Dobrica Erić

PLAČI VOLJENA ZEMLJO*



Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč - rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
(1992)




* Naslov sam uzeo iz jedne stare knjige,
reči od naroda, suze od dece, a tuga je moja.

(Dobrica Erić

Erićev zapis ispod teksta:
"Ako pjesma ne može da zaustavi rat,
neka bude bar svijeća, da ne plačemo
i ne umiremo u mraku."

Poljubac

Od svega sto se u glavi krije,
od svih cuda sto se tu mnoze,

poljubac je najdivnije
cudo sto ti se desiti moze.

Kad se, kruzeci ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamickom poljpca sto svet obasja.

I tako kroz dva tela potece
svetlost sto stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao sto rece
pesnik, najlepsi susret na svetu!

Balada o kokicama


Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k'o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve - tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva

Da l još nekom noćas ovo zlato smeta



Da l' još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock'o sam pesmu k'o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock'o sam srce k'o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…

PRVA LJUBAV



Ja sam tužan a njima je smešno
zaljubih se prvo pa pogrešno;
Nije meni što mi srce pati
već što ona neće da me shvati

Ja je kitim cvećem belom radom
a nju Dragan rani čokoladom
Ja joj pišem ceduljice kratke
ona piše Zoranu zadatke.

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi
Sad ću reći svakom poljskom cvetu
nije ona jedina na svetu

Znamenje



Duž međe kipe lipe.Sve ređe
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.

Kućica tesna,kandilo nesna
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.

Tu klekoh ,oče,i rekoh: poče
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.

I sad na licu nosim znamenje
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.

ZABORAVLJENE VODENICE


Nanizane duž reke i potoka
ko prazna puževe školjke, ćute
zaboravljene vodenice
po urvinama mog zavičaja.

Žalosne vrbe nad njima
raspliću dugu kosu.

Korov spolja, paučina iznutra.

Puteljci i potoci davno
izjednačeni: ne zna se više kuda
je pevala voda, a kuda dvokolice.

Na topolama unaokolo, gde nekad
nisu smele ni da slete,
vrane sad mirno grade gnezda.

ZRNCE SNA


Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

*

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

BELO BRDO MESECA


Belo brdo meseca ozari zemlju.

Da se med prospe iz svih košnica
u selu, ne bi noć bila sladja.

Noć ili dan, ili oboje: noć kao dan,
samo lepša.

Sad i vrbe u dolji liče na breze!

To nije mesečina, već mleko.
To nije ptičije mleko,
već mleko mesečine,
lekovito mleko od mesečevih koza.

Oni koji spavaju, propustiće
najlepši san, oni koji su budni,
veoma su mi bliski, iako ne znam ni
ko su, ni gde su, ni zašto bdiju.

Sve moje brige, zveri što su me
vazdana vijale po vrletima, miruju
sad u dolji kao stado ovaca.

Strepim samo da moje disanje ne
poremeti savršeni mir drveća.

Bože, kako je lepa zemlja, kako je
lepo što sam živ i što je vidim!

U ovom trenutku praiskonske lepote
ja nemam bliže rodbine
od drveća i meseca.

Slutim da me neko čeka na jednom
od onih srebrnih brežuljaka, pod
jednim od ovog mnogobrojnog drveća.

Pa ako treba ( a treba ) noćas
nešto da mi se desi, neka to bude
Žena.

Dan ove noći da pamtim do sudnjeg dana!

Добрица Ерић

Рођен 1936. године у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи - шумадијски сељаци Милош и Радмила.
Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу - како сам каже - у многим занатима...

Прву збирку песама објавио 1959. а до данас више од стотину (тешко је све и избројати!) књига поезије, прозе, антологија, сликовница...
Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике. Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику.

У јавним наступима - на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама песме не чита. Он их - говори! Готово све зна напамет!

Добитник је низа значајних награда и признања:
Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда...
Издавачка кућа ДРАГАНИЋ објавила му је 21 књигу изабраних песама.
)

БЛИСТАВЕ КАПИ

Узалуд ће ми траве бајати
И сунцокрети на које личим.
Сви када зађу, ти ћеш стајати
У кругу што се не брише ничим.

Ко год ми сврати на конак сниће
Сунце у птичје перје скривено.
И твоје венчано рухо биће
Мојим мислима прошивено.

Кад стресем се са блиставе капи
Ускршњег вина твојих година
Земља ће преда мном да разјапи
Безубе чељусти пукотина.

И залуд ће ми траве бајати
И сунцокрети на које личим.
Сви када зађу, ти ћеш стајати
У кругу што се не брише ничим.

