U tragu najlepseg sna

Хвала ти Бес. Идеја је анстала на основу дела песама овде на форуму, мало сам уобличио, саставио нити и ... ето је.

Па хајдемо,
будимо само ти и ја сами,
у шетњама кроз мисли,
оним лудим,
најлуђим шетњама.
Барем ту,
будимо сами,
нека други не постоје.
Ту, тамо где лутамо,
могу те љубити,
могу додире оставити,
могу све.
Хајде, будимо тајна,
будимо сан,
ма будимо љубавници времена,
будимо ми,
будимо оно што нисмо,
док једном,
не будемо се срели.

Хеј, девојко,
знаш, сетила си ме,
на неке давне године,
на тамо седамдесет и неке,
неке која је ка осамдесетим лутала,
на неки досадни рођендан,
где су се сви мували,
флертовали, онако лако, дечије,
а ја изашао из тако обичног друштва,
тако сувислих тупавих прича,
о чекању и љубави.
Знаш, сетила си ме,
на једне степенице,
у тами скривене угашеним светлом,
на паклу Честерфилда,
на старе шибице, неке речи,
на њу, која је седела,
тамо, седамдесет и неке,
баш као и ти сада ту.

Иза затворених врата,
неког поткровља Београда,
незаустављена музика је ударала ритам,
непознати гласови и вриска,
комшије које су викале,
а она, седела је,
замишљеног погледа,
са Честерфилдом у руци,
у плавичастом диму,
који се гурао крај њених прстију.

Седи, рекла је,
у твојим очима је нешто,
нешто што она деца горе немају.
И сео сам, наслонио се на хладни зид,
онај зелени,
масном фарбом оивичен зид степеништа,
да бих је гледао, да бих је слушао,
да бих је памтио.

Тек нешто старија,
ни девојка ни жена,
у црној уској сукњи,
у белој снежној кошуљи,
црним салонкама,
тихо је причала,
говорила, бацала поглед ка мојим очима,
делила по који осмех,
по неки додир, можда случајан,
по мојој надлактици,
наслоњен на њена гола колена.

Идем, одлазим, рекла је,
некуда, преко гране,
чека ме неко,
глупо је знам, глупо је,
живот тек почиње а ја,
као да га завршавам,
а као да јуче сам била срећна.
Могла бих остати,
рекла је, вадећи цигарету,
палећи је, могла бих остати али чему,
где бих и остала,
шта бих радила, где бих ишла?
Треба пробати, треба,
треба ићи, бежати,
без реда вожње, препустити се,
можда и стигнем њему,
можда и неком другом,
ма зар је то важно?

Слушао сам,
гледао усне које су се мицале,
гледао њене руке,
црвеним лаком украшене,
колена која су ме држала,
тако топла и нежна.
И хтео сам да јој кажем остани,
хтео сам да јој кажем колико је лепа,
хтео сам толико тога да јој кажем,
а само сам ћутао,
и гледао тај лик сна,
који некако сам губио.

И пролазила је ноћ,
та необична, лепа,
она која се памти,
ноћ без додира и уздаха,
ноћ за титрај груди и снова,
ноћ тако створена за речи које нисам говорио,
ноћ створена за њу,
која је одлазила, некуда далеко,
ноћ наша, прва и последња.

И отишла је,
са првим јутром,
и заборављеним додиром усана,
који ми је оставила,
некуда, дугом улицом живота,
некуда где је никада нећу видети,
некуда где је никада нећу срести,
некуда, ко зна куда, ко зна где?

И зато, ово ти причам, девојко,
ти која седиш на изгубљеном степеништу,
знаш, сетила си ме,
на неке давне године,
на неке седамдесете,
мирис Честерфилда и њу,
која ме је већ давно,
у изгубљеном времену заборавила.

Cudne emocije ,jako cudne i neobicne
potreban mi je glas koji me smiruje ....potrebno mi je ne znam sta mi je potrebno vise posle citanja ove pesme.Osecam se cudno kao da mi se ceo svet prevrnuo preko glave.Kada neko napise ovako nesto i kada u citaocu izazove buru tolikih osecanja sta onda reci nego svaka cast.Posle ovoga ja cu prestati da pisem definitivno.

Хвала, оно за крај свога писања заборави.

