VOLIM BEOGRAD...

Koliko se plaća pretplata za cvrkut ptica?
- Kolika je cena vazduha u novim dinarima?
- Da li se hlad drveća plaća na sat ili na metar?
- Da li je cena sunca ista i leti i zimi?
- Da li cveće posebno naplaćuje gledanje, a posebno mirisanje?
- Koliko vremena treba da se sagradi planina srednje veličine?
- Da li je reka jeftinija na izvoru ili na ušću?
- Izvinite, koliko ste platili što ste se rodili?

Šta je besplatno?

Samo ono što je najveće, najlepše i najvažnije.

BEOGRAD

U svakoj zori ima tvoje vatre
Pepela tvoga na dnu svakog veka;
Svaka oluja hoce da te satre,
Najlepse cudo na stavama reka.

Beograd, svetlost vetrova nad vodom
Beograd, basta, rasadnik plamena,
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, prkos uspravnog kamena.

Pocinjes tamo gde se pozar gasi
I tvom pocetku nije bilo kraja
No ljubav koja vremenom se glasi
U slova tvoga imena se spaja.

Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, klica sledeceg proleca,
Beograd, svetlost vetrova nad vodom
Beograd, uporna ljubav stoleca.

Ivan V. Lalic

BEOGRAD, PREKOOKEANSKI BROD


Ponovo dozivam prekookeanske brodove
tvojih grudi, grade za samospoznaju!
Nekada bio si meni daleka, nedosežna žena,
a sad evo me kako hodam tihim ulicama
predgrađa, tako običnim u golubinjem polumraku;
pohodim tvoje staretinarnice sa gravirama,
inkunabulama i mapama lepim u svojoj nemosti;
dodirujem skupocene čaše od muranskog stakla,
nezaražene smrću;
drage su mi na srcu kapije od kovanog gvožđa
što vode u skrovite tvoje vrtove, gde sede
gole žene, dobrotvori svetlosti;
osluškujem razmirice vrana po parkovima,
pratim svu tu prebujnu stvarnost što prolazi
kao pored velike vode; ali ja ti ne dajem
ništa što već u tebi ne postoji odvajkada.
Telo tvoje ima tajne luke, lagune i ustalasala
žita koja hrane narode i bude kamen želje.
Ti si knjiga koja obuhvata sve knjige;
razlistala bela ruža koju su mi dobri anđeli
poverili da sa svake njene latice ispijam
rosu umlja nekog nepoznatog;
sam Bog odredio je tvoj položaj.
tlocrt i tajanstvene mere,
tako da te vidim sa svake razdaljine.
Ti, međutim, više i nisi na zemlji,
već si ogledalo koje je poletelo ka nekom
drugačijem sjaju;
prsten si jedinog mog venčanja, palimpsestični grade!
Apokaliptična dojiljo!
Pomešali smo krv – ja iz vena, a ti iz tvojih
zagrljenih reka nad kojima kraljuješ i sad smo jedno
u drugom, ne može nas rastaviti nikakvo uzmicanje.


Dragan Jovanović Danilov

PACTAHAK ГРАДА C BPEMEHOM

Није те изгризла давнина, риђа звери,
И пород, изнет на градски трг, баца клетве,
Трбухозборац се оглашава са зидина.

Већ други глас чујемо:
"Био си светло место, разлог за причу,
У тебе се веровало, сада твој пример одбија.
Све остаје где je било, или мислисмо да беше,
Праг кућни се понизио,
Свим мапама се наругаше твоје ветрене куле.
Био си на понос, да заштитиш и просудиш,
Мрк у намерама, a ведар на повратку.
Сећање те удаљује из народа,
Град се растаје са својим временом."


Милан Комненић, 1972.

ЗВЕЗДАРА

Сузе неба
светлошћу зборе,
силазећи капљама
млечним
с груди чежње.
Хрли ми
падина
стрпљење трамваја
кушајући.


ПОГЛЕД С КАЛЕМЕГДАНА

Пепео неба
сред вода згасну.
Светлости прегршт
уздахом спасен
низ брег
се котрља.
Мисо
Ко лађа
потону.
Душа оста
насукана.
Мостови сведоче
недокут.


НА ТЕРАЗИЈАМА

Ко да измери безмерје?
У неименованом ходу
од таса
до таса.
Претеже тежина.
Тренуци се само
Угледају на капи,
што под кринком воде
с надмоћним спокојем
истичу из чесме.
Одмилеле на леђима
неуништивим
бронзаних корњача
Врева се котрља
низ падину.
Време стоји
Само тролејбуси пролазе


ТАШМАЈДАНОМ

Свака стопа
одћути минут.
Слуша жагор
деце.
Тихи говор
лишћа.
Откуцај била
у ритму
камена.
Удише глас
звона.
Пита се:
јел нам усуд
по прецима
газити?


