, слика и
новина. Тог дана сагореле су и целе библиотеке Вука Караџића, Ђуре
Даничића, Лукијана Мушицког и Павела Јозефа Шафарика. У библиотеци су се
до тог погубног датума чувале и све књиге штампане у Србији и околним
земљама од 1832. године. Све до једне доживеле су исту судбину. Да
несрећа буде већа, већина књига које је „однело бомбардовање” није била
проучена.
Само три дана пре него што су се зачуле сирене над главним
градом, најдрагоценији део библиотеке био је упакован и спреман за
евакуацију. Премештај књига отказан је јер камиони нису стигли на време.
То кашњење скупо је коштало нашу баштину. Књиге су данима гореле, а ако
је ишта избегло ватри, кажу становници, то су давно однели људи под
окриљем ноћи.
Кад се рат завршио, генерал Лер, одговоран за
бомбардовање Београда, признао је да је наређење било да се прво
бомбардују средишта културе и вере, јер „Срби онда неће имати око чега
да се окупљају”. Међутим, према причи, неке књиге које су биле у
подруму, биле су упаковане у лимене сандуке, и тако добро обезбеђене да
библиотекари нису веровали да су и оне изгореле. Кад су стручњаци Завода
за заштиту споменика града Београда истраживали ово подручје, нашли су
отиске у подруму библиотеке - црне трагове сандука који су можда измакли
ватри. Трагови на поду воде до излаза из рушевина и одатле им се губи
сваки траг. Многи становници оближњих зграда сматрају да су „преживеле”
књиге украдене, али ко их је однео остаје отворено питање.
Кад је,
1832. године, кнез Милош Обреновић основао Народну библиотеку као прву
установу културе у Кнежевини Србији, донео је наредбу по којој су сви
издавачи били дужни да библиотеци шаљу одређен број примерака штампаних
књига. Многе угледне личности даровале су своје библиотеке, али је ова
установа у прошлости често мењала адресе. Тек двадесетих година 20. века
држава је откупила кућу Милије Марковића Распопа за потребе библиотеке.
Бројни стручњаци ову кућу називају раскошним дворцем у коме је 1860.
године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Осамдесетих година у
Распоповој кући налазило се француско посланство, а 1895. године у
истим просторијама Кирило Кутлик отворио је сликарску школу. Пред
почетак Првог светског рата кућа је постала власништво Милана Вапе који
је касније продао држави и тако је српска библиотека добила свој
злосрећни дом.

На
овом месту до 6. априла 1941. године стајала је Народна библиотека. Тог
дана нестао је у бомбардовању најдрагоценији део књига, јер су Немци
имали задатак најпре да бомбардују средишта културе и вере да „Срби не
би имали око чега да се окупљају”.

2. КУЋА КОСОВСКОГ ЈУНАКА
Косанчићев венац број 13

Цела
улица Косанчићев венац добила је име по кући трговца Трајковића.
Саграђена је крајем 19. века, а у средишњем делу налази се заобљена ниша
у коју је 1895. године постављено попрсје Ивана Косанчића с кацигом на
глави и у витешком оклопу. Статуу је израдио Петар Убавкић, први вајар
обновљене Србије. У овој кући сада живи породица чији преци већ три
генерације бораве на Косанчићевом венцу, а домаћини кажу да не би мењали
свој дом ни за кућу у Паризу.
Са супротне стране бисте, кућа има
поглед на Бранкову улицу, мост и реку. Степеницама које воде поред ове
куће силази се до стубова који су некада чинили потпору Мосту краља
Александра. Пошто је овај мост порушен у току бомбардовања 1941. године,
при новој изградњи моста искоришћени су носећи стубови старог.

Крајем
19. века, власник куће у данашњем броју 13 поставио је у нишу свог дома
попрсје Ивана Косанчића. Тако је цела улица добила име овог косовског
јунака.

