Neki nama malo nepoznati stihovi...

KAD ZABORAVIS NEDELJU


A kad zaboravis sarene pokrivace srijedom i subotom
A narocito kad zaboravis nedelju;
Kad zaboravis nase trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sjedim na radijatoru ulicne sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kucnim ogrtacem nenadanja;
I nista ne moram raditi, i sretna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doci!
Kad to zaboravis kazem ...

I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konacno odlazili na nedeljni rucak;
U stvari, kroz ulicnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedeljni rucak.
A to je uvijek bilo pile s tjesteninom, ili pile s rizom, i salata,
pa razeni kruh i caj, i kolacici s cokoladnim mrvicama.
Kazem, kad to zaboravis ...

Kad zaboravis moj tihi predosecaj
Da ce rat zavrsiti prije nego dodje red na tebe;
I kako smo se konacno svlacili,
Gasili svjetlo, uranjali u krevet,
Lezali nacas opusteni u nedeljno svjezoj posteljini
I njezno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kazem zaboravis sve to,
Tada mozes reci, tada cu mozda povjerovati
Da si me dobro zaboravio.


Gwendolyn Brooks

Evgenij Baratinski je bio veliki ruski pesnik prve polovine XIX veka (ako gledamo po vremenu u kom je živeo, inače je veliki i danas), i Puškinov drug. Uobičajeno za to vreme, prvo obrazovanje dobio je od inostranih učitelja. Kao junoša, privučen romantičnim romanima sa razbojničkim podvizima, učestvovao je zarad uzbuđenja u jednoj provalnoj krađi. Zbog toga je 1816. godine isključen iz škole, uz gubitak prava na građansku službu. Tek 1818. godine dopušteno mu je da se pojavi u Petrogradu, i stupi u vojsku kao običan redov. Upoznaje se sa Puškinom, i već naredne godine štampa svoje prve pesme, ubirajući priznanja i hvalospeve. Naklonjen francuskoj kžiževnosti, dobio je nadimak "markiz". Objavljuje svoje čuvene elegije, izazivajući divljenje kod Puškina, koji ističe njegovu "preranu poetsku zrelost". Puškin se nije libio da Baratinskom oda priznanje da je "u rodu elegije najbolji".



DELjVIGU

Moj ljubezni Horacije,
hoćeš-nećeš, slušam nuždu:
ja sad Muze i Gracije
za vojničku menjam službu.
Bejah Amor, sin Venere,
sred Pafosa i Kitere,
ali klonuh, loše sreće...
Skidam mirte venac sveo!
Šlem vojnički teški, mećem
tamo gde sam lovor hteo!
Red zameni, strogi, liru,
dan za danom glup se maje,
i sada me, u mundiru,
genij moj i ne poznaje!

Pomislim li na promenu,
na igranke... Jao nama!
Mars u krutim cokulama,
izdire se na nas svojski...
Dežuranom već me traže,
glavačke se sve okrenu:
jurišam, i to herojski,
ne na Pind! Na smenu straže.
U slobodu pesma hita!
A mene će teško smeti
Muza stiha, il' Harita,
iza žice da poseti.

Miljeniče razonode,
tebi nose dar slobode
i pesnički pozdrav srodni,
razgovoru vične šume.
Dolinama blagorodnim
potoci zbog tebe šume,
vijugajuć očarano.
Ti, kog mami frule zanos,
i slavuja cvrkutanje,
poj, ljubimče Aonide!
Dok damari bolom bride,
slušam glas tvoj što nas spaja,
sred tuđine sâm sve manje
uz jezik nam zavičaja.

1819.

Evgenij Baratinski



ODLAZAK

Zbogom, prisilo stroga,
zemljo, gde nema sreće!
Gde je mezimče, čedo Boga,
davno mrtvo proleće.
Gde brzo časi mru sunčani,
gde šume večnog bora,
i mora huka, i sve hrani
mračnih misli zaborav.
Zavičajem još uvek prožet
i sudbom što ga rani,
bez pravog leka, iznemože
taj mlađani prognanik.
Zaborav jasni ćutnja hvata,
al' on svud milje sipa -
njegova Muza ga krilata
ne zaboravi ipak!
Skoro će slatkim susretima
sva zemlja procvetati.
Izgnanstva kraj, po čarnim snima,
u stopu već me prati:
i lišajive sve gromade
sa golih polja likom
vidim, i bučne vodopade,
i osorni šum njihov!
S tajnom se slašću rado sećam
zemlje puste i njive,
gde u sporu sa bivšom srećom
proleće svoje proživeh.
Gde, katkad, žitelj samog neba,
u inat sudbi prostoj,
ne izdah - stari drugar Feba -
sebe i stihotvorstvo.

