Viljem Šekspir-Hamlet

LICA:

KLAUDIJE, danski kralj

GERTRUDA, kraljica danska, mati Hamletova

HAMLET, sin prećašnjeg, a sinovac današnjeg kralja

POLONIJE, veliki doglavnik

LAERT, Polonijev sin

OFELIJA, Polonijeva kći

HORACIO, Hamletov prijatelj

VOLTIMAND

KORNELIJE

ROZENKRANC

GILDENSTERN dvorani

OZRIK, dvoranin

DRUGI dvoranin

SVEŠTENIK

MARCELO

BERNARDO oficiri

FRANCISKO, vojnik

REJNALDO, sluga Polonijev

NORVEŠKI KAPETAN

ENGLESKI POKLISARI

DUH oca Hamletova

FORTINBRAS, norveški kraljević

Gospoda, gospoće, oficiri, vojnici, glumci, dve budale,

grobari, mornari, glasnici i pratnja


Događa se u Elsinoru


PRVI ČIN


SCENA PRVA




Elsinor. Terasa pred zamkom.

(Francisko, na straži. Prilazi mu
Bernardo.)


BERNARDO

Ko ide?

FRANCISKO

Ne; ti meni odgovaraj.

Stoj! Reci ko si.

BERNARDO

Neka živi Kralj.!

FRANCISKO

Bernardo?

BERNARDO

On glavom.

FRANCISKO

Tačno dođoste

u svoj sat.

BERNARDO

Maločas ponoć izbi baš.

Idite, Francisko, na spavanje sad.

FRANCISKO

Na odmeni vam hvala velika.

Hladnoća je strašna, ledi mi se srž.

BERNARDO

Je li na straži mirno bilo sve?

FRANCISKO

Ni miš ne šušnu.

BERNARDO

Dobro. Laku noć!

A Horacija sretneš li s Marcelom,

drugove mi na straži nek požure.

FRANCISKO

Ja mislim da ih čujem. Stoj! Ko ide?

(Ulaze Horacio i Marcelo.)

HORACIO

Prijatelji ove zemlje.

MARCELO

Podanici

danskog kralja.

FRANCISKO

Bog vam dao dobru noć.

MARCELO

Zbogom, vojniče dobri. Ko te smeni?

FRANCISKO

Bernardo je na mom mestu. Dobru noć.

(Ode.)

MARCELO

Ohoj, Bernardo!

BERNARDO

Je l'to Horacio?

HORACIO

Jedan deo njegov.

BERNARDO

Dobro ste nam došli,

Horacio, i dobri Marcelo.

MARCELO

Da li se ono opet javljalo

noćas?

BERNARDO

Ja nisam ništa video.

MARCELO

Horacio veli da je to tek samo

vizija naša, a ne da da ga svlada

vera u ovo strašno priviđenje,

koje smo dvaput videli. Zato sam ga

pozvao da noćas s nama stražari;

pa doće l' opet ona pojava

da prizna da nas nisu varale

roćene oči, i
da je oslovi.

HORACIO

No, hajd, hajd! Al' to se neće javiti.

BERNARDO

Sedite malo,i dopustite

da opet na vaše uši nasrnem,

što su se tako utvrdile protiv

priče nam o tom što smo videli

dve noći već.

HORACIO

No dobro. Posedajmo,

pa nek nam Bernardo priča.

BERNARDO

Prošlu noć,

kad ona zvezda, zapadno od pbla,

preće put, da neba osvetli ovaj kraj

gde sada sija, Marcelo i ja

na satu je baš jedan izbilo...

MARCELO

Mir! Stani! Gledaj, opet dolazi!

(Ulazi Duh.)

BERNARDO

Izgledom isti ko pokojni kralj.

MARCELO

Horacio, vi ste učen; oslovite ga!

BERNARDO

Nije l' isti kralj? Gledaj ga, Horacio.

HORACIO

Potpuno nalik. To me prožima

čućenjem i strahom.

BERNARDO

Kao da bi hteo

da oslovljen bude.

MARCELO

Pitaj ga, Horacio.

HORACIO

Ko si ti što ovo doba noći kradeš

da uzmeš lepi oblik junački,

u kom sahranjeno veličanstvo Danske

ićaše nekad? Nebom te preklinjem!

MARCELO

Uvrećen je.

BERNARDO

Gle, odlazi gordo!

HORACIO

Stani! Govori! Reci zapovedam!

(Duh odlazi.)

MARCELO

Ode i ne hte da odgovori.

BERNARDO

No, Horacio? Bledi ste, drhćete?

Zar to nije nešto više no maštanje?

Šta mislite o tom?

HORACIO

Tako mi gospoda,

to verovati ne bih mogao

bez istinite, čulne svedodžbe

sopstvenih svojih očiju.

MARCELO

Zar nije

baš isti kralj?

HORACIO

Ko što si ti baš ti.

Baš takva beše ratna oprema,

koju je imao kad se borio

sa slavoljubivim kraljem norveškim.

Tako se jednom namrgodi kad je

u gnevnoj svaći o led udario

Poljaka sa sanki. Čudnovato!

MARCELO

Dvaput već tako, u gluvo doba sve,

on proće straže ratničkim korakom.

HORACIO

Ja ne znam šta ovo sve može da znači;


al' držim, po opštem shvatanju, da to

državi našoj čudan prevrat neki

predskazuje.

MARCELO

Dobro. Posedajte sad,

pa onaj koji zna, neka mi kaže

što ovom strogom, večno budnom stražom

po svu noć muče naše podanike?

Što topove tučne liju s dana na dan,

i ratnu opremu kupuju na strani?

Što tolka hitnja u gradnji brodova,

da teški rad taj nedelju ne deli

od sedmice? Šta to tako blisko preti,

te ova žurba od noći i dana

saradnike pravi? Ko bi me mogao

obavestiti o tom?

HORACIO

Mogu ja.

Tako se bar šapće: naš pokojni kralj,

čija nam se sad baš pojavila sen,

bio je to znate na borbu izazvan

od Fortinbrasa, kralja norveškog,

kog gorda zavist na to podstače.

U borbi toj naš Hamlet junački

tako ga ovaj zemni nazva svet

ubije toga Fortinbrasa. Ovaj

zapečaćenim jednim ugovorom,

i overenim na način viteški,

pobedniku dade, sem života svog,

sve zemlje kojima beše vladao.

U tu svrhu je podjednak udeo

založio bio i naš kralj; a to bi

u nasleće palo Fortinbrasu da je

on pobednik bio, kao što je opet

tim ugovorom, članom navedenim,

udeo njegov pripo Hamletu.

Sad, prijatelju, mladi Fortinbras,

vreo i strasti pun neobuzdane,

po brdima je kojekud norveškim

skupio rulju drskih razbojnika,

što su za komad hleba gotovi

na svako smelo, hrabro preduzeće.

A sve to treba (država to zna)

da opet od nas silom, prinudom

povrati zemlje pomenute već,

što otac njegov izgubi. I to

glavni je, držim, povod našoj spremi,

razlog svih naših straža, glavni smer

te žurbe, uzbune u zemlji našoj.

BERNARDO

Ja mislim nije drukčije no tako.

Otuda, možda, i taj strašni lik

oružan ide kroz naše straže,

toliko sličan kralju, koji beše

i jeste povod ovih ratova.

HORACIO

Trunka je to samo, da duha smuti vid.

U slavnoj, silnoj rimskoj državi,

pred sami pad baš svemoćnog Cezara,

otvoriše se grobovi; mrtvaci

u pokrovima kričahu, jecahu

po ulicama Rima; javiše se

komete repa vatrenoga, pa rosa

od krvi, a na suncu nesreće.

A vlažna zvezda, pod čijim uplivom

stoji sve carstvo boga Neptuna,

pomrča kao o svom sućendanu.

Preteče slične strašnih dogaćaja,

i glasnike što sudbi prethode,

i prologe nesreći, što ide,

pokazali su i zemlja i nebo

zavičaju našem i našim ljudima.

(Vraća se Duh.)

Ah, tiho! Gledaj: opet dolazi.

Staću mu na put, ma me smoždio.

Avetinjo, stani! Ako imaš zvuka,

ili ako se glasom služiš ti,

govori mi!

Treba l' ma kakvo dobro činiti

da ti olakša, a meni spasa da,

ti progovori!

Znaš li da tvoja zemlja sudbu svoju

saznanjem kakvim može izbeći.

Govori!

Il' ako si naslago za života

oteta blaga u utrobi zemlje,

rad čega se, kažu, vi dusi dižete

često iz mrtvih, progovori o tom!

Stoj, i govori!

(Petao kukurekne.)

Drži ga, Marcelo!

MARCELO

Hoću li da ga kopljem udarim?

HORACIO

Neće l' da stane, ti ga udari!

BERNARDO

Evo ga ovde sad!

HORACIO

Sad ovde!

MARCELO

Ode!

(Duha nestane.)

Uvredismo ga pružajući primer

nasilja, a on je tako dostojanstven!

Jer on je, kao vazduh, nepovredan.

Naš promašen udar ruganje je zlobno.

BERNARDO

Htede reći nešto kad petao kukureknu.


HORACIO

Pa se tad trže, ko neki zločinac

na poziv suda. Ja sam slušao

da petao, ta truba jutarnja,

dignutim svojim grlom oštra zvuka

budi dnevnog boga; i na njegov znak

iz mora, vatre, sa zemlje i iz zraka

svi nespokojni, bludni dusi žure

u svoje međe. I tu istinu

pojava ova dokazuje baš.

MARCELO

Iščeze baš kad petao kukureknu.

Neki još kažu da u vreme kad se

roćenje našeg Spasa svetkuje,

jutarnja tica peva celu noć,

a duh nijedan ne sme da tumara;

noći su zdrave bez kobi planete,

ne strele vile, veštice bez čini;

tako je to doba sveto, milostivo.

HORACIO

Slušao sam i ja i nešto verujem.

Al' pogle, jutro u rujnom ogrtaču

gazi po rosi tog visa istočnog,

stražarenje svoje prekinimo sad,

pa na moj savet daj da saopštimo

Hamletu mladom šta smo videli.

Jer, života mi moga, ovaj duh,

nem za nas, njemu progovoriće.

Da l' pristajete da ga izvestimo?

To ljubav traži, a dužnost nalaže.

MARCELO

Učinimo, ja molim; a već znam

gde ćemo jutros najlakše ga naći.

(Odlaze.)

SCENA DRUGA


Svečana dvornica u zamku.
(Ulaze Kralj, Kraljica, Hamlet, Polonije, Laert,
Voltimand, Kornelije, lordovi i pratnja.)

KRALj
Mada je spomen na smrt dragog brata
Hamleta svež još, te nam priliči
da su nam srca tugom pogružena,
a kraljevina cela da nam se
u jedno čelo bola nabere
ipak je razum prirodu tolko svlado
da s razložnom tugom mislimo i na nj,
al' ujedno se sećamo i sebe.
Stog snahu nam negda, a sad kraljicu,
junačke zemlje naše naslednicu
ko s poraženom nekom radošću,
s veselim jednim, jednim suznim okom,
s klicanjem na pratnji, sa pogrebnom pesmom
na svadbi, deleć ravno slast i bol
privenčali smo za sebe. U tom
slušasmo vaše bolje savete
koji nam u toj stvari behu dragi.
Za sve vam hvala. Sada dolazi
što vi već znate: mladi Fortinbras,
potcenjujući našu vrednost svu,
il' misleć smrću dragog brata nam
da raspad preti našoj državi,
ohrabren snom o svojoj nadmoćnosti,
ne prestaje nam slati poruke
tražeć da mu se vrate zemlje sve
što otac njegov sa svim pravima
u korist hrabrog brata nam izgubi.
Tolko o njemu. A sad o nama
i o ovom skupu. U ovom je stvar:
norveškom kralju, stricu Fortinbrasa
napisali smo pismo on je slab
i bolan, jedva zna šta mu sinovac
namerava da ga spreči da ne ide
ovako dalje; tim pre što vojska ta
popisuje se sva i dopunjava
od podanika njegovih. I mi
šaljemo hitno vas, Kornelije,
i Voltimande, vas, ko nosioce
pozdrava ovog starom Norvegu,
ne dajući vam lično dalju vlast
za pregovore s kraljem no što krug
već navedenih stavova dopušta.
Zbogom. Nek žurba revnost vam pohvali.
KORNELIJE I VOLTIMAND
Bićemo revnosni u tome i svemu.
KRALj
Mi ne sumnjamo. Srdačno vam zbogom!
(Voltimand i Kornelije izlaze.)
A sad, Laerte, šta je novo s vama?
Spomenuste mi neku molbu. Kakvu?
Vi ne možete s molbom pravednom
danskome kralju zalud zboriti.
Šta bi, Laerte, mogo moliti
a da ti i bez molbe ne bih dao?
Glava sa srcem nije srodnija
nit ustima je ruka uslužnija
no što je presto Danske ocu tvom.
Šta si, Laerte, hteo?
LAERT
Gospodaru,
vaš dopust da se u Francusku vratim.
Otud sam u Dansku rado došao,
po dužnosti, na vaše krunisanje;
al' sad, priznajem, izvršiv dužnost tu,
želje mi i misli čeznu za Francuskom.
Vaš milostiv dopust molim ponizno.
KRALj
Pristaje li otac? Šta veli Polonije?
POLONIJE
Moj kralju, on mi sporu dozvolu
revnosnom prošnjom otrže; i najzad,
bezvoljnim pristankom želju mu potvrdih.
Dajte mu, molim, dozvolu, nek ide.
KRALj
Izberi, Laerte, čas; vreme je tvoje,
pa što znaš bolje ti ga iskoristi!
A sad, sinovče, sine, Hamlete...
HAMLET (za sebe)
Sinovac, ne sin, neprirodni oče.
KRALj
Zašto ste uvek u tim oblacima?
HAMLET
Ne, kralju, ja sam odviše na suncu.
KRALjICA
Hamlete dobri, promeni mračni lik,
pa gledaj na kralja kao prijatelj.
Nemoj neprestano oborena oka
tražiti dičnog oca po prašini.
Ti znaš: opšta stvar je, da sve živo mre
kroz prirodu u večnost prelazeć.
HAMLET
Da, gospo; opšta stvar.
KRALjICA
Pa kad je to,
što tebi tako čudna izgleda?
HAMLET
Izgleda, gospo? Ne, nego baš jeste.
Ja ne znam šta to znači „izgleda".
Ne prikazuju me, dobra majko, verno
ni moj ogrtač crni, niti ova
uobičajena svečana crnina,
ni stegnutog daha vetrovit uzdisaj,
ne nit u oku potoci od suza,
niti utučen izgled lica mog
sa svima načinima, oblicima tuge.
To sve, doista, samo izgleda,
jer sve bi to se moglo glumiti.
Al' u meni je nešto izvan glume;
sve ovo je samo ruho, oprema tuge.
KRALj
Nežno je to i pohvalno u vašoj
prirodi, Hamlete, što vi ocu svom
žalosti ovaj odajete dug.
Al' morate znati da vaš otac svog
izgubi oca, ovaj, opet, svog;
i naslednik je dužan neko vreme
po obavezi sinovljoj paziti
posmrtnu žalost. Ali istrajati
tvrdoglavo u tuzi, to je put
bezbožnog uporstva i nemuški bol.
To odaje volju što nebu prkosi,
i slabo srce i nestrpljiv duh,
i razum vrlo prost i neprosvećen
jer kad se zna da nešto biti mora,
da je obična, najprostija stvar,
što bismo to u prkosnom otporu
uzeli k srcu? To je greh spram neba,
greh spram prirode, greh spram pokojnika,
ludost za razum, čija stalna tema
smrt je otaca, i on opominje
od prvog leša do tog što danas mre:
„To tako mora biti." Molim vas,
zbacite sa sebe taj neplodni jad
i smatrajte nas za oca. Jer neka
zapamti svet da prestolu ste našem
najbliži vi, ne s manje ljubavi
no što najdraži otac obiluje
za sina, ja vas volim. Što se tiče
namere vaše da se vratite
u Vitemberg na škole, tome bismo
protivni bili, pa vas molimo
pokorite se i ostanite ovde
u oka našeg nezi, milosti
naš prvi dvoranin, sinovac i naš sin.
KRALjICA
Nemoj da tvoja mati, Hamlete,
zaludu moli; preklinjem te, ostaj
sa nama, nemoj ići u Vitemberg.
HAMLET
Slušaću vas što bolje mogu, gospo.
KRALj
No, to je već lep, prijatan odgovor.
Budite kao sami mi u Danskoj.
Hajdmo kraljice. Ovaj ljubazni,
nenametnuti pristanak Hamletov
veseli moje srce. U čast toga
sve zdravice što danas pije kralj
veliki top nek nosi u oblake;
neka se nebo na kraljev pir odziva
ponavljajući zemaljski grom. Hajdmo.
(Svi odlaze, osim Hamleta.)
HAMLET
O da se to čvrsto, prečvrsto meso stopi,
u jednu rosu skopni, rastvori se!
Il' da Večni nije dao zakon svoj
protiv ubistva sebe! Bože! Bože!
Što jadan, prazan, bljutav, beskoristan
izgleda meni sav rad ovog sveta!
Gada! O gada! Neoplevljen vrt
to je, gde korov, gde bilje otrovno
i ružno sasvim je ovladalo njim.
Da dotle dođe! Dva meseca tek
mrtav! Ni tolko. Ni dva! Pa još takav
kralj što na ovog liči ko Apolon
na satira! Pa spram majke moje mio.
da ne bi dao vetri nebesni
da odveć grubo doću joj do lica.
Nebo i zemljo! Što moram da se sećam!
A ona mu je bila odana,
ko da je glad joj rasla hranjenjem.
Pa ipak, tek mesec... Da mi je ne misliti
na to! Slabosti, tvoje je ime žena!
Tek kratak mesec, il' dok joj behu još
cipele nove, u kojima je leš
mog jadnog oca pratila, ko Nioba
u suzama pa ona, ona, šta!
O bože! Stoka bez razuma pa bi
žalila duže. Ona se udaje
za strica mog, za brata očevog,
mom ocu sličnog ko ja Herkulu!
Za jedan mesec! Pre no što je so
najvlažnijih suza prestala da joj grize
oči crvene i bolne od trenja
ona se udala! O najpodlije
žurbe: sa takvom hitnjom juriti
u rodoskrvnu postelju! To nije,
i ne može na dobro to izići.
Al' svisni, srce moram ćutati!
(Ulaze Horacio, Marcelo i Bernardo.)
HORACIO
Pozdrav gospodstvu vašem!
HAMLET
Milo mi je
što vidim da ste dobro, Horacio
ako se dobro sećam?
HORACIO
Glavom on,
moj gospodaru vaš bedni sluga vazda.
HAMLET
Ne pominjite reč sluga; prijatelj
jedino je ime za mene i vas.
(Rukuju se.)
Otkud, Horacio, vi iz Vitemberga?
Marcelo?
(Pruži mu ruku.)
MARCELO
Dobri gospodaru moj?...
HAMLET
Vrlo mi je milo što vas vidim.
(Bernardu.)
Dobro
veče, gospodine.
(Pokloni se Bernardu.)
Al' zbilja, otkud vi
iz Vitemberga?
(Odvodi Horacija u stranu.)
HORACIO
Ko besposličari,
moj kneže, dobri kneže.
HAMLET
Ne bih vol'o
da neprijatelj vaš ovako kaže;
a ni vi mi uvo ne vređajte tim,
praveć ga jemcem vaše sopstvene
svedodžbe protiv samog sebe. Znam
da besposličar niste. Ali kakvog
posla imate vi u Elsinoru?
Naučićemo vas čaše sušiti
pre nego odete.
HORACIO
Ja sam, gospodaru,
došo da vidim pogreb vašeg oca.
HAMLET
Molim te, druže, ne rugaj mi se.
Došo si, mislim, na svadbu moje majke?
HORACIO
Zaista, kneže, došlo je ubrzo.
HAMLET
Štednja, Horacio! Na svadbeni su sto
hladni kolači s daće izneseni.
Voleo bih više da sam se na nebu
s najgrđim svojim dušmaninom sreo
no što doživeh taj dan, Horacio!
Moj otac! Meni izgleda da vidim
svog oca.
HORACIO
A gde, gospodaru moj?
HAMLET
U mome umnom oku, Horacio.
HORACIO
Videh ga jednom: beše to divan kralj!
HAMLET
Bio je čovek: sve u svem uzevši,
sličnoga više neću videti.
HORACIO
Ja mislim da sam ga sinoć video.
HAMLET
Video? Koga?
HORACIO
Kralja, vašeg oca.
HAMLET
Kralja, mog oca?
HORACIO
Stišajte čuđenje
za tren; nek je samo uvo pažljivo,
dok, uz gospode ove svedodžbu,
otkrijem čudo.
HAMLET
Govori, tako ti boga!
HORACIO
Dve noći ustopce ova su gospoda,
Marcelo i Bernardo, stražareći,
u mrtvo, pusto doba ponoći
imali ovaj susret. Neki stvor
ko otac vaš, od glave do pete sav,
u oklopu se javljao pred njima;
svečanim korakom, tih i dostojanstven,
prošao je kraj njih; triput je šetao
pred uplašenim, zgranutim očima
njihovim, ne dalje no za skiptar svoj.
A oni, strahom skoro sleđeni,
stojahu nemi ne oslovivši ga.
U poverenju strašnom rekoše mi
to, te ja s njima stražarih treću noć.
I svaka im se potvrdila reč.
Pojava dođe, ko što rekoše,
u obliku istom i u isti čas.
Znao sam vašeg oca; isti on,
ni ove ruke nisu sličnije.
HAMLET
Ali gde je bio?
MARCELO
Na terasi, kneže, gde smo stražarili.
HAMLET
Jeste l' ga vi oslovili?
HORACIO
Jesam, kneže;
al' odgovorit ne htede. No jednom
učini mi se da glavu podiže
i krenu, ko da htede govoriti;
al' tad baš jutarnji peto kukureknu;
i na taj glas on hitro umače,
te nam se tako izgubi iz vida.
HAMLET
To je vrlo čudno.
HORACIO
Kao što sam živ,
moj uvaženi kneže, istina je.
I mislili smo, dužnost nam nalaže,
da vas o svemu tome obavestimo.
HAMLET
Jest, gospodo, jest. Ali, to me buni...
Jeste l' i noćas na straži?
MARCELO I BERNARDO
Jesmo, kneže.
HAMLET
U oklopu, velite?
MARCELO I BERNARDO
U oklopu, kneže.
HAMLET
Od glave do pete?
MARCELO I BERNARDO
Od glave do pete, kneže.
HAMLET
Onda mu lice niste videli?
HORACIO
O, jesmo, kneže; vizir je podigo.
HAMLET
Je li izgledo namršten?
HORACIO
Neki izraz
ko više bolan nego razgnevljen.
HAMLET
Bled ili rumen?
HORACIO
Ne, no vrlo bled.
HAMLET
I oči je upro u vas?
HORACIO
Vrlo čvrsto.
HAMLET
Boleo bih da sam i ja bio tu.
HORACIO
To bi vas jako prenerazilo.
HAMLET
Vrlo moguće, vrlo. Je l' dugo ostao?
HORACIO
Dok izbrojiš, ne odveć brzo, sto.
MARCELO I BERNARDO
Duže, duže.
HORACIO
Kad sam ja ga gledo ne.
HAMLET
Brada mu beše proseda, zar ne?
HORACIO
Beše ko kad ga videh za života,
srebrnastomrka.
HAMLET
Ja hoću da noćas s vama stražarim,
možda će se to opet pojaviti?
HORACIO
Svakako da hoće.
HAMLET
Ako se pojavi
u obliku mog plemenitog oca,
osloviću ga, ma kako rikno sam
i pozvo me da ćutim. Sve vas molim,
ako ste dosad taj privid tajili,
prećutite ga neko vreme još.
I ma šta da se desi doveče,
vi razumejte; al' o tom ni reč!
Nagradiću vam ljubav. Zbogom, sad.
Na terasi izmeć jedanaest i dvanaest
posetiću vas.
SVI
Naša dužnost vašoj
časti na službi.
HAMLET
Ne, no vaša ljubav,
ko moja vama. Zbogom pošli.
(Odlaze Horacio, Marcelo i Beriardo.)
Duh
Mog oca, u oklopu? Ne. Nije dobro sve.
Da podvala nije? Što već nije noć!
Al' dotle, ti, dušo, miruj. Zla će dela
otkriti se ma ih zemlja krila cela!
(Ode.)