3. ЉУДИ, ВРЕМЕ, ЖИВОТ
Косанчићев венац бб

На
Косанчићевом венцу подједнако су живи и они који то јесу данас, и они
који то одавно нису. Тако, на пример, у броју 7 живе јунаци Селенићевог
романа „Пријатељи”. Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек
задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића.
Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.
Кућа
је, према роману, саграђена почетком 19. века, и у то доба била је мања
само од Милошевог и кнегињиног конака. Међутим, као да је била уклета,
њени становници никада нису били срећни. Почевши од самог Милића који
није дочекао да се усели у свој дом јер је био убијен, па до његових
потомака који су се свађали око наслеђене куће. Једна од наследница била
је и краљица Драга, чија су браћа убијена у овој улици.
Још један
књижевни јунак живи на Косанчићевом венцу, у броју 17. Арсеније Његован,
чије је ходочашће описао Борислав Пекић, 23 године није изашао из куће,
а своју страст и љубав према кућама изједначавао је са оном коју је
осећао према женама

4. КУЋА С ПЕДИГРЕОМ
Косанчићев венац број 18

Недалеко
од (остатака) библиотеке стоји (једва) најстарија кућа у улици. И она
живи у прошлости. Остала је тачно онаква каква је била у време турске
владавине. Садашњи станари једног дела куће често помињу покојну госпа
Ану, некадашњу власницу од које су слушали свакакве приче. Често је
говорила како је с мужем кофама воде гасила ватру кад је погођена
Народна библиотека, а из њених прича остао је надимак куће Дом с
педигреом. Легенда коју становници Венца воле да причају каже да је овде
био и харем. Али, ако се само присетимо да је Косанчићев венац био
чисто српски део града, легенда губи своју потпору. Илузија о огромном
женском одељку с купатилом руши се још на прагу куће. Све мирише на
устајало или - на прошлост, како каже девојка из куће преко пута. Звоно
није потребно, шкрипа врата најављује госте; кључаоница је појам који
припада неком другом свету, овде се врата затварају резом. Зид с уличне
стране потпуно је накривљен, као да се сама кућа нагиње преко улице да
боље види реку испод себе

Према
легенди која кружи градом, најстарија кућа на Косанчићевом венцу била
је харем (у време кад је саграђена). Како је ово био део града насељен
искључиво Србима, легенда остаје само на нивоу занимљивости.

5. УТОЧИШТЕ СЛИКАРА
Косанчићев венац број 19

Преко
пута куће с педигреом стоји (сасвим чврсто) сликарска кућа. Од времена
до којих сежу сећања најстаријих Београђана па до данас, ово је био
уметнички дом. Сада се у њој налази 21 атеље и продајна галерија слика.
Нико
са сигурношћу не може да каже кад је ова зграда саграђена, али се неки
житељи Косанчићевог венца сећају да је на њој изнад улаза дуго стајала
бројка 1911, што је означавало годину завршетка градње. Стручњаци Завода
за заштиту споменика културе града претпостављају да је зграда настала
двадесетих година прошлог века.
У најмању руку „чудну” атмосферу ове
зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо
посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и
зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске
капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје
Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на
реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна
таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова
имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих
скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки
од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена
исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки
су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог
„Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу
клепетушу а други звекире.”
У годинама између два светска рата у
овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у
Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко
Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних
уметника Србије. Кад је кућа обновљена, у њу су се уселили први сликари,
међу којима су и звучна имена попут Зуке Џумхура, Јована Бјелића и
Николе Граовца. Њих су наследили исто тако познати сликари Оља Ивањицки,
Душко Ристић, Коста Брадић. Тако се у овој кући за нешто више од пола
века измењао 51 уметник. Једни су ту започињали, други завршавали радни
век, а некима је то била само успутна станица. Међу становницима ове
куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и
спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна
породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се
свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори,
дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у
шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико
се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао
без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се
живот напушта вољом судбине.

Зграда
у броју 19 улице Косанчићев венац дом је 21 академског сликара. Некада
су ту живели Зуко Џумхур, Јован Бјелић, Душко Ристић, Никола Граовац, а
данас стварају Оља Ивањицки, Коста Брадић...

6. ДОМ РИБАРА I МАТЕМАТИЧАРА
Косанчићев венац број 22

У
броју 22 Косанчићевог венца живео је, радио и умро Михајло Петровић
Алас. Ово је, кажу комшије, кућа с најлепшим погледом. Из некадашње
радне собе славног математичара пружа се величанствен поглед на Ушће.
Тако је човек који је готово подједнако волео математику и риболов могао
да обједини своје две највеће љубави. Стварајући за радним столом,
непрекидно је пред очима имао реку. Кад је умро, рибари су од куће до
Новог гробља на својим жуљевитим рукама однели ковчег с његовим телом,
одајући на тај начин последњу почаст човеку који је имао разумевања за
њихов живот.

Познаваоци Косанчићевог венца кажу да је најлепши поглед на реку управо с балкона куће Мике Аласа.