КИША У СРБИЈИ

У Србији пада киша, даноноћно, непрестано
у Србији труне жито, поврће и воће рано.

На грудима мајке Земље Србија је жива рана
по њој пада слана киша, по њој пада роса слана

Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица,
румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица.

У Србији пада киша, набујале све речице -
то су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.

Многе су се птичурине на Србију обрушиле,
белосветски гавранови, лешинари, орлушине

Прижељкују да Србија сустане и очи склопи
да разнесу њене кости по Азији и Европи

И да баце на трпезу пред свог слепог црног краља
Срце земље Србијице, Срце целог Православља

Срце Бога и човека, архангела и детета
што светлуца ко кандило у безданој тами света.

У Србији пада киша, поцрнела бела рада
У Србији труне радост, труне понос, труне нада.

Ал то није она киша што капље с небеског свода
то је киша из очију, то су сузе српског рода

Што тоне у живо блато неслоге и немаштине
јер га хоће да расрбе, раскуће и разбаштине.

Кад се једном разоблачи и кад опет сунце гране
најплоднија српска поља биће баре и солане.

Место ражи и пшенице, место шљива и јабука,
место грожђа и кромпира и црног и белог лука

Место меда од багрема, од липе и пољског цвета
биће соли од наших суза за душмане широм света:

Да посоле и пресоле свој хлеб, воду, вино, храну
да сањају слана брда и долине где изгрева

Слано сунце што сад греје српски народ на Балкану
који плаче само зато што много воли да пева!

ПОНОСНА ПЕСМА


Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
моја Кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!



Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!



Поносим, кажем,
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.



Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабаше ми рухо
наружише ми лице
око срца ми ланац
на устима катанац
успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!




Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамјаном нам Земљу окадише.
Душебрижници без душе и срца,
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
сад хоће и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.





Блате ме, брате Иво, за тројицу
муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом

Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
а грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
моја краљица, обучена у пшеницу и раж,
моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!

И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

1993

ПРОЛЕЋЕ У МОЈОЈ ЗЕМЉИ


Мојој земљи убијају пролеће
На моју земљу попуштани су пси рата
Али пролеће ипак стиже у моју земљу
с благословеним пољупцима брзбројних пупољака.

Децо, весници пролећа
невени моје земље на нишану
Децо у парковима, у баштама
у шумарцима, на рекама
на ливадама и утринама сеоским
у двориштима поразбијаних школа
у ледним подрумима где расту само печурке -
хвала вам што могу рећи
Ово су деца моје земље Србије
на коју су попуштани побеснели пси рата!



Омладино, нежни пркосу
поносу моје земље на нишану
Омладино на трговима рањених градова
на игралиштима и шеталиштима
у црквеним портама и својим авлијама
Омладино, јача од страха
лепша од безбрижости коју ти гађају бомбама -
хвала ти што могу рећи
Ово је Омладина моје земље Србије
на коју су попуштани побеснели пси рата!

Војници
Сунцокети светлости
Војници у рововима
у тенковима
у летилицама
за нишанским справама
у медаљонима наших срца
пред Срце своје земље
и за чију храброст морамо измислити
нове речи и нове песме -
хвала вам што могу рећи
Ово су Војници моје земље Србије
на коју су попуштани побеснели пси рата!



Народе тужни
Божије чокоће
винова лозо моје земље на нишану
Народе на њивама у својим кућама и авлијама
на рушевинама својих кућа
у круговима фабричким
с круговима на грудима
на мостовима осуђеним на смрт
од оних којима је смрт једина утеха
Народе са Срцима већим од бомби
које падају око нас -
хвала ти што могу рећи
Ово је Народ моје земље Србије
на коју су попуштани побеснели пси рата!



Сунце високо
велико небеско око
ти које видиш боље од сваког другог ока
и преносиш Истину онима
који још могу да гледају у Сунце
и знају шта је Истина
хвала ти што могу рећи
Ово је Сунце моје земље Србије
на коју су попуштани побеснели пси рата
и која страда онако
како су увек страдали невини
Само тебе нам не могу помрачити ни узети
краљеви мрака
који хоће да нам помраче и узму све!

Jagoda


Divlja devojčice,
kćeri južnog brdašca,

Kakvi te razlozi
i kakva te ljubav navodi

Da pretvaraš
svoje bele očice
u crvene srdašca?

Ljubičica


Kraj potoka
sitnoskoka

Ispod žbuna
bez zubuna

Žmirkaju dva
plava oka.

Željna pčela
kraj njih lebdi,

Ne veruje
sama sebi!

