Georg Trakl

MUZIKA U MIRABELU

Vodoskok peva. Niz bezmerje
plavo oblaci nežni brode,
kroz stari park u predvečerje
polako tihi ljudi hode.

Praotački se mermer suri.
Ptice se jatom u dalj kreću.
Očima mrtvim faun zuri
u sene što se s tminom spleću.

Kružeći, lišće s krošnja starih
pada kroz prozor otvoreni.
U odaji se vatra žari
sablasne slikajući seni.

U kuću beli stranac kroči.
Pas juri trošnim hodnicima.
Služavka trne lampu, toči
sonata zvuke noćnicima.

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa.
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.
Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,
o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.

Bolu se skrušeno strpljivi priklanja
brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! Smrkava se već.

Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,
a i još jedno pati s njim.

Drhteći ispod jesenjih zvezda
svake se godine dublje priklanja glava.

Dečaku Elisu


Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.
Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.
Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.
Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.
Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,
iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,
poslednje zlato strošenih zvezda.

MELANHOLIJA

Plavkaste senke. O, te tamne oči,
njin dugi pogled dok klize netragom.
Gitara zvuci prate jesen blago
u bašti što se u ceđ mrku toči.
Turobnost smrti iz nimfinih šaka
ozbiljno struji, trošne usne sišu
crvene dojke, niz crnu ceđ se njišu
uvojci vlažni sunčevog dečaka.

Helijan


U usamljenim časovima duha
lepo je koračati pod suncem
duž žutih zidina leta.
Koraci tiho zvone u travi; al’ vazda
Panov sin spava u sivom mermeru.
Uveče na terasi opismo se od smeđeg vina.
Rujno se žari breskva u lišću;
blaga sonata, veseo smeh.
Lepa je noćna tišina.
Na tamnoj ravni
susrećemo pastire i bele zvezde.
Kada se zajeseni,
javi se trezvena jasnost u gaju.
Skroćeni hodamo pored crvenih zidova,
okrugle oči prate ptičiji let.
Uveče bela voda tone u grobljanske urne.
U golom granju svetkuje nebo.
U čistim rukama seljak nosi hleb i vino
i mirno u sunčanom ambaru dozrevaju plodovi.
O, kako je ozbiljno lice dragih pokojnika.
Ali dušu veseli pravedno gledanje.
Ogromno je ćutanje opustošene bašte
kad mladi iskušenik ovenčava čelo mrkim lišćem,
a duh mu pije ledeno zlato.
Ruke dodiruju drevnost plavetnih voda,
ili u hladnoj noći bele obraze sestara.
Tih i skladan je hod duž prijaznih soba,
gde je samoća i šumor javora,
gde možda još peva drozd.
Lep je čovek i velik se javlja u tmini,
dok sa čuđenje pokreće ruke i noge,
a u purpurnim špiljama tiho kolutaju oči.
Pred večernje se stranac gubi u crnom novembarskom razaranju,
ispod natrulog granja, duž ogubalih zidova,
gde je ranije hodao sveti brat,
potonuo u nežnu svirku svog ludila.
O, kako samotno okončava večernji vetar.
Glava na umoru tone u tmini masline.
Strahovito je propadanje roda.
U taj čas pune se oči posmatrača
zlatom njegovih zvezda.
Uveče tonu zvona što više ne bruje,
ruše se crni zidovi na trgu,
mrtvi vojnik zove na molitvu.
Kao bledi anđeo
stupa sin u prazni dom svojih otaca.
Sestre su otišle daleko: belim starcima.
Noću ih spavač nađe pod stubovima u tremu,
na povratku sa tužnih hodočašća.
O, kako im je kosa prepuna blata i crva,
dok on tu stoji na srebrnim nogama,
a one pomrle izlaze iz golih soba.
O, vi psalmi pod plamenim ponoćnim kišama,
kad sluge koprivama po blagim tukoše očima,
kad se detinjski plodovi zove
nadvijaju u čudu iznad praznog groba.
Tiho se meseci požuteli kotrljaju
preko mladićevih grozničavih čaršava
pre no što naiđu zima i ćutanje.
Uzvišen usud snuje niz Kidron,
gde se kedar, meko stvorenje,
širi pod plavim veđama oca,
gde pastir noću vodi livadom stado.
Ili se čuju krici u snu
kada tučani anđeo sretne čoveka u gaju,
kad se na žaru rastapa svečevo meso.
Oko krovinjara vreži se purpurna loza,
sumorno snoplje požutela žita,
zujanje pčela, ždralov let.
Vaskrsli se uveče sretaju na vrletnim stazama.
U crnim vodama gubavci se ogledaju;
ili u plaču otvaraju zablaćene haljetke
pred melemnim vetrom što piri sa ružičastog huma.
Vitke devojke kroz noćne sokake pipaju
ne bi li našle pastira ljubavnika.
Subotom blaga pesma bruji u kolibama.
Dajte da pesma pomene i dečaka,
njegovo ludilo, bele veđe, i kako odlazi,
istruleo, plavičasto dižući oči.
O, tuge u ovom ponosnom viđenju.
Stepenici ludila u crnim sobama,
senke staraca pod otvorenim vratima,
dok se Helijanova duša ogleda u ružičastom ogledalu
i sneg i guba tonu sa njegova čela.
Duž zidova su utrnule zvezde
i bela obličja svetlosti.
Iz ćilima niču kosturi grobni,
ćutanje trošnih krstača na ćuviku,
sladunjav tamjan u purpurnom noćnom vetru.
O, vi skrhane oči u crnim grotlima,
dok unuk u blagom pomračenju
samotno snuje o tamnijem okončanju,
a tihi bog plave kapke nadnosi nad njega.