7. ХРАМ МУЗИКЕ
Косанчићев венац број 32

У
кући број 32 Консанчићевог венца смештена је најстарија музичка
установа код Срба - Прво београдско певачко друштво, основано 1853.
године. Друштво је још од оснивања имало одсеке за виолончело, виолину,
клавир и певање, што је било необично за тадашњу Србију. Биле су то
педесете године деветнаестог века кад су се у Београду освртали за онима
који су носили виолину или учили музику, и називали их Циганима.
У
истој згради у којој Прво београдско певачко друштво одржава пробе
налазе се и Патријаршијска библиотека и Музеј. Ове две установе повезане
су степеницама, мада их још од пре 150 година па до данас вежу много
јаче везе. Српска православна црква и српски патријарх одувек су
покровитељи Друштва и чланови овог хора за свако црвено слово у
календару певају у Саборној цркви.
Какав је углед Певачко друштво
имало у прошлости показује и то да су почасни чланови били и црногорски
књаз Никола I и књегиње Милена и Даринка. То није ништа необично јер су
владарске династије биле благонаклоне према Друштву, а оно је заузврат
учествовало на свим крунисањима и венчањима владара породица Обреновића,
Карађорђевића, Петровића - Његоша. Краљица Марија Карађорђевић била је
чак и кума Друштва, и тим поводом поклонила је заставу извезену златом,
чији један део Друштво и данас чува. Краљица Наталија поклонила је
Друштву клавир који је сада у Мокрањчевој кући, али са спомен-плочицом
као успоменом на Прво београдско певачко друштво. У знак захвалности
хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга
Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и
минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.
Осим домаћих
династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово
певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе -
руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским
Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.
У просторијама Друштва на
Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су
обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог
друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња.

Пре више од век и по у овој згради основано је Прво београдско певачко друштво у коме је радио и Стеван Мокрањац.

8. „?” ПРОТИВ ЦРКВЕ
Краља Петра број 6

Целину
Косанчићевог венца не чини само улица с именом славног косовског
јунака, већ и улице Краља Петра, Кнеза Симе Марковића, Карађорђева и
Поп-Лукина. Улица краља Петра Првог важи за једну од најстаријих у
главном граду и зато јој је Коста Христић посветио неколико страница у
својим сећањима у књизи „Записи старог Београђанина”: „Била је то
тескобна улица која се истим данашњим путем провлачила до Саборне цркве.
Није мучно замислити ондашњу калдрму која није имала тротоара, него се с
обе стране благо нагињала према средини и ту правила неку врсту олука
којим је вода отицала у друге улице или понирала у старе турске ђезире.
Дућани су били ниски са дужом настрешницом, покривени ћерамидом. Широки
прозори са стакленим окнима замењивали су излоге и једном половином
дизани увис. Дућани су затварани ћепенцима који су спуштани преко оних
излога. Унутра, дужином дућана, тезга обојена у зелено, пред њом на поду
канте са зејтином или гасом, вреће са кафом, шећером и пиринчем, бурад с
усољеном рибом, а иза тезге рафови са другом робом...”
Управо у
„краљевој” улици, тридесетих година претпрошлог века, по наређењу кнеза
Милоша подигнута је зграда данашње кафане „?”. Била је то прва кафана у
модерном смислу речи, која се разликовала од дотадашњих „свратишта” и
„пљуваоница” које су људи посећивали с ногу. Кафана је поклоњена Ећим
Томи, народном лекару, чије је име дуго носила, да би касније постала
кафана „Код пастира”. Доласком новог власника, стиже и нови назив -
„Кафана код Саборне цркве”. Над овим именом, због „скрнављења имена
храма Божијег” власти су се згрануле, а високо свештенство забранило је
осталом црквеном особљу да одлази тамо. Власник кафане Иван Павловић
смишљао је данима, заједно с гостима, примерно име за кафану. Фирмописац
који је дошао да испише нови назив фирме, окачио је таблицу са знаком
питања да означи да су предлози за ново име кафане још добродошли.
Очигледно, још нико није смислио боље име за најстарију београдску
кафану јер та таблица и даље стоји. Једна од ретких кафана у Београду
која је, пркосећи времену, успела да закорачи у 21. век, кафана „?”
сведок је многих догађаја. У њој је 1834. године Вук Караџић играо први
билијар, а исте године приредио је и прво читалиште српских новина.
После Другог светског рата кафана је, због близине Академије примењених
уметности, углавном угошћавала студенте и професоре. У њој су се
полагали испити, а једно време служила је и као галерија.
Колико год
невоља кафана имала с црквом у прошлости, у њој данас стоје гусле
непроцењиве вредности, поклон митрополита Амфилохија Радовића. И данас
овде сви радо свраћају јер тврде да је то једна од ретких кафана која
има душу. За опстанак здања заслужан је њен последњи приватни власник,
Пироћанац Перкан Стојановић. Остале су запамћене његове речи, изговорене
после Другог светског рата, кад су власти хтеле да сруше ову зграду:
„Прво ће мене утепате, па ће’ срушите ово!”
Поред кафане „?”, у
истоветној, касније порушеној згради, 1830. године отворио је Матеј
Ивановић прву апотеку у Београду. На истом месту 25. маја 1840. године
почела је да ради и поштанска експедиција, о чему сведочи спомен-табла
изнад поштанског сандучета.

