Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
moja rec u sumu;moj korak, i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost; neka
tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Ducic

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje...
J. DUCIC

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 20/7/2010, 2:10 am

JEDNE VEČERI U SUTON

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom čelu i licu od svile,
Gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini
To veče da smo u ćutanju dugom,
Sami i tužni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 24/7/2010, 1:18 am

BOGU

Nikad se nisam na Te bacio kamenom,
Niti u svome duhu Tvoj sjaj odricao;
I svoj put predoh ceo sa Tvojim znamenom,
Svugde sam Tebe zvao i svud Te klicao.

Iz sviju stvari Ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju...
S bolom pred noge Tvoje svagda se predao,
Samo za Tvojim žiškom sledio putanju.

A od Tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog Tebe sam se kleo i za Te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam Ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam Tvoje u zvona zvonio;
Za Tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s Tvog krsta gonio.

A Ti što sazda sunca i plod oranice
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 24/7/2010, 1:19 am

LJUBAV

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na medi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

MOJA LJUBAV

Ova je moja dusa ispunjena tobom,
kao tamna gora studenom tisinom,
kao morsko bezdno neprovidnom tminom,
kao vecni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
teces mojom krvlju. Zena ili masta?
Ali tvoga daha prepuno je svasta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
radjas se u meni kao sunce noci,
i u mome telu drhtis u samoci,
raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
celo moje bice to je trepet sene
o ljubljena zeno silnija od mene -
ti strujis kroz moje vene u sve dobi.

Kao mracna tajna lezis u dnu mene,
i moj glas je eho tvog cutanja. Ja te
ni ne vidim gde si, a sve duge sate
od tebe su moje oci zasenjene.

Jovan Ducic

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/7/2010, 2:19 am

Izmirenje

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 30/7/2010, 3:17 am

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda;
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni –
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki ćar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, k'o molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo većma nego biće. . .
Noć da blisnu zvezde, zamah pobednika,
Da bude pobeda... Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Jablanovi

Jovan Ducic

Zasto nocas tako sume jablanovi,
Tako strasno, cudno? Zasto tako sume?
Zuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noci pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Sume, sume, cudno, i drhcu u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noci, ja stojim
Ko potonji covek. Zemljom prema meni,
Lezi moja senka. Ja se nocas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 26/8/2011, 10:45 pm

De profundis

Ti utjehu čekas. Ne, utjehe nema:
Što utjehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrijema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas vječno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i sjeti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj dio od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, blijeda, smrzla, jadno dijete
Pružajuči ruke i vapijuć: Sunca!
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj dio stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo, amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.

Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gdje je početak? Gdje li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.

Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreci.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noći...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio

Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoće li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da zive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -

Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad nitko čuo nije.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojče sto sneva;
Pusti pesma drugih neka bude žena
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.

Jovan Ducic

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Napon

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem,
Prvu vest ljudskog srca.

Jovan Dučić

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

Ti utjehu cekas,Ne utjehe nema
Sto utjehom zovu,zovi zaboravom
Jad istinski dubok nikad ne zadrijema
Rastrzana tako medj´ snom i javom
Gledajuci kako nepomicno bdije
Taj Andjeo stradanja nad tuznom ti glavom
Ti zelis i cekas I ne znas da nije
Ni sad ispijena ta cemerna casa
I svirepi otrov jedne ironije
.........
I snivaj samo.Bice manje suza
I vise svijetlih i spokojnih noci..
Svrni na odmor pod teretom uza
Istina je jedna i sama ce doci

Zovi se ljubav,i nas samo pjevaj
I nasu mladost bezbrizno i ti´o
U jednom srcu cijeli svemir ima
U jednoj suzi ima zivot cio

Ne pitaj nikad zvuke nasih dana
Hoce li vjetri raznijeti sumom
Ko bijeli behar s´ procvalih grana
Ko cvijece nekad nad nasim Humom

Il´ ce da zive..Ne pitaj mlada
Da li se rodi odjek tvom glasu
I da l´ ga nase gluho doba sada
Vijencima svojim il´ kamenjem zasu

Budi k´o ptica sa sjevernih mora
Stanovnik magle i ostrva leda
Sto pjeva zudno izmedj´ lednih gora
Ne pitajuc da l´ je ko god gleda

I da l´ je slusa,u sred mrtva dola
Cijeloga vijeka zvonku pjesmu vije
I najzad umire-bez imalo bola
Sto joj pjesmu nikad niko cuo nije

-Jovan Ducic-

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:09 pm

ПОЗНАНСТВО

Када је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.

И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.

Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.

Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.

И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:10 pm

КРАЈ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:11 pm

РЕФРЕН

Сневај да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад - зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.

Љуби, љуби силно, увек истоветан;
У љубави само можеш јасно знати,
Како мало треба да се буде сретан
И сто пута мање да се вечно пати.

И умри да спасеш веровање чисто,
Да си кадгод стао пред истином голом;
И да у животу ниси једно исто -
Једном звао срећом, а други пут болом.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:15 pm

ТАЈНА

Наше две љубави пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.

Кријем своју љубав као мржњу други -
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег држи.

Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина, да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.

И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне -
Два црна пауна на зиду старинском.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:19 pm

СИМВОЛ

Гледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра — ко зна — грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.

Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.

Ти си сат од којег небо зарумени,
Символ већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:21 pm

РАПСОДИЈА

Да ми је да љубим као некад прије —
Без наде и среће; вај! да ми је моћи
Испунити опет целе своје ноћи
Сузама и слутњом којој конца није.

Да ми је да волим као пре, пун мрачне
И свирепе сласти да патим и страдам;
И уживајући у болу што задам,
Да не љубим очи него кад су плачне.

Да ми је да волим срцем, које тајно
Све носећи сумњу страшнију и већу,
Не зна за врлину, јер не зна за срећу,
И што мрзи болно, јер љуби очајно.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:25 pm

НАПОР

Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.

У души засветли ... које је то доба?
Зора или вече? Плам што је заблист'о;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!
А мени се чини тако једно исто.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:30 pm

МИР

Хтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.

Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2012, 9:32 pm

ЖЕНА

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti 28/1/2013, 1:09 pm

Jovan Dučić - PESMA LJUBAVI

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda;
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni-
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sijaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu od sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti načelo većma nego biće…
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda…Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.

____________________________________________
http://izpepela75.blogspot.com/
Jovan Dučić - pesme ljubavi i smrti - Page 2 185499fkwlunybl0

https://www.youtube.com/playlist?list=PL9829182DD3887760&feature=plcp

Opijam se dragi ali pijanica nisam....

Broj poruka : 3260 Location : Sweden Datum upisa : 20.07.2009

-Srce-

Srescemo se nekad,ko zna gde i kada,
nenadano i naglo javices se meni.
Mozda kad u dusi bolno zastudeni,
i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece,
ni prekor, ni hvala, niti tuga nova.
Sto ne osta vise od negdasnjih snova,
ni kaplja gorcine ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te,
to nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoce to je njegov deo,
uvek novi deo od nove minute.

-Jovan Ducic-

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”