RONDEL

Proteklo je sve zlato dana,
večernje boje smeđe, plave:
mru kad se blage frule jave
večernje boje smeđe, plave.
Proteklo je sve zlato dana.

U ZIMU

Njiva blista, bela i hladna.
Nebo je samotno i ogromno.
Čavke iznad ribnjaka kruže
i lovci silaze iz šume.

Tajac u crnim krošnjama bdi.
Iz koliba sevne vatra za čas.
Katkad u dalji praporci sanki
i sporo se penje mesec siv.

Zver divlja blago uz put krvari,
gavrani šljapkaju kroz krvave lokve.
Trska podrhtava, žuta, uspravna.
Mraz, dim, korak kroz prazni lug.

Iz knjige vječnosti


Uvijek se vraćaš,ti ,melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.
Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.
Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.
Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

Istočni front


Kao note za orgulje zimskih oluja,
bijes ljudski nadovezuje se u tami,
Grimizni val bitke, gola
šuma zvijezdi.
Sprženih obrva, srebrnih ruku,
Noć priziva umiruće vojnike.
U sjeni jesenskog pepela
Uzdišu duhovi onih palih.
Trnovita divljina zaokružuje grad.
Sa okrvavljenih kućnih pragova mjesec
progoni prestravljene žene.
Divlji vukovi prodiru kroz gradska vrata.

ČOVEČANSTVO

Pred čovečanstvom vatren bezdan rov,
bubnjanje, hod sred krvavoga dima,
ratnici tamnih čela; gvožđa zov,
očaj i noć u tužnim mozgovima:
Evina senka, crven novac, lov.
Večera tajna, kroz oblak svetlost granu.
Blag muk u hlebu i u vinu bdi,
a njih se sabra dvanaest. Pre no svanu
viču kroz san u maslinjaku svi;
i sveti Toma gura prst u ranu.

Jugo


Mračan lelek u vjetru, zimski mjesečasti dani,
Djetinjstvo, tiho zamiru koraci duž crne živice,
Duga večernja zvonjava.
Nečujno ovamo stiže i bijela noć,
Pa u grimizne snove pretvara boli i patnje
Kamenog života.
Da nikad trnova bodlja ne takne tijelo što trune.
U snu duboko uzdahne tjeskobna duša,
Bolno zajeca vjetar u polomljenim stablima,
A posrće korotni lik
Majke kroz samotnu šumu
Ove nijeme žalosti; noći
Pune suza i plamenih anđela.
Srebrno se o goli zid razbija djetinji kostur.

ZIMSKI SUTON

Maksu fon Esterleu

Crna metalna nebesa.
Iznad parka boje dima
u crvenim naletima
huji gladnih vrana lesa.

Sred oblačja zrak se ledi;
pred kletvama vražjim one
kruže, svaka na tle klone,
sedmostruko svaka sedi.