Кафана „?” добила је име на необичан начин, а остала је упамћена по првом читалишту српских новина.

9.КУЋА СЛИКАНА ИСТОРИЈОМ
Угао улица Краља Петра Првог и Кнеза Симе Марковића

Саборна
црква или Саборни храм архангела Михајла изграђен је на месту старе
цркве из 18. века. Та мала црква је, кажу, помогла кнезу Милошу да
издејствује аутономију Србима. Наиме, кад су се у фебруару 1830. године
огласила звона с ове цркве, Турци су се замислили о снази покореног
становништва. Шест година касније, кнез Милош почео је да зида своју
нову задужбину. Кад је 1840. године завршена, Саборна црква била је
понос Београђана. Иако је кнез сносио трошкове изградње, свако од
Београђана може да каже да је један део звоника његов. Кад су се лила
звона за цркву, распаљена је ватра која је буктала три дана. За то време
становници Београда пролазили су и додавали своје прилоге у калуп с
растопљеном бронзом. Неко кашичицу, неко малу пару - било је битно само
да је чисто сребро. То је прво мерио стручњак и давао потврде, а
дародавац је својеручно убацивао у растопљену бронзу свој дар, а све то
да би звона имала „сребрнији” звук. Та иста звона Аустријанци су скинули
у Првом светском рату и претопили у оружје.
Црква је освећена 1845.
године и посвећена Архангелу Михајлу, кнежевој крсној слави. Шездесетих
година преузела је улогу Топчидерске цркве која је до тада била средиште
верског живота и седиште митрополита Србије. Колико је Саборна црква
поштована и у „оно” време, говори податак да од њеног отварања па до
краја прве владавине кнеза Милоша испред ње није смело да се пуши.
Пројекте
за цркву радио је панчевачки мајстор Квекфелд, по угледу на српску
цркву у Сремским Карловцима. Зидари су долазили из Панчева и Земуна, а
за осликавање унутрашњости цркве позвана су два млада уметника из Беча.
Иконостас је радио Димитрије Петровић, а иконе на иконостасу и
композиције на зидним сводовима Димитрије Аврамовић. Црква је урађена у
класицистичком стилу, с примесама касног барока.
Унутар цркве налазе
се гробови српских владара Милоша и Михаила Обреновића, а у дворишту су
сахрањени Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Велики значај има и црквена
ризница у којој се чувају иконе и богато украшени златни радови још из
12. века.

Унутар
Саборне цркве налазе се гробови Милоша и Михаила Обреновића, а у
дворишту, „метар и по на запад” од надгробне плоче, почивају Вук Караџић
и Доситеј Обрадовић.

10. ДВА ФАКУЛТЕТА
Краља Петра број 4

У
згради број 2 Улице краља Петра налази се Богословски факултет -
високошколска установа Српске православне цркве која наставља традицију
београдске Богословије основане 1810. године. Зграда је подигнута 1923.
године и првобитно је била намењена хотелу „Дубровник”. У здању број 4
исте улице налази се Факултет примењених уметности - једина
високошколска установа ове врсте у нашој земљи. Ова установа наставља
традицију Уметничко-занатлијске школе основане 1905. године. Зграда је
раније била помоћна зграда за Конак кнегиње Љубице, који се налази у
улици изнад. Једно време на овом месту била је Прва београдска гимназија
чији је најпознатији ђак био Светозар Марковић.