I ja sam htela da ostavim komentar za ovu pesmu, prava pesnicka inspiracija, citavo vreme samo pitanje i ...sta ce biti sad, ti kao da si se posle ovih ispita probudio

Пишем колико стигнем, лутам Фејсом, читам...

О проклета сенко ноћи,
као сабласт вребаш,
као демон јутру нас водиш,
њену сен желиш да одводиш.
Застани,
на мокрим улицама,
стани, не вуци дан који долази,
остави га, продужи трен, још који,
ја, толико тога говорим,
уснама твојим,
очима што месецом се злате,
ма пусти пусте доксате,
лавеж у даљини, нека стане.

А ми,
водимо љубав нас двоје,
немирним билом,
подно глувога сата,
док права звезда путем светла пође.
Водимо љубав без и једна гласа,
игру луду, немиром пуну.
Један крачг вина,
на поду се просу,
хаљину белу ружицом боји.
нека, душо ћути,
то само јуто, умирује росу.

Не остаје ништа, што могу ти дати,
беже ето неки пусти последњи сати.
Имам само живот да те браним лудо,
од времена што иде,
што нам коси дане,
снопље златно,
на душу грешну нека нама пане.

Сагледај када те молим,
шта остаје за нама,
траг једаног сунца,
и звездана тама.
Зато крени са мном,
не бој се више,
нову причу нама,
тај траг сам пише.



Мало сам се играо.... Можда није нешто али, није ни лоше.

Адађо


Адађо, музика, боје ноћи и додира,
твој ножни прст на мојим уснама, љубљен.

У једном даху модрином себе
небо ћу заљуљати
Моја свитања у осмех кише претворити
У свакој њеној капи
БИТИ.................

Анђео без крила,
на коме моје усне почивају,
анђео срмом прекривен, месечевом,
на коме пољупци лутају,
дох дах неугасле старсти,
превише јак да би утихнуо,
на нашој кожи вришти.


Он :...
Она:...

У сну који постаје јава,
случајни пролазници,
љубавници,
о којима нико не мари,
спојених усана,
под небеским светлима ноћи.

Осећаш ли,
мене ћеш под својим рукама,
једино срести,
оставити траг вечности.

На твоме телу,
на твојим немирним боковима,
на сваком крају и почетку
твојих рамена.

Заведи ме пољупцима,
као ружиним пупољцима,
сатканих од снова
на твојим прсима...
стисни ме,
положи ме на кревет,
додирни ме прстима..

Испунићу ти надања,
сваку пору загребати
на твојим прсима,
заборавити себе,
заборавити све.

Нека гори све око нас,
гледам сјај у твојим очима,
милуј ме топлим ветром,
без сувисних изговора,
пусташ урлик..
савијам се час нежно,
час дивље.

Ломи се, дај се, лудо,
онако како ниси,
никада и никоме,
пусти, ја бићу море
које ће лутати по боковима
и једрима твојих пожуда
и страсти.

Море које се пени,
шампањац у чаши...
Проспи кишу у мене,
губим разум,
бљеште ми зенице.

На мојим длановима,
твоји трагови,
уцртани, изрезбарени.
Ломе се прсти,
стисак зглобова,
екстаза у тами,
на прикривеном уздаху,
испод наших усана,
плови мисао.

Остављаш траг по мени ,
рељеф твоје жеље,
утискујеш у мене...
пут громовима који севају у тами ...

У одблеску ноћи која бежи,
ка крајевима јутра,
твоје руке, још лутају,
траже делове недосањаног,
пригрли ме, толико тога ти делим.
Кажи, сваки сан ћу испунити,
онај недосањан,
најлуђи, твој.

Обнажени склапаш венац
од руку око мога тела...

Да бих те заробио,
сада и заувек
у загрљају вечног сна стварности,
у ружичњаку те чувао
где сан јаву буди.