Trulež slatku što se zbrala
kljunovi im ćutke kose.
Kuće nemo se nadnose;
svetli pozorišna sala.

Crkve, bolnice, mostovi
jezivo kroz suton štrče.
Krvava se jedra grče
brodu što niz kanal plovi.

Noć


Tebe opevam, divlja razrovanosti,
u noćoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju
paklene čuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrče,
kristalno cveće.
Beskrajna muka
što si se domogao Boga,
blagi duše
koji uzdišeš sred slapa vode,
među uskolebanim borjem.
Zlatno plaminjaju uokrug
vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropoštava se opijen smrću
razaren vihor,
plavi talas
glečera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrašća,
juriša na nebo
okamenjena glava.

Proljeće duše


Krik iza sna; srlja vjetar crnim ulicama,
Treperi plavet proljeća kroz grane što se krše,
Grimizna rosa noći, a zvijezde posvuda gasnu.
Sinje svjetluca rijeka, srebrni odsjaj starih drvoreda
I tornjeva grada. O, blaga opojnosti
U čunu što mirno plovi i mračni dozivi kosa
U vrtovima djetinjskim. Već se truse ružičaste latice.
Svečano vode žubore. O, vlažne sjenke cvjetne livade,
Zvijer što kroči; mlado lišće, rascvalo granje
Dodiruje kristalno čelo; blistavi čun, zaljuljan.
Tiho zvuči sunce u ružičastom oblačju, nad brijegom.
Velika je tišina jelove šume, teške sjene kraj rijeke.
Nevinosti! Nevinosti! Gdje su strahotni putovi smrti,
Putovi sive kamene šutnje, klisure noći
I nespokojne sjene? Blistavi bezdan sunčeva svjetla.
Sestro, kad te nađoh na pustoj čistini
Šume, a bješe podne i šutnja zvijeri golema,
Bijelu pod divljim hrastom, srebrno je trnjak procvjetao.
Silovito preminuće i raspjevan plamen u srcu.
Tamnije okružuju vode lijepe igre riba.
Vrijeme žalosti, nijema prisutnost sunca;
Duša je samo stranac na ovoj zemlji. Sablasno tamni
Modrina iznad iskrčene šume, a dugo je
Odzvanjala mračna zvonjava u selu; spokojni ispraćaj.
Tiho cvate mirta preko bijelih mrtvačkih vjeđa.
Tiho šumore vode u kasno poslijepodne,
A tamnije prolistava šikara uz obalu, radost na ružičastom vjetru;
Nježno pjevanje brata na večernjem brežuljku.

LUCIFERU


Pozajmi plamen duhu, užarena seto;
glava u ponoć štrči uzdišući,
na prozelenelom prolećnom humu; gde odvajkada
krvavi blago jagnje, pati od najdubljih
bolova; al’ onaj tamni kreće
za senkom zla, il’ diže vlažna krila
k zlatnom kolutu sunca i zvuk zvona
potresa mu bolom razdrte grudi,
divlja nada; tmina plamenog pada.

Psalam


posvećeno Karlu Krausu
Jedna svjetlost koju je vjetar ugasio.
Jedna zabitna krčma iz koje popodne pijan čovjek odlazi.
Jedan vinograd, ofuren i crn, s rupama punim paukova.
Jedna prostorija koju su mlijekom obijelili.
Mahnitac je preminuo. Jedan otok u Južnom moru
Za doček Boga-Sunca. U bubnjeve udaraju.
Muškarci izvode ratničke plesove.
Žene se njišu u bokovima na kojima su povijuše i plameni cvjetovi
Kad more pjeva. O, naš izgubljeni raju!
*
Napustile su nimfe zlatne šume.
Pokapaju stranca. Uto udari vatreno blistavi pljusak.
Pojavljuje se Panov sin u liku radnika s napisa
Koji prespava podne na usijanom pločniku.
Male djevojčice sred nekog dvorišta u ganutljivo sirotinjskim haljinicama!
Sobe ispunjene akordima i sonatama.
Sjene koje se grle pred oslijepljelim zrcalom.
Na prozorima bolnice griju se oporavljenici.
Kulja bijela para iz kanala okružena krvavim pošastima.
*
I opet tuđa sestra dolazi u teške snove nečije.
Igra se njegovim zvijezdama počivajuć pod grmom ljeskovim.
Student, dvojnik možda, dugo je promatra s prozora.
Njegov pokojni brat stoji mu iza leđa, ili silazi starim zavojitim stubama.
U zasjenku mrkih kestena lik mladog iskušenika blijedi.
Vrt je utonuo u predvečerje. Pod svodištem samostana lete netopiri.
Djeca pazikuće prestaju se igrati i traže zlato neba.
Završni akordi kvarteta. Slijepo djevojče trči drščuć kroz drvored,
A kasnije ko sjena tapajuć odmiče kraj hladnih zidina, okružena bajkama i svetim legendama.
*
Jedna prazna barka koja podveče plovi niz crne vode prokopa.
U tmuši starog skloništa za onemoćale raspadaju se ruševine ljudi.
Mrtva siročad leži u vrtu podno zida.
Iz sivih soba izlaze anđeli a krila su im poštrapana gnusom.
Crvi kaplju s njihovih požutjelih vjeđa.
Trg pred crkvom mračan je i tih kao u danima djetinjstva.
Na srebrnim tabanima klize mimo minuli životi,
A sjene prokletnika spuštaju se do voda koje uzdišu.
Bijeli čarobnjak u grobu igra se svojim zmijama.
*
Nad kosturnicom se nečujno otvaraju zlatne oči Boga.