SCENA TREĆA


Soba u Polonijevoj kući.
(Ulaze Laert i Ofelija.)

LAERT
Moj prtljag je ukrcan. Zbogom ostaj.
Pa, sestro, kad vetar bude povoljan,
il' prilika se pruži ne spavaj,
već javi što o sebi.
OFELIJA
Sumnjaš zar?
LAERT
A što se tiče Hamleta, njegova
udvaranja to smatraj za modu,
za prohtev krvi, il' ko ljubičicu
u mlade dane proletnje prirode,
ranu ne stalnu, slatku al' ne trajnu,
miris, razonodu jednog trenutka,
al' ništa više.
OFELIJA
Ne više, no to?
LAERT
Smatraj da nije više. Jer živ čovek
ne raste samo rastom ili telom,
već u tom spoljnom hramu širi se
i unutrašnja služba razuma
i duše. On te možda voli sad,
i nikakva mrlja ili laž ne prlja
njegovu dobru volju. Ali se moraš
bojati, kad mu odmeriš veličinu,
da njegova volja nije njegova.
Jer on je već roćenja svoga rob.
On ne može, kao neugledni ljudi,
da svoj izbor ima. Od izbora tog
zavisi snaga, bezbednost države.
Zato je njegov izbor ograničen
pristankom ili glasom onog tela
kom je on glava. Pa kaže l' da te voli,
ti budi mudra i veruj toliko
koliko zbog ranga ili mesta svog,
on delom, može reči da zajemči,
a to je upravo opštim glasom Danske.
Pa odmeri šta bi gubila tvoja čast,
ako mu s odviše vere slušaš reč,
il' izgubiš srce, čednosti otkriješ blago
pred neobuzdanim navaljivanjima.
Čuvaj se, Ofelija, sestro draga, tog.
U pozadini ljubavi ostani,
van nišana i opasnosti strasti.
Najtvrđa je deva raspikuća ako__
lepotu svoju mesecu otkriva.
Ni vrlina neće kleveti izmaći!
Prolećni porod često grize crv
pre otvorenih pupoljaka još;
a u jutarnjoj rosi mladosti
zarazni je otrov najopasniji.
Zato znaj da nas strah najbolje štiti.
a mladost će često protiv sebe biti.
OFELIJA
Čuvaću vrednost tog dobrog saveta
ko stražu srca svog. Al', dobri brate,
nemoj, ko kakav bezbožni sveštenik,
trnovit put mi k nebu pokazivat,
dok sam ko drzak, nadut raspusnik
koračaš cvetnom stazom zadovoljstva
a ne haješ za svoju propoved.
LAERT
Za mene se ne boj. Dugo se zadržavam.
Al' evo oca mog gde dolazi.
(Dolazi Polonije.)
Blagoslov dvostruk dvostruka je milost.
Srećna kob mi pruža oproštaj još jedan.
POLONIJE
Zar još ste tu, Laerte? Sramota! Hajd na brod!
Vetar na ramenu sedi jedru tvom.
Čekaju te. S tobom blagoslov je moj!
Pa ovo malo saveta upiši
u sećanje. Ne daj misli jezika,
ni dela kakvoj misli nezgodnoj.
Druževan budi, al' nikada prost;
kad_prijatelja imaš oprobana,
čeličnom alkom za srce ga veži;
al' stiskom ruke ne žulji svoj dlan
sa svakim novim, žutokljunim drugom.
Kloni se kavge; al' dođe li baš,
držanjem uli protivniku strah.
Svima sluh pokloni, retkima svoj glas.
Primi sud od svakog, a za se čuvaj svoj.
Kolko kesa daje, bogato se nosi,
al' ne ko kicoš lepo, ne šareno,
jer odelo često odaje čoveka.
Oni u Francuskoj iz društva najvišeg
imaju za to ukus najbolji.
Nit budi dužnik, nit poverilac;
dug često gubi i sebe i druga,
a zajam tupi oštricu štedljivosti.
Al' prvo: budi veran sebi sam,
i onda će doći, ko za danom noć,
da nećeš biti krivac nikome.
Zbogom. Moj blagoslov nek začini sve.
LAERT
Najsmernije se praštam, oče moj.
POLONIJE
Vreme zove; sluge čekaju te Hajd!
LAERT
Zbogom, Ofelija! I dobro upamti
što sam ti reko.
OFELIJA
To je zaključano
u sećanje moje, a ti nosi ključ!
LAERT
Zbogom!
(Odlazi.)
POLONIJE
A šta ti je reko, Ofelija?
OFELIJA
Oprostite, nešto što se odnosi
na kneza Hamleta.
POLONIJE
Dobro se setio!
Rekoše mi da je u poslednje vreme
zakazivao s tobom tajne sastanke,
a ti si bila vrlo slobodna
i izdašna sa sastancima tim.
Ako je tako ko što sam načuo
ko opomenu moram da ti kažem:
ti sve jasno ne razumeš još,
ko što mojoj kćeri, a tvojoj časti liči.
Šta je meć vama? Kaži pravo sve.
OFELIJA
Oče, u poslednje vreme mi je on
mnoge znake svoje naklonosti dao.
POLONIJE
Naklonosti! Piha! Govoriš ko stvor
nezreo i neuk u krugu opasnom.
A veruješ u te „znake", kako kažeš?
OFELIJA
Ja ne znam, oče, šta bih mislila.
POLONIJE
Poučiću te. Znaj: ludo si dete,
kad za gotov novac primaš znake te
koji nisu zlato. Ceni sebe više,
il' jadnu frazu da ne prekinem
darivaćeš me nevinašcetom.
OFELIJA
On me, oče, časnim načinom saleto.
Ljubavlju.
POLONŠE
Reci, to je zbilja način.
Produži, produži.
OFELIJA
I govor je svoj
potvrdio svima svetim zakletvama.
POLONIJE
Ah! Zamke, da se šljuke hvataju!
Znam, kad_krv uzavri, kako izdašno
zakletve srce zajmi jeziku.
Taj plamen, kćeri, svetli, al' ne zagreva,
u obećanju samom se ugasi;
ne smatraj ga vatrom.
Od sada malo štedljivija budi
sa devojačkim svojim prisustvom.
Za društvo svoje veću cenu traži
no što je poziv na sastanak. Što se
Hamleta tiče, veruj mu toliko
da je on mladić, da u širem krugu
sme da se kreće no što možeš ti.
Ukratko, kćeri, ne veruj zakletvama.
To su posrednice, ali ne one boje
kakvu odelo njino pokazuje,
već sprovodnice molbi nečistih;
mirišu na zavete svoje, pobožne,
da tim što bolje obmanu. Ukupno,
čisto i jasno, nemoj da od sada
nijedan dokon trenutak sramotiš
u ćaskanju sa knezom Hamletom.
Pazi se, ja ti zapovedam. Idi.
OFELIJA
Slušaću vas, oče.
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA


Terasa.
(Ulaze Hamlet, Horacio i Marcelo.)

HAMLET
Vazduh ljuto grize. Hladno je veoma.
HORACIO
Oštar mraz, sve seče.
HAMLET
Kolko je časova?
HORACIO
Mislim nije ponoć još.
MARCELO
Ne, izbilo je.
HORACIO
Zbilja? Nisam čuo. Onda je već blizu
čas kad se obično pojavljuje Duh.
(Zvuk truba i top iza scene.)
Šta ovo znači, kneže?
HAMLET
Noćas Kralj
ne spava, šenluči i zdravice drži,
a besna igra tutnji, kovitla se;
pa kad on čašu rajnskog vina sruči,
bubnjevi i trube na sve strane tad
rastrešte trijumf njegove zdravice.
HORACIO
Je l' to običaj?
HAMLET
Da, odista, jeste.
Al' kako ja shvatam, mada sam rođen tu
i odrastao s time, taj običaj
bolje da se gazi nego što se pazi.
Te pijanke, što glavu teškom prave,
na ružan glas nas kod naroda drugih
s Istoka na Zapad iznesoše. Nas
pijancima zovu i nadimak svinje
pridevaju nam imenu. I to
ma kako znatnim našim podvizima
oduzima slave i jezgro i srž.
Tako se često dešava da ljudi
zbog prirodine kakve pogreške
na rođenju (za što ne mogu oiti krivi
jer čovek svoje ne bira poreklo)
suviškom kakve bitne sklonosti
što ruši dolme i tvrđave uma,
il' navikom nekom koja kvari oblik
ponašanja lepog da ti ljudi, velim,
noseći pečat jedne mane tek,
što im priroda il' zvezda sreće da
ma inače njine vrline bile sve
čiste ko milost, u broju tolikom
kolko ih čovek može imati
prezreni budu od javnog mišljenja
zbog one jedne pogreške. Dram zla
sve plemenito biće ponizi
do sopstvene sramote.
(Dolazi Duh:)
HORACIO
Gledajte, kneže, evo dolazi!
HAMLET
Svi anđeli, svi sveti, u pomoć!
Bio rajska duša il' pakleni vrag,
nosio zrak neba ili oganj pakla,
bile ti namere zle il' milostive,
ti mi se javljaš u tako čudnom liku
da hoću da te oslovim. Ja te zovem:
Hamlete, kralju, oče, kneže danski,
odazovi se! Nemoj da svisnem s neznanja,
no reci, što tvoje posvećene mošti,
čuvane u grobu, cepaju pokrov svoj?
Što kosturnica tvoja, u kojoj te
videsmo mirno pogrebena, sad
otvara teške mramorčeljusti
izbacujuć te opet van? O, što,
ti, mrtvi lešu, u oklopu sav,
na mesečev izađe opet sjaj
stravičnom čineć noć, a nama, božjim
igračkama tako grozno cepaš svest
mislima našoj duši nedomašnim?
Zašto? I čemu? Šta da radimo?
(Duh daje znak Hamletu.)
HORACIO
Daje vam znak da pođete za njim.
Ko da vam nešto želi da saopšti
nasamo.
MARCELO
Gledajte, kako ljubazno
na neko dalje mesto vas poziva.
Al' nemojte ići s njim.
HORACIO
Nikako ne!
HAMLET
Neće da govori. Treba, dakle, poći.
HORACIO
Nemojte, kneže!
HAMLET
Što? Što bih se bojo?
Svoj život više od igle ne cenim;
a šta mi duši može učiniti,
kad je i ona besmrtna ko on?
Opet me zove. Poći ću za njim.
HORACIO
Al' ako vas, kneže, na vodu namami,
il' na vrh one strašne stene što se
nad podnožjem svojim nagla u more
pa uzme na se kakav strašan lik
što vas vlasti uma može lišiti
i u ludilo odvesti? Razmislite:
samo to mesto, bez ičega više,
slikama užasa puni svaku svest
kad tolko lakata dole pogleda
u more, pa ga čuje kako buči.
HAMLET
Jednako mi maše. Evo me za tobom!
MARCELO
Ne smete ići, kneže!
HAMLET
Sebi ruke!
HORACIO
Al' poslušajte. Vi ne smete ići.
HAMLET
To moja sudba viče, čineći
žilicu svaku ovog tela čvrstom
kao mišići lava nemejskog.
(Duh daje znak.)
Zove me stalno. Pustite, gospodo!
(Otima se iz njihovih ruku.)
Neba mi, u duh ću pretvoriti svakog
ko me zadržava! Dalje, kažem. Napred!
Ja idem s tobom!
(Duh i Hamlet odlaze.)
HORACIO
Strahovito ga mašta zanosi.
MARCELO
Za njim! Ne smemo ga sada slušati.
HORACIO
Hajdemo za njim. Na što će to izići?
MARCELO
Nešto je trulo u državi Danskoj.
HORACIO
Nek je nebo vodi!
MARCELO
Hajdemo za njim.
(Odlaze.)

