Dogma, demokratija i još po nešto ili istorija bez časti, deo prvi

Кажу да је демократија добра, мисли се да јесте,
мисле и неки још да јесте, требала би да јесте
али није. Можда демократија није добра код нас
јер код нас вечина ствари није добра, транзиција
кажу, излазимо из мрака па још нисмо навикнути
на светло.
Нешто се мислим, каза неко, народ има демократију
какву је заслужио, где смо погрешили па заслужили
догматско апсолутистички начин владања који из
милоште зовемо демократија ?
Питам, около наоколо, ко је лупао у шерпе оних неких
година док бисмо у мраку. Није нико, нико не проговара,
ваљда се стиде оног шта смо постигли ? Јес, бре, једном,
сам хтео да кренем аутом кући, а оно, нека неартикулисана
гомила је шетала градом и још имала пратњу полиције.
Правили су буку, лупали, звиждали али нису били насилни,
само мало безобразно спори, зато нам је и транзиција
оваква, спора до зла Бога. Тада сам имао ауто, сада се
возим аутобусом, не толико што је брже него што је сада
за нас смртнике мало скупо гориво, регистрација и још
неке ситнице које иду уз то као, однесе ти паук југа,
а мечка неког мацана остане. У суштини, можда су ме носили
да мацану направе места ?
Него да се вратим на тему, некада у време мрака кинта је
била мала, ок, мала, око шет хиљада динара или ти 200
марака цирка. Е у то времемрака одем на пијацу и са десет
марака пазарим за целу недељу. Четири недеље пута десет
марака и још око педесет за трошкове гајбе и остаје око
стотке за пратеће потребе и штедњу.
Некако ми се чини да смо сви радили, изгледа да и јесмо
сем оних на улицама, у ствари и они су радили али су
излазили на паузу па се враћали на посао, мрак их није
отпуштао. Део њих је био тада на студијама, у ствари
они лошији који су се батргали тамо били су на улицама,
а они вредни су били у анфитеатрима.
Међутим, историја је чудна животињка, учи нас да ако си
вредан, радиш постижеш све. Е није тако и немој неко
да ми помиње историју јер је то превазиђена категорија
која нас није научила да ако си најлошији студент и
нерадник можеш да постанеш посланик, а ако се мало
потрудиш и министар или бар помоћник министра,
нема везе што си пензионисано војно лице, важно је
да си демократски послушно псетанце и то не превише
паметно, памет не треба никоме, демократски је.
Који је резиме ове писаније ? Не знам ни ја више али ми се
допало да овако нешто напишем.