SEBASTIJAN U SNU


Za Adolfa Losa
1.
Majka je nosila detence pod belom mesečinom,
u senci oraha, prastare zove, opijena
makovim sokom, drozdovom žalopojkom;
i polako
nadnosilo se nad nju sažaljivo bradato lice
tiho sred prozorske tmine; a staro pokućstvo
predaka
rastakalo se; ljubav i jesenje sanjarenje.
Ovako taman dan u godini, tužno detinjstvo,
kada je dečak tiho silazio k svežim vodama, srebrnim ribama:
tišina, lice;
kad se skamenjen pred besne vrance bacao,
i u sivu se javljala noć njegova zvezda nad njim;
ili kad je vođen ozeblom majčinom rukom
išao uveče jesenjim grobljem Svetog Petra,
kada je nežan leš tiho u tmini sobička ležao,
i onaj nad njim dizao hladne kapke.
On je pak bio sićušna ptica u golom granju,
otegnuto zvono u večeri novembra,
očeva tihost, dok se u snu spuštao
niz sumračne zavojite stepenice.
Georg Trakl (1887-1914)

Pregrađe pod južnim vetrom


Uveče puste, smeđe kuće leže,
u vazduhu svud sivog smrada ima.
Grmljava voza s mosta, oblak dima -
vrapci vrh žbunja i plotova beže.
Kolibe čuče, staze propletene,
tišma i vreva ispunjava bašte,
ponekad muklo jaukanje raste,
međ decom lete haljine šarene.
Zaljubljen cilik pacova na smeću.
Pronose žene iznutrice smradne
u korpama, i povorke im gadne,
sve krastave, iz pomrčine kreću.
I masnu krv najednom kanal bljuje
iz klanice u mirnu reku dole.
Od juga se šarene grane gole
i sporo rumen kroz talase ruje.
Šapati što u mutne snove rone.
Roj prilika iz jaraka leprša,
na bivši život možda spomen mršav
što s toplim vetrom penje se i tone.
Aleje sjaje kroz oblake tmaste,
s jahačima, sa lepim kočijama.
Vidi se i brod što o hridi se slama.
pa džamije, ponekad, ružičaste.