1820.

ŽENA U CRNOM

Žena u crnom
na prozoru
dok pada sneg
hvata pahulje krupne
jezikom ih brzo lupne
kao mušice one padnu
onda ih pokupi nežno
celo jato
u nedra ih stavi
da otkravi
svoju tugu.

Natalija Jakovljević

Svaki čovjek pati

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
»Čitav svijet je sretan, osim mene«.
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.


Autor :

André Chenier

Dragi moj da ti pojasnim

Gledam sliku tvojeg bivstva,
očajnih pokušaja obratiti me,
zatvoriti me
bukom Notre-Dame zvonika
Quasimoda pogrbljenog čovjeka.

Rekla sam volim te
razumio nisi,
riječ moja slatka usnama,
gorka duša
da li tako misli.

Okaljana sjemenom odabranih
izvora voda šuma,
zar ne govori ne vidiš,
sreću izbora
svijeta bluda.

Volim te razumjeti nećeš,
moja ljubav
stranica mrtvih slova,
nemoguća misija
stvorena.

Dođi strašću ovoga svijeta,
kupi me srebrom i zlatom,
podaj se dragi,
smatraj milo moje
malo zarobljeno…

Osvojeno.

Budim se sretna


U one sate, tihe i snene
koji ostaju samo za nas
uvijek si blizu,
uvijek uz mene,
sigurnost moja, utjeha i spas.

U one sate kad vrijeme stane
kad se sutnjom kazuje sve,
ti si moj zalog
za sretne dane,
moj put u srecu, u mirne sne.

Budim se sretna svakoga jutra,
isti ce dani doci i sutra,
u tebi imam sve, sve sto mi treba
vode i sunca, zemlje i neba.

Budim se sretna zbog nasih sati
ti ces mi uvijek najvise dati,
u tebi imam sve, sve sto mi treba
vode i sunca, zemlje i neba.


Margit Antauer

Vrijeme nije stalo

Pratim te jutrima kad ustaneš
u kupaoni moja četkica za zube
i kada na posao odlaziš
vabiš poglede tuđe.

I ona ribica koja pliva naopačke
znaš onu koju sam hranio,
ma' pratim te cijelo vrijeme
gledam sebe kroz tebe.

Nemoj misliti drugačije
jer to nije realno
sjeti se ciklama
samo se sjeti ciklama.

A onaj kesten nadam se da čuvaš
anđela u kutijici i morčića na polici
moju knjigu Put pera
i moje srce koje te jako treba.

Pratim te dok me čekaš
iznenada ću doći
želim ugledati tvoje oči
gospodara prstena...

U našoj noći

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"



Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

Koraci

I mozda ne cujes, ne primecujes,
ali tisina je uzela sve,
Ne cujem disanje, niti otkucaje,
Ali cujem svoje korake.

Ne plase me price ostalih ljudi,
Vide druge, a sebe ne,
I ako svet se srusi I vreme stane,
I dalje cuces moje korake.

Ako sruse mi snove, ja sanjacu,
Ako mi oduzmu glas- pevacu,
Ako uniste vazduh- disacu,
Sve dok postojim- hodacu!

Jedan za drugim idu sve dalje,
Daleko, do zvezde Danice,
Mirno, polako tonem u snove,
okrecem nove stranice.
Nema vremena za prazne price,
Ako me pratis, shvatices sve,
Mozes da sprecis reci moje,
Ali nikada moje korake.

Svaki čovjek pati

Svaki čovjek pati, al u tuđem oku
svak miran izgleda krijuć bol duboku.
Svatko sebe žali. Svatko iz svog jada
zavidi drugomu, koji i sam strada.
Ne znamo da muke u drugih postoje,
jer ih svatko skriva kao i mi svoje.
I svatko iz svoje duše ojađene kaže:
»Čitav svijet je sretan, osim mene«.
A svi su nesretni i svi, izgubljeni,
mole nebo da im sudbinu izmijeni.
Kad promjena dođe, vide za čas tili
da su samo drugu nesreću dobili.