SCENA PETA


Zabačeniji deo terase.
(Ulaze Duh i Hamlet.)

HAMLET
Kuda me vodiš? Govori. Neću dalje.
DUH
Čuj me.
HAMLET
Hoću.
DUH
Tu je skoro već moj čas
kad moram da se vratim u sumporni
oganj mučenja.
HAMLET
Avaj, jadni duše!
DUH
Nemoj da me žališ, no ozbiljnu pažnju
pokloni onom što ti sad otkrivam.
HAMLET
Govori, ja sam dužan slušati.
DUH
Kad čuješ, bićeš dužan svetiti.
HAMLET
A šta to?
DUH
Ja sam oca tvog duh,
osućen da neko vreme noću lutam,
a danju u ognju gladujem i žednim,
dok gresi što počinih za života
očiste se, izgore. I da nisam sprečen
pričati tajne moje tamnice,
priče bi ove i najmanja reč
razorila um ti, smrzla mladu krv,
učinila bi da ti oka dva
iskoče iz svojih duplja kao zvezde
iz svojih sfera; ona bi ti kose
zaglaćene digla svaku za se vlas,
ko bodlje morskog ježa, kad je ljut.
Ali to se adsko otkrovenje ne sme
kazati uvu od mesa i krvi.
Čuj, čuj, o, čuj! Ako si ikada
voleo svog dragog oca...
HAMLET
O, moj Bože!
DUH
Osveti njegovo podlo, neprirodno ubistvo.
HAMLET
Ubistvo?
DUH
Da, podlo ubistvo,
jer svako je takvo i sa manje greha;
ali je ovo od svih najgnusnije,
najčudnije, najmanje prirodno.
HAMLET
Pohitaj da ga saznam, da na krilima
brzim ko miso il' ljubavne želje
osveti svojoj pojuriti mogu.
DUH
Vidim da si voljan za to. A bio bi
teži od gustog korova što mirno
na obalama Lete truli kad se
pokrenuo ne bi. Čuj me, Hamlete!
Razglasili su da me u vrtu
ujela zmija na spavanju. Tako
celo je mnjenje Danske prevareno
o smrti mojoj izmišljenom pričom.
Al' znaj, moj vrli sine, zmija ta
što oca tvoga ubi, nosi sad
njegovu krunu.
HAMLET
O, moja proročka dušo!
Moj stric?
DUH
Da, ta preljubna, rodoskrvna zver,
maćijom uma, darima izdajstva
o proklet bio um i dar što zna
zavesti tako! zadobi za sramnu
pohotu svoju volju kraljice
moje, što se tako čestitom činjaše.
O, Hamlete, kakav to tek beše pad!
Od mene, što je ljubljah tako verno
ko kad joj dadoh zakletvu na venčanju,
spasti na jednog bednika čiji su
prirodni dari ništavni spram mojih!
Al' ko što vrlina zavesti se neće,
ma s rajskim likom udvaro joj se blud
tako, ma s anćelom svetim spojena,
pohota se siti odra nebeskog
i na ćubrištu će žderati. Al' tiho!
Osećam kanda već jutarnji zrak.
Biću kratak. Dok sam ja spavo u vrtu,
kao i obično svako poslepodne,
tvoj stric se došunjo u taj zgodan čas,
bez odbrane kad sam, sa bočicom soka
velebilja kletog, i u zavijutke
uva mog sasu rastvor gubavi
otrovnog dejstva na čovečju krv,
što brzo, ko živa, proće kroz kanale
i prirodne hodnike našeg tela,
te nenadnom snagom, ko maja u mleku,
čistu i tečnu progruša nam krv.
Tako je bilo s mojom. I naprečac
guba me pokri gnusnim krastama
po celom telu, ko ubogog Lazara.
Tako sam rukom bratovljevom, u snu,
lišen života, krune, kraljice,
u cvetu svojih greha istrgnut,
bez pripreme, pričešća, pomazanja,
bez obračuna na strašni poslat sud,
sa svima svojim gresima na glavi.
Užasno, grozno! O, najgroznije!
Pa ako u tebi ima srca još,
ne dopusti, nemoj dati da kraljevska
postelja Danske bude ležište
za blud i sramno rodoskrvnjenje.
Ali ma kako vršio taj čin,
ne prljaj duše nit u duhu smišljaj
štogod protiv svoje majke. Pusti nebu
i onom trnju što joj je u grudima
neka je tišti i bode. Sad, zbogom!
Svitac već javlja da je jutro blizu,
njegov hladni sjaj već počinje da bledi.
O, zbogom, zbogom, zbogom! Pamti me!
(Nestane.)
HAMLET
O, sve čete neba! Zemljo! I šta još?
Da li i pako pozvati? O gada!
O vi, mišići, ne klonite sad
no podržite me čvrsto, uspravno!
Da te pamtim! O da, jadni duše moj!
Dok pamćenja bude u toj smetenoj
lobanji, ja ću sećati se! Da!
S pamćenja table zbrisaću sve sitne
zapise lude, sve izreke knjiške,
sve oblike, sve utiske prošle,
što mladost i posmatranje upisa.
I samo tvoj će zavet živeti
u knjizi i u svesci mozga mog,
nepomešan sa nižim stvarima;
da neba mi! O, ženo najpaklenija!
O nasmejani, proklet nitkove!
Pribeleške moje! Treba da zapišem
da se neko može smejati, i smejat,
i opet biti zlikovac; jer znam
da takvog može biti bar u Danskoj!
(Piše.)
No, striče, tu ste! A sad datoj mi naredbi.
Ona je: „Zbogom, zbogom! Pamti me!"
Ja sam se na to zakleo.
MARCELO I HORACIO (iza scene)
Kneže, kneže!
MARCELO (iza scene)
Kneže Hamlete!
HORACIO (iza scene)
Neka ga nebo čuva!
HAMLET
Da Bog da!
HORACIO
Ojhoj! ojhoj, kneže!
HAMLET
Hejhoj, hejhoj, derane! Ptico, hodi.
(Ulaze Horacio i Marcelo.)
MARCELO
Kako ste, plemeniti kneže?
HORACIO
Šta je, kneže?
HAMLET
O, izvanredno!
HORACIO
Pričajte nam, kneže.
HAMLET
Ne; jer vi biste sve to otkrili.
HORACIO
Neba mi, ne bih, kneže.
MARCELO
Ni ja, kneže.
HAMLET
Šta kažete sad? Bi l' ikad ljudska duša
to pomislila? Ali, ćutaćete?
HORACIO I MARCELO
Da, tako mi neba, gospodaru moj.
HAMLET
U Danskoj nema takvoga nitkova
što ne bi bio preispoljna hulja.
HORACIO
Nije morao duh iz groba doći,
da nam to kaže.
HAMLET
Imaš pravo, da.
Zato, bez daljeg okolišenja, mislim
rukovat nam se valja, i razići;
vi kud vas poso i želja uputi
jer svaki ima želju, poso svoj,
ma kakav bilo a ja, jadan, eto,
ja idem da se bogu pomolim.
HORACIO
Da čudnih reči, kneže, zbunjenih!
HAMLET
Od srca žalim vrećaju li vas;
vere mi, od srca.
HORACIO
Uvrede nema, kneže.
HAMLET
Svetog mi Patrika, Horacio, ima
uvrede, te kakve! A ovo priviđenje,
mogu vam reći, to je čestit duh.
Što se pak tiče želje da saznate
šta je meć nama, nju vi savladajte
kako umete. A sad, prijatelji
dobri, jer vi ste moji prijatelji,
i učenjaci, i vojnici, hajde,
uslišite mi jednu malu molbu.
HORACIO
Kakvu to, kneže? Hoćemo.
HAMLET
Da nikad
ne odate ovo što noćas videste.
HORACIO I MARCELO
Nećemo, kneže.
HAMLET
Da, al' zakun'te se.
HORACIO
Vere mi, kneže, neću.
MARCELO
Ni ja ne,
tako mi vere, kneže.
HAMLET
Na moj mač.
MARCELO
Već smo se, kneže, zakleli.
HAMLET
Al' zbiljski.
Na moj mač, ozbiljno sad.
DUH (iz dubine)
Zakunite se!
HAMLET
Ha, druže! Tako veliš? Tu li si,
ti verni stari? Prićite. Čujete l'
lupeža tog u podrumu? Pristajte,
zakunite se.
HORACIO
Kažite zakletvu.
HAMLET
Da ne pričate nikad o tom što ste
videli na mač se zakunite.
DUH (iz dubine)
Zakunite se!
HAMLET
Hic et ubique! Promenimo mesto.
Ovamo, gospodo.
I na moj mač položite, svoje ruke;
da ne pričate nikad o tom šta ste
videli, na moj mač se zaklinjete.
DUH(ozdo)
Zakunite se!
HAMLET
Ti dobro kažeš, stara krtico,
zar tako brzo zemljom riješ ti,
odlični rovče! Još jednom, drugovi,
pomaknimo se.
HORACIO
Dana mi i noći,
ovo je tako čudno, neobično!
HAMLET
I pozdrav'te ga kao neobično.
Ima mnogo stvari na nebu i zemlji
o kojima vaša mudrost i ne sanja,
moj Horacio. Ali hodite, amo,
ko pre, i tako vam višnji pomogao!
Zakunite se: da nikad nećete,
ma kako čudno ponašo se ja
jer možda ću za shodno naći kad
da uzmem na se držanje čudaka
da nikad, takvog videći me tad,
nećete, s rukama skrštenim ovako,
il' glave svoje ovakvim klimanjem,
il' bilo kakvom frazom podozrivom,
kao: „dobro, dobro, znamo", il' „mogli bi,
kad bismo hteli", il' „kad bismo hteli
pričati", ili, „ima ih koji bi,
kada bi smeli", ili takvim sličnim
nagoveštenjima dvosmislenim reći
da vi o meni znate makar šta
da to učinit nećete, tako vam
u najvećoj bedi višnja milost bila!
Zakunite se!
DUH (ispod zemlje)
Zakunite se!
HAMLET
Mir,
nespokojni duše!
(Zaklinju se.)
Tako, gospodo.
svom ljubavlju se preporučujem,
pa ako jedan ovakav siromah,
ko Hamlet, može dati izraza
ljubavi ili prijateljstva za vas,
to, ako bog da, neće manjkati.
Hajdmo unutra zajedno. Ali molim:
uvek prst na usta! Ovo vreme je
izašlo iz zgloba. O prokletstvo, sram,
što sam roćen da ga ja popravljam sam!
Hajdmo, hodite, vratimo se skupa.
(Odlaze.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA


Soba u Polonijevoj kući.
(Ulaze Polonije i Rejnaldo.)

POLONIJE
Podaj mu ovaj novac, pismo to,
Rejnaldo.
REJNALDO
Hoću, gospodaru moj.
POLONIJE
Učinili biste, Rejnaldo, vrlo mudro
da se, pre nego što ga posetite,
o vladanju mu raspitate vi.
REJNALDO
Tu nameru sam imao, gospodaru.
POLONIJE
No dobro, vrlo dobro. Pazite,
saznajte prvo za Dance u Parizu,
koji su, gde su, i čime se bave,
u kakvom društvu, sa koliko troška;
pa kad doznate pitanjima tim
da znaju mog sina, saznaćete više
no neposrednim pitanjima, ako se
pravite da ga znate izdaleka;
na primer: „Znam mu oca, prijatelje,
i nešto malo o njemu." Čujete l',
Rejnaldo?
REJNALDO
Da, da, tako, vrlo dobro.
POLONIJE
„Donekle samo", al' rec'te: „Ne dobro.
Al' ako je onaj o kome mislim, to je
raspikuća s tim i takvim porocima";
pa izmislite šta hoćete za nj,
samo ne baš tako ružno, što bi ga
beščastiti moglo čuvajte se tog,
već, tako, pogreške običnije, lakše,
što su već poznati pratioci svake
mladosti, slobode.
REJNALDO
Kartanje, na primer.
POLONIJE
Da, il' pijanke, svađe, dvoboji,
pa cure dotle možete još ići.
REJNALDO
Tim bih mu čast uprljo, gospodine.
POLONIJE
Ne; pokuda može biti ublažena.
Ne iznos'te druge optužbe na njega,
ne rec'te odan je razvratnosti sav,
to ne mislim. Ali došapnite greške
njegove umešno, kako bi ličile
na pege slobode, na neobuzdanost
i izliv jednog duha vatrenog,
na divljinu krvi pripitomljene
što obično mladost obuzima.
REJNALDO
Ali.
dobri gospodaru...
POLONIJE
Što da činiš to?
REJNALDO
Da, gospodaru, hteo bih da znam.
POLONIJE
Dobro, gospodine, evo vam moj plan:
ta dosetka će, nadam se, uspeti,
te mrljice sinu iznoseći mom,
kao pri radu kad se što zaprlja,
videćete da će onaj kog pitate
ako je ikad u gresima tim
našao kriva mladića o kom je reč
složiti se s vama, to je posigurno,
rečima, na primer: „Dobri gospodine",
il' „prijatelju", ili „gospodaru",
po običaju već i načinu
u zemlji toj, kod ljudi...
REJNALDO
Vrlo dobro.
POLONIJE
I onda, gospodine, ako radi to
šta sam hteo reći? Ako radi to
svetog mi, htedoh nešto kazati...
Gde ono stadoh?
REJNALDO
Rekoste: on će se
složiti sa mnom rečima: „Gospodine..."
POLONIJE
Ah, da, imate pravo. Složiće se s
vama i potvrdiće: „Znam tog gospodina.
Videh ga juče, ili onomad,
tada i tad, s tim i time, i zaista,
igro je karte, pretero u piću,
pri loptanju se pobio"; il', možda:
„Videh ga kad uđe u tu javnu kuću.
Videlicet u burdelj", i tako dalje.
Sad vidite, obmane mamac vaš
upeca ovog šarana istine.
I tako mi ljudi daljnovidi, umni,
okolišeći il' idući stranputicom,
obilazeći pravac nađemo.
Tako ćeš, po mojoj pouci, savetu,
saznati kako vlada mi se sin.
Razumete? Je li?
REJNALDO
Razumem, gospodaru.
POLONIJE
Nek vas bog uvek štiti! Zbogom pošli.
REJNALDO
Dobri gospodaru moj!
POLONIJE
I motrite
sami navike mu.
REJNALDO
Hoću, gospodaru.
POLONIJE
I neka marljivo uči muziku.
REJNALDO
Dobro, gospodaru.
POLONIJE
Sad, srećan vam put!
(Rejnaldo odlazi. Ulazi Ofelija.)
POLONIJE
Ofelija, kako si? Šta ima novo?
OFELIJA
Oh, oče; ja sam tako preplašena!
POLONIJE
A zašto, za ime božje?
OFELIJA
Ah, oče moj,
u svojoj sam sobi sedela šijući,
kad u prsniku knez Hamlet, raskopčan,
bez kape na glavi, s prljavim čarapama,
nepodvezanim, palim do članaka
ko okovi, i kao košulja mu bled,
a koleno mu kuca o koleno,
i s jednim tako tužnim pogledom
ko da iz pakla pobeže da priča
o užasima dođe preda me.
POLONIJE
Od ljubavi spram tebe posto lud!
OFELIJA
Ja ne znam, oče, al' se bojim toga.
POLONIJE
Pa šta je rekao?
OFELIJA
On me uhvati
za ruku, i tako čvrsto držaše,
pa zatim stuknu za duž jedne ruke,
a drugom rukom preko čela pređe,
i tako mi se unese u lice
ko da ga crta. Dugo je osto tako.
Najzad zatrese malo moju ruku,
i triput glavom klimnu goredole.
Uzdahnu tako tužno i duboko
ko da mu uzdah ruši celu građu
i odnosi ceo život. I najposle
bez reči mi pusti ruku, pa sa glavom
ko okrenutom preko ramena
izgledao je da je bez očiju
našao put svoj jer iz kuće ode
ne gledeć očima, dok je sve do kraja
na mene njihov upirao sjaj.
POLONIJE
Hajd, pođi sa mnom. Ja ću naći
kralja. Ludilo pravo ljubavi je to,
što sebe samu proždire žestinom
i vodi volju očajnome delu,
ko ma koja druga ispod neba strast
što muči našu prirodu. Žao mi
da mu nisi skoro rekla kakvu reč
oporiju?
OFELIJA
Nisam, oče; ali sam,
po zapovesti vašoj, odbila
njegova pisma i uskratila mu
da bude kraj mene.
POLONIJE
Zbog toga je lud.
Žalim što nisam s više pažnje, suda
posmatrao ga. Mišljah da se titra
i da te želi upropastiti.
Prokleta da je obazrivost ta;
neba mi, to je znak starosti već
kad se u mišljenju prebacimo svom,
ko što je opšta crta mlađeg sveta
nesmotrenost. Hajdmo sad kralju.
On to mora znati. Jer, ako se krije,
više će biti za njih patnje zle
no mržnje spram nas, kad kažemo sve.
Hajdemo.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA


Dvorana u zamku.
(Trube. Ulaze Kralj, Kraljica, Rozenkranc, Gildenstern i pratioci.)