San i pomračenje


Uveče je otac postao starac; u tamnim sobama skame-
nilo se lice majke, a dečaka je tištalo prokletstvo izopače-
nog pokolenja. Ponekad se sećao svog detinjstva, prepunog
bolesti, užasa i mraka, ćutljivih igara u zvezdanoj bašti, ili
kako je hranio pacove u sumračnom dvorištu. Iz plavog ogle-
dala izlazila je vitka prilika sestre i on se kao mrtav stro-
poštovao u tminu. Noću su mu se usta rastvarala poput
crvenog ploda i zvezde bi zasjale nad njegovom nemom tu-
gom. Snovi su mu ispunjavali stari dom otaca. Uveče je rado
išao po zapuštenom groblju, ili bi u sumračnoj mrtvačnici
gledao leševe, zelene mrlje truljenja na njihovim lepim
rukama. Pred vratnicama manastira molio je za komad hle-
ba; senka jednog vranca iskrsnu iz mraka i uplaši ga. Kad
bi ležao u svojoj hladnoj postelji, spopadale bi ga neizrecive
suze. Ali nije bilo nikoga ko bi stavio šaku na njegovo
čelo. Kad bi naišla jesen, šetao je, vidovnjak, po smeđem
porečju. O, časovi divljeg ushićenja, večeri kraj zelene reke,
lov. O, duša koja je tiho pevala pesmu požutele trske; pla-
mena pobožnost. Tiho je i dugo ostajao zagledan u zvezda-
ne žablje oči, rukama punim jeze pipao svežinu staroga
kamena i tumačio dostojanstveno predanje plavoga kladen-
ca. O, srebrne ribe i plodovi što su padali sa bogaljastog
drveća. Akordi njegovih koraka prožimali su ga ponosom
i preziranjem ljudi. Vraćajući se kući naišao je na jedan
nenastanjen zamak. Rušni bogovi stajali su u bašti, tugu-
jući kroz veče. A njemu se činilo: ovde sam živeo zaborav-
ljenih godina. Horal sa orgulja prožeo ga je božanskom je-
zom. Ali u tamnoj pećini provodio je svoje dane, lagao i
krao i skrivao se, rasplamsali vuk, od beloga majčinog lica.
O, onaj čas kada je okamenjenih usta klonuo u zvezdanoj
bašti, kad ga je natkrilila senka ubice. Purpurna čela otišao
je u močvar i Božiji gnev je kažnjavao njegova metalna
ramena; o, breze u oluji, tamno zverje što se klonilo nje-
govih pomračenih staza. Mržnja mu je sažizala srce, slado-
strašće, dok je u zelenom letnjem vrtu vršio nasilje nad
ćutljivim detetom i u blistavom licu prepoznavao svoje po-
mračenje. Avaj, ono veče kraj prozora kad je iz purpurnog
cveća iskoračio sivkast kostur, kad se pojavila smrt. O, vi
kule i zvona; i noćne senke padoše, skamenjene, na njega.
Niko ga nije voleo. Glavu su mu sagorevali laž i razvrat
u sumračnim sobama. Od plavog šuštanja neke ženske ha-
ljine ukočio bi se kao stub, a na vratima bi stajala tamna
prilika njegove majke. Više njegove glave uzdizala se senka
zla. O, vi noći i zvezde. Uveče je išao sa bogaljem duž
brega; na ledenom vrhu počivao je ružičast sjaj večernjeg
rumenila i njegovo srce je tiho odzvanjalo kroz suton. Burno
su padale teške jele na njih, a crveni lovac iziđe iz šume.
Kad pade noć, razbi se njegovo kristalno srce i mrak mu
stade udarati u čelo. Pod golim hrašćem ledenim je rukama
udavio jednu divlju mačku. S desne strane se naričući pojavi
bela prilika anđela, a kroz pomrčinu se razraste bogaljeva
senka. On pak podiže kamen i baci ga prema bogalju, i ovaj
kukajući pobeže, a pod senkom drveta sa uzdahom se ras-
plinu blago anđelovo lice. Dugo je ležao na kamenitoj njivi
i čudeći se posmatrao zlatni šator zvezda. Gonjen slepim
miševima, stuštio se u tminu. Bez daha je ušao u oronulu
kuću. U dvorištu se, kao divlja zver, napio plave vode iz
bunara, dok nije počeo da zebe. Grozničav je sedeo na
ledenim stepenicama, pomahnitalo okrenut Bogu, ne bi li
umro. O, sivo lice užasa, dok je dizao okrugle oči nad
rasečenim grlom golubice. Nečujno promičući tuđim stepe-
ništima, sreo je jednu jevrejsku devojku i dohvatio je za
crnu kosu i poljubio je u usta. Neprijateljstvo ga je pratilo
kroz mračne ulice, a uho mu je razdiralo gvozdeno zvec-
kanje. Duž jesenjih zidova je, dečak-prislužnik, tiho pratio
ćutljivog sveštenika; pod sasušenim drvećem je pijano udi-
sao skerlet njegove dostojanstvene odežde. O, trošni sunčev
kolut. Slatke muke razjedale su njegovu put. U jednom pu-
stom hodniku javila mu se njegova krvava prilika prepuna
nečisti. Dublje je zavoleo uzvišena dela kamena; kulu što
sa paklenim prikazama mračno juriša put plavog zvezdanog