Поклањам ти један осмех рекла је.
А ја, желео сам барем један додир,
један благи додир њених склопљених усана,
желео сам толико тога њеног.
Је ли ме сањала ?
Није говорила, тек, осмехнула би се,
блиставим очима месечевог камена.
Је ли ме желеа ?
Знам, ни први ни последњи,
који би је љубио,
уздрхталим уснама,
који би је додирнуо,
тамо где би желела,
где је волела,
а толико тога сам знао о њој.
Можда је бежала ?
Од мене од себе, од свих,
неким другим путевима,
неким дугим путевима,
путевима без снова на којима је мали
крајпуташ времена викао за њом,
да мора поћи, отићи, побећи.
Поклањам ти један осмех рекла је.
А онда, извукла своју руку из моје,
у оном обичном поздраву за довиђења,
окренула се, пошла, застала,
заплакала горким сузама
и потрчала улицама поноћи.
Можда, можда се само уплашила
мојих очију, мога гласа, моје руке ?
Није ово сан, ово је ноћ,
у којој сам мислио, љубићу је,
волећу је, осетити мирис њене косе.
Не ово није сан, тек јава је пуста,
под кишним облацима,
у неком граду сенки,
на улици где стојим,
крај мртвих ночних лептира.

О премила жудњо,
нару рајски.
О срце,
устрептало, ћути.
А знам,
знам да ћутати не можеш.
О жудњо моја,
негде ме понеси,
да обале тихе роним,
у очи њене зароним,
плавет луду оставим.
О жудњо моја,
лепа си,
у дану кишном,
кап кише ми буди,
на лицу освани,
траг сунчев за мене,
од ње ми намени.

Затвори очи,
шта чежња је,
шта љубав је када не долази ?
Затвори очи,
остаје
одлазак, повратак,
истим местима,
истим празним собама.
Не можеш ходати затворених очију,
сном уморног сањара.
Отвори их девојко,
тама је, знам,
и светлост је,
потражи је.
На нажврљаном календару,
остају снови, успомене,
избледеле, потрошене.
Туче разум,
мртве слепоочнице траже
део плеса живота.
Сакупи делове расуте слагалице,
ковчег урушеног сна је ту,
бацају се мрвице са стола,
птицама заборава.
Окрени лист живота,
реци да одлазиш,
да другом ћеш припасти,
можда тамо негде,
у нечијем срцу,
постоји љубав, тебе достојна,
скривена још,
праменом магле пролећа.

Ако те једном будем љубио,
не питај ме.
зашто и чему,
ма препусти се тек,
младим ветровима југа,
препусти се чудљивом трену,
страсти набујале.
И пусти питања нека се не роје
и пусти нека лутање те носи
и када знаш да вратићеш се данима суморним.
Зато, ако те једном и некада,
будем љубио,
на улицама,
под старим кестеновима,
под липама и кишама,
не питај ме никада,
зашто и чему,
и чувај га,
тај трен чувај,
јер ако будеш питала,
ако будеш мислила на време које долази,
трен тај нестаје,
нетрагом у понору безгласног звука,
тужних песама,
теби ненаписаних.

Пробуди плаветнило ноћи !
Викни !
Миришеш,
на лаванду и менту,
као и моји дланови,
по том мирису украденом.
Бела су твоја рамена,
у полумраку собе,
обасјана, сунцем које залази.
Тешки застори крију улице,
блесаве, глупе звукове,
вечери која долази.
Миришеш на лаванду и менту,
миришеш на мојим рукама,
на моме телу.
И додири, луди, незасити, тражени,
миришу на вече које пада
по твојим боковима, бедрима, раменима.
Усне, тако су топле,
оне које се дирају, оне које се љубе,
оне које на телу дуго остају
док броје од један
до хиљаду три и назад,
толико пута колико ноћ траје,
толико пута колико траје
од свитања до поднева
чекајући ново вече које долази.
Миришеш на мојим рукама,
на лаванду и менту,
миришеш на пољупце небројене,
од један до хиљаду три
и тако у круг толико небројено пута.
И мирна си, кротка нимфо нађена,
и мирна си у вечери мириса
лаванде и менте
док будиш плаветнило нове ноћи.

Киша,
твоја мокра хаљина,
задихана тела заустављена
на прастаром степеништу
неког улаза,
под стрехом,
под полутамом,
разбијеном уличним светлом.
Погледи који се милују,
у ритму капи које падају,
које шапућу.
Топле капи киша,
мирисног раног пролећа,
топле капи на уздрхталим телима.
И тек додир усана,
тако брз, тако неприметан,
онај кога затворене очи не памте.
Твоје руке обавијене око мога врата,
прсти уплетени у косу украшену капима.
Уздах, неочекиван, топао.
И усне се склапају.
играју се немирне руке,
тражећи додире,
тражећи тајне које се скривају
које налазе раширени дланови.
Можда превише грубо,
ослоњена на стари зид,
твоја леђа се увијају,
пуштајући врхове прстију
да лудо те милују.
Речи, пригушене,
недовршене, одлазе,
мокрим улицама,
којима нико не ходи.
Помешани додири лутају,
упијају заостале капи
на твојим грудима,
на твојим коленима.
Спајају се бедра
у лудој игри начете ноћи.
И добује киша,
док руке остају разигране,
док усне се милују.
Добује киша,
која шапатом исписује тајну,
својих капи и наших лудих речи,
у чар пожуде преточене.