NEDA KOVACEVIC

АВАЛИ


Када спутан клонем под немим притиском,
када ми се негве усеку у жиле,
када се увијам са безнадним вриском,
a под тврдом шаком немилосне силе,

као рањен орo мој дух теби летне,
са смирене груде суморних равница,
о Авало, што си облаке плаветне
као вео свила око горда лица.

Али ти си хладна, и ja узалудно
са уздањем чврстим и љубављу штедром
облећем те, љубим и преклињем жудно,
тебе што се холо дижеш небу ведром.

Kao деспотица, круном овенчана,
у глухој осами порфирнога трона,
ти не ћутиш боле закорелих рана,
и не чујеш вапај ропски милиона.

O, ал' можда ове речи, речи нису,
тек очајни јецај у лудилу бола,
можда твоја душа стрепи и у вису
за пасторчад худу заточених дола?

Поноситост твоја можда je тек варка,
и срце се твоје, кo наше, крвави,
под студеном кором крв ти кључа жарка,
и душа се твоја отима и дави.

O, ja имам веру тврду као стена,
дивно ли се с њоме и бори и пати!
да у теби живи још спомен времена
кад си била нама свима, свима мати.

О, ja имам веру да ће доћи тренут:
запени л' се крвљу и Дунав и Дрина
душмани ће наши поражени бленут',
кад ти груне најзад срџба из дубина.

Из утробе твоје покуљаће лава,
и од твога срца пламенога жара
усахнуће Дунав и Дрина и Сава,
и стопит' се опет отаџбина стара!

A на крају буре и подвига славни',
о, царице наша, с твог највишег крша,
као прво славље наших златних равни,
рујне ће слободе стег да залепрша!


Вељко Петровић, 1906.

BEOGRAD


Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se,
kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.


Miroslav Mika Antić

Војислав Илић


НАД БЕОГРАДОМ

Спомениче неми прохујалих дана,
Зашто ти је чело суморно и тавно?
Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,
Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,
Што падоше редом под зидине твоје,
- Занесени чаром освајачких снова
Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,
Укажу се људске горостасне сени:
С размрсканим грудима, са челима бледим,
И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,
Шапат који тихо умире и тоне...
То је, можда, израз дубокога бола?
То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колевко снова, надања и мука
Заривено лежи у камену твоме,
Што их сруши смрти оружана рука
У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу
Не положи у гроб тако бурно време!
Можда чекаш снова поништену славу,
Тај блеђани призрак будућности неме?

PACTAHAK ГРАДА C BPEMEHOM

Није те изгризла давнина, риђа звери,
И пород, изнет на градски трг, баца клетве,
Трбухозборац се оглашава са зидина.

Већ други глас чујемо:
"Био си светло место, разлог за причу,
У тебе се веровало, сада твој пример одбија.
Све остаје где je било, или мислисмо да беше,
Праг кућни се понизио,
Свим мапама се наругаше твоје ветрене куле.
Био си на понос, да заштитиш и просудиш,
Мрк у намерама, a ведар на повратку.
Сећање те удаљује из народа,
Град се растаје са својим временом."


Милан Комненић, 1972.

Smešten na ušću Save u Dunav, Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi i, pored Atine, najveća urbana celina na Balkanu. Najstariji arheološki nalazi sa njegovog područja sežu u peti milenijum pre nove ere. Pripadnici keltskog plemena su osnovali Singidunum u 3. veku pre nove ere, dok prvo pominjanje Beograda datira iz 878. godine. Tokom svoje duge i burne istorije, Beograd je osvajalo 40 armija, a 38 puta je podizan iz pepela.

Beograd je glavni grad Srbije, sa oko 1, 6 miliona stanovnika. Ima prvorazredni saobraćajni značaj, kao značajno drumsko i železničko čvorište, a takođe i međunarodno rečno i vazdušno pristanište i telekomunikacijski centar. Prostire se na 3, 6 % teritorije Srbije, a njemu živi 15, 8% stanovništva Srbije i radi 31, 2% svih zaposlenih u Srbiji.