KRALj
Dobro nam došli, dragi Rozenkranče,
i Gildensterne. Pored želje sve
da vas vidimo, naš hitan poziv je
izazvan nuždom da nam poslužite.
Nešto ste, valjda, čuli o promeni
na Hamletu nazovite tako to
jer ni unutrašnji čovek, niti spoljni,
ne liče više na ono što beše.
Šta će drugo biti do očeva smrt
što ga je tako mnogo odstranilo
od samog sebe ja ne mogu znati.
I zato molim vas obojicu,
od detinjstva ranog što ste rasli s njim,
i što mu znate i mladost i ćud,
da ostanete na našem dvoru tu
za neko vreme; da ga društvom svojim
razonodite; i da, po prilici,
koliko katkad možete nazreti,
saznate da l' ga nešto nepoznato
toliko muči; što bismo, kad saznamo,
imali moći i da izlečimo.
KRALjICA
Gospodo dobra, on je mnogo pričo
o vama; i ja verujem da nema
dva čoveka živa kojima bi on
odaniji bio. Ako je po volji
da pokažete tolko ljubaznosti
i dobre volje da za neko vreme
časove svoje sa nama trošite,
u korist i za uspeh naših nada
poseta vaša dobiće zahvalnost
što sećanju jednog kralja dolikuje.
ROZENKRANC
Obadva vaša veličanstva mogu,
vladarskom svojom vlašću nad nama,
izložiti svoje previsoke želje
pre naredbom kakvom nego molbom tom.
GILDENSTERN
Obojica se mi pokoravamo;
zalažući se za to potpuno,
pred vaše noge službu stavljajuć
da slobodno raspolažete njom.
KRALj
Hvala, Rozenkranče, i dobri Gildensterne.
KRALjICA
Hvala, Gildensterne, i dobri Rozenkranče.
I molim vas da odmah posetite
mog odveć mnogo promenjenog sina.
Nek neko od vas poće i odvede
gospodu ovu do Hamleta sad.
GILDENSTERN
Nek nebo da da naše prisustvo
i rad korisni i dragi mu budu!
KRALjICA
Tako je. Amin!
(Odlaze Rozenkranc, Gildenstern i nekoliko pratilaca.
Ulazi Polonije.)
POLONIJE
Moj dobri kralju, naši poslanici
iz Norveške su stigli veselo.
KRALj
Vazda si bio otac dobrih vesti.
POLONIJE
Zar nisam, kralju? Ja vas uveravam
da dužnost svoju, ko i dušu, dajem
mom bogu i mom milostivom kralju.
Pa mislim ili ovaj mozak moj
ne lovi više tragom mudrosti
onako dobro kao što je pre
da sam pronašo, mislim, pravi razlog
i Hamletovom ludilu.
KRALj
O pričaj,
govori o tom, to želim da znam.
POLONIJE
Pustite najpre poslanike; moje
novosti biće gozbi poslastica.
KRALj
Sam im čast ukaži, i uvedi njih.
(Polonije izlazi.)
Gertruda draga, sad mi kaže on
da je pronašao i uzrok i izvor
rastrojenosti celoj sina tvog.
KRALjICA
Sumnjam da je našo drugi, sem
glavnoga: smrt očevu i naš prenagljeni brak.
KRALj
Dobro, to ćemo ispitati već.
(Vraća se Polonije sa Voltimandom i Kornelijem.)
Dobro nam došli, dobri prijatelji.
No, Voltimande, šta nam donosite
od našeg brata, kralja norveškog?
VOLTIMAND
Najlepše vraća pozdrave i želje.
Na prvu reč našu, poslo je da spreči
sinovca svoga vojne pripreme,
za koje mu se činilo da behu
protiv Poljaka; al' bolje razgledav,
on zbilja vide da su protiv nas.
Rastužen tim što bolest njegova,
starost i nemoć behu obmanute
na takav način, on posla naredbu
Fortinbrasu, koji se pokori,
bi ukoren od kralja, i najzad
zakle se pred stricem da nikad više neće
kušati rat na vaše veličanstvo.
Kralj stari na to, prepun radosti,
šest mu hiljada kruna godišnje
dade s odobrenjem da vojsku dignutu
povede, kao i pre, na Poljake,
i s molbom, ovde izloženom već,
(Predaje Kralju list.)
Da dopustite da slobodno proće
kroz vaše zemlje na taj podvig svoj,
sa uslovima za propust, sigurnost
takvim ko što su predvićeni tu.
KRALj
To nam se veoma svića. Kad budemo
na dokolici većoj, čitaćemo,
razmotriti i odgovoriti,
i misliti na ovaj posao.
Vama, međutim, hvala za sav trud.
Odmorite se. Večeras ćemo skupa
na čast. U zavičaj dobro ste nam došli!
(Izlaze Voltimand i Kornelije.).
POLONIJE
Ovaj je poso dobro okončan.
Moj gospodaru gospo da izlažem
šta znači biti vladar, šta je dužnost,
što je dan dan, vreme vreme, a noć noć,
značilo bi traćit vreme, dan i noć.
Stoga, zato što je kratkoća srž znanja,
a opširnost spoljni nakit i udovi,
biću kratak. Vaš je plemeniti sin
lud; ja velim lud je, jer pravo ludilo
odrediti, to bi bilo ništa drugo
do biti lud! Al' dosta o tome.
KRALjICA
Više o stvari, a s manje veštine!
POLONIJE
Kunem se, gospo, da se ne služim
baš nikada veštinom. On je lud,
to je istina; istina, to je šteta;
a šteta što je ovo istina.
Fraza je luda, al' srećan joj put!
Jer neću da se veštinom poslužim.
Pretpostavimo, dakle, da je lud.
Ostaje onda da naćemo uzrok
tog efekta, il' bolje reći uzrok
tog defekta, jer ovaj defektni efekat
ima svoj uzrok. Pa pronaćimo ga.
A pronalazak je ovo. Razmislite.
Ja imam kćer imam je dok je moja
i ona mi je u poslušnosti
i po dužnosti, pazite, dala ovo.
Sad slušajte i zaključite.
(Čita.)
„Idolu moje duše, nebesnoj i najdivnijoj
Ofeliji."
To je rćava fraza, prosta fraza;
„najdivnijoj" je prost izraz. Al' čujte
evo ovo:
(Čita.)
„Ove redove njenim belim, vanrednim
nedrima, itd."
KRALjICA
Je li to Hamlet uputio njo°j?
POLONIJE
Čekajte malo, gospo, biću tačan.
(Čita.)
„Sumnjaj da l' su zbilja sjajne zvezde ove;
sumnjaj da li sunce zna putanju svoju;
sumnjaj da li laž se istinom ne zove;
ali u ljubavne posumnjaj moju..."
„O, draga Ofelija, ja sam nevešt u brojanju ^
slogova, ne umem meriti svoje uzdisaje, ali da te
mnogo volim, o vrlo mnogo! veruj mi. Zbogom!
Tvoj za navek, najmilija gospoćice, dok je ova
mašina njegova, Hamlet."
Poslušna kći mi pokazala to.
I ušima je mojim poverila,
štaviše, svaku molbu njegovu:
kako je došla, gde, u koji čas.
KRALj
A kako je ona primila tu ljubav?
POLONIJE
Za šta me smatrate?
KRALj
Za poštena, časna
čoveka.
POLONIJE
To bih vam rado baš dokazo.
Ali šta biste pomislili vi,
videći tu vrelu ljubav u poletu,
a ja sam, priznajem, video je pre
no što mi kći je odade; šta biste
mislili vi, šta njeno veličanstvo
kraljica draga, što je ovde sad,
da sam izigravao kutiju za pisma,
ili srcu dao mig, il' gluv i nem
posmatrao tu ljubav tupim pogledom?
Šta biste mislili? Ne, ja pravce prećoh
na delo, i rekoh mladoj gospođici:
„Knez Hamlet je kraljević, i on je
van tvojih sfera. To ne može biti."
Ja je poučih da sastanke s njim
izbegava, da mu ne prima glasnike
ni poklone. Kad je primila pouku,
saveti su moji urodili plodom.
A on, odbijen da ukratko svršim
pade u tugu, pa u post, a otud
u nesanicu, pa zatim u nemoć,
potom u rastrojstvo, i sa padom tim,
u ludilo u kome besni sad;
a mi ga zato svi oplakujemo.
KRALj
Mislite to je?
KRALjICA
Da, to može biti;
i to vrlo lako.
POLONIJE
Da li se desilo,
volo bih da čujem, da vam ikad ja
odlučno rekoh „to je tako", pa se,
pokazalo ipak da je drukčije?
KRALj
Koliko znam, nije.
POLONIJE
Ako je drukčije,
oduzmite ovo ovoj... Ako bi me
okolnosti samo navele na trag,
istinu ću naći, pa ma ona bila
u središtu same zemlje sakrivena.
KRALj
Kako bismo mogli dalje tragati?
POLONIJE
Vi znate da on šeta, katkada,
oko četiri sata ovde, u predvorju.
KRALjICA
On zaista tako radi.
POLONIJE
U to doba
pustiću jednom k njemu svoju kćer,
vi budite sa mnom iza zastora;
pazite na susret: ako je ne voli,
i nije zbog toga sišao s uma,
nek nisam više savetnik države,
već nek se bavim plugom i konjarstvom.
KRALj
Da pokušamo.
KRALjICA
Ali pogledajte
kako tužan jadnik čitajući ide.
POLONIJE
Sklon'te se, molim vas. Oboje se sklonite.
Ja ću ga odmah osloviti.
(Izlaze Kralj, Kraljica i pratioci. Ulazi Hamlet, čitajući.)
Dozvol'te,
moj dobri kneže Hamlete. Kako je?
HAMLET
Dobro, hvala bogu.
POLONIJE
Poznajete li me, kneže?
HAMLET
O, sasvim, sasvim dobro. Vi ste ribar.
POLONIJE
Nisam, kneže.
HAMLET
Onda bih voleo
da ste tako pošten.
POLONIJE
Pošten, gospodaru?
HAMLET
Da. gospodine. Biti pošten, kakav je danas svet, zna
či biti odabran izmeću deset hiljada.
POLONIJE
To je sasvim tačno, gospodaru.
HAMLET
„Jer ako sunce izleže crve u lipsalom psu, ono, taj
bog što ljubi strvinu"... Imate li vi kćer?
POLONIJE
Imam, kneže.
HAMLET
Nemojte je puštati da šeta po suncu. Začeće je bla
goslov, ali ne onako kako bi vaša kći mogla začeti.
Prijatelju, pripazite na to!
POLONIJE (za sebe)
Šta velite na to? Sve oko moje kćeri. Pa ipak me u
početku nije poznao. Reče mi da sam ribar. Daleko je za
stranio, daleko! Doduše, u svojoj mladosti i ja sam
mnogo patio od ljubavi, gotovo isto tako. Da ga opet
oslovim. Šta to čitate, gospodaru?
HAMLET
Reči, reči, reči.
POLONIJE
O čemu je rasprava, kneže?
HAMLET
Izmeć koga?
POLONIJE
Mislim na sadržinu koju čitate, kneže.
HAMLET
Klevete, gospodine. Jer ovaj podrugljivi lupež kaže
ovde da stari ljudi imaju sede brade; da im je lice sme
žurano; da im oči luče gustu smolu i pekmez od šljiva;
da obiluju nedostatkom razuma i da su im bedra vrlo
slaba; sve tako neke stvari, gospodine, za koje držim da
nije pošteno tako ih ispisivati, iako inače najjače i
najdublje verujem u njih. Jer, i vi biste sami, gospodine,
bili stari koliko i ja kad biste, kao rak, mogli natra
ške ići.
POLONIJE (za sebe)
Iako je to ludilo, ipak ima u njemu metode. Hoće
te li da izađete iz tog vazduha, kneže?
HAMLET
U moj grob?
POLONIJE
Odista, to bi značilo izići iz vazduha. (Za sebe.)
Kako su mu po neki odgovori zgodni! Ludilo često sreć
no pogodi i ono što pamet i zdrav razum ne mogu uspe
šno da savladaju. Hoću da ga ostavim; i odmah ću izmis
liti put i način za sastanak izmeću njega i moje kćeri.
Moj uvaženi kneže, najponiznije ću uzeti od vas
oproštaj.
HAMLET
Vi, gospodine, ne možete uzeti od mene ništa što
vam ja ne bih dragovoljno ustupio osim život moj, os
im život moj, osim život moj.
POLONIJE
Ostan'te mi zdravo, gospodaru.
HAMLET
Te dosadne, matore budale!
(Ulaze Rozenkranc i Gildenstern.)
POLONIJE
Vi tražite kneza Hamleta? On je tu.
ROZENKRANC (Poloniju)
Bog vam pomogao, gospodine.
(Polonije izlazi.)
GILDENSTERN
Moj poštovani kneže!
ROZENKRANC
Moj najmiliji gospodaru!
HAMLET
Moji odlični, dobri prijatelji! Kako si ti, Gilden
sterne? Ah, Rozenkranče? Dobri moji momci, kako ste
vas dvojica?
ROZENKRANC
Kao obična deca ove zemlje.
GILDENSTERN
Srećni smo utoliko, ukoliko nas sreća ne pritisku
je. Na Fortuninoj kapi mi nismo baš kićanka.
HAMLET
Ni ćonovi na njenim cipelama?
ROZENKRANC
Ni to, kneže.
HAMLET
Onda vi živite negde oko njenog struka, u sredini
njenih milosti, kako bi se reklo.
GILDENSTERN
Zaista, kneže, mi smo joj vrlo prisni prijatelji.
HAMLET
Vi poznajete tajne udove srećine? Da, tako je; ona je
bludnica. Šta ima novo?
ROZENKRANC
Ništa, gospodaru, osim to da je svet postao pošten.
HAMLET
Onda je blizu Strašni sud. Ali, vaše novosti nisu
istinite. Dopustite mi da vas izbliže zapitam: šta
ste vi to, dobri moji prijatelji, zgrešili sreći kad
vas je poslala ovamo u tamnicu?
GILDENSTERN
U tamnicu, kneže?
HAMLET
Danska je tamnica.
ROZENKRANC
Onda je i ceo svet tamnica.
HAMLET
Te još kakva; sa mnogim pregradama, ćelijama i ap
sanama; a Danska je jedna od najgorih.
ROZENKRANC
Mi to ne bismo rekli, gospodaru.
HAMLET
No, onda za vas nije. Jer ništa nije ni dobro ni zlo,
nego ga takvim čini naše uverenje. Meni je tamnica.
ROZENKRANC
To je stoga što je takvom prave vaše težnje. Danska
je suviše tesna za vaš duh.
HAMLET
Ah, Bože moj; ja bih se mogao zatvoriti u orahovu
ljusku, pa se ipak smatrati kraljem beskrajnog prosto
ra, samo kad ne bih imao ružnih snova.
GILDENSTERN
Ti snovi su u stvari ambicije. Jer svaki onaj što
ima ambicija nije ništa drugo do senka jednog sna.
HAMLET
I san je samo senka.
ROZENKRANC
To je istina; i ja držim da je ambicija tako lakog i
vazdušastog bića, da je ona samo senka senke.
HAMLET
Onda su naši prosjaci tela, a naši monarsi i hero
ji sa njihovom naduvanom slavom prosjačke senke. Ho
ćemo li u dvor? Jer, vere mi, ja ne umem da mudrujem.
ROZENKRANC I GILDENSTERN
Mi ćemo vas pratiti.
HAMLET
To nipošto! Ja neću da vas ubrajam u svoje ostale
sluge. Jer, da vam govorim kao pošten čovek, moji su
pratioci do zla boga rćavi. Ali kažite otvoreno i kao
stari prijatelji, šta radite u Elsinoru?
ROZENKRANC
Došli smo da vas posetimo, kneže; nikakvim drugim
poslom.
HAMLET
Kakav sam prosjak, ja sam siromašan i samom zahval
nošću. Ali ja vam zahvaljujem; a sigurno je, dragi prija
telji, da je skupo platiti i jedan novčić za moju zahval
nost. Da nisu poslali po vas? Jeste li vi ovde po sop
stvenoj pobudi? Je li to dragovoljna poseta? Hajde, bu
dite iskreni i pošteni prema meni. Ho, hajde. Dakle?
Kažite!
GILDENSTERN
Šta da kažemo, gospodaru?
HAMLET
Što god hoćete, ali samo pravo. Po vas su poslali.
U vašim očima je nekakva vrsta priznanja, ali vaše
osećanje stida nema dovoljno umešnosti da ga preobra
zi. Znam, vas su pozvali dobri kralj i kraljica.
ROZENKRANC
A radi čega, kneže?
HAMLET
To treba vi meni da kažete. Ali ja vas zaklinjem
pravom našeg drugovanja, slogom naše mladosti, obave
zom naše vazda očuvane ljubavi i svim što je još drago
cenije i što bi vam kakav rečitiji govornik mogao sta
viti na srce: budite prema meni iskreni i otvoreni.
Jesu li vas pozvali, ili nisu?
ROZENKRANC (odvojeno, Gildensternu)
Šta vi kažete?
HAMLET (za sebe)
Tako? Onda ću motriti na vas. Ako me volite, ne
mojte se ustručavati.
GILDENSTERN
Pozvali su nas, kneže.
HAMLET
Ja ću vam kazati zašto. Tako ću ja pre pogoditi no
što mi vi odate, i vaša vernost kralju i kraljici neće
se ni za dlaku promeniti. Ja sam odskora (ne znam ni
sam zašto!) izgubio svu svoju veselost, zapustio sve
svoje navike, i, uistinu, moje raspoloženje je tako žalo