Autor :

André Chenier

Angel Kalinovik - Pesme Tuge
Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah

To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Neizva|ene iz tu|eg, vec iz srca sopstvenog
Ta hrabrost bice ti jedini pratilac

Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zar|ali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova

Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Udi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže

Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje
Tuga

Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti
Bol

Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene
Strah

Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo
Ljubav

Opisana u Bolu, Tugi i Strahu
Život

Život mi proždire mladost
A već se sprema da otegne
dane moje starosti
Nemam pravo da mrzim ikoga
Ali sudbina zato predmet je
Mog straha, očaja i mržnje

Vi koji mislite da čovjek
je hrabri kovač svoje sreće
očigledno još život niste okusili
sve je to laž, samo utjeha
Ne čekajte nakovanj i čekić
Već molite Boga da sve ovo što prije prođe
Pitanje

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

JA NE PLAČEM TO KIŠA PADA

Do juče nisam znala za te
I neću te sresti nikad više
Moje te tužne oči prate
Ja ne plačem, to padaju kiše!

Volela bih da ni tebi teško nije
Da ljubav odlaskom presečeš kao mačem
Sutra će drugo sunce da nas grije
To kiša pada, ja nikad ne plačem.

Koliko smo noćas mi blizu
Toliko su daleko dva naša grada
Niz lice padaju biseri u nizu
Ja ne plačem t kiša pada.


Šta su tri dana i tri noći
šta je život, naš život celi
šta je ono što nas spaja
šta je ono što nas deli
šta je ono što nas rastužuje
šta je ono što nas veseli?

Ruža Arsenović Helać

PUTOKAZ

Širim ruke od juga do severa
Lice mi je na istoku a vrat na zapadu
Ja sam raskršće koje stoji na raskršću

Stojim u žutoj svetlosti ispod žutog drveća
U srodstvu sam s krstačama i vešalima
Moj sin štap može da kaže jednim prstom:

U tvojoj istoriji ja sam kratka istorija
U našoj istoriji ja sam jedva stoleće
U mojoj istoriji ja sam sve vreme koje postoji




GEORG JOHANNESEN

Hor se čuje dok zima prosipa srebro i
Apstraknu sliku na prozoru stakla stvara
Gori Toplička Vatra međ milion srebrnih
Grančica i nekoliko slova A
Duga kolona Topličkih vitezova kroz hrastove
Srebrene kao da pleše
Oblaci kao da su zvončići
Eho taj kroz 917-u se čuje
Svaki detalj srebrno beo je.
Okvirena slova A i mala i velika
Lete zvezde pa svetle kao fenjeri
Govore one svoju priču
Okitile i slovo i hrastove i Topličke vitezove
Prostor celi
Eho do pogleda se čuje
Sat ne otkucava na prozoru
Akteri su drugi male zimske bajke
Topličke vatre detalje nove dodaju
Elipse jednoj pahulji sleteloj
A slovo veliko izdvojilo se njemu se njemu se
I slovo S približilo veliko jeste
Lepo jeste al’ manje jasno
Okvir na reci od srebra je
Ivica svaka svoj neponovljiv
Vez ima gledati i verovati Toplička vatra
Ehom će se preneti.
Dve linije velike odlučiće
Ucrtane i povučene nagoveštavaju
Brze odluke
Svetle zvezde apstraktno jeste al’ je stvarno
Duga od srebra sa milion pahulja
U svakoj violina melodiju ostavlja
Cvetovi beli redovi Topličkih vitezova dugi
Raste polje na prozoru
Samo slova A nije krase ga visoki hrastovi
Amajlija koja ga čuva lepotom.
Kuća od pahulja i slova niče gori Toplička vatra
Između redova hrastova i oblaka od zvončića.
Potezi se dodaju kockicama leda koje se izdvojilo
Akordi iz talasa se čuju i
Latice koje u polju rastu
Glas jedan gde se čekao
Misli su violinu pokrenule
Sletelo i ptica da čuje
Jutro na prozoru kako se stvara
U oblaku od zvončića reči Topličkih vitezova sečuju
Nebo se spušta i hrastove dotače
Arena otvori vrata.
Zasvetleše zvezde u kockicama leda
Hor se čuje slova rastu
Igra na prozoru sve je veća
Broj sati nije vreme koje se traži
Anđeli postavili beskraj na
Laticama belim i slovima zlatnim
Eho taj polje krasi dok
Lete srebreni Toplički plesači nad okom.
Emisijo prava živi i sutra
Želja je glas i violina jedna
Želja je reč i pružena ruka
Emisija stvorena prstena srebrnog
Ton violine na dno reke se spušta
Da probudi slovo S podno
Duge od srebra sa milion pahulja
Epolete ovde ne nedostaju
Zapevajte na hrastovima su note ukrasi što stoje
Fenjeri što se ljuljaju su zvezde.
U velikom oblaku od zvončića pojavila se procvetala
Reč Topličkih vitezova ,,Slobodom Toplice diši’’
Izvezeno od srebra
Apstraktna slika na prozoru žive
Gori Toplička vatra
Na dlan se spušta 917-a
Koraci i reči Topličkih vitezova i do slova A stigoše
Okvireno i slovo S da život sa
Dugom od srebra sa milon
Pahulja Toplicom zasvetli.