U Beogradu su razvijeni značajni privredni i poljoprivredni kapaciteti, posebno metalska, metaloprerađivačka i elektronska industrija, zatim trgovina i bankarstvo. Na širem području Beograda, Smedereva i Pančeva, na obalama Dunava, locirana je na 2000 kvadratnih metara slobodna trgovinska zona. U Beogradu se stvara 30% društvenog proizvoda Srbije.

Beograd je prestonica srpske kulture, obrazovanja i nauke. U njemu je najveća koncentracija institucija iz oblasti nauke i umetnosti od nacionalnog značaja. Tu je Srpska akademija nauka i umetnosti, osnovana 1886. kao Srpska kraljevska akademija; Narodna biblioteka Srbije, osnovana 1832; Narodni muzej, osnovan 1841. i Narodno pozorište, osnovano 1869. Grad je takođe i sedište Beogradskog univerziteta, osnovanog 1808. kao Velika škola, i Univerziteta umetnosti.

Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji, koja ima svoju autonomnu gradsku upravu. Njegova teritorija je podeljena na 17 opština, koje imaju svoje lokalne organe vlasti.

Činjenice o Beogradu

"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.

Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava."

O Beogradu napisao: Ivo Andrić, srpski nobelovac

Geografski položaj

Beograd se nalazi u jugoistočnoj Evropi, na Balkanskom poluostrvu. Leži na ušću Save u Dunav, na kosi između aluvijalnih ravni. Vode reka ga opasuju sa tri strane i zato je, od iskona, čuvar rečnih prolaza. Zbog takvog položaja, sa pravom je nazivan "kapijom" Balkana i "vratima" srednje Evrope. Temenom te kose, od Kalemegdana, Knez Mihailovom ulicom, preko Terazija do Slavije, vodi glavna gradska arterija.

U Knez Mihailovoj ulici obeležene su koordinate Beograda:

44049'14" severne geografske širine
20027'44" istočne geografske dužine
nadmorska visina 116, 75 m.
Beograd je raskrsnica puteva Istočne i Zapadne Evrope koji moravsko-vardarskom i nišavsko-maričkom dolinom vode na obale Egejskog mora, u Malu Aziju i na Bliski istok. Beograd leži na Dunavu, plovnom putu, koji povezuje zapadnoevropske i srednjoevropske zemlje sa zemljama jugoistočne i istočne Evrope. Izgradnjom veštačkog jezera i elektrane Đerdap, Beograd je postao rečno-morsko pristanište. U njegovu luku dolaze brodovi iz Crnog mora, a puštanjem u saobraćaj kanala Rajna - Majna - Dunav, našao se u središtu najznačajnijeg plovnog puta u Evropi: Severno more - Atlantik - Crno more.

Prirodne karakteristike
Okolinu Beograda čine dve različite prirodne celine: Panonska nizija pod pšenicom i kukuruzom, severno, i Šumadija, pod voćnjacima i vinogradima, južno od Save i Dunava. Najistaknutiji oblici u reljefu šumadijskog pobrđa su Kosmaj (628 m) i Avala (511 m). Teren se od juga, postepeno, spušta prema severu u vidu prostranih zaravni, raščlanjenih dolinama potoka i rečica. Velika plastičnost reljefa Beograda, južno od Save i Dunava, čini da se grad rasprostire preko mnogih brda (Banovo, Lekino, Topčidersko, Kanarevo, Julino, Petlovo brdo, Zvezdara, Vračar, Dedinje). Severno od Save i Dunava su aluvijalne ravni i lesna zaravan, koje su odvojene strmim odsekom, visokim i do 30 m. Na levoj obali Save, ispod lesne zaravni (Bežanijska kosa), je Novi Beograd, a na desnoj obali Dunava, ispod lesnog platoa, je Zemun.

Najviša kota Beograda, na užem gradskom području, je na Torlaku (Voždovac), crkva Svete Trojice 303, 1 m, dok najnižu kotu ima Ada Huja 70, 15 m. Najvišu kotu na širem gradskom području ima planina Kosmaj (Mladenovac) sa 628 m. Za prosečnu visinu Beograda, uzima se apsolutna visina Meteorološke opservatorije sa 132 m.

Područjem Beograda, Dunav protiče u dužini od 60 km od Starih Banovaca do Grocke, a Sava u dužini od 30 km, uzvodno od Obrenovca do ušća. Dužina rečnih obala Beograda je 200 km. Na tom području se nalazi 16 rečnih ostrva, od kojih su najpoznatija: Ada Ciganlija, Veliko ratno ostrvo i Gročanska ada.