sno, da mi ova divna graćevina, zemlja, liči na kakav
pust morski greben; ovo sjajno nebo, vazduh i pogledaj
te taj lepi, ilemeniti i nad nama raskriljeni svod,
taj veličanstveni krov ukrašen zlatnom vatrom ah,
sve mi to liči na ružno, kužno smetlište isparenja!
Kakvo je remekdelo čovek! Kako je plemenit umom!
Kako neograničen po sposobnostima! Kako je u obliku
i pokretu skladan i celishodan! Kako je izrazom sli
čan anćelu! Kako po razumu naliči na boga ukras sve
ta, uzor svega života! Pa ipak, šta je za mene ta
kvintesencija prašine? Čovek mi se ne mili; ne, pa
ni žena, mada mi izgleda da biste svojim osmehom žele
li da potvrdite to.
ROZENKRANC
Tako što nisam mislio, gospodaru.
HAMLET
Pa zašto ste se onda nasmejali, kada sam rekao:
„Čovek mi se ne mili."?
ROZENKRANC
Mislio sam, kneže, ako vam se čovek ne mili kako
će se glumci kod vas mršavo provesti. Prošli smo ih
na drumu; oni dolaze ovamo da vam ponude svoje usluge.
HAMLET
Onaj što igra kralja dobro mi je došao; njegovo ve
ličanstvo će dobiti svoj danak od mene; vitezlutalica
će upotrebiti svoj mač i svoj štit; ljubavnik neće za
lud uzdisati; čudljivac će na miru svršiti svoju ulogu;
lakrdijaš će nasmejati one čija se pluća lako golica
ju; a junakinja će slobodno izraziti misli, pa ma zbog
toga hramali stihovi. Koji su to glumci?
ROZENKRANC
Oni koje ste vi obično veoma voleli: tragičari iz
grada.
HAMLET
Otkuda to da oni putuju? Kad bi ostalr u gradu, bo
lje bi bilo i za njihov glas i za njihovu korist.
ROZENKRANC
Mislim da je njihovo putovanje došlo zbog posled
njih novotarija.
HAMLET
Imaju li isti ugled kao kad sam ja bio u gradu?
Imaju li još onoliku posetu?
ROZENKRANC
Ne, doista nemaju.
HAMLET
Kako to? Da nisu zarćali?
ROZENKRANC
Ne; njihov trud još održava svoj uobičajeni korak.
Ali vam se, gospodaru, nakotilo nekakve dečurlije, ma
lih goluždravaca, koji se deru iz svega glasa, i zato im
se nemilosrdno pljeska: oni su sad u modi i ti su sad to
liko zagrajali po prostim pozornicama kako ih oni
zovu da su mnogi što nose rapire uplašeni od gušči
jih pera, i ne smeju da se pojave tamo.
HAMLET
Kako! Jesu li ti glumci „takozvana kraljeva deca"?
Ko ih izdržava? Kako su plaćeni? Hoće li produžiti
svoje zanimanje samo dotle dok im se glas ne olinja?
Zar neće reći nekad, docnije, kad i sami postanu putu
jući glumci (a to je vrlo verovatno, ako nemaju boljih
sredstava za izdržavanje), da im pisci čine nepravdu
goneći ih da viču na svoju roćenu budućnost?
ROZENKRANC
Bogami, bilo je mnogo posla na obe strane, a narod
nije smatrao za greh da ih napujda na kavgu. Jedno vreme
se nije moglo zaraditi na pozorišnom komadu, ako se
zbog toga pisac i glumac nisu počupali za kose.
HAMLET
Je li mogućno?
GILDENSTERN
O, bilo je dosta polupanih glava.
HAMLET
Odnose li deca pobedu?
ROZENKRANC
Da, ona, kneže, odnose pobedu, i Herkula i njegov te
ret s njim.
HAMLET
To nije ništa čudnovato. Jer moj stric je kralj Dan
ske, pa oni što su se na njega kreveljili dok je moj otac
bio živ, daju sada dvadeset, trideset, četrdeset, pede
set, sto dukata za jednu njegovu sliku u minijaturi. Tri
sta mu muka, ima u tome nešto što je nad prirodom, ako
bi filozofija mogla pronaći šta je to.
(Fanfare i trube iza scene.) ,
GILDENSTERN
To su glumci.
HAMLET
Gospodo, dobro mi došli u Elsinor. (Klanja im se.)
Pružite mi ruke. Ljubaznost i parade obično su znaci
lepog dočeka: dopustite mi da se prema vama ponašam
na ovaj način (Uzima ih za ruke.) jer bih se inače bojao
da bi moj doček glumaca (a ja hoću da ih dočekam s naj
većom spoljnom ljubaznošću, to vam unapred kažem) mo
gao izgledati lepše nego što sam dočekao vas. Dobro
mi došli: ali moj čikaotac i moja strinamajka pre
varili su se.
GILDENSTERN
U čemu, dragi kneže?
HAMLET
Ja sam lud samo kad duva severozapadni vetar; kad
duva jug, ja razlikujem sokola od čaplje.
(Ulazi Polonije.)
POLONIJE
Klanjam se, gospodo!
HAMLET
Čujte, Gildensterne i vi takođe na svako uvo je
dan prisluškivač ovo veliko sisanče, koje vidite
pred sobom, još nije izašlo iz svojih pelena.
ROZENKRANC
Možda je on ponovo ušao u njih; jer kaže se da je star
čovek po drugi put dete.
HAMLET
Proričem da dolazi da me izvesti o glumcima; pazi
te. Imate pravo, gospodine: to je bilo u ponedeljak
ujutru, zaista toga dana...
POLONIJE
Gospodaru, imam da vam saopštim novosti.
HAMLET
Gospodaru, imam da vam saopštim novosti. Kada j<
Roscijus bio u Rimu glumac...
POLONIJE
Prispeli su glumci, gospodaru.
HAMLET
Tratata!
POLONIJE
Na moju čast...
HAMLET
„Svaki glumac doće na magarcu svom."
POLONIJE
To su najbolji glumci na svetu, za tragediju, komedi
ju, istorijsku igru, pastirskošaljivu, istorijskopa
storalnu, tragičnoistorijsku, tragičnokomičnoisto
rijskopastoralnu, za dramu sa jedinstvom mesta i dra
mu bez jedinstva. Seneka nije za njih odviše ozbiljan,
ni Plaut odveć veseo; u strogom pridržavanju teksta,
ili u slobodnom prikazu oni su jedinstveni.
HAMLET
O, Jeftaju, sudijo Izrailja, kakvo si blago imao!
POLONIJE
Kakvo je blago imao on, kneže?
HAMLET
Lepu kćer, i ništa više,
koju je MNOGO voleo.
POLONIJE (za sebe)
Sve o mojoj kćeri.
HAMLET
Nemam li pravo, stari Jeftaju?
POLONIJE
Ako mene zovete Jeftajem, kneže, ja zaista imam
kćer koju mnogo volim.
HAMLET
Zaista, to nije logička konsekvenca.
POLONIJE
A šta je ovde logička konsekvenca, kneže?
HAMLET
Šta?
Kako sudba reče,
BOG to zna,
a zatim, vi znate.
Sve se steče
kao stvar već verovatna...
Prva strofa pobožne pesme kazaće vam više, jer,
pogledajte, ovi mi ulaze u reč.
(Ulazi četiripet glumaca.)
HAMLET
Dobro ste mi došli, gospodo; dobro došli svi.
Milo mi je što vidim da si dobro. Dobro mi došli, do
bri prijatelji. O, moj stari prijatelju! Tvoje lice je
obradatilo otkad sam te poslednji put video; da nisi
došao da mi posadiš bradu, u Danskoj? Šta, moja mla
da gospoćica i gospa! Gospe mi, vi ste za jednu potpe
ticu bliže nebu no kad sam vas poslednji put video.
Molićemo boga da vaš glas ne bude izlizan kao kakav
zlatnik izvan opticaja. Gospodo, vi ste mi dobrodo
šli. Odmah ćemo se, kao francuski sokolari, zale
teti na sve što primetimo. Da čujemo odmah kakvu de
klamaciju. No, dajte nam jedan primer svoga talenta;
dete kakav strastan govor.
PRVI GLUMAC
Koji govor, kneže?
HAMLET
Jednom sam te slušao, kad si recitovao jedan govor
ali on se nije nikad davao na sceni, ili ako jeste, ne
više od jedanput. Jer se komad, sećam se, nije dopao go
mili. To je bio kavijar za prost svet. Ali, bio je to
kako sam ja shvatio i kako su shvatili drugi, čiji je sud
u ovakvim stvarima jači nego moj jedan izvrstan ko
mad, dobro rasporećen u scene, napisan s isto toliko
osećanja mere koliko i veštine. Sećam se da je,neko
rekao sako u stihovima nema dovoljnogzačina da načine ,
predmet ukusnim, niti u rečenicama ima takve sadrži
ne da bi pisac mogao biti optužen za izveštačenost;
ali je delo nazvao poštenim, zdravim koliko prijat
nim, i beskrajno više lepim no nakinćurenim. Jedan
govor sam u njemu naročito voleo. To je Enejina priča
Didoni; a naročito onaj deo gde on govori o Prijamovoj
pogibijn. Pa ako vam je ostala u sećanju, počnite onim
stihom čekajte, čekajte
„Opaki Pirus kao hirkanska zver"...
Nije tako počinje sa Pirusom:
„Opaki Pirus sa oružjem crnim,
mračnim ko smer mu, i nalik na noć,
kad u kobnom konju ležaše sakriven,
svoj crni, strašni premazao je lik,
strašnijim znakom: od glave do pete
crven i užasan, sav išaran krvlju
otaca, majki, kćeri i sinova;
umazan sav, spaljenim ulicama,
što bacaju svetlost svirepu i kletu
na ubistvo kralja, u gnevu i ognju
i usirenom sav oblepljen krvlju,
s očima ko alem, taj pakleni Pir
staroga traži Prijama..."
Sad produžite.
POLONIJE
Tako mi boga, kneže, dobro izgovoreno, dobrim na
glaskom i s dobrim razumevanjem.
PRVI GLUMAC
„Naće ga
u borbi s kratkim mačem protiv Grka;
nepokoran, stari ispade mu mač
iz ruke, i kako pade, tako osta;
u neravnom boju nasrnu
Pir na Prijama; on besno zamahnu,
i bespomoćni starac stropošta se
na sam zvuk i vetar od zamaha tog.
A mrtva Troja ko da oseti
taj udar, kad se s vrhom u požaru
do temelja sruši uz užasan lom
što zarobi uvo Pirovo. Jer, gle!
Njegov mač iznad mlečnobele glave
časnoga Prijama ko da zasta zrakom.
Tako, kao tiran na slici, nemaran
spram volje svoje i spram smera svog;
ne učiniv ništa, stajao je Pir.
Al' ko što često vidimo pred buru
tišinu neba, i oblake stale,
i umuknuli huk vetra, i zemlju
kao smrt mirnu, dok naglo strašni grom
ne rascepi nebo tako za počivkom
osvetom kivnom bi obuzet Pir.
Kiklopa čekići nikad nisu pali
na Marsov oklop iskovan za otpor
s kajanja manje no Pirov krvav mač
na Prijama što pade.
Dole sa Srećom, dole s bludnicom!
Svi bogovi u opštem skupu svom,
oduzmite joj moć i s njenog točka
polomte spice, slomte naplatke,
a glavčine joj niz nebeski breg
skotrljajte dole u pakao sam!"
POLONIJE
To je odveć dugačko.
HAMLET
Pa poslaćemo berberinu zajedno s vašom bradom.
Molim te, nastavi. On je za kakvu lakrdiju ili masnu
priču; inače spava. Nastavi; ded Hekubu.
PRVI GLUMAC
“Al' oh, ko vide kraljicu u velu..."
HAMLET
„Kraljicu u velu"?
POLONIJE
Da, to je dobro. „Kraljicu u velu" vrlo je dobro.
PRVI GLUMAC
„Gde bosa trči ulicama svima,
preteći ognju potocima suza:
krpa joj na glavi, gde je kruna bila;
mesto odela, oko iscrpenih,
suvih bedara jedno ćebe samo
zgrabljeno usred uzbune u žurbi.
Ko bi to vido, jezikom otrovnim
proglasio bi izdajstvo Fortune.
Ah, da je sami bogovi videše,
kad spazi Pira kako zlobno igra,
sekući mačem udove njenog muža,
njena bi vriska, što se prolomi,
vatrene oči neba orosila,
i (ako se smrtne stvari tiču njih)
u bogovima digla sažaljenje!"
POLONIJE
Pogledajte, zar on nije promenio boju lica, i zar mu
nisu suze u očima! Molim te, prestani.
HAMLET
Dobro je; zamoliću te da mi uskoro izgovoriš i osta
tak. Dobri gospodine, hoćete li se postarati da glum
ci budu dobro smešteni? Čujte, gledaćete da se s njima
lepo postupa, jer su oni ogledalo i letopis svoga vre
mena. Bolje je da posle smrti dobijete rćav epitaf nego
da oni, dok ste živi, šire rćav glas o vama.
POLONIJE
Gospodaru, postupiću s njima kao što zaslužuju.
HAMLET
Sto mu muka, čoveče: mnogo bolje. Postupaj sa svakim
kao što zaslužuje, pa ko će ostati neizbijen? Postu
pajte s njima prema svojoj sopstvenoj časti i svom do
stojanstvu; pa što oni manje zaslužuju, tim će više za
sluga imati vaša plemenitost. Odvedite ih unutra.
POLONIJE
Hajdete, gospodo.
HAMLET
Pođite za njim, prijatelji. Sutra ćemo čuti jedan
komad.
(Odlazi Polonije sa svima glumcima, osim prvog.)
Čuj me, stari prijatelju. Umete li vi da odigrate Ubi
stvo Goncaga?
PRVI GLUMAC
Umemo, kneže.
HAMLET
To ćemo imati sutra naveče. Da li biste, po nuždi,
mogli naučiti jedan govor, od jedno dvanaest ili šes
naest stihova, koje bih ja napisao i umetnuo unutra?
Hoćete li?
PRVI GLUMAC
Hoćemo, kneže.
HAMLET
Vrlo dobro. Idite za onim gospodinom, i gledajte da
mu se ne rugate. (Prvi glumac odlazi. Rozenkrancu i
Gildensternu.) Moji dobri prijatelji, opraštam se s
vama do večeri. Dobro ste mi došli u Elsinor.
ROZENKRANC
Moj dobri kneže!
HAMLET
Da, neka vas Gospod štiti.
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze.)
Sad sam sam.
O, kakav podlac, niski rob sam ja!
Nije li strašno, da taj glumac tu
u jednoj pesmi, jednom snu o strasti
maštom svojom može da prisili dušu
da od njenog dejstva prebledi mu lik,
u oku budu suze, licem strah,
jecanje u glasu, i držanje sve
s njegovom maštom da doće u sklad?
A sve nizašta? Za Hekubu! Šta je
Hekuba njemu, ili on Hekubi,
da plače za njom! Šta bi radio
taj, da ima povod, pobude za bol
ko ja?
Potopio bi scenu suzama,
jezivom reči cepo svetu sluh,
da kriv poludi, nevin da pobledi,
neposvećen se zbuni, i da čula
samoga sluha i vida se zgroze.
Aja?
Glup, malodušan nitkov čamujem
ko sanjalo, i tup za rođenu stvar;
ništa ne znam reći ni za kralja toga,
na čije blago i život dragocen
pakleni jedan zločin je izvršen.
Jesam li ja strašljivac? Ko me zove
nitkovom? Ko me po temenu lupa?
Čupa mi bradu duva mi u lice?
Za nos me vuče? U grlo mi laž
do pluća gura? Ko to čini?
Ha!
Krsta mi, ja bih podneo to sve.
Jer mora da sam golubije jetre,
i nemam žuč, da uvredu zagorča;
il' inače, bih nagojio bio
sve nebeske vrane ovog roba strvlju!
O, krvavi i bludni nitkove!
Besavesni, pohotni, neprirodni!
Izdajnička huljo! Osveto!
Ah, kakav sam magarac! Jest „hrabro"
da ja ubijenog, dragog oca sin,
nebom i paklom na osvetu gonjen,
moram, ko kurva, da srcu olakšam
rečima, pa sam dao se u psovke,
ko prava rita, ko sudopera.
Gadim se na to, pfuj!
Na posao, moja misli! Slušao sam
da krivci, gledajuć kakvu predstavu,
veštinom samom glume behu tolko
potreseni do srca, da bi odmah
priznali javno svoja nedela.
Ubistvo, iako nema jezika,
progovori organom čudnijim.
Prirediću da glumci igraju
nešto što liči ubistvu oca mog
pred mojim stricem. Ja ću paziti
na njegov pogled, prozirat do srži.
Trgne l' se samo, znaću već svoj put!
Duh koji videh možda je nečastiv,
a đavo može na sebe uzeti
dopadljiv oblik; štaviše i možda,
zbog slabosti mi i sumornosti
a on na takve ima silnu moć
na zlo me vodi, da me upropasti.
Ja hoću da imam stvarnije razloge
no ovaj. Gluma zamku nek mi dadne,
u koju će savest kraljeva da padne.
(Odlazi.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA


Soba u zamku.
(Ulaze Kralj, Kraljica, Polonije, Ofelija, Rozenkranc i Gildenstern.)

KRALj
Zar ne možete okolišnim putem
izmamiti mu reč što je pometen,
što sve svoje mirne dane muči grubo
tim nemirnim ludilom opasnim?
ROZENKRANC
Priznaje da se oseća rastrojen;
al' zašto, to neće nikako da kaže.
GILDENSTERN
Niti nam daje da ga ispitamo;
već ludilom se veštim zaklanja
kad god bismo hteli da ga navedemo
na kakvo priznanje o pravome stanju.
KRALjICA
Je li vas lepo primio?
ROZENKRANC
Ko plemić.
GILDENSTERN
Ali iiak zato vrlo usiljeno.
ROZENKRANC
Sklon pitanjima, al' vrlo tvrd
u odgovoru na naša pitanja.
KRALjICA
Da l' ste ga kakvom zabavom kušali?
ROZENKRANC
Desilo se tako da smo neke glumce
prestigli na putu; pričasmo o njima;
i tad se kao obradovo beše,
što čuje o njima. Ti su ljudi oko dvora,
i, čini mi se, dobili su nalog
da doveče pred njim predstavljaju.
POLONIJE
Jeste.
I molio me da i vas pozovem,
da vidite i čujete tu stvar.
KRALj
Od sveg srca. Vrlo mi je milo,
što čujem da je tome naklonjen.
Gospodo dobra, podstaknite ga vi
i dalje na sklonost spram zabava tih.
ROZENKRANC
Hoćemo, gospodaru.
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze.)
KRALj
Draga Gertruda, ostavi nas i ti.
Pozvali smo tajno Hamleta ovamo,
da se, kao tobož, susretne slučajno
sa Ofelijom.
Njen otac i ja, uhode po pravu,
bićemo tu da gledeć nevićeni
možemo jasno suditi i znati
po susretu im, po ponašanju
njegovom, je li to ljubavni bol.
il' ne, zbog čega pati.
KRALjICA
Poslušaću.
A što se vas tiče, Ofelija, želim
da vaša lepota bude srećni povod
Hamletovog ludila; jer tad
imala bih nade da će vam vrline
vratiti ga opet na redovni put,
a na čast i vama i njemu.
OFELIJA
Ja to
i sama, gospo, želela bih rado.
(Izlazi Kraljica.)
POLONIJE
Ofelija, prošetaj ovuda;
a vas, veličanstvo, molim: sklonimo se.
(Ofeliji.)
Evo, čitaj ovu knjigu, ta prividna
pobožnost nek ti opravda samoću.
Zbog toga smo često za ukor; jer to je
već i suviše poznato, da licem
na molitvu spremnim, izrazom pobožnim,
pošećerimo i samog ćavola.
KRALj (za sebe)
To je i suviše istinito, vaj!
Kako divno šiba savest moju sad
ovaj ukor. Obraz jedne bludnice,
ulepšan što je veštinom mazanja,
ružniji nije ispod maske svoje
no moje delo pod šarenom reči.
O, terete teški!
POLONIJE
Čujem ga, dolazi; sklonimo se, kralju.
(Kralj i Polonije odlaze.)
HAMLET
Biti il' ne biti? pitanje je sad.
Je l' lepše u duši trpeti
praćke i strele sudbe obesne,
ili na oružje protiv mora beda
dići se, i borbom učiniti im kraj?
Umreti spavati ništa više reci,
da spavanjem se svrši srca bol
i hiljada životnih potresa
i naslednih mesu, eto to je cilj
i predano mu teži ti. Umreti,
spavati spavati možda sanjati!
Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju
smrtnom kakvi bi snovi mogli doći,
kad života ovo klupče odmotamo?
Tu moramo stati; to je obzir taj
što bedi našoj produžava vek!
Jer ko bi podno svetske šibe, ruge,
nepravde silnih i zlostave gordih,
bol prezrene nam ljubavi, nasilja,
i obest vlasti, poniženja koja
od nevrednih trpi strpljiva zasluga
kad sam sebi možeš slobodu da daš
i golim nožićem? Ko bi vukao
tovar, pod umorom života stenjući
i znojeći se da strah
ne buni od nečeg po smrti, do tajne
zemlje, s čijih meća još nijedan putnik
vratio se nije? To nam volju zbuni,
i čini da raće podnosimo zla
koja su tu već nego da letimo
onima drugim, nepoznatim još?
Tako svest strašljivce pravi od svih nas;
i tako prirodnoj boji odluke
bledilo misli da bolešljiv lik,
te preduzeća velika i smela
otuda krivo okrenu svoj tok
i gube ime dela. Ali, mir!
Lepa Ofelija! Vilo, molitvama
pomeni sve mi grehe!
OFELIJA
Kneže moj!
Davno vas ne videh! Kako ste?
HAMLET
Pokorno hvala; dobro, dobro, dobro.
OFELIJA
Ja imam, kneže, vaših poklona,
i davno željah već da vam ih vratim.
Primite ih sada molim vas.
HAMLET
Ne, ne;
ja vam nisam nikad ništa dao.
OFELIJA
Kneže, vi dobro znate to da jeste,
i to sa tako nežnim rečima,
da spomeni behu dragoceniji.
Bez mirisa sad su uzmite ih natrag
jer plemenitoj duši bogat dar,
bez ljubavi pružen ništavna je stvar.
Evo, kneže!
HAMLET
Ha, ha! Jeste li vi pošteni?
OFELIJA
Kneže!
HAMLET
Jeste li lepi?
OFELIJA
Šta vaše gospodstvo misli?
HAMLET
Da, ako ste pošteni i lepi, vaše poštenje ne bi
trebalo da dopusti vašoj lepoti da se druži s njim.
OFELIJA
Zar može, kneže, lepota imati boljeg društva od
poštenja?
HAMLET
Da, naravno. Jer će moć lepote pre pretvoriti po
štenje, od onog što jeste, u podvodačicu, nego što će
snaga poštenja preobraziti lepotu u nešto slično nje
mu. To je nekada bio paradoks; ali je sada dokazano. Ja
sam vas nekad voleo.
OFELIJA
Zaista, kneže, vi ste učinili da vam poverujem.
HAMLET
Niste mi trebali verovati. Vrlina se ne može tako
nrimiti na našem starom deblu da mu oduzme sav zadah.
Ja vas nisam voleo.
OFELIJA
Tim sam gore prevarena.
HAMLET
Idi u manastir! Zašto da rađaš grešnike? Ja
sam prilično pošten; pa ipak bih sebe mogao optužiti
za takve stvari da bi bolje bilo da me mati nikada nije
rodila. Ja sam vrlo ohol, osvetoljubiv, slavoljubiv, sa
više grehova što čekaju na moj mig no što imam misli
da ih njima odenem, ili mašte da im dam oblik, ili
vremena da ih izvedem. Šta će ovakva stvorenja, kao
što sam ja, da se šunjaju između zemlje i neba? Svi smo
mi ovejani nitkovi svi! Ne veruj nijednom od nas. Idi
pravo u manastir! Gde vam je otac?
OFELIJA
Kod kuće, gospodaru.
HAMLET
Zatvarajte vrata za njim, da nigde ne bi mogao igrati
budalu, sem kod svoje kuće. Zbogom!
OFELIJA
O, milostivo nebo, pomozi mu!
HAMLET
Ako se udaš, daću ti ovu kletvu za svadbeni dar: Bu
di nevina kao led, čista kao sneg nećeš izmaći kle
tvi. Idi u manastir, idi! Zbogom! Ali ako baš ho
ćeš da se udaš, pođi za budalu. Jer pametni ljudi znaju
vrlo dobro kakva čudovišta pravite vi od njih. U ma
nastir! Idi, i to brzo. Zbogom!
OFELIJA
Iscelite ga, vi nebeske sile!
HAMLET
Slušao sam o vašoj navici da se mažete. Bog vam je
dao jedno lice, a vi sebi pravite drugo: vi skakućete, vi
se uvijate, vi šapućete; izdevate imena božjim stvari
ma iz lakomislenosti, a pravite se da je iz neznanja.
Idite! Dosta mi je. Poludeo sam zbog toga. Ja kažem,
nećemo više imati svatova. Oni što su se uzeli ži
veće, sem jednoga. Ostali će ostati kako su. U manastir,
idite!
(Odlazi.)
OFELIJA
O, kakav divan tu posrnu duh!
To bistro oko dvora, vojske mač,
ta reč i jezik mudrosti i znanja,
a cvet i nada lepe države,
vaspitanja primer, ogledalo mode,
očima svima i uzor i cilj
sve je to sada razoreno, sve!
A ja, najbednija i najnesrećnija
od sviju žena, što sam pila med
zanosne pesme zaveta mu svih
sad gledam divni, kraljevski taj um
ko razdešena zvona promukao,
a nesravnjenu, cvetnu mladost tu
u ludilu svelu. I ja, bedna, vaj!
Posle prošlih nada, gledam sav jad taj!
(Vraćaju se Kralj i Polonije.)
KRALj
Ljubav! Nisu takva osećanja ta;
a govor mu, mada pomalo bez veze,
ne liči na ludost. U njegovoj duši
ima nešto nad čim seta njegova
sedi i leže; i ja verujem
da bi se iz toga opasnost izlegla.
Da to sprečim, brzo odlučih i reših
evo ovo: On će u Englesku, hitno,
da nenaplaćeni danak naš potraži.
Možda će more i predeli strani,
i šarenilo utisaka moći
iz njegovog srca isterati tb
što se uvuklo u njega, o čemu
misleći stalno muči mozak svoj,
i što ga goni da bude van sebe.
Šta mislite vi o tome?
POLONIJE
Biće dobro.
Ali ipak držim da izvor, početak
njegove tuge nije ništa drugo
do prezrena ljubav. Kako je, Ofelija?
Ne moraš pričati šta ti je knez Hamlet
govorio: mi smo čuli sami sve.
Kralju, činite što vam drago. ali ako
držite za zgodno, nek kraljica, mati
njegova, posle predstave i sama
navali da njojzi poveri svoj bol.
Nek bude sasvim otvorena s njim;
a ja ću se, ako dopustite, skriti,
tako da čujem razgovor njin.
Ako ga ona ne prozre, tada ga
u Englesku šalj'te, ili ga zatvor'te
gde vaša mudrost za najbolje nađe.
KRALj
Neka tako bude. Kad je plemić luda,
na ludilo treba motriti mu svuda.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA


Velika dvornica u zamku.
(Ulaze Hamlet i nekoliko glumaca.)