Nadica Gavrilović

Osvald Mbajiseni Mčali

OLINJALA SEOSKA PTICA

Želeo bih
da nisam ptica
crvenog i nežnog tela
s plemenskim oznakama
utisnutim u me žutokljunca
što se izlegao u travnatoj zuluskoj kolibi.
Ušnu resicu probio mi
užarenom iglom seoski starešina;
isisao mi krv kao svračak kad
nabode skakavca na trn.
K’o odrastao čvorak
skakućem gradskim ulicama
češem se o hodnike zgrada
hoću da se olinjam
da odbacim balegom uprljano perje
pohabano poput radničke košulje
tešnje od kože zmije
što spava dok plug ledinu prevrće.
Čizme uprljane blatom,
drvene alke klepću u ušnim resama
perlama ukrašena mala čutura poskakuje na rutavim prsima,
sve za hranjenje vatre u krematorijumu.
Želim da se ukrasim
svilenim odelom što svetluca sjajno,
zasenjuje čak i paunovo perje,
privlači očaran pogled
drolje u aleji:
„Dođi! moje olinjalo ptiče
neću ti naplatiti po ceni!“

Angel Kalinovik - Pesme Tuge
Dvorac

Visoka stabla šuma sibirskih,
Ne uspeše da sakriju njegove najviše kule
I tek ko bi gledao sa planina dalekih,
Shvatio bi postojanje palate usnule,
Podignute zadnjom, velikom carskom željom
Tek oštro oko uz blagodat slučajnosti
Videlo bi okrugli, bledocrveni krov
Koji iznad ogromne šumske nepreglednosti
Odaje prisustvo gospodsko i šalje zov
Radoznalcu koji ne mari za oprez
Ali ipak, hajde, budimo iskreni
To jeste otkriće zanimljivo
Ali da istraži taj predeo skriveni
Zaista bi se retko ko usudio
Jer od njega te dele i prostor i strah
To je dalek put, kroz šume sibirske
Uz svetlosti malo, a mnogo nepoznatog
I za to treba mnogo hrabrosti istinske
Ne izvađene iz tuđeg, već iz srca sopstvenog
Ta hrabrost biće ti jedini pratilac
Kad jednom taj put dugi bude pređen
Nakon dana i dana hoda kroz mrak
Zarđali grb, divan, visoko postavljen
Na ogradi bez kraja... biće ti znak
Da si došao napokon do carskih vrtova
Kroz sijenku odškrinutih vratnica
Uđi uz drhtavu škripu, polako
U prostrane vrtove, bez cveća i ptica
Pokrivene lišćem suvim i ti lako...
...možeš da korake učiniš mekim,
Baš kako strah nalaže
Ali već sada tebi je jasno da to nije mesto duhova
Kroz maglu vidiš oronulu lepotu
Prednje fasade, kipova i stubova
Koji i sada zazivaju divljenje.

