Bila jednom jedna zemlja...

... na brdovitom Balkanu. Zemlja k’o zemlja, nije bila loša. Šta više, bila je veoma lepa. Skladna kombinacija ravnice i strmina, prelepih zelenih polja i sivih opasnih stena. Ta zemlja, Srbija, bila je isprepletana divnim rekama koje su je činile još veličanstvenijom. Praktično ništa u toj zemlji nije bilo loše. Rodno tle, pogodna klima, ma – geografski raj, maltene. Međutim, postojalo je tu nešto što nije bilo dobro (Ima nečeg trulog...), a to je bio njen narod.
Godinama su se „vadili“ na to da su takvi jer su 500 godina proveli pod ropstvom Osmanske imperije ali su i taj argument izbacili iz rečnika kada su čuli da Turci svoj zakasneli napredak pravdaju time da su pet vekova izgubili na Srbima.
Srbi se često dure i govore da bi oni bili neuporedivo bolji da se njihova malena Srbija nalazi negde drugde. Ovako, na raskrsnici kontinenata i svetova, kažu – stvorena je za osvajanja i ratove.
Mali srpski narod nije ni bio svestan da za njih takve nisu krivi ni Turci ni geografski položaj, već oni sami. Nisu hteli da postanu bolji, bili su preponosni i zadrti, bili su omađijani.
Sada ću vam, draga deco, pričati malo o njima.
U Srbiji je bila veoma poštovana jedna „pevačica“ po imenu JK. Bila je do te mere poštovana da su Grci svoj glavni grad i svoju boginju mudrosti nazvali po njenoj kćeri Atini, a boginju trijumfa i pobede po njenoj drugoj kćeri – Niki. Svetom kola urbana legenda da se po malenoj Niki nazvala i čuvena fabrika sportske opreme – Nike. Ta žena, JK, bila je toliko popularna da je petnaestogodišnji Kristijan Pučijašević skalpelom na nadlanici leve ruke urezao njene inicijale. Mladi Kristijan je o JK govorio: „Srećan sam jer postojim, što mogu da se radujem svakom novom danu. Srećan sam jer se 17. avgusta 1978. godine rodila najveća balkanska zvezda - JK Tošić i što ova zemlja ima nekoga čiju muziku treba slušati, nekoga ko je prelep i ko je pravi showman. Što bi ona rekla – ŽIVOT JE LEP.“ (Slika)

Srpska omladina bila je veoma čudna. Dok su, primera radi, mađarska deca izlazila po pozorištima, srpska dečurlija se provodila po splavovima i klubovima. Devojčice od 16-17 godina izgledale su kao ocvale žene, imale su seksualno iskustvo jednako prosečnih francuskih prostitutki i time su se veoma ponosile. Tipičan primer jedne od tih devojaka je ova mlada dama: snimak. Mladići, za razliku od svojih vršnjaka širom sveta, šetali su ’utoke i
kajle’ (prim. prev. – ’utoke’ su pištolji, a ’kajle’ – debeli zlatni lanci), oblačili su trenerke i nosili su Air Max patike. Išli su po utakmicama i tukli se (međusobno a i sa policijom), a neretko su završavali u bolnicama, sa noževima u srcu. I dečaci i devojčice bili su skloni alkoholu i narkoticima, nesvesni da tako srljaju u propast.

U Srbiji su i poznati ljudi bili čudni.

Bivše manekenke su se bogatile krađom sopstvenih fondova za borbu protiv kancera. „Nevini, nedpomitljivi“ lekari su od svojih bednih plata uspevali da školuju decu u privatnim gimnazijama, u kojima je jedna školska godina plaćana 6000€. Skupštinski poslanici su, na zasedanja parlamenta, dolazili pijani, gađali se cipelama i polivali jedni druge vodom. Manekeni su ubijali pevačice. Pevačice su tražile asistente po reality show-ovima i zamerale mladim devojkama to što im je lak na noktima ispucao. Političari su bili IZRAZITO zanimljivi. Neki su bili neobavešteni, neki su bili narkomani,neki su želeli da pokore ceo Balkan a neki su gajili čudne naklonosti ka žirafama. Selili su Rome levo-desno, gradili klimave mostove (starije od starih), krpili rupe na putevima i plaćali sami sebe bogato. Bilo je i žena u politici, svakako. One su nosile MiuMiu cipele, draftovale su rezolucije i bile su ujedane od strane uličnih pasa.

Bilo je ’biznismena’ (prim. prev. – na srpskom, ljudi koji su bespravno prisvajali novac i koristili ga u svrhe ličnog bogaćenja i idiozitma). Oni su bili bogati i opasni. Gradili su tržne centre i pretvarali se da brinu o svom narodu, dok su im zavlačili ruke duboko u džepove.

Oh, nemojte misliti da su svi Srbi bili loši i čudni. Nisu! Bilo je tu divnih ljudi, koji su želeli da poprave stanje u svojoj Srbiji i da svoju lepu zemlju nagrade nekim lepšim i boljim narodom. Narodom kakav je zaslužila. Šta je bilo sa njima, pitate!? Pa ništa... Sagoreli su u svojim željama i nadama. O njima malo ko govori, oni su žrtve vremena, žrtve zla i kao takvi – ne spominju se. Nikada.

Pitate se šta je na kraju bilo sa Srbijom?! Srbije više nema, deco. Ona je bila baš ovde, na ovom tlu na kome mi sada učimo o njenoj istoriji. Jednog dana, potomak čuvenog Marka Porcija Katona lupio je pesnicom o sto i rekao: „Serbia delenda est“. Tog popodneva, Srbija je razrušena. Zemlja je preorana i posuta morskom soli.