HAMLET
Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam
ja pokazao, da vam gotovo klizi sa jezika. Ali ako bude
te žvakali, kao što čine mnogi vaši glumci, onda će
mi to biti isto tako prijatno kao da sam opštinskom
dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte suvi
še ni testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u
svemu umereni. Jer i u samoj bujici, buri, ili, da tako
kažem, vihoru strasti. morate imati i pokazati mere,
koja će to ublažiti. O, kako me vreća do dna duše, kad
čujem kakvog plećatog, razbarušenog klipana kako u
dronjke cepa neku strast, da bi probijao uši najjevti
nijoj publici u pozorištu, koja nije ni za šta drugo
nego za nerazumljive pantomime ili za galamu. Voleo
bih da išibam takvoga dripca koji želi da prevaziće
i samog Tergamanta; takav je dripac nadirodio Iro
da. Molim vas, izbegavajte to.
PRVI GLUMAC
Ja jamčim za to vašoj svetlosti.
HAMLET
Ali ne budite ni suviše krotki, već neka vas uči
vaše roćeno osećanje mere: udesite radnju prema reči,
a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikada ne
prekoračite granice prirode. Jer svaka takva pretera
nost promaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i
sad, bio i jeste, da bude, tako reći, ogledalo prirode: da
vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu
roćenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sve
ta njegov oblik i otisak. Sad, ako se u tome pretera,
ili ne dotera, neznalice će se možda smejati, ali će
pametnima biti vrlo mučno. A sud ovih, ako dopustite,
mora pretegnuti čitavo pozorište prvih. O, gledao
sam igru nekih glumaca, i slušao druge da ih hvale, i
to vrlo mnogo, koji, pa da se ne izrazim prostački, nisu
imali ni naglaska krštene duše, ni hoda krštenog, ni
nekrštenog, ni čovečjeg; nego se to šepurilo i urlalo,
da sam pomislio da je kakav nadničar prirode napravio
ljude, a nije ih napravio dobro, tako su nakazno podra
žavali čovečanstvu.
PRVI GLUMAC
Ja se nadam da je to kod nas uglavnom popravljeno.
HAMLET
O, popravite sasvim. I neka oni što igraju vaše
budale ne govore više nego što je za njih napisano. Jer
meću njima ima i takvih koji će se sami smejati da bi
time naterali na smeh i izvestan broj budalastih gle
dalaca iako je baš tada, možda, u pitanju kakav važan
trenutak radnje. To je ružno, i kod budale koja se tim
služi pokazuje sažaljenja dostojnu ambiciju. Idite;
spremite se.
(Glumci odlaze. Ulaze Polonije, Rozenkranc i Gildenstern.)
HAMLET
No, gospodine! Hoće li kralj da čuje ovaj komad?
POLONIJE
I kraljica takoće, i to odmah.
HAMLET
Pa recite glumcima neka požure.
(Polonije izlazi.)
Hoćete li mu i vas dvojica pomoći da ih požuri?
ROZENKRANC I GILDENSTERN
Hoćemo, kneže.
HAMLET
Oj, hoj, Horacio!
(Ulazi Horacio.)
HORACIO
Evo me dobri kneže; na službi sam.
HAMLET
Ti si najpravedniji čovek, Horacio,
sa kojim sam se ikad družio.
HORACIO
Moj dragi kneže!
HAMLET
Ne mislim da laskam
jer kakvoj bi se nadao nagradi
od tebe što nemaš drugog prihoda
do vedar duh što te hrani i odeva?
I zašto bi se sirotom laskalo?
Nek zaslaćen jezik liže glupi sjaj,
a koleno svija svoj uslužni zglob
tamo gde korist sleduje laskanju.
Čuj me. Otkad mi mila moja duša
gospodarskom posta u izboru svom,
i otkada ume ljude deliti,
tvoj izbor za nju osiguran bi.
Jer ti beše čovek što snoseći sve
ne trpi ništa, jedan što je primo
i udare i dare sudbine
s jednakom hvalom. Blagosloven taj
kod koga razum i strast tako stoje,
da nije samo frula na kojoj bi
sudbina mogla svirati što hoće.
Daj mi čoveka što nije rob strasti,
i nosiću ga u dnu srca svog,
u srcu srca svoga, kao tebe.
Al' suviše je o tom. Večeras će
odigrati se pred kraljem predstava,
jedna je scena u njoj vrlo slična
okolnostima o kojima ti pričah
povodom smrti mog oca. Molim te,
kad vidiš da se izvodi taj čin,
ti s punom pažnjom duha posmatraj
mog strica. Ako njegov skriveni greh
ne bude jednim govorom otkriven,
onda je duh, kog videsmo, nečastiv,
a pretpostavke moje crne su
ko kovačnica Vulkanova. Pazi
oštro, a ja ću upreti pogled svoj
u njegovo lice, pa ćemo zajedno
udružiti svoje opaske za sud
o njegovom izgledu.
HORACIO
Dobro, kneže.
Ako mi on, dok se igra gluma ta,
ukrade išta, i ja ne primetim,
platiću celu štetu.
HAMLET
Dolaze
da igraju. Moram praviti se lud.
Zauzmi jedno mesto.
(Danski marš. Zvuk truba. Ulaze Kralj, Kraljica, Polonije,
Ofelija, Rozenkranc, Gildenstern, druga gospoda
i straža sa buktinjama.)
KRALj
Kako je sada naš sinovac Hamlet?
HAMLET
Izvanredno dobro, vere mi: na kameleonovoj hrani;
jedem vazduh, kljukaju me obećanjima. Tako ne biste mo
gli gojiti ni kopuna.
KRALj
Ja nemam ništa sa tim odgovorom. Hamlete, te reči
nisu moje.
HAMLET
Ne, sad više nisu ni moje. (Poloniju.) Gospodine, vi
kažete da ste nekad, na Velikoj školi, igrali?
POLONIJE
Igrao sam, gospodaru; i smatrali su me za dobroga
glumca.
HAMLET
A šta ste prikazivali?
POLONIJE
Prikazivao sam Julija Cezara: bio sam ubijen na Ka
pitolu; Brut me ubio.
HAMLET
Njegova je uloga bila brutalna. Ubiti tako kapital
no tele! Jesu li glumci gotovi?
ROZENKRANC
Jesu, kneže. Čekaju vašu zapovest.
KRALjICA
Dragi Hamlete, hodi ovamo; sedi kraj mene.
HAMLET
Neću, dobra majko: ovde je privlačniji metal.
POLONIJE (Kralju)
Oho! Čujete li ovo?
HAMLET (spusti se kod Ofelijinih nogu)
Smem li da legnem u vaše krilo?
OFELIJA
Ne, gospodaru.
HAMLET
Hteo sam reći, smem li nasloniti glavu na vaše
krilo?
OFELIJA
Možete, gospodaru.
HAMLET
Mislite li da sam mislio što ružno?
OFELIJA
Ja ne mislim ništa, gospodaru.
HAMLET
Lepa je to stvar ležati među devojačkim nogama.
OFELIJA
Šta, kneže?
HAMLET
Ništa.
OFELIJA
Vi ste veseli, kneže.
HAMLET
Ko, ja?
OFELIJA
Da, kneže.
HAMLET
O, Bože moj, ja sam samo jedan lakrdijaš. Šta bi čo
vek mogao bolje raditi nego da bude veseo? Pogledajte
kako veselo izgleda moja majka, a moj otac je umro nema
ni dva sata.
OFELIJA
Ne, ima dvaput po dva meseca, kneže.
HAMLET
Već toliko! Onda nek đavo nosi crninu; ja ću se obu
ći u samurovinu. Gospode! Umro pre dva meseca, pa još
nije zaboravljen? Onda ima nade da uspomena na veli
kog čoveka preživi njegov život za čitavo pola godi
ne. Ali, Bogorodide mi, onda on mora zidati crkve. jer
će inače biti zaboravljen, kao drveni konj sa majske
maskarade, čiji je epitaf:
„Jer ojJer oj!
Zaboravljen je drveni konj."
(Oboa. Ulaze lica jedne pantomime: kralj i kraljica izra
žavajući pokretima ljubav; ona zagrli njega i on nju. Ona klek
ne pred njega, kao da ga uverava o svojoj ljubavi. On je podigne
i spusti glavu na njeno rame; legne na cvetni bedem. Ona ga
ostavlja kad vidi da je zaspao. U tom se pojavljuje neki čovek,
koji skine kralju krunu, poljubi je i nalivši otrova u kralje
ve uši, izlazi. Kraljica se vraća, i kad opazi mrtvoga kralja,
gestovima izražava bol. Trovač se vraća sa dve ili tri neme
ličnosti, pretvarajući se da žali kralja zajedno sa njom. Za
tim iznose leš. Trovač prosi kraljicu, dajući joj poklone.
Izgleda kao da se ona s početka gnuša ove ponude i da je pro
tiv toga; ali na kraju prihvata njegovu ljubav. Najzad izlaze.)
OFELIJA
Šta znači ovo, kneže?
HAMLET
Bogme, to je potajno nedelo, a znači nesreću.
OFELIJA
Možda ovaj prizor predstavlja zaplet igre.
(Ulazi Prolog.)
HAMLET
To ćemo doznati od ovoga. Glumci ne znaju čuvati
tajnu. Oni će sve ispričati.
OFELIJA
Hoće li nam kazati šta znači ovo što smo videli?
HAMLET
Hoće, a i sve drugo što biste mu vi pokazali da vi
di. Nemojte se vi stideti da mu*Tokažete, a on se neće
stideti da kaže šta je to.
OFELIJA
Vi ste rćavi, vi ste rćavi, kneže. Hoću da slušam
komad.
PROLOG
Klanjajući se pred milošću sviju,
molimo za pažnju strpljivu i tiju,
za nas i za našu tragediju.
HAMLET
Je li to prolog ili zapis na kakvom prstenu?gz
OFELIJA
Kratko je, kneže.
HAMLET
Kao ženska ljubav.
(Ulaze dva glumca: kralj i kraljica.)
GLUMAČKI KRALj
Triest puta Feb je obišao u letu
Neptunov val i sfere našem svetu,
a pozajmljeni sjaj meseca sjaše
punih trideset leta iznad zemlje naše,
otkako nam daše svetu vezu jaku
u srcima ljubav, a ruke u braku.
GLUMAČKA KRALjICA
Još toliko brojmo put koji obiđe,
pre no naša ljubav svome grobu siđe.
Ali, avaj! Tebe tišti neka mora;
nisi više ves'o, kao sve doskora.
Strepim za tebe; ali zbog mog straha
ti svojoj strepnji ne poklanjaj maha.
Strah i ljubav žene drugovi su verni,
oboje ništavni, ili neizmerni.
Ljubav ti dokazah miloštama svojim,
i kolko te volim, toliko se bojim,
veliku ljubav sitne sumnje plaše;
s našim strahom rastu i ljubavi naše.
GLUMAČKI KRALj
Skoro te već moram ostaviti, draga;
osećam da život napušta mi snaga.
A ti ćeš voljena biti, poštovana
u ovome svetu; i jednoga dana
dobićeš možda nežnog muža...
GLUMAČKA KRALjICA
Ćuti!
Izdajom srca ljubav mi ne muti.
Prokleta ako uzmem drugog muža;
koja ubi prvog, drugom ruku pruža.
HAMLET (za sebe)
Pelen, pelen!
GLUMAČKA KRALjICA
Drugi brak još samo niska korist sprema,
al' ljubav u njemu svog udela nema.
Svoga mrtvog muža drugi put ubijam
kad se oko drugog u postelji svijam.
GLUMAČKI KRALj
Verujem da misliš što si rekla sada,
al' odluka naša ponajčešće pada.
Namera se kao rob sećanja javlja;
na rođenju jaka, zatim slaba zdravlja,
ko zeleni plodi ona je na grani;
a kad sazru, oni padnu neobrani.
Čovek zaboravlja udes je to tužan
da isplati dug svoj, što je sebi dužan.
I što u svom žaru naumimo strasno,
kad žar prođe, to je učiniti kasno.
Svaka radost, tuga. u naponu strasti
i rođeno svoje delo upropasti;
a najveća radost i dubok bol gde je,
radost začas plače, bol se časom smeje.
Svet nije večan: što se ljudi čude
ako s drugom srećom druga ljubav bude?
Jer da li tu treba odgovora dati
ljubav sreću ili sreća ljubav prati?
Padne li silni, ljubimac se skriva;
uspe li siromah, zlotvor mu drag biva.
Do danas je ljubav sledovala sreći;
jer bogat će uvek prijatelja steći;
a ko u nuždi kuša druga zloga,
u zlotvora odmah taj pretvara toga.
Ali kad sam počo, da svršim u redu:
volja nam i sudba raznim putem gredu,
te namere naše uvek se izmene;
misao je naša, al' ne mete njene.
Sad misliš da nećeš drugoga uzeti,
al' će s mrtvim mužem i ta miso mreti.
GLUMAČKA KRALjICA
Ne dala mi zemlja hrane, nebo zraka;
ne imala mira od dana ni mraka;
nek pred svaku moju nadu očaj stane;
budućnost mi bila ćelija apsane;
sve nedaće koje lice sreće kvare
nek mi svaku želju gone i satare;
pratila me večna kazna kroz vremena
kad, udova jednom, opet budem žena!
HAMLET (Ofeliji)
Ako sad prekrši zakletve!
GLUMAČKI KRALj
To je teška kletva. Ostavi me malo.
Duh mi je umoran. Meni je sad stalo
da se snom okrepim.
(Legne.)
GLUMAČKA KRALjICA
San ti mira dao;
a meću nas nikad ne ušao duh zao.
(Izlazi.)
HAMLET
Kako vam se, gospoćo, dopada ova stvar?
KRALjICA
Čini mi se da ta gospa suviše obećava.
HAMLET
O, ona će održati reč!
KRALj
Znate li vi sadržaj tog komada? Da nema u njemu
kakvog zločina?
HAMLET
Ne, ne! Oni se samo šale; truju se od šale. Nema
vam tu ni senke zločina.
KRALj
Kako zovete taj komad?
HAMLET
Mišolovka. Kako to, zapitaćete? Pa u prenosnom
značenju. Komad prikazuje jedno ubistvo u Beču: knez se
zove Goncago, njegova žena Batista. Videćete odmah:
zlikovačka posla. Ali šta mari? To se ne tiče nas. va
šeg veličanstva i mene; naša je savest mirna. Koga
svrbi, nek se češe; naša šija je čitava.
(Ulazi Lukijan.)
HAMLET
To je neki Lukijan. kraljev sinovac.
OFELIJA
Vi ste, gospodaru, dragoceni, kao kakav hor.
HAMLET
Mogao bih biti tumač između vas i vašeg dragana
ako bih video kako se zabavljaju lutke.
OFELIJA
Vi bockate, kneže, vi bockate.
HAMLET
Stalo bi vas kuknjave dok biste mi otupeli vrh.
OFELIJA
Sve bolje i gore.
HAMLET
Sve ste vi neverne supruge. Počni, ubico! Mani se
tih odvratnih grimasa, i počni. Hajde već; grakćući,
gavran viče: osveta!
LUKIJAN
Crni smer, ruka, otrov, čas zgodan toliko.
Pomaže doba. Ne vidi me niko.
Ti, kobna smešo od ponoćnih trava,
što Hekata triput kle i učarava,
pokaži sad čini moć u punoj snazi,
zdrav život odjednom uzmi i zarazi.
(Sipa otrov u uvo zaspalome kralju.)
HAMLET
Otruje ga u vrtu, da mu otme državu. Njegovo je ime
Goncago. Ta priča postoji, i pisana je odabranim itali
janskim jezikom. Odmah ćete videti kako ubica zadobi
ja ljubav Goncagove žene.
OFELIJA
Kralj ustaje!
HAMLET
Šta, uplašen prividnim požarom!
KRALjICA
Šta je mom mužu!
POLONIJE
Prekinite predstavu!
KRALj
Osvetlite mi! Hajde!
svi
Buktinje, buktinje, buktinje!
(Izlaze svi osim Hamleta i Horacija.)
HAMLET
Nek ranjen jelen suze lije:
nek igra jelen zdrav!
Dok jedan spava, drugi bdije
takav je život sav.
Šta velite, gospodine moj? Zar mi ova pesma, sa šu
mom perjanica i s dve rozete u vidu ruža iz Damaska na
mojim cipelama na pređice ne bi donela članstvo u
kakvoj glumačkoj družini u slučaju da se moja preosta
la sreća bude ponašala prema meni kao Turčin? A,
gospodine?
HORACIO
Bez sumnje, s polovinom dobiti.
HAMLET
Sa celom, uveren sam.
Jer ti, o Damone dragi, znaš
da je s kraljevstva ovog oteran
Jupiter sam; a sada vlada baš
pravi, pravcati paun!
HORACIO
Trebalo je da napravite slik.
HAMLET
Dobri moj, Horacio, dajem hiljadu funti da je svaka
reč duha istinita. Jesi li primetio?
HORACIO
Sasvim dobro, gospodaru.
HAMLET
Čim je pala reč o trovanju...
HORACIO
Odlično sam uočio.
HAMLET
Aha! Dajte malo muzike! Ovamo te flaute!
Jer ako kralj ne voli komediju,
onda on, jamačno, ne voli juiju!
Ovamo muziku!
(Ulaze Rozenkranc i Gildenstern.)
GILDENSTERN
Dopustite mi jednu reč, dobri gospodaru.
HAMLET
I čitavu priču, gospodine, ako je po volji.
GILDENSTERN
Kralj, gospodaru...
HAMLET
No, gospodine, šta je s njim?
GILDENSTERN
Povukao se u svoje odaje neobično uzrujan.
HAMLET
Od pića,gospodine?
GILDENSTERN
Ne; biće od gneva, kneže.
HAMLET
Vi biste pametnije uradili da o tome izvestite nje
govog lekara. Jer ako bih mu ja dao na čišćenje, to bi ga
možda bacilo u još veći gnev.
GILDENSTERN
Ali, dobri moj kneže, uredite malo svoj razgovor, i
ne udaljujte se toliko od onoga što treba da vam kažem.
HAMLET
Pitom sam već. gospodine. Kažite.
GILDENSTERN
Kraljica vaša mati, koja je u velikoj duševnoj utu
čenosti, poslala me je k vama.
HAMLET
Vi ste mi dobrodošli.
GILDENSTERN
Ne, dobri kneže; ta učtivost nije baš od najbolje
vrste. Ako želite da date zdrav odgovor, ja ću izvrši
ti naredbu vaše matere; ako ne, vašim oproštajem i
mojim povratkom okončaće se i moj posao.
HAMLET
Ja ne mogu, gospodine?
GILDENSTERN
Šta, gospodaru?
HAMLET
Da vam dam zdrav odgovor: moj duh je bolestan. Ali
odgovor koji bih mogao dati stoji na raspolaganju vama,
ili tačnije, kao što kažete, mojoj materi. Zato dosta o
tom, pa na stvar. Moja mati, kažete...
ROZENKRANC
Dakle, ona kaže da je nju vaše ponašanje začudilo i
zadivilo.
HAMLET
O, divni sine, koji umeš tako zadiviti svoju majku!
Ali zar nema ništa što sleduje tome divljenju moje
matere? Govorite.
ROZENKRANC
Ona želi da govori s vama u svojoj sobi pre no što
odete na spavanje.
HAMLET
Poslušaćemo, ma bila deset puta naša mati. Ima
te li još što da mi kažete?
ROZENKRANC
Kneže moj, vi ste me nekad voleli.
HAMLET
Ja vas i sad volim, tako mi ovih oruća za kraću.
ROZENKRANC
Dobri moj kneže, šta je uzrok vašem rastrojstvu?
Odbijajući da svoje jade poverite svojim prijateljima,
vi svakako prečite put svojoj vlastitoj slobodi.
HAMLET
Gospodine, meni treba unaprećenje.
ROZENKRANC
Kako to kad imate reč samoga kralja da ćete ga vi
naslediti na prestolu Danske?
HAMLET
Da, ali „do zelene trave" poslovica je malo za
starela.
(Ulaze glumci sa frulama.)
HAMLET
A, frule! Dajte da vidim jednu. Vi želite da bu
dem s vama malo nasamo. Što vi neprestano oblećete
oko mene, da mi nanjušite trag, kao da hoćete da me na
terate u klopku?
GILDENSTERN
O, gospodaru, ako je moja revnost odveć drska, onda je
i moja ljubav suviše nepristojna.
HAMLET
Ja to ne razumem dobro. Hoćete li da svirate na ovoj
fruli?
GILDENSTERN
Ne umem, kneže.
HAMLET
Ja vas molim.
GILDENSTERN
Verujte mi, ne umem.
HAMLET
Preklinjem vas.
GILDENSTERN
Ali ja ne umem ni da je držim, kneže.
HAMLET
To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove
rupe, ustima duvajte u nju, i ona će dati od sebe najreči
tiju muziku. Evo vidite, ovo su rupe.
GILDENSTERN
Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, namam dara
za to.
HAMLET
Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene.
Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj
ključ; hoćete da mi iz srca iščupate tajnu; hteli biste
da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje
skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan
glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati
da progovori! Do sto đavola, mislite li vi da se na me
ni može lakše svirati nego na jednoj fruli? Nazovite
me kojim hoćete instrumentom; vi me možete pipati,
ali ne možete svirati na meni.
(Ulazi Polonije.)
HAMLET
Bog vas blagoslovio, gospodine!
POLONIJE
Kneže moj, kraljica bi želela da govori s vama, i to
odmah.
HAMLET
Vidite li vi onaj oblak koji gotovo ima oblik ka
mile?
POLONIJE
Bogami, zaista je nalik na kamilu.
HAMLET
Čini mi se da liči na lasicu.
POLONIJE
Leđa su mu kao u lasice.
HAMLET
Ili na kita?
POLONIJE
Vrlo je sličan kitu.
HAMLET
Onda ću odmah otići materi. (Za sebe.) Ovi me tera
ju da glumim budalu do krajnje granice mog strpljenja.
(Glasno.) Doći ću odmah.
POLONIJE
Ja ću joj to kazati.
(Izlazi.)
HAMLET —
Odmah je lako reći. Idite, prijatelji.
(Rozenkranc, Gildenstern i glumci izlaze.
Avetno doba ponoći je sad,
kad groblje zja, a pako razvejava
zarazu svetom. Sad bih vrelu krv
mogao piti, činiti grozote,
da se dan strese kad pogleda to.
Ali tiho! Hajdmo sada materi!
O, srce moje, ti se ne izrodi;
neka u moje zatvorene grudi
nikad Neronov ne provali duh.
Svirep ću biti, neprirodan ne;
iz mojih usta noževi će ići,
ali u ruci mojoj nek ne budu.
Jezik i duša nek su licemerni.
Ma kol'ko moje kidale je reči,
ti, dušo, ipak takvo delo spreči.
(Odlazi.)

SCENA TREĆA


Dvorana u zamku.
(Ulaze Kralj, Rozenkranc i Gildenstern.)

KRALj
Ja ga ne volim; po nas je opasno
pustiti ludosti njegovoj tu vlast.
Zato se sprem'te. Punomoć za vas
napisaću odmah, i on će otići
u Englesku s vama. Naše dostojanstvo
ne može trpeti tu blisku opasnost
što iz ludila mu napreduje tako
svakoga časa.
GILDENSTERN
Spremićemo se.
Jer pobožno je i sveto staranje
sačuvati bezbroj ljudi koji se
hrane i žive od vašeg veličanstva.
ROZENKRANC
Svaki pojedinac posebno je dužan
svom snagom i svakim oružjem duha svog
da sebe od štete brani, a još više
onaj od čije sreće zavise
životi mnogih. Jer kraljeva smrt
ne dolazi sama, nego kao vrtlog
odvlači sobom sve što joj je blizu.
To je ogroman točak, učvršćen
navrh najvišeg brega, na čijim je
paocima ogromnim deset hiljada
sitnijih stvari prikovano, stalo;
pa kad on padne, svaka mala stvar
i sitan dodatak deli strašni pad.
Nikad kraljev uzdah nije sam još osto
a da ceo narod nije tužan posto.
KRALj
Spremite se, molim, za taj hitni put
okovaćemo u lance opasnost
što sada hoda odveć slobodno.
ROZENKRANC I GILDENSTERN
Požurićemo.
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze. Ulazi Polonije.)
POLONIJE
Kralju moj, on ode k materi u sobu.
Ja ću se skriti iza zastora,
da razgovor čujem. Uveren sam već
da će ga ona izgrditi valjano.
Jer vi ste rekli i rekli ste mudro
da će dobro biti da neko, sem majke,
koja bi pristrasna po prirodi bila,
sa zgodnog mesta razgovor čuje njin.
Budite mi zdravo, gospodaru moj.
Doći ću do vas pre neg legnete,
i kazati vam što budem saznao.
KRALj
Zahvaljujem vam, dragi gospodine!
(Polonije odlazi.)
Moj zločin truli: do neba mu smrad
diže se, noseć najstariju kletvu
bratoubistva. Molitvi ne mogu,
mada je želim koliko i hoću.
Jaku mi volju jači greh obara;
a ja, ko neko vezan s posla dva,
besposlen stojim ne znajući gde
da počnem, te oba zanemarujem.
Pa da je ova ruka prokleta
od bratovlje krvi dvaput odebljala,
zar dobro nebo nema dosta kiše
da je spere celu, da bude ko sneg?
Čemu milost doli da pogleda greh?
Nema li molitva tu dvostruku moć
da, pre no padnemo, predupredi pad,
i oprosti onda kad padnemo već?
Pa pogledaj gore! Tvoj je prošo greh,
ali, o, koji bi oblik molitve
pristao za mene? „Oprosti mi moje
gadno ubistvo!" To ne može biti;
jer ja i sada uživam koristi
zbog kojih ovo ubistvo izvrših:
svoju krunu, svoju kraljicu i vlast.
Može li kogod oproštaj da traži,
a korist od svoga zločina da drži?
Na putima greha u ovome svetu
pozlaćena ruka zločina još može
da izmakne pravdi; i često se još
pljačkom zločina kupi zakon sam.
Al' tako nije na nebu. Tu nema
vrdanja, i tu se javlja svaki čin
u svojoj pravoj prirodi; a mi,
pred očima, licem svojih grehova,
primorani smo da priznamo sve.
Pa onda? Šta mi ostaje? Da kušam
šta pokajanje može il' ne može.
Al' šta to vredi jednome koji se
ne može da kaje? O očaja, bede!
O, srce crno ko smrt! O, ti dušo
u mreži, što se boreć za slobodu
samo još više zaplićeš! Pomoz'te,
anćeli dobri! Pokušajte bar.
Savijte se, kruta kolena; a srce
sa čeličnim žicama, omekšaj
kao žile kakvog novoroćenčeta!
Sve još može krenuti na dobro!
(Klekne. Ulazi Hamlet.)
HAMLET
Na molitvi je. Mogao bih sad
svršiti; i sad ću svršiti sa njim.
Pa onda, on u raj, a ja ću biti
osvećen. O tome treba razmisliti.
Jedan mi zlikovac oca ubio,
i zato zar, jedinac sin mu ja
šaljem tog istog zlikovca u raj!
O, to bi bila plata, nagrada,
a osveta nikad! On ubi oca mog
iznenada, teškog od jela, sa svima
gresima njegovim silno nabujalim,
jedrog ko maj. I kako s njegovim
računom stoji, to zna samo bog!
Al' po mislima i znanju smrtnika,
on teško pati. Pa zar sam osvećen
kad mu uzmem život sad, kad čisti dušu,
i kad je gotov i spreman za put?
Ne.
Stoj, maču, budi strašnijeg zamaha!
Kad bude pijan, zaspao, u gnevu,
u rodoskrvnoj slasti postelje.
U kocki, svađi, ili ma kome činu
što trun spasenja u sebi ne čuva
tad ga obori: nek se petama
koprca k nebu, nek mu duša bude
prokleta, crna kao pakao
u koji poće! Moja mati čeka.
Lek ti ovaj muke produžiće; neka!
(Ode.)
KRALj (ustajući)
Reči bi gore, ali miso osta dole.
Neće se k nebu dići reči gole.
(Odlazi.)