Večernje razmišljanje

Vetar je počeo iznenada
I drveće je zabledelo.
Zastao sam.
Osmatrajući noćno nebo,
Raskrilih košulju
Pokretom grčkog vojnika
Posle Salamine
Jedan skok
I lebdeo bih u vazduhu.
Samo šetam pogledom
Po noćnom nebu...
Jednom ću više znati o njemu.
Povorka muškaraca koji će nositi moje ime
Kida se negde iza zvezda.
Pružam ruku i dotičem stablo.
Osmehujemo se tako
Kao da bismo rekli jedno drugom
Da zaista živimo
I da konačno umreti nećemo
Nikada.

Nikita Stanesku

Zašto ne
Moje usne neće te otrovati, ako češ ih ljubiti.
Moje tijelo neće te začarati, ako češ ga dirati
Moje srce neće te prevariti, ako češ ga voljeti.
Moje oči neće te rastužiti, ako češ ih gledati.
Moje riječi neće te zavesti, ako češ ih slušati.
Ne želim te povrijediti
Neću te slomiti
Ne mogu te osramotiti.
Ako ne vjeruješ sebi, ne vjeruješ ni drugima,
Ako se bojiš ljubiti, bojiš se i voljeti.
Ako se bojiš voljeti, kako uopće živiš.
Pa što onda ako će te moje usne otrovati
tijelo začarati
srce prevariti
oči rastužiti
riječi zavesti
Sve se to može dogoditi.
Sve se to nikada nije dogodilo.
Sve to nije bitno.
Ali sve to je život.
Sve je to dio čarolije biti voljen
biti sretan
biti tužan
biti sam
biti živ.
Prepusti se životu da te vodi i ljubi iskreno sa srcem
Uzmi ono što ti život daje i pusti ga da ide svojim tokom.


Ne cjepidlači - vjeruj
Ne provjeravaj - vjeruj.
Ne budi srdit - mazi se.
Ne budi ljubomoran - voli se.
Jer je to i onako predstava stvorena samo za nas

Pa zašto onda ne.....
Izida Posavec

Danas sam ti malo bolestan

Danas sam ti malo bolestan.
Jesam , ali ne znam šta me boli ?
Da li duša moja patnju ima ?
Ili se srce moje od tuge sakupilo ?

Danas sam ti malo bolestan.
U mračnoj sobi , previjam tamom svoje rane.
I lečim tamom svoju izgubljenu dušu.
Suzama u očima , pravim potoke tuge.

A ti gde si ?Osećaš li moju bol ?
Setiš li se nekad moga lika?
Bar malo, onako na tren.
Sasvim malo u šetnji tvoga uma.

A ti gde si ? Jesi li srećna žena.
Sa osmehom na licu tvome belome.
Sa rukama ispuženim nekom čoveku.
Sa radošću kojom te on obasipa.

Možda si dočekala sreću svoju.
Onu koju nikada zajedno imali nismo.
Onu sreću koju sam čitao iz očiju tvojih.
Očiju tvojih blistavih.

Možda si dočekala svoju sreću.
A ja , ja sam ti danas malo bolestan.
Ne brini proći će to,
Kao što oblaci nebom prolaze zauvek.
I ispisuju neke reči života
Koje zajedno pročitali nismo.

http://www.poezijascg.com/forumphpBB2/viewtopic.php?t=94&postdays=0&postorder=asc&start=30&sid=c9342c9799249fbc73008029efd338c5

OKRUTNOST

Bila je tako lepa one veceri
i tako vedrih ociju.
U smionoj igri dopustila je
da joj skinem s ramena
belu maramu.

A kada je noc spustila preko nas
svoju crnu zavesu,
postao sam jos odvazniji.
No onda mi se istrgla
i rekla:" Pricekaj- do sutra!"

Drugog dana, kada sam je sreo,
bila je jos divnija.

I ja joj- uzdrhtavsi od srece-rekoh
sto mi je obecala.
No ona mi je na to odgovorila:
"Mutne reci sto se kazuju u noci
gube danju svaki smisao!"

I nasmesivsi se blago rece mi
na odlasku: Budi strpljiv
i ne gubi nade nikada!"