11. ГОСПОДАРЕВ КОНАК
Краља Петра број 5

Данас
се Патријаршија налази у згради подигнутој 1934-1935. године по
пројектима архитекте Виктора Лукомског. На том месту налазио се
Господарев (или Стари кнежев) конак, у који се кнез Милош преселио тек
1841. године. Иако је ретко навраћао, кућа је увек била спремна. „У њему
је било 25 столица, један орман, велики сто и мали сто за чаше. Прибор
за јело је садржао мноштво дрвених кашика и 20 сланика. Уз то је стајало
5 старих столњака, 21 салвета и 5 пешкира за руке. Виљушака нигде. У
канцеларији конака седело се на јастуцима на поду, писало се седећи за
малим столом, а касу је чинио сандук са даском на којој се пребројавао
новац. Све у свему, чак и кнежев конак остављао је утисак источњачког
изгледа старе вароши.”
На главној фасади здања сада се налази грб
Српске патријаршије и мозаичка композиција светог Јована Крститеља, коме
је посвећена патријаршијска капела.

На месту данашње Патријаршије налазио се Господарев или Стари кнежев конак који је увек био спреман за долазак кнеза Милоша.

12. ВУКОВА ШКОЛА
Краља Петра број 7

Основна
школа „Краљ Петар I” налази се у објекту саграђеном по пројекту
Јелисавете Начић у стилу академске архитектуре. Зграда је подигнута на
месту на коме се раније налазила школа - настављач традиције Мале
народне школе из 1718. године. Овде је учитељ био и Вук Караџић, чији се
лик, заједно с ликом Доситеја Обрадовића, налази на фасади школе.
Сликар Стева Тодоровић први је у ову школу увео наставу физичког
васпитања, а овде је 1923. године одиграна и прва кошаркашка утакмица у
Београду. Тим поводом Кошаркашки савез Београда поставио је спомен-плочу
у дворишту ове школе. Десно од улаза школе налази се плакета краљу
Петру I Карађорђевићу, коју је поставило Друштво за неговање традиција
ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

3. КНЕГИЊИНО КОНАЧИШТЕ
Кнеза Симе Марковића број 8

Конак
кнегиње Љубице је зграда у којој се рађала српска историја. У њој је
живела кнегиња са четворо деце, овде је умро кнез Милан, а кнез Михаило
завршио прву владавину. Кнегињи Љубици, нажалост, није испуњена жеља да
живот заврши у кући коју је толико волела, јер је годину дана пре смрти
протерана из ње. Данас је то музеј посвећен „великој госпођи”, од чијег
су дома остале једино оџаклије уз помоћ којих се грејао конак.
Конак
је данас сведочанство грађанске архитектуре из прве половине 19. века.
Грађен је 1829-1830. године као званична резиденција кнеза Милоша.
Међутим, кнез је ретко боравио у њему јер је био преблизу турској
посади, па је више времена проводио у Топчидеру. Зато се овде уселила
кнегиња Љубица с децом. Од када је породица Обреновић напустила ово
здање, зграда је служила разним установама. Прво је у њој био Лицеј,
затим једно време Завод за глувонему децу, да би на крају просторије
припале Заводу за заштиту споменика културе Србије који је темељно
преправио зграду. Данас ово здање припада Музеју града Београда. Садашње
унутрашње уређење не одсликава некадашњи кнегињин двор, већ изглед и
начин уређења београдских кућа у 19. веку. Један део просторија опремљен
је намештајем у турско-балканском стилу, а други у духу стилова који су
владали у средњој Европи у 19. веку. Највећи део предмета у кући -
делови намештаја, ћилими, источњачки теписи, одећа, порцелан, стакло и
уметничке слике - потичу из београдских кућа, а припадали су члановима
породице Обреновић или појединим грађанским породицама.

Конак
кнегиње Љубице грађен је као званична резиденција кнеза Милоша. Кнез је
мало времена проводио у њему јер је био сувише близу турској посади, па
су у њему живели кнегиња и њено четворо деце.

14. ГРУБЕРОВА ПЕКАРА
Поп-Лукина улица

Поп-Лукина
улица остаће упамћена по првој пекари која је отворена у овом крају.
Била је то радња неког Грубера који је дошао из Земуна, из насеља у коме
су живели Немци. Дух овог дела Косанчићевог венца забележен је у књизи
„Београд у сећањима 1900-1918”: „Груберова радња је била лепа и чиста, с
два-три округла мермерна сточића. Ту су нас мајке доводиле на шољу
млека с бутер-кифлом. Ту су се могле добити и земичке, переце посуте
сољу и векнице за сендвиче. Грубер је имао и момке који су разносили
хлеб. Момци су били опасани кецељама; носили су велике, плитке ручне
корпе пуне ситног пецива, прекривене белим чаршавом. Око четири сата по
подне, у време ужине, кад деца излазе из школе после двочасовне
поподневне наставе, чула би се улицом пиштаљка нарочитог продорног
звука. То је за нас децу био омиљени знак - иде „пек”.