Ovde je cudesno, carobno...
Pesme su divne...
Zaustavljeno vreme carolijama trenutaka...
Ja cu veceras u ovom kutku da sanjam:)

Хвала девојке

meseceva rosa ::

...dobrice nasa, ja sinoc sanjarila:)

И писала

Вече која постаје ноћ.
Нестали сунчев траг,
изгубљен у твојим очима.
На поду, крај нас,
одбачене ствари.
Лежимо, сневамо,
огољени сан јаве
на бледим телима
неусахо почива.
Додир врхова прстију.
Сакупљена роса
на топлим длановима.
И клизе усне,
у небројеним додирима.
Исписана шифра љубави,
исписани минут, сат.
Ноћ осликана,
чека бледо јутро
у коме ће неко закуцати на врата,
у коме ће те неко одвести,
негде далеко, у безгласје тишине.
Ја, остаћу,
у сну без снова,
у сновима без сна,
тражећи тебе,
у светлости таме,
међу песмама, причама,
међу дневницима,
у изгубљеним ходницима времена.

Masada ::

Вече која постаје ноћ.
Нестали сунчев траг,
изгубљен у твојим очима.
На поду, крај нас,
одбачене ствари.
Лежимо, сневамо,
огољени сан јаве
на бледим телима
неусахо почива.
Додир врхова прстију.
Сакупљена роса
на топлим длановима.
И клизе усне,
у небројеним додирима.
Исписана шифра љубави,
исписани минут, сат.
Ноћ осликана,
чека бледо јутро
у коме ће неко закуцати на врата,
у коме ће те неко одвести,
негде далеко, у безгласје тишине.
Ја, остаћу,
у сну без снова,
у сновима без сна,
тражећи тебе,
у светлости таме,
међу песмама, причама,
међу дневницима,
у изгубљеним ходницима времена.

Sklupčana međ mirisnim dlanovima,
bezvremljem ograničena dodirima,
maznim titrajima srca uokvirena trzajima.
U tami, kroz polusan, uzdah ispuštam
izazvana ljubljenjem, vrelog takta,
ustreptalih bradavica.

Vrtoglavi nemir probuđenih bedara
ljubljenjem zadrži,
na vrhu jagodica.
Tu, na usnama tvojim čežnja
rosom odenuta.
Koža o kožu oslonjena kapima,
lelujanjem mekih talasa, ljubav tka.

Uz tminu ponoćnog dara
rasplamsalog vatrenog žara,
čekam zoru da jutru povede,
novi osvit , svilom izatkan zavede,
iz naručja milog, nikom drugom povede.

Na putu izgubljenih hodnika vremena
tebe zaustavljam, cvetnim notama opijam.

Zastani.
Tu, kraj obraza rumenih
lepotu postojanja zagrli.
Tananim, smelim rečima ćutanja,
zapovedanjem, tren zaustavi.

На твоме телу,
склопљене усне моје заспале,
када дан таму је дирнуо,
црну хаљину ти скинуо,
у драж и ватре љубави те винуо.

Склопљене усне заспале,
на зраку сунца непробуђене,
у јутру нељубљене,
сном заустављене.

Уморне усне заспале,
слатким вином задојене


11. 04. 2011.

Ево пишем речи
о твојим уснулим прстима,
о твоме длану на коме увојак почива,
у неком подневу одмаклом,
о некој тишини завладалој,
о даху примиреном,
о постељи на којој сном почиваш,
о белом платну на телу непомичном,
о тишини звука улице,
о тишини корака,
о диму цигарете,
о облацима на небу,
сунцу које те милује.

Ево пишем речи,
о твојој руци уснулој,
коју сан милује мојим погледом,
у немиру жудње,
у даху жудње Феникса,
што пепео пали,
што крила развија,
пре но страст нова прокључа,
пре но што крв узаврела,
са крвљу твојом се споји.