(Abu Nuvas)

Tuga

Moja si verna pratilja,
čime da te nagradim
za sve ove godine vernosti

Bol

Nimalo te ne volim
Svakog gosta za tri dana dosta,
a ti si već predugo kod mene

Strah

Što te duže znam
Sve te se manje bojim
A znam te već jako dugo

Ljubav
Opisana u Bolu, Tugi i Strahu

Angel Kalinovik

AKO ME VOLIŠ

Ako voliš samo moje prednosti,
onda me ni ne voliš...
Nisam bazar da po njemu izbiraš
samo ono sto ti godi.

Ako voliš samo moje strpljenje,
onda me ni ne voliš...
Nisam svratište za umorne ratnike
koje život pobjedjuje.

Ako me voliš samo dok ti pričam,
onda me ni ne voliš...
I ja znam zamuknuti pod strehom
kad tuge stare sa snijegom se vrate.

Ako me voliš samo dok s tobom sanjam,
onda me ni ne voliš...
Ja ti svoje snove dajem za badava,
ali su za druge skupi, skupi...

Ako me voliš samo u cvijeću,
onda me ni ne voliš...
Ostavi da u trijemu sačekam
vlakove djetinjstva preko tračnica
od zvončića i jedrima od visibaba.

Ako me voliš samo kad me voliš,
nemoj me ni voljeti.

E. Alajbeg

Jedro u noći

Ženo privlačna i mrska

Ženo strasna, ženo...

Voleo sam...

Da li ću voleti više?



Crna kosa u beskraj vremena vijori

Samoća, pokret u magli

Smešak jedan iz vazduha sazdan

Jedro u noći, kuda lađa plovi?

(Jovan Ikonomovski)

Doći će čas
kad ćeš, s ushićenjem,
pozdraviti sebe
na vlastitim vratima, u vlastitom ogledalu,
i jedno ćete drugom poželeti dobrodošlicu kroz osmeh,
i reći: sedi ovde, jedi.
Opet ćeš voleti neznanog koji je nekad bio ti.
Pruži vina. Pruži hleba. Vrati srce
njemu samom, neznancu koji te je voleo
čitavog života, koji je ostajao zanemaren
zbog drugih, koji te zna u dušu.
Skini s police ljubavna pisma,
fotografije, očajničke poruke,
strgni sopstveni odraz s ogledala.
Sedi. Pogosti se svojim životom.

(Derek Volkot)

ČAPLJA

U sumrak,
jezero ptice ne preleću,
samo čaplja, oborenog kljuna
stoji, zapletena u olabavljene niti,
zalaska nad vodom,
ustremljena na plen,
osluškuje bljesak u plićaku.

Kap po kap,
crno se mastilo sliva s neba
i boji opnu, koju kljuje,
ne kljunom, vec kopitama,
vranca na kog sleće
iznenada,
galopom po vodi.

Prštave kapi
zapliće grivom,
s penom na kljunu,
krilatih sapi.


Nela Janošević

Za tebe
imam osmeh štampan na japanskom papiru
gledaj me
jer ti činiš da trava raste na livadama
ženo
mapo muzike bistrino reke svetkovino plodova
na tvoj prozor
vešaju bršljan automobilskih volana
i prodavači snizuju cene svojoj robi
dopusti da poljubim tvoj glas
tvoj glas
koji peva u svim granama jutra.

Carlos Oquendo de Amat

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kucicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kucu
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kucu našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa cak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, cak i suviše.

Dževdet Kuderk Sola

Bez izbora

Mislim o tebi
u svim oblicima kako kiša dolazi.

(Kako starim, počinjem
da mrzim metafore - njihovu preciznost
i njihovu neadekvatnost.)

Katkad su ove misli
vlaga što jedva pada, od koje
nema ničeg nežnijeg:
katkad štropotava kiša,
užurbano proletnje čišćenje uma:
katkad, zaglušni pljusak.

Kako starim počinjem
da mrzim metaforu,
volim nežnost,
bojim se pljuskova.

Norman Makejg

Da bih te volio

Da bih te volio,sudbini
predao sam svoje srce.
Više se nečeš moći osloboditi
više se neću moći osloboditi
od kobnosti te ljubavi!

Ne mislim na to,ne osečaš to
ja i ti smo već ti i ja
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.