Na području grada su mnogobrojne šume, od kojih su najbolje očuvane na Kosmaju, Avali, Trešnji, Lipovička, Topčider, Obrenovački zabran i šuma Bojčin.

Klima
Klima Beograda je umereno kontinentalna, sa četiri godišnja doba. Jesen je duža od proleća, sa dužim sunčanim i toplim periodima tzv. miholjsko leto. Zima nije tako oštra, sa u proseku, 21 danom sa temperaturom ispod nule. Januar je najhladniji sa prosečnom temperaturom 0, 10C. Proleće je kratko i kišovito. Leto naglo dolazi.

Prosečna godišnja temperatura vazduha je 11, 70C. Najtopliji mesec je jul (22, 10C). Najniža temperatura izmerena je u Beogradu 10. januara 1893. godine (-26, 20C), a najviša 12. avgusta 1921. godine i 9. septembra 1946. godine (41, 80C). Od 1888. do 1995. godine, registrovano je samo šest dana sa temperaturom iznad 400C. Broj dana sa temperaturom višom od 300C tzv. tropskih dana, u proseku je 31, a letnjih dana sa temperaturom višom od 250C je 95 u godini.

Karakteristika beogradske klime je i košava, jugoistočni i istočni vetar, koji donosi vedro i suvo vreme. Najčešće duva u jesen i zimu, u intervalima od 2 do 3 dana. Prosečna brzina košave je 25-43 km/h, a u pojedinim udarima može dostići brzinu do 130 km/h. Košava je najveći prečišćivač vazduha Beograda.

Na Beograd i okolinu, godišnje padne, prosečno 669, 5 mm padavina. Najveću količinu padavina imaju maj i jun. Prosečno trajanje sunčevog sjaja je 2.096 sati. Najveća insolacija, oko 10 časova dnevno, je u julu i avgustu, dok je najveća oblačnost u decembru i januaru, kada sunce sija u proseku, 2 do 2, 3 sata dnevno. Prosečan broj dana sa padanjem snega je 27, dužina zadržavanja snežnog pokrivača je 30 do 44 dana, a debljina iznosi 14 do 25 cm.

Srednji atmosferski pritisak u Beogradu je 1001 mb, a srednja relativna vlažnost vazduha je 69, 5%.

Teritorija
Područje Grada Beograda zauzima površinu od 322.268 ha (uže gradsko područje 35.996 ha) i administrativno je podeljeno na 17 opština - 10 gradskih (Čukarica, Voždovac, Vračar, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stari grad, Zemun, Zvezdara) i 7 prigradskih (Barajevo, Grocka, Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac, Sopot, Surčin).

Najveća beogradska opština je Palilula (44.661 ha), a najmanja Vračar (292 ha).

ДАЛЕКОМЕ ГРАДУ


Како си далеко, мој бели граде,
како си далеко од санцачких брда
а тиштиш ме усред срца!
Понекад ме озари спомен твојих улица,
понекад те осећам тешко у грудима
као да су се свалиле рушевине с мртвим људима
и суза на око врца.

Пролеће се бори са зимом,
ветар отима земљи снежни плашт,
сунце се упиње да учини чудо
које се сваке године изнова збива.
Сад пупи дрвеће твојим парковима,
сад топли дах ветра лута твојим улицама
а трава се помаља испод твог оклопа сива.

Кад ћу те видети,
наших хтења цветни саде,
кад ћу ући у тебе,
мој вољени граде?

Сад твојим драгим улицама
тутње сурове чизме,
а тешки оклопни аутомобили
проносе кућама језу и страву.
Ужас се шћућурио у становима и срцима,
у срцима која се надају,
пламен се разгара у борцима
који пркосе крвницима док страдају,
о како бију у моме дамару!

Над Теразијама са звучним водоскоком,
са замишљеним дрвећем испред снене Саве,

стрше вешала
на њима се клати мој друг, мој брат.
У затворима чекају сиве, самртне зоре
они које ће кроз који тренутак
одвести у неповрат.

Нисам отишао од тебе да живот свој сакријем,
иако је дух мој жељан још доживљаја, открића,
жељан да ствара, да плоди.
Отишао сам од тебе,
од драгих бића,
да се за тебе бијем,
да те походим у слободи.

Но ти ме прекореваш,
ти ме зовеш,
тихим гласом који надглашује канонаде,
разрушени, намучени
па ипак чаробни,
пркосни јуначни граде!