15. НА ВР’ КРОВА - КОВАЧ
Поп-Лукина улица број 14

Кућа
у Поп-Лукиној улици број 14 некада је припадала ковачу Штајнлехнеру. На
кров је поставио ковача у природној величини, с кожном кецељом око
врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке
државе, надзидан је кров и, на општу жалост све деце из улице, скинут
ковач. У тој кући живео је и Јован Хаџић кад је боравио у Београду ради
писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња
опозиција.
Од 1847. године зграда у Поп-Лукиној улици служила је
државној штампарији. Штампарију је још 1831. године основао кнез Милош, а
кроз ову установу прошле су многе угледне личности: Сима Милутиновић
Сарајлија, Ђура Јакшић и Анастас Јовановић...
Штампарија је позната
по првим српским новинама, „Новинама сербским” које су се првих годину и
по дана штампале у Крагујевцу, а онда су пресељене за Београд. Срби су
имали прилику да их читају 80 година. Једно време власник „Новина
сербских” био је и чувени професор Коста Вујић.

16.ПРВИ ТОРБАР I ПРОДАВАЦ КЊИГА
Поп-Лукина улица број 18

Кућу
у броју 18 Поп-лукине улице сам је саградио Глигорије Возаровић, први
„књиговезац и књигопродавац” у Београду. Од милоште зван Глиша, дошао је
у Бели град на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића који су
запазили његову љубав према књигама. Пре него што је дошао у престоницу,
Возаровић се бавио књиговезачким занатом, али је ипак почео да набавља
књиге и да их продаје у својој радњи. Пошто у Београду није било
издавача, књиге је набављао у Пешти и Бечу. Био је то дуг пут за сваку
од књига, па је Глигорије 1832. године почео сам да се бави издавањем.
Прва књига коју је штампао била је „Песма о случајној буни Срба против
дахија”. Наредна издања само су се ређала и Возаровићева радња постала
је место окупљања образованих људи у вароши. Занимљиво је да је баш у
тој књижари донета одлука да се свети Сава прогласи заштитником школске
славе.
Још један човек остао је упамћен у старој чаршији по томе што
је волео књигу и допринео ширењу писане речи у ондашњој Србији. Био је
то Ђура Милутиновић, први торбар и продавац књига. Он се снабдевао
књигама у књижари Глигорија Возаровића, где би му „прочитали књигу, а
онда би он ишао кроз Београд, од дућана до дућана, излагао садржину и
скупљао претплатнике”. Како је Ђура био слеп, и „улицама ишао лагано с
дугачким штапом у руци”, Београђани су га веома поштовали и често га
хватали за руку да га преведу куда је хтео.


***
У пределу
Варош-капије остаје још много кућа које нису стале у овај (већ дугачак)
новински текст, нити су записане у књигама и монографијама о овој улици,
али зато су остале у сећању старих становника главног града. Од
староседелаца Косанчићевог венца (који су посебна врста Београђана и
који чине да дух старог Венца и даље живи) сазнали смо да је у броју 3
Косанчићевог венца живела породица Владислава Рибникара. У броју 6,
преко пута дома човека који је основао најстарије новине на Балкану,
Жика Савић поткивао је коње. Дакле, на Косанчићевом венцу заиста није
било битно ко сте и одакле долазите.

Ђура Милутиновић остао је упамћен као први торбар и продавац књига у Београду.

Београд кога више нема
Министри у тазбини

На данашњем заравњеном
простору између Савског пристаништа и Бранковог моста некад је било
густо насеље где је међу бројним зградама, које су подизали угледни
Београђани, бујао живот. Успомену на то време сачувале су само ретке,
избледеле фотографије

Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да
тадашњу турску
касабу претварају у модерну западњачку варош. Највише
измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке
породице из области Ворма и Мајнца. Истовремено, затечени Срби,
Цинцари, Јевреји и Цигани протерани су на савску обалу Београда, где је
убрзо никло ново насеље. Аустријанци су, очигледно, желели да заувек
овде остану, али су њихови снови трајали свега двадесетак година. Ипак,
захваљујући њима, али и Турцима који су на Дорћолу убрзо повратили
„своје” куће, коначно су и Срби добили свој део Београда.
Средином 19. века српска варош протезала се уз савску обалу, од
данашње Железничке станице до Сава капије подно Калемегдана. С обзиром
на то да је Сава у заветрини, знатно погоднија него Дунав, овде је
убрзо подигнуто и пристаниште за лађе. Некада је обала изгледала много
другачије него данас, река је била плитка и муљевита, па су бродови
пристајали уз такозване штекове или шлепове. Да би се град заштитио од
честих поплава и да би лађе лакше пристајале, касније је крај реке
изграђена утврда.
Промет путника на Савском пристаништу одувек је био жив.
Најомиљенија излетишта тадашњих Београђана били су Земун и Панчево, а
до њих се најлакше стизало управо лађама. Бродови су били и мањи и
спорији него данас, али то није сметало нашим прецима да уживају у
вожњи и лепоти предела поред којих су пролазили.

Рат и мир Лиман џамије
Занимљива је и прича о Лиман џамији, једној од најстаријих богомоља у Србији, која је била
подигнута крај хана на месту где се сада издиже носећи стуб Бранковог
моста. Грађена је од тврдог камена гранита, с тешким високим минаретом
и прозорима окованим гвожђем. У њеном комшилуку живели су Турци Ерлије
који су с комшијама Србима живели у миру и слози све до познатог
догађаја на Чукур чесми, 1862. године, кад су турске заптије убиле
једног српског дечака. Убрзо је цео град „плануо”, дошло је уличних
немира, а с калемегданске тврђаве почело је турско бомбардовање. С
обзиром на то да је међу народом било доста жртава, цех су платили
Турци који се нису на време склонили у тврђаву.
Најгоре су прошле управо Ерлије које су задоцниле, односно нису ни
знале да им од Срба прети било каква опасност. Кад су напади почели, не
знајући шта ће и куд ће, склонили су се и забарикадирали управо у овој
џамији. Не могавши да казне праве кривце, Срби су се устремили на њих.
Опсадом џамије командовао је стари ратник с Мишара, већ остарели
Бакал-Мика, који је наредио да се донесе запаљив материјал: катран, луч
и слама, и да се запали око џамије како би се људи истерали димом.
Међутим, ветар је дувао у супротном правцу и односио дим, па је и сав
труд опсаде био узалудан.


Тог дана напад је пропао и кад је пао мрак борбе су се утишале,
припремајући се за сутрашњи дан. Трезвенији, старији људи, те ноћи
размишљали су у миру и сећали се доброчинстава која су им чинили баш ти
Турци, њихови суседи, које су они сада држали у затвореној џамији са
женама и децом. Превладао је разум и они су још у току ноћи пошли до
џамије да се споразумеју са затвореним Ерлијама. Ови су то једва
дочекали и тако је сукоб мирно окончан.
Захваљујући баш тој великодушности, страни представници лакше су
посредовали у окончању сукоба и допринели да Турци убрзо после тог
догађаја заувек напусте Београд и све градове у ондашњој Кнежевини
Србији.

Београд кога више нема
Путовање у Белиград

Хроничар је записао
да престоница издалека наликује „некој огромној и отежалој звезди,
прилеглој на кратки одмор”. Под Аустријанцима град је, међутим,
свакодневно бежао из дотадашње источњачке успаваности и живео неки нови
живот
Принц Еуген Савојски