Могла би се свући,
лагано, онако, како никада ниси,
ту за мене, у тами вечери,
ту крај прозора,
крај застора који крију улице.
Не ниси конкубина,
ниси ни светица,
ни ја краљ твог сна нисам,
ни луда случајна.
И знамо то обоје,
ти и ја, ова соба,
ова ноћ која долази за даном.
Хајде учини то
Угасићу свеће,
месец је ту, блед, велики.
Отвори прозор,
нека се месечина распе
по твојим голим раменима,
нека мирис дрвореда липа уђе,
нека уђу кораци који некуда иду,
нека уђу радознали погледи
са суседних прозора.
А ти, скини се, без стида,
заиграј игре ветрова,
игре сунца и месеца,
заиграј за мене,
заводљиво, ево сада, ту,
док сами смо, први пут.
Хајде, ови ову свилу,
а онда, пусти да те сликам речима.
Пусти да насликам твоју косу,
са звездама залуталим,
у њој сапетим
и твоје лице, окамењено.
И твоје груди да насликам,
груди, рукама прекривеним.
Пусти, да бедра ти извајам,
да о жару њиховим говорим.
Спусти ноге на стари тепих,
знаш, ту већ си ходала,
толико пута док ноћ
као ова је падала.
Не знам сликати, не знам вајати,
можда једино знам
лепо и тихо шаптати,
можда знам лепо љубити,
неки пољубац ти подарити,
неки додир ти дати,
пре свитања, у овој ноћи,
када смо сами,
када те питам, неким полугласом,
неким шапатом,
у коме нећу твоје име речи:
Знаш ли, како сан чежње настаје ?

Пусти,
да расплетем звезде твоје косе,
пусти,
да срце из груди расплетем твоје,
ма пусти ме да кажем,
ма пусти да викнем,
да ветрови чују,
ма зашто и чему усне те љубе.

Руке у ноћи тело ти милују,
па пусти, ма само трен,
ма само сат,
да на твоме длану
сва мора дигнем,
све валове разбијем.

Пусти, ма само ме пусти,
да слободу ти дарим,
сред бића ноћи,
јек тишине ти дам.

Јер ево,
време чуда је у гранама свело,
вино је расуто,
ноћ догорева
у колуту дима,
угашене цигарете.

Пусти зато, нек време дођавола крене,
та пусти све, јер у великом ништавилу
тако лагано и сами,
траг нечега,
ми ето налазимо.

Кап крви црвена,
међу кристалима
разваљених чаша.

Вино црвено,
још једну чашу пуним
да бих је разбио
да тугу лажима пијаним убијем.
Не нема је,отишла је
са последњим звуком поноћи.

Бајка је престала,
њена хаљина,
њене стаклене ципеле,
њене очи.

Она, спојена са тамом бежи,
некуда, некоме, далеко.

А киша је,
и време лудила
међу мојим прстима
распреда мрежу
тужних, а лепих снова.

Ех, песниће,
тек сан је била, трен.
испуњено време раног поднева,
помало лудила, помало љубави
неке велике страсти.

И ево, ноћ је,
ја и вино,
чаша препуњена,
без ње, самоћа.

Тама, лик туге,
у сећању,
полуосмехом,
мојих пијаних усана ваја.

Једном, некада,
после киша, негде пред јутро,
у поцепаној тами,
нека се погледи милују.
А ти, зажмури,
после свих пољубаца и додира,
после свих миловања,
само зажмури.
А онда, насликај,
на белом платну месеца,
неке усне, које те љубе,
и не морају то бити моје усне,
не морају бити моје,
које су те ноћас љубиле.
Насликај и очи, неке очи туђе,
не морају бити моје,
ове које те сада гледају.
Насликај и додире,
руке које милују ти колена,
које на боковима дремају,
које на бедрима лудују.
Насликај, неке руке,
нека, не морају бити моје,
ове, које те сада грле.
И сликај, лик, ликове, људе,
не, не мораш сликати мене,
јер ја сам ту,
у прекинутом додиру твога сна,
на твоме узглављу заспао.
А потом, када отвориш очи,
када твоје руке,
умрљане бојама,
баце палете и кистове сна,
пољуби ме,
јако, жестоко,
онако како ниси љубила,
и пробуди ме,
и узбуди ме додиром маште,
јер негде напољу,
негде пред јутро,
после киша,  траве умиру,
под ногама,
случајних љубавника,
који носе,
наша имена,
док луди сан,
стих тужан и леп наново пише.