Ljutić

Ne znam je li ljut
ili ime vara,

Tek, leptiric žut
što s njim razgovara,

Vec nešto pije
iz njegove čaše

I sve veselije
kriocima maše!

Moja majka


Tu je i moja majka
Radmila, bivša vila,

Motri me iz prikrajka
i sklapa umorna krila.

Tiha, tužna i stara,
ređa rublje po plotu

I s cvećem razgovara
o kući, o životu…

Maslačak


Žute oči
krupne i vesele

Gledale me,
pa su zažmurele.

Ostadoše
trepavice bele

Koje plavi
povetarac kradom

Razvejava
zelenom livadom.

Moje selo



To ti je moje selo,
ko još takav vrt ima?
To nije selo, već belo
stado sa voćnjacima!

Sred sela: dom i škola.
Nad krovom ruža plovi.
Novi put, šarena kola.
U dolji – jablanovi.

Kroz selo reka hrli
i nosi sličice kuća.
Mostić joj drveni grli
obale pune pruća.

Kad jutro rumena lica
oči prozora otvori -
u selu umesto frulica
zabruje tranzistori.

U sumrak moje selo
zapali zlatne svice.
Selo je stado belo
a deca – ljubičice!

Nije ona jedina na svetu


Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

Od klikera do dilbera


Briše vetar preko njiva
pokisoše suncokreti.

Šta se ovo sa mnom zbiva
kuda ovo vreme leti?

Do juče sam jeo med i
džambasio svoga ata

a danas mi jedan bledi
nevaljalko kaže – tata

Posmatram to lice, slično
mom licu, i pege brojim

pa mi nešto neobično
ko da sam pred sobom stojim.

Rekoše mi: Rasti, rasti
od klikera do dilbera

A ko je sad taj vizljasti
klinac što me gleda s cera?

Do juce sam skako s panja
u rečicu brzotoku

a danas vec moj Sin sanja
vodenicu na potoku.

Družimo se mi već dugo
prikrivamo svoje tajne

i krademo jedan drugom
snove nežne i beskrajne.

Rekoše mi: Rasti, rasti
da dohvatiš divna čuda

Ko je sad taj vragolasti
dečak što me gleda s duda?

Do juče sam igro uje
i bio lak kao lasta.

Danas moj Sin zadirkuje
devojčurke oko plasta.

Jedan drugog pogledamo
zavidljivi oba malo

kao da se ogledamo
nad vilinskim ogledalom.

Rekoše mi: Rasti, rasti
dočepaj se snage muške

Ko je sad taj crnpurasti
momčić što me gleda s kruške?

Do juče sam bio momak
dizo kule u oblaku.

Danas moj Sin diže oblak
prašinčine po sokaku.

Zar porastoh ovoliki
strah me već pred sobom hvata

da bi me taj bledoliki
deran drsko zvao – tata

Koškamo se, mada znamo
reči nežne kao trave

i potajno potkradamo
jedan drugom snove plave.

Pesnik i mesec


Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću…

Prolete leto

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.

Svakog jutra kruška istrese
pun koš zrelih zvezda iz bluze,
pa dan, razdragan i zanesen,
brije bradate kukuruze.

Prolete leto kao žar-ptica
kroz smeh i kosu žetelica.

Slavuj


Pčele predu medene žice
između voćnjaka i košnice.

Svoj prozor širom otvori, čuj
da vidiš novu trešnjinu krunu
i da ti u sobu doleti slavuj
sa ljubičicom pesme u kljunu.

Pčelice zatežu medene žice
od livada do svoje košnice.

U životu što mi poče bajkom


U životu što mi poče bajkom
prvo sam se rukovao s majkom.

Zatim sam se pred našim vajatom
rukovao sa rođenim bratom.

Potom sam se rukovao s ocem
i s rumenim suncem nad seocem.

Posle sam se, u odelu finom
i u sjaju svog rumenog lica,

Rukovao sa stricem i strinom
i s bratom i sestrama od strica.

Onda sam se kod Racove bare
rukovao, uz žablje fanfare,

S jednim Tomom, s kojim sam prelist’o
najmiliju knjižicu – detinjstvo.

Tek kad sam se, pred svim leptirima
i pred prvom čobanskom torbicom

Nakrcanom raznim nemirima -
rukovao s jednom Zoricom

(Čije oko još kroza me zrači
k’o sunašce kroz zeleno granje),

Shvatio sam šta taj stisak znači
i počeo pravo rukovanje…

Koje, evo, sve do danas traje
uz uzvike i uz uzdisaje!