Да је у Другом светском рату немачки Рајх однео победу, данас би се
престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки
предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба – принца
Еугена Савојског. Ратујући с краја 17. и почетком 18. века за рачун
Хабзбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето
1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда.
Увече 15. августа, пред одсудан напад, наредио је да се војницима подели
обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а
страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, његови
војници однели су победу већ сутрадан до поднева, а турска посада и њој у
помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према
Нишу. Све до 1739. године Београд је био под влашћу Карла VI,
најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али и Србије, коју су тада
службено називали и краљевством (Königreich Serb/W/ien).
Под
бедемима Београдске тврђаве, коју су Турци за време владавине обновили, у
војсци што је надвладала Турке налазило се и 6000 српских добровољаца.
Један од команданата био је и војвода Карло Александар од Виртемберга,
будући „гувернер” и „принц” Србије, како је волео да га зову, мада је
његова званична титула, додељена 1720. године, звучала много обичније:
председник администрације. Утврђени град у који су ушли кроз историју је
носио разна имена, угођена уху и власти оних који су га помињали. Његов
немачки назив којим је каткад бележен – WeiVenburg – био је, ипак, тек
пуки превод имена које су му доделили његови и тада најупорнији
становници. А оно је било – Белиград.
Варош у коју су победници
ушли имала је типично источњачки изглед, с мноштвом џамија које бележе
сви прикази Београда тог доба. Није истина да их је било две-три
стотине, како легенде причају, мада је и оних осамдесетак неспорно
утврђених био знатан број. Како год било, веома брзо од њих није остало
ни трага. Претваране су у цркве различитих католичких редова и војне
магацине, преуређиване у зграде за становање, грађевине јавне намене,
канцеларије и станове, а у једној су, чак, даване „комедије”. Минарети
су, наравно, били порушени, док су ханови, некадашња турска свратишта и
места трговине, постали коњушнице, касарне, радионице, а један од њих –
који се налазио на дунавској падини града, негде на крају данашње
Душанове улице, подно Калемегдана – темељно је преуређен у велики „стан”
на спрат гувернера тадашње Србије. Било је у Београду, и тада,
поплочаних (додуше оловом) градских пролаза, наоколо од великог и
покривеног безистана – пијачног трга, али су улице махом биле нечисте,
изувијане и уске, дуж којих су се ређале неугледне и ниске куће од
плетера и блата, обично ограђене високим зидом. Оно мало бољих и
темељнијих кућа, чак са чесмама, лепим двориштима и шедрванима,
припадало је избеглој турској господи и у њих су се, у прво време,
уселили најзнатнији освајачи Београда. Можда је тим на источњачку
урбанистичку немарност несвиклим племићима од војне каријере мноштво
београдских башта, дрвећа и зеленила ипак пружало макар малу победом
заслужену насладу.

Српске градске сеобе

Кад ослобађају туђе војске, с њима долази и туђа слобода. Тако је,
овај пут, било и Србима. Белиград а нарочито Калемегданска тврђава, чији
данашњи изглед дугујемо немачким мајсторима и администрацији Карла VI
али и новцу од пореза тадашњих ни стотинак хиљада становника Србије,
1724. године добио је тачан урбанистички нацрт, по коме Србима није било
места у вароши. Градске зидине су, наиме, обухватале простор од Саве до
Дунава, стварајући нови одбрамбени прстен око калемегданског утврђења, и
на њима су се налазили бастиони с круништима (зупчасти грудобрани),
пушкарницама и отворима за топове, названи по хришћанским свецима, како
је и налагало дотадашње искуство: вера се, у то време, најчешће бранила
оружјем.
На савској страни, негде код данашњих расходованих
магацина на реци, први је на стражи стајао бастион свете Терезије, а
потом су се ређали и свети Фрањо, свети Карло, свети Бенедикт и други,
све тако до дунавске обале и Темишварске капије, чиме се градска целина
заокруживала. Варошки Срби, не многобројни, махом су били груписани на
простору око данашње Саборне цркве, у такозваној Српској горњој вароши.
Две године по доношењу градског плана Србима је наложено да се из
немачког, то јест дунавског дела вароши сасвим иселе, што је вероватно
задесило до четрдесетак породица. Ипак, митрополитов двор, црква и
околни најугледнији и најимућнији српски домови остали су међу бедемима
града, а биће и да се покоји расељеник ту доселио захваљујући
посвемашњој бољци људских администрација: поткупљивости.
Бивајући
на својој земљи поданици туђе власти, Срби су и пре хабзбуршког освајања
живели претежно ван бедема града, у Доњој српској вароши, која је често
називана и Српски Белиград или Савска варош. У њу су се, дакле, имали
доселити и они Срби отерани из дунавског дела престонице, на простор
који данас несигурно омеђују улице Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањина
до изнад Карађорђеве. Кренувши од Српске вароши покрај оближње велике
зграде Војне болнице и каменолома ка Дунаву, отприлике тамо где је сада
смештена Палилулска пијаца и испод ње налазило се од новопридошлица
подигнуто немачко место Карлстал. Док су у прво време знатан део
досељеника у Србију чинили ветерани из ратова Еугена Савојског, касније
су предвиђеним пореским олакшицама били привучени и многи немачки сељаци
лошијег имовног стања из густо насељених крајева око Рајне. Ипак,
немачке насеобине по Србији нису се много рашириле, а вероватно да
свеукупни број усељених поданика никада није досегао ни шести део
укупног становништва. Свеједно, нека од тада запустелих и мање знатних
места – Остружница (Österbach), Миријево (Maria-Nebel), Обреновац
(Zweibrücken), Смедерево, Гроцка, Рудник, Јагодина, Ваљево, Пожаревац,
Градиште – део своје историје дугују давно заборављеним становницима
пристиглим из велике монархије.