Huan Ramon Himenez

Znam vaša detinjstva na obali reke,
priče o muljanju jesenjih grozdova,
detinje noćne strahove, sad već daleke
kao vreme survavanja snežnih plazova.
Sve znam i od vas uzimam što mi treba.
Boje neba, imena i mirise bilja, zverinja,
godišnja doba, ukuse kupina, mleka i hleba.
Ali jeo sam i ja crveno grumenje dudinja.
A vaša detinjstva nisu jedina prava.
Kožu mi je izgrebala bagremova kora,
šakama sam gnječio blato kad se trava
njihala nalik algama u plićaku mora.
Trčao sam kroz visoku travu, pa vikao
i ćutao sa uživanjem, kao kod okrutnika,
dečaka što vranu hvata da joj oči kopa.
Moje sećanje je hladna polaroid – slika.
Sećam se – vidam tu nevidljivu ranu.
Sva su detinjstva mesta zatravljenosti,
potkrovlja, podrumi, tamni čak i po danu,
mesta otkrivanja zverski nevine čulnosti.
Ta je nevinost još topli mulj, prošlost.
Mulj treba razgrtati, tačno se sećati,
tražiti kao pod zemljom mamutovu kost,
da bi našao mrak koji će te hraniti.
Milan Đorđević

Izranjajući iz okeana
Uz poslednji trzaj vrelog sunca
Mirna spavala si u jutru večitog rađanja
Prezirući možda ovu odiseju
Koja me dovela tebi
Jesen plamti u usecima tvojih irisa
Pukotina vrhunca
Pohlepa koju uvek rađa sumrak
Narandža, plavo more, istočni vetar
Zlatnožuto groblje meduza
Vreme čeznje Mlečnog Puta
Otkud nebo u tvom osmehu
Otkud moja tuga
U srcu kamena
Lakoumno ulovljena
Jalovo klizanje vremena
Tvoj glas gorak miris severa
Naga hiljadu puta
Teški miris ove noći
Gdje sam ukrštao ruke u iskonskoj tišini
Tvog zvezdanog tela
Tuga i beznađe ljubavnika
Osakaćenih tvojom senkom
Bez prave sigurnosti
U praznim očima mraka
Gde potapam tvoju prisutnost.
Anri Krea

O ti
koji ćeš ovu radosnu vest čuti
Dobrodošao u hram
mudrosti
plodnosti
Gde ekscitiranost
u ekstazi se rađa

Ako veruješ
Muze će te dočekati
što oltar na koji prinosimo pesme
ljubavnim sokovima natapaju
Zovu
Čeznu
Žele

Centar
O ta sveta linija
kroz sedam čvorova
njome se penješ
zatvarajući se u krug
Samo svoj
odvajajući čisto od prašine

Magnovenje
kroz koje moraš proći
da bi stasao
poleteo
Pklonio se zvezdama
u njima sebe video
ponovo ovamo došao

Jačinom pogleda
ploviti
u osvajanju horizonata
jedini zadatak je

Otvori kapak očni
mirom prođi
pored primordijuma
Sam sebe mori
u geniju Tvom
ostaće bez reči

Otvori knjigu
ta dva lista
kao usne u zanosu
čvrstina im cepa branu
Ka bezgraničnim dubinama
u nadi
ka novom Solarnom sistemu

Svest je sluškinja
dok kruna ne zapeva
pretvarajući se u agresiju traženja
Tada si gospodar sa uzdahom
rastući
lutanjem po pustinji

Tvorac letnje kiše
budeći semenje
duboko u pesku
Radujući se prasku
prevodeći u drugu fazu troobličja
Nju

O ti
što si čuo vest
Zovi
Znaj kako biraš
Šta na žrtvenik stavljaš
O lepoto
Pesme
slatkoća bola
što se prinose
Pazi

Објавио
MILAN GRBIC

Za tebe
imam osmeh štampan na japanskom papiru
gledaj me
jer ti činiš da trava raste na livadama
ženo
mapo muzike bistrino reke svetkovino plodova
na tvoj prozor
vešaju bršljan automobilskih volana
i prodavači snizuju cene svojoj robi
dopusti da poljubim tvoj glas
tvoj glas
koji peva u svim granama jutra.

Carlos Oquendo de Amat