Verujem - ne verujem

Verujem u Boga. Verujem, zato što ne želim da priznam sebi da sam majmun. Pardon, da sam nastala od majmuna. Kao što ne želim ni da priznam da ću nakon svega ovoga završiti u rupi 'dva-sa-dva'. Ne, posle ovoga postoji nešto, ma koliko to bilo dobro ili loše, ali postoji i nije rupa. Dakle, verujem u Boga i cela ta ideja o jednom Tvorcu, bezgrešnom začeću i Hristu koji je život posvetio pomaganju drugima mi veoma prija. Ali, šta mi ne prija...

Toliko koliko verujem u Boga, toliko ne verujem u crkvu kao glasničku instituciju i jednako toliko mi 'velikovernici' gaze određene nerve. Zapravo, ne znam koja mi od te dve kategorije više ide živce!

U čemu je stvar...

Sveštenici – glasnici Božije reči, jel?! Moreeee... Nimalo poštovanja prema njima nemam. Zašto!? Evo zašto. Ima sveštenika koji u svojim engleskim limuzinama voze svoje popadije koje nose miniće. Ima sveštenika koji su optuženi za seksualno zlostavljanje vernica. Ima sveštenika kojima, dok čitaju molitvu i svete vodu, iz mantije veselo pevuši Kan-Kan. Ima sveštenika koji su tako verni putu Isusa Hrista da su zadrigli valjda od nafore i svete vode?! Ima sveštenika čije se žena i ljubavnica počupaju i potuku u sred porte. Ima sveštenika koji trče za TV kamerama više od Seke Aleksić. Ima sveštenika koji, kad sjašu sa svog uglancanog Harlija, lopataju narkomane. Ima onih koji sa huliganima makljaju homoseksualce. Ako vi, gospodo sveštenici, časni oci pravoslavlja, ne poštujete svoje mantije, zašto bi ih poštovao narod?!

Monaštvo... Ranije su se za monaštvo opredeljivali ljudi sa falinkama. Bez ikakve želje da ikoga nipodaštavam i sa dužnim poštovanjem ovo govorim, pogledajte koliko naših monahinja i monaha ima fizičke poremećaje (a pojedini i psihičke). Nemojte me pogrešno shvatiti, cenim ja svakoga ko smogne snage da svoj život posveti Bogu i crkvi! Ali... Naši monasi, u 95% slučajeva, ne znaju da vam kažu ni nekoliko reči o manastiru u kome žive. Naši monasi, premda se ovo u poslednje vreme popravlja, mahom su neobrazovani.

U našoj crkvi imamo i arhimandrita Simeona (svetovno – Dejan Vilovski). „Čovek čvrstih principa, radikalni i konzervativni monah“ je zagrabio malo novca iz eparhijskog fonda pa je platio svom burazeru račun za mobilni telefon, sebi opremio kancelariju na Vračaru, vozio Audi A4, a narod je plaćao gorivo njemu i njegovim saradnicima.
U našoj crkvi imamo vladike čiji su dvorovi bogatiji i šareniji od Karađorđevićevog na Dedinju. Vladike čiji su rođaci striperi naprosto oduševljeni zlatom i raskoši dvorova.
I sad... Kad pogledam sve te mlade monahe po manastirima, ne mogu a da se ne zapitam da li su oni tu zbog svoje prejake vere u Boga ili zbog prejake želje da jednog dana voze Audi, braći plaćaju mobilne telefone i žive okruženi zlatom?!

Ljute se na mene 'velikovernici' što ne postim. Znate zašto ne postim!? Osim toga što sam naviknuta na litar KRAVLjEG mleka dnevno?! Zato što mi idete na živce sa tim svojim hvalisanjem o postu. Mislite li da ima poente post kad vi na parče hleba namažete deb'o sloj divne paštete od lososa i tune, pa preko turite list biljnog kačkavalja i kasnije popijete kafu sa biljnim šlagom?! Ima li poente vaše odricanje od mleka i mesa kad psovku i cigaretu ne vadite iz usta, a za čašicom alkohola potežete češće nego ja za tastaturom!? Ja ću da vam kažem, vrlo otvoreno – NEMA POENTE. Post je odricanje, a ne zamena mrsne hrane za veštačku!

Drugo, mislite li da se jačina vaše vere meri u tome koliko ćete dugo izdržati u postu u kome uživate više nego prosečna srpska porodica u mrsu?! Ne, gospodo. Vaša vera se ne meri ni u tome koliko ćete 'bogato' proslaviti svoje slave, a da ne pominjem neke od vas koji slave slavite po klubovima i splavovima. Okačili ste o retrovizore krstove vladičanskih razmera. Nedeljom nervozni ranom zorom idete u crkvu, misleći da Bog ne vidi koliko često pogledate na sat razmišljajući o tome šta ćete bogato doručkovati kad odete kući. Ponizno ćete se prekrstiti kad čujete zvona iz crkve, ljubite svešteniku ruku i u rupu pored ikone za celivanje u crkvi ubacujete pozamašne svote novca. Nije to vera, gospodo. To je idiotizam, ja da vam kažem.

Vera je kad stanete pred nevernika, pred (kako bi vi rekli) sektaša, pa ga pustite da on kaže šta ima, pustite ga da vam kaže u šta on veruje i zbog čega veruje. Ne ućutkate ga, ne oklevetate ga i ne omrznete. Već kažete sebi da ste od svakog izazova jači i da je vera vaša od bilo čega jača.


Koliko vas 'velikovernika' je uspelo da nevernog sasluša?!
Zamislite se nad svojim verovanjem.
Duboko se zamislite.