Знаш ли,
да сам један пољубац,
на твоме узглављу,
ноћас заборавио ?

И бојим се,
можда,
да месец ће га украсти,
и мојим даром,
звезде далеке,
нежно даривати.

И бојим се,
можда,
да сунце ће га наћи,
и место мене,
усне твоје
нежно целивати.

Псссст,
ма не вичи, пусте су улице,
иза прозора вребају погледи,
желе да ухвате,
наш, смех раскалашан.

Псссст,
тихо, најтиша буди,
ја ето, пијан помало,
смејем се, лудо,
и гледам те,
док тражим,  
зрна твоје похоте.

Псссст,
ма да, вино говори,
вино и ћути,
помешано у мирису наше косе,
са отужним дахом биртија.

Псссст,
ма немој сада,
сачекај, стижемо,
ту иза угла је моја соба,
ма...

Псссст, не вичи,
мораш тиха бити,
газдарица спава,
степеник, онај један,
онај шкрипи,
прескочи ћемо га,
у овој топлој ноћи.

Псссст,
немој се смејати,
нека тишина каже,
ма лаки смо, лаки обоје,
и ти и ја,
ми овде тако голи,
прекривени кожом одераном
која испод ноката остаје.

Псссст,
ни гласа не пуштај,
од месеца ћу те скрити,
бокове дирнути,
уснама љубити,
жену будити.

Псссст,
ма шапни, ма кажи,
ма знам да курва сам,
да песник сам,
да пијанац сам,
да лажљив јесам ......
ма све јесам,
ма све ћу бити,
што желела будеш
у овој ноћи у којој,
од њега,
са мном си,
крај реке бежала,
сенке јурила,
љубила.....

Псссст,
ма пусти,
не станује Бог овде,
можда Ђаво
пред вратима дрема,
пољупце од вина
луде нам броји,
тражи сумњу,
рачун неба крчмару
да скроји.

Псссст,
пусти се,
сном лудим сада крени,
уби ме пожудом,
а после,
после,
ако не желиш,
ти девојко луда,
жено од блуда будна,
ти, таква,
враћај се само мени.

Не знам да пишем речи,
оне,
о цвећу и лептирима,
не знам да пишем стихове
о пољима окупаним сунцем.
Да, не знам да пишем,
тако обичне, досадне
а сретне песме,
о обичним данима који теку,
оне обичне досадне песме,
које сви пишу.

Мада, можда,
ако бих писао обичне досадне песме,
о обичним тромим данима,
онда бих писао о пољима,
росом окупаним,
али тамо,
положио бих твоје голо тело,
топло од ноћи и месечевих додира,
пустио бих и мирис цветова ноћи,
да те у јутру пре мене буде,
онда,
могао бих додати и лептира,
великог плавог,
који твоје груди дира,
па и сунце,
мало и топло,
могао бих оставити на твојим
у страсти орошеним бедрима,
после свих мојих пољубаца,
првих и последљих.

А опет,
можда би и то,
била тек једна обична,
досадна песма у низу,
о обичним тромим данима,
који се вуку,
можда би то била тек тако обична,
досадна песма о страсти и додирима,
о неким љубавима,
о успоменама  сновима,
о срцу које лута
или већ само реч о
о цвећу и лептирима?

Мислио сам на оне пољопривредне песме о пољанама

Ето ту си, крај мене,
крај мога загрљаја,
ненадана,
између вечери и јутра,
помало опијена,
последњим капима
слатког црвеног вина.

Пути ми руку,
не држи је, пусти је да лута,
и усне пусти, нека дирну моје,
нека лудују,
дај ми се, подај ми,
оно што си за њега чувала,
а опет оно,
оно што вино мени је донело
у кратком трену луде вечери,
док боса си плесала
по сунцу које је одлазило
са мртвог песка успомена
на некој плажи, на некој реци,
у мом погледу,
који у твојој сенци тражио је,
нешто чега нема,
у праскозорју лудила,
које је долазило,
не питајући за имена,
не питајући за жеље,
изгубљених љубави.