У свакој твојој улици живе још моје стопе,
на свакој твојој клупи блуде још моји снови,
у мојим садашњим сновима тужно се топе
твоји сиви, прљави снегови.
А када ми срце брже куца,
то добују пролећне кише на твојим крововима.
Омамљује ме мирис катрана твојих пристаништа,
заноси ме задах твога вечерњег дима.

По твојој улици влажној од кише
са шареним пегама сијалица
хода мој снени лик.
А када кошава брише
и шиба куће и лица,
у лому лебди мој крик.

Боли ме твоје прво пролећно сунце
што блешти на тротоару
и грли гомилу бучну,
а снена магла покрива далеке врхунце,
све трепери у сненом зару
и плине у даљину
недокучну.

Са врха Звездаре грлим те погледом
спустив на ограду замишљену главу,
и осећам присутност друга ил' девојке,
док Дунав иза градских бедема
грли лепотицу Саву.

Колико сам пута био насамо с тобом,
мој лепи и страшни граде,
разговарао с многима док сам говорио са собом,
и заносио се, и клео, и слушао зов борбе,
а позиви са зидова су дизали барикаде.

Колико сам пута гледао у твоје светле очи
што се мешају са звездама,
док је у даљини плакала музика
као да крв срца точи.

И носио сам у себи све твоје куће и ликове,
све твоје животе,
све чежње и страхоте,
док ме је из мрака вребала сенка
што прати у стопу
све који стварају нове истине
и нове лепоте!

Девојка коју сам волео, где је?
Браћа и сестре и други с којима сам делио наде?
Над тобом се крвник сад језиво, грохотно смеје,
мој мученички, мој непокорени граде!

И какав ће бити наш сусрет
после толико огња и крви?
Какав ће бити,
радостан ил' тужан,
поздрав први?

Како ће одјекнути моји кораци
без одјека драгих корака, без драгог лика?
Пред нама ће ићи пламени знаци
и тутњаће бат неумољивих осветника.

Још једном ћеш се купати у крви
још једном ћеш да буктиш,
мој крвави, спаљени граде!
Од сусрета бораца ћеш величанствено да хуктиш,
и улице пуне смрти постаће свечане естраде.

Можда те више и нећу видети,
ни удисати твоје мирисе,
ни осетити твоје кише, твоја сунчана испарења,
можда се нећу срести с друговима у слављу
победе,

него ћe у далеком крају
мој леш даровати земљи нова врења.

Но ако те видим,
свег ћу да те загрлим,
као што те заносно грле
Дунав плави и смеђа Сава.
У мени ће бити све твоје туге и радости,
твоја гробља,
твоја слава,
твоје жртве и твоја нова јава.

Како ћеш бити леп, тад, како ћеш бити драг,
бели граде, граде најлепши баш;
како ћеш бити чист, свем ружном ћемо збрисати
траг
Београде, кад будеш наш!


Јован Поповић, 1942

ИМЕ ДО ИМЕНА...

(Имена београдских улица)

1

Од
угла до угла — једна сјајна ниска
од имена људи и од догађаја ...
И сва су
имена нама тако блиска
с толико топлине и толико сјаја.

Име до имена —
гле, замашна свеска, и
наш живот цео у њој се огледа.
Колико оштрине и
колико блеска
на странама свеске — од реда до реда!

Нижу се имена с
уличних таблица
и таласом даха све улице плаве.
Промиче поворка — сама
драга лица
и протичу дани поноса и славе.

Промиче поворка — историја
цела:
домаћини земље и честити гости.
Колико чврстине и великих дела
и
колико ума, снаге, честитости!

Војвода Добрњац или Панчић или
Тесла
или борац из Тршића смели —
сви су се једнако у ток земље слили
и витештво
с песмом и мудрошћу сплели.


2

Државници
мудри, људи од науке,
и људи од пера и борци без мане...

Од угла до
угла — свугде ум и руке
у дневнике земље пишу сјајне стране.

Пишу
славу земље и главнога града:
победе у рату и у мирно доба;
и нижу се
дани, стотине хиљада,
дани мира, буна, рата и сеоба.

Дани увек нови, и
нема им краја:
у њима се нова драга лица јаве;
увек један нови понос
завичаја,
једна цветна биљка усред свеже траве.

Уз рођаке старе дође
ново лице
и са нама бриге и радости дели.
Гле, постане део наше
данашњице,
између нас, покрај наших кућа бели'.

... Имена улица: лица
драгих људи
искрсну пред нама — дуга, сјајна ниска.
И свако то лице добре
мисли буди
и сва су нам тако присна, тако блиска.


Гвидо Тартаља, 1950.