neba; hladni grob u kojem je sačuvano čovekovo vatreno
srce. Avaj, neizreciva krivica koju ono naveštava. Ali dok
je užarenih misli išao pod golim drvećem niz jesenju reku,
pred njim se u kostretnom plaštu pojavi sestra, rasplamsali
demon. Kad se behu probudili, nad glavama im potrnuše
zvezde.
O, prokleto pokolenje. Kad se u zamrljanim sobama
navrši svaka sudbina, trulim koracima ulazi smrt u kuću. O,
kad bi napolju bilo proleće i kad bi u cvetnom drvetu pevala
neka mila ptica. Ali sivkasto se suši oskudno zelenilo na
prozorima noćnika i raskrvavljena srca još snuju o zlu. O,
sutonske prolećne staze zamišljenoga. Opravdanije ga vesele
rascvala živica, seljakovi mladi usevi i raspevana ptica, bo-
žije blago stvorenje; večernje zvono i lepa zajednica ljudi.
Kad bi mogao da zaboravi svoju sudbinu i žalac što ga bode.
Slobodno se zeleni potok onde gde mu srebrno hode stope,
i rečito drvo mu šumori nad obnoćalom glavom. I on krh-
kom rukom podiže zmiju, i srce mu se stopi u ognjenim
suzama. Uzvišeno je ćutanje šume, prozelenela tmina i ma-
hovinasto zverje što uzleprša kada se spusti noć. O, kakva
jeza obuzima svakoga ko je svestan svoje krivice dok ide
trnovitim stazama. I on tako u žbunju drača nađe belu pri-
liku deteta što krvari za plaštom svoga ženika. A on je nemo
i pateći stajao pred njom zariven u svoju čeličnu kosu. O,
blistavi anđeli koje razveja purpurni noćni vetar. Noćima
je boravio u kristalnoj špilji, a po čelu mu je rasla srebrna
guba. Kao senka je išao niz planinsku stazu pod jesenjim
zvezdama. Pade sneg, i plava tama ispuni kuću. Kao u slepca
zvonio je oštri očev glas i prizivao grozu. Teško pognutim
prilikama žena. Pod ukočenim rukama raspadalo se užasnu-
tom pokolenju voće i oruđe. Vuk je raskomadao prvoro-
đenče i sestre pobegoše u tamne bašte koščatim starcima.
On, pomračeni vidovnjak, pevao je kraj oronulih zidova
i božji vetar gutao je njegov glas. O, sladostrašće smrti.
O, deco, tamnog pokolenja. Srebrnasto se presijava zlo cveće
krvi na njegovoj slepoočnici, a hladni mesec u njegovim
polomljenim očima. O, noćnici; o, prokletnici.
Dubok je san u tamnim otrovima, prepun zvezda i be-
loga lica majke, kamenog. Gorka je smrt, hrana onima pod
bremenom krivice; u mrkome granju stabla raspadoše se
iskežena zemljana lica. Ali on je tiho pevao pod zelenom
senkom zove, kad se prenuo iz teških snova; premili sadrug,
približi mu se ružičasti anđeo, te se on, pitomo zvere, pre-
nese snom u noć; i vide zvezdano lice čistote. Zlatno klo-
nuše suncokreti preko baštenske ograde, kad naiđe leto. O,
marljivost pčela i zeleno lišće oraha; oluje što dođu i minu.
Srebrno je i mak cvetao, noseći u zelenoj čauri naše su-
mračne zvezdane snove. O, kako je tih bio dom kad je otac
otišao u tminu. Purpurno je sazrevalo voće na drvetu i ba-
štovan je poslovao grubim rukama; o, kostretna znamenja
pod blistavim suncem. Ali tiho je uveče stupila senka mrt-
vaca među rodbinu što ga je oplakivala, i kristalno mu je
zvučao korak preko zelene livade pred šumom. A oni su se
ćutke okupili oko stola; samrtnici, lomili su voštanim ru-
kama hleb, hleb što je krvario. Jao, okamenjene sestrine
oči, dok je za obedom njeno ludilo prelazilo na sumračno
bratovljevo čelo, kada se majci pod patničkim rukama hleb
pretvarao u kamen. O, istruleli, dok su srebrnim jezicima
ćutali pakao. I tako utrnuše svetiljke u hladnoj odaji i kroz
purpurne maske su ljudi patnici ćutke gledali jedni druge.
Celu noć je šumorila kiša i osvežavala polja. Kroz trnovitu
divljinu potamnjeni je išao niz požutele putanje kroz žito,
za pesmom ševe i blagom tišinom zelenoga granja, ne bi li
našao mira. O, vi sela i mahovinasti stepenici, jarki prizor.
Ali koščato se kolebajući koraci preko usnulih zmija na ivici
šume i uho neprestano prati pomahnitalo kliktanje orla
lešinara. Kamenu pustinju zatekao je uveče, pratnju jednog
mrtvaca u tamni očev dom. Purpurni oblak obujmi mu glavu
te se ćutke stušti na sopstvenu krv i sopstveno obličje, me-
sečinasta lica; skamenjen potonu u prazninu, kad se u raz-
bijenom ogledalu, kao mladić na umoru, pojavi sestra; i noć
proguta prokleto pokolenje.