Ако те пољубим,
овај пут,
нећу њу љубити,
ево обећавама
а обећај и ти,
да неће га бити ту,
у овој тами
у капима росе наших тела.
Нека иду,
сенкама овде није место,
нека иду, нека оду,
ми живећемо, ми ходаћемо,
као сада што ходамо
кроз ноћ која језди,
дирнута свим пољупцима,
свим додирима,
дирнута неспокојном страсти,
оном уплашеном
после узалудних чекања
да неко ће доћи,
да неко ће се вратити,
некада, некоме, једном.

И нека кап блажена буде,
та кап црвене сласти,
кап отпијена,
кап у нама сједињена,
бедрима притиснута,
загрљајем угушена,
оним, што неки грехом би звали,
они што нису волели.

Ех кап, малена сласт
на твојим грудима
под мојим уснама,
ево нестаје,
ал, хајдемо, узмимо,
неувели нектар богова,
у сласти црвеној скривен
и хајде сањајмо,
у дану који долази,
у ноћи која ће за њим проћи,
сањајмо у времену
које нам остаје,
додир ових усана,
које сада се љубе,
док сат пролази,
негде између
твојих топлих додира.

Вече и сан,
твоје неме усне у ћутању.

Дах, жеља,
додир ноћи.

Пред јутро,
немо умиремо,
ко зна који пут.

Љубав,
која остаје,
тек страст.


28.01.2012.

Хајде наслони се,
ослушни,
хладни камен успомена вреба,
без осмеха на твојим уснама,
без додира на твојим грудима,
уплетено сунце,
гори,
у твојој коси пролећа.

Коракни,
ту, негде украј тих степеника,
прегршт нечега тражиш,
прегршт корака дечијих,
прегршт пољубаца првих,
прегршт додира крадених,
усахлом времену које остаје,
под врховима твојих стопала.

И није младост отишла,
ту је у твоме погледу,
не није отишла,
само ти,
ти си другачија девојка,
другачија жена,
са дететом разиграним у себи,
сред сећања.

И све је исто,
камен који стоји веком,
голо грање покиданих знамења,
и све је исто сем сунца,
које уплетено,
гори,
у твојој коси пролећа.

Остави, на трен још,
врхове твојих прстију
на ободу мојих усана.
Остави на трен још,
нека слутања побегне,
нека немир траје у титрају,
твога погледа.
Зажмури,
ветар је и хладно је
и сами смо.
Близина,
дах који некуда односи нас.
Остави усне,
нећу те љубити,
трен је овај
трен додира и снова,
мој, створен,
под твојим затвореним капцима.
Ослушни моје срце,
пусти да уроним у мирисе твоје косе,
загрли ме,
кажи, ја, ти, ми,
валика мала лудо,
никада ме нeмој волети,
никада, само загрли ме,
само држи ме,
јер, ја бих плакала,
ту у твоме наручју,
у трену који постаје сат,
у трену који постаје немир,
сата који долази,
свих сати који долазе,
свих дана које бројимо
као хиљаду четири стотине и неки ...
И ето, реч је,
тишина ветра који одлази,
док лагане влати траве остају,
под нашим стопама,
попут свих пропушетних година.

Стих један за мене, мој,
рекла си, тражила си,
а ја, онако кажем,
један је ништа,
ни два нису нешто
јер песма је оно што ти следи,
што ти припада,
тим твојим враголастим очима,
том осмеху анђела.

А тражила си један, барем,
за руку пружену,
тражила си један за себе, твој,
ал, један је ништа
а ни два нису нешто
што би описало траг твога осмеха,
ил сјај твојих очију.

Па хајде, можда, ето,
ето песму ти пишем,
твоју, теби, а опет,
моја је, теби дата.

А опет, ја, писао бих,
писао и да ниси рекла,
један бар, један за мене, мој,
јер ја писао бих ти ал` нисам,
ма знаш, јер,
како бих рекао,
ево, ја писао сам,
твоја је ова песма
о твојим враголастим очима,
о твом осмеху анђела,
о теби, непознатој лепој.

И ето тако,
због твога осмеха који остаје,
заробљен даљином,
због твојих очију које остају,
заробљене свиме другим после даљина,
ја рекао бих,
ја могао бих ти рећи,
плакао сам, чекао, надао се.

А лагао бих те,
јер нисам плакао,
али јесам чекао,
али јесам надао се,
да једном ти ћеш казати,
желим стих, бар један мој,
а тада ја, да песму ти,
умесето стиха даривам.