ZIMSKI SJAJ


Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.
Svojih tamnih staza tok
putnik vratnicama skreće.
Zlatno cveta spasa cveće
što ga hrani zemljin sok.

Tih ulazak beše taj;
prag se skameni od bola.
Hleb i vino nasred stola
buknuše u čisti sjaj.


Georg Trakl (1887-1914)

Pesma o Kasparu Hauzeru


On je doista voleo sunce
što je purpurno silazilo niz breg,
šumske putanje, raspevanog kosa
i radost što je u zelenilu.
Ozbiljan beše mu boravak u senci drveta
i čisto njegovo lice.
Bog blagi plamen reče njegovom srcu:
O, čoveče!
Tiho mu korak uveče nađe grad;
tamni lelek iz njegovih usta:
hoću da budem konjanik.
A za njim kretahu žbun i zver,
dom i sutonska bašta belih ljudi,
i njegov ubica ga je tražio.
Proleće i leto i lepa jesen
pravednikova, njegov korak tih
mimo sumračnih soba sanjalica.
Noću je ostao sa svojom zvezdom sam;
video kako na golo granje pada sneg
i u sve tamnijem tremu senku ubice.
Srebrno klonu glava nerođenoga.

KARL KRAUS


Beli prvosveštenik istine,
Kristalni glas, u kojem boravi Božji ledeni dah,
razgnevljen vrač
kojem pod plamnim plaštom zvecka plav oklop ratnika.

Gerog Trakl (1887-1914)

Sedmopev smrti


Plavkasto sutoni proleće; pod drvećem što sokove crpe
hodi nešto tamno u veče i u propast,
osluškujući blago kosovo kukanje.
Ćutke se javlja noć, raskrvavela zver
Što se polako opruža na brežuljku.
U vlažnom zraku leluja ocvetalo granje jabuka,
srebrni se spletovi odvajaju
odumirući iz onoćalih očiju; padaju zvezde;
blaga pesma detinjstva.
Pojavniji sidje spavač niz crnu šumu,
i plavi izvor zašume u jaruzi,
te onaj tiho podiže blede kapke
nad svojim snežnim licem;
i mesec istera jednu crvenu zver
iz njene pećine;
u uzdasima zamre tamno jaukanje žena.
Blistavije diže ruke ka svojoj zvezdi
beli stranac;
ćutke mrtvac napušta trošnu kuću.
O, čovekova trula prilika: sklopljena od hladnih metala,
noći i užaxa potonulih šuma
i zverkine divljine što sažiže;
maina duše.
U crnkastom čunu otplovi onaj niz svetlucave bujice,
prepun purpurnih zvezda, i s mirom
zazelenelo granje klonu na njega,
mak iz srebrnog oblaka.

Zimsko veče


Dok sneg na prozor pada
I večernje zvono dugo bruji,
Mnogima je sto zastrven,
Dom ih spreman čeka.
Nekoga dok luta
Mračne staze na kapiju vode.
Zlatno cveta drvo spasa
Crpeć’ iz zemlje hladan sok.
Putnik spokojno unutra kroči;
Prag se skamenio od bola.
Tu u čistom sjaju nasred
Stola sijaju hleb i vino.)