SCENA ČETVRTA


Druga soba u zamku.
(Ulaze Kraljica i Polonije.)

POLONIJE
On će sad doći. Dobro ga ukor'te.
Rec'te da mu šale i odveć su drske;
i da ste ga braneć izložili se za nj
velikom gnevu. Sakriću se tu.
Molim vas, budite otvoreni s njim.
HAMLET (iza scene)
Mati, mati, mati!
KRALjICA
Ne brinite za mene, ja vam jamčim to.
Sklonite se; ja ga čujem da dolazi.
(Polonije se sakrije iza zastora. Ulazi Hamlet.)
HAMLET
No, mati, sad, u čemu je stvar?
KRALjICA
Hamlete, ti teško uvredi oca svog.
HAMLET
Majko, uvrediste teško oca mog.
KRALjICA
Hajd! Ti budalastim jezikom odgovaraš.
HAMLET
Hajd, hajd! Vi pitate jezikom me zlim.
KRALjICA
Hamlete, šta znači to?
HAMLET
Pa šta je sad?
KRALjICA
Jesi li zaboravio ko sam ja?
HAMLET
Nisam.
Vere mi, nisam; vi ste kraljica,
i žena brata muževljevog, da,
i kam da niste! vi ste moja mati.
KRALjICA
No, onda će drugi govoriti s tobom!
HAMLET
No, no, vi samo sedite sad s mirom!
Ne smete se ni maći. Nećete
otići dok vam ne dam ogledalo,
u kome ćete videti se sva!
KRALjICA
Šta hoćeš? Da nećeš da me ubiješ!
Upomoć! Upomoć!
POLONIJE (iza zavese)
Upomoć! Ohoj!
HAMLET (izvuče mač)
Gle: pacov!
(Probode zavesu.)
Mrtav za dukat! Mrtav je.
POLONIJE (iza zavese)
Ah, ja sam ubijen!
(Padne i umre.)
KRALjICA
Oh, šta učini?
HAMLET
Ja zaista ne znam. Da nije to kralj?
KRALjICA
O, kako je brz i krvav ovaj čin!
HAMLET
Da, krvav čin, i skoro tako rćav
o, dobra majko, ko ubiti kralja
pa udati se za brata njegovog.
KRALjICA
Ko ubšTš kralja!
HAMLET
Da, gospoćo. to je
moja reč bila.
(Otkrije zavesu i vidi Polonija.)
O, ti nesrećna.
dosadna, nagla budalo, zbogom sad!
Mišljah da si gosa. Primi svoju kob.
Sad vidiš da biti odveć revnostan
opasno je katkad. Ne lomite ruke!
Mirno! Sedite! Lomiću vam srce.
Jer tako će biti, ako je od graće
osetljive, ako navika prokleta
nije od njega čelik stvorila,
da tvrćava bude protiv osećanja.
KRALjICA
Šta učinih da u gruboj vici toj
svoj jezik puštaš protiv mene ti?
HAMLET
O, učinili ste čin što brlja nežnost
i rumen skromnosti, a vrlinu svu
u licemernost pretvara, što skida
sa svetlog čela čiste ljubavi
ružu, a u njega usaćuje čir!
Što od venčanih zakletava pravi
podvale gnusne ko kockarska laž!
O, takvo delo što iz tela braka
čupa samu dušu, a od slatke vere
pravi samo pustu zbrku besmislica!
Lice se neba rumeni, i sama
ta čvrsta, teška zemlja s tužnim licem
bolna je srcu, ko pred Strašni sud
zbog toga čina.
KRALjICA
Avaj! Kakav čin,
što već urla, grmi u prologu svbm?
HAMLET
O, pogledajte tu sliku, i tu
likove verne dva brata. Gledajte
na većama ovim tu miloštu svu
kose Apolona, čelo samog Jova,
Marsovo oko, što preti i vlada,
a držanje kao glasnika Merkura
što siće baš na vis što nebo ljubi
taj spoj i oblik, gde je svaki bog
po jedan pečat utisnuo svoj,
dajući svetu jemstvo za čoveka!
To je bio muž vaš. A gledajte sad
to je sada muž vaš: taj metiljav klas
što kuži zdravog brata. Imate li
oči? Zar ne hteste da se hranite
na ovoj lepoj gori, rad tovljenja
u ovom glibu? Ha! Imate l' oči?
Ne rec'te mi: to je ljubav. Jer u vašem
dobu je plima krvi ukroćena
i niska; ona se upravlja po sudu.
A kakav je moguć izmeću njih sud?
Osećanja, svakako, imate
inače ne biste ni imali želju
al' osećanje je to, zbilja, uzeto.
Jer ni ludost toliko ne bi zabasala
nit ludilu razum tolko bio rob,
pa da od njega ne ostane trun
za izbor u ovakvoj razlici!
Koji vas tako zavarao vrag,
kao u žmuri? Da l' oči bez draži,
il' draž bez oka. il' uvo bez vida,
bez pomoći ruke, il' miris bez svega;
ni bolni deo jednog zdravog čula
ne bi se mogo tako varati.
O, stide, gde ti je rumen? Paklu, ti
buntovni, kad se umeš buniti
kostima matrone neka bude tad
vrlina vreloj mladeži ko vosak,
i nek se u ognju sopstvenome stopi!
Nek nema stida, kad nagona žar
vuče, jer gori silno i mraz sam,
a razumom se volja podvodi!
KRALjICA
O, ne govori više, Hamlete,
ti moje oči mojoj duši svraćaš,
gde vidim tako mrke, crne mrlje,
što nikad boju izgubiti neće.
HAMLET
U smrdljivome znoju živeti
postelje masne, sladiti se tu,
i pariti u svinjcu poganom...
KRALjICA
O, ne govori više; reči te
ko noževi mi prodiru u sluh.
Hamlete slatki, dosta!
HAMLET
Jedan lupež,
jedan ubica, taj gad, ni dvaesti
deo desetka vašeg prvog muža;
ta sprdnja od kralja, taj kesaroš
države ove, carstva, što je ukro
s police skupu dijademu tu
i metno je u svoj džep!
KRALjICA
O, nemoj više!
HAMLET
Ta zakrpa i dronja od kralja!
(Ulazi Duh.)
O, zaštitite me, zakrilite me vi,
čuvari neba! Šta bi želeo
vaš milostivi lik?
KRALjICA
Ah, on je lud!
HAMLET
Ne dođe l' da koriš sporog sina svog
što, pustiv da proće i vreme i gnev,
propustio je hitno izvršenje
amaneta tvoga strašnoga? O, kaži!
DUH
Ne zaboravi! Ja te pohodim
da izoštrim samo otupeli ti smer.
Al' vidi čućenje na materi tvojoj.
O, stani izmeć nje i njene duše
koja se bori. Kod najslabijih
uobraženja najjače dejstvuju.
Govori joj, Hamlete.
HAMLET
Kako ste, gospoćo?
KRALjICA
Avaj, kako si ti, koji očima
upireš u ništa, i što razgovaraš
sa bestelesnim ovako vazduhom?
Kroz oči tvoje duh tvoj divlje zvera,
i ko na uzbunu zaspali vojnici,
tvoje polegle kose, kao žive,
odskočile su stršeći uspravno.
O, dobri sine, na oganj i žar
rastrojstva svog strpljenje hladno kropi.
Na koga gledaš?
HAMLET
Na njega, na njega!
Gledajte mu pogled što bledim sjajem sj»!
Združeni tako, to biće i lik
osetljivim bi učinili kam.
O, ne gledaj me, da tim žalosnim
izgledom čvrst mi ne izmeniš plan;
da čin moj boju ne bi gubio,
a suze, mesto krvi, grunule!
KRALjICA
Kome to govoriš?
HAMLET
Zar ništa ne vidite?
KRALjICA
Ništa baš; iako vidim dobro sve.
HAMLET
I ne čuste ništa?
KRALjICA
Ništa, osim nas.
HAMLET
Ha! pogledajte kako se otkrada
moj otac, u odelu, kao živ!
Gledajte, eno, izlazi na vrata!
(Duh izlazi.)
KRALjICA
Ovo je samo mozga tvoga stvor.
A ludila samog izum je to vešt,
to bestelesno biće.
HAMLET
Ludilo!
Bilo mi kuca pravilno, ko vaše,
i stvara istu, zdravu muziku.
Moj govor nije bio ludilo.
Ispitajte me, pa ću celu stvar
ponoviti vam od reči do reči;
a ludilo bi moralo da skreće.
Mati, tako vam večne milosti,
ne meć'te na dušu lažni balsam taj,
da je ovo moja ludost, ne vaš greh.
To pokožicom ranu će prevući,
dok prljava trulež, roveći pod njom,
nevićeno kuži. Pover'te se nebu;
pokajte što je prošlo; izbegnite
što će da doće; i ne ćubrite
taj korov, da ne bi jače bujao.
Oprostite mi moju propoved,
jer u ovo vreme gnojavo od greha,
vrlina mora porok moliti
za oproštaj; treba pred njim da se svija,
molećk da mu čini dobročinstvo.
KRALjICA
O, Hamlete, srce na dvoje mi cepaš!
HAMLET
O, odbacite mu polovinu goru,
pa s onom drugom živite čistije.
Dobru noć! Al' mome stricu ne idite
u postelju, nego prigrl'te vrlinu,
ako je nemate. Čudovište to,
što navikom zovu, koja ždere sva
osećanja naša, taj vrag običaja,
anđeo je ipak, što ume da da
radnjama dobrim i lepim livreju
i odelo što će stajati im dobro.
Uzdržite se noćas, pa će tad
idućeg puta biti vam već lakše
uzdržite se, pa zatim još lakše.
Jer navika skoro žig prirode menja,
pa ukroti vraga, ili ga izbaci
čudnovatom snagom. Još jednom: laku noć!
Pa kada se budete pokajali,
ja ću zatražiti blagoslov od vas.
A što se ovog tiče,
(Pokazujući na Polonija.)
žao mi ga.
Ali se nebu tako svidelo
da njega mnome kazni, mene njim,
da bih mu bio i sluga i bič.
Sahraniću ga lepo, i za smrt
njegovu ja ću odgovarati.
Tako. I opet: laku noć! Ja moram
da budem svirep, da bih dobar bio.
Zlo je počelo, a gore još čeka.
Još jednu reč, o gospo!
KRALjICA
Šta da radim?
HAMLET
Samo ne ovo što vas molih ja,
neka vas opet naduveni kralj
u postelju vuče i za obraz štipa,
i naziva svojim mišem; pustite ga
da za par smradnih poljubaca svojih,
il' prstima vas milujući kletim
po vratu, sazna tajnu; pa izrec'te
kako ja, u samoj stvari, nisam lud,
već da sam samo luda iz lukavstva.
Dobro bi bilo da mu to kažete.
Ko bi, sem kraljice, tako lepe, umne,
ovako važne stvari sakrio
od jednog žapca, mačka, slepog miša?
Ko bi to mogo? Al' uprkos svesti
i tajne, otvor'te kavez navrh kuće,
pustite ptice, pa ko slavni majmun,
ogleda radi, u kavez ućite,
i survavši se izlomite vrat!
KRALjICA
Veruj, ako su reči samo dah,
a dah opet duša, da ja nemam duše
da izdahnem ono što si mi ti reko.
HAMLET
Moram u Englesku. Znate li već to?
KRALjICA
Ah, to smetnuh s uma! Tako je rešeno.
HAMLET
Pečate već pisma. Dva mi školska druga
verujem im kao zmiji u procepu
zapovest nose. Oni moraju
da prokrče put moj i da me odvedu
nevaljalstvu. Neka tako bude. Biće
veselo kada inženjer poleti
sopstvenom bombom u vis. Biće teško
al' ja ću kopati jedan aršin dublje
od njenih mina, pa ću ih baciti
na Mesec! Biće vrlo prijatno
dva lukavstva na putu sukobiti.
Ovaj me čovek goni na pakovanje;
u susednu sobu odvući ću leš.
Dobru noć, mati! Ovaj savetnik
ozbiljan, ćutljiv, krotku ima ćud,
a za života bi brbljivac lud.
Hajde, gospodine, da s vama svršim već.
Dobru noć, mati!
(Izlaze na razne strane. Hamlet vukući Polonija.)

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA


Soba u zamku.
(Ulaze Kralj, Kraljica, Rozenkranc i Gildenstern.)

KRALj
Mora nešto biti u tim uzdasima
i toj dubokoj tuzi. Morate mi
objasniti šta je, jer treba da znam.
Gde vam je sin?
KRALjICA (Rozenkrancu i Gildensternu)
Ostavite nas ovde za trenutak.
(Oni izlaze.)
Ah, gospodaru, šta videh noćas ja!
KRALj
Šta to, Gertruda. Kako je s Hamletom?
KRALjICA
Lud kao vetar i ko more kad se
sudare o prevlast! U nastupu ludom
ču da se nešto miče za zavesom;
istrže svoj mač i viknu: „Gle, pacov!
Pacov!" Pa u zanosu mozga svoga tad
ubi dobroga starca, neviđenog.
KRALj
Da teška dela! To bi snašlo nas
da smo se nešto tamo desili.
Sloboda mu je opasnost za sve;
i za vas samu, za nas, za svakoga.
Kako taj krvav opravdati čin?
Optužiće za njega još nas,
predvićanje čije trebaše da spreči,
obuzda ili od ljudi odstrani
tog ludog mladog čoveka. Al' naša
ljubav je bila tolika da nismo
razumeli ono što je trebalo,
ko čovek s gadnom bolešću što krije
da se ona svetom ne objavi svud,
a pušta da mu života ždere srž.
Kud je otišao?
KRALjICA
Da ukloni telo
što ubi; al' nad kojim mu je ludost,
ko zlato u rudi prostijih metala,
zasijala skoro, te eto ga sad
plače nad onim što je učinio.
KRALj
O, Gertruda, hajdmo.
Pre no što sunce planine dodirne
na brod sa njime; a zločin mu taj,
zalažući ugled i znanje, moramo
objasniti, opravdati! Gildensterne!
(Vraćaju se Rozenkranc i Gildenstern.)
Vi, prijatelji, potražite još nekog.
Hamlet u ludilu ubi Polonija
i odvuče ga iz sobe majčine.
Potražite ga; govor'te lepo s njim;
a leš u kapelu. Brzo, molim vas!
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze.)
Hajdmo, Gertruda! Sazvati moramo
najmudrije nam prijatelje. pa sad
reći šta mislimo učiniti mi
i ono što se, vaj, učini već.
Tako će, možda, kleveta. što nosi
šapatom svojim otrovni metak svoj
po celom svetu, sigurno ko top
svom cilju, naše ime promašiti,
i možda samo pogoditi vazduh,
a on je nepovredan. Hajdmo sad.
U duši mi je sam nemir i jad.
(Izlaze.)


SCENA DRUGA


Druga soba u zamku.
(Ulazi Hamlet.)

HAMLET
Na dobrom je mestu.
ROZENKRANC I GILDENSTERN (spolja)
Hamlete! Gospodaru!
HAMLET
Al' tiho! Kakva je to graja? Ko to viče:
Hamlete! Aha, evo dolaze.
(Ulaze Rozenkranc i Gildenstern.)
ROZENKRANC
Šta s mrtvim telom učiniste, kneže?
HAMLET
Pomešao ga s prahom, kom je rod.
ROZENKRANC
Recite nam gde je, da ga uzmemo i odnesemo u kapelu.
HAMLET
Nemojte to verovati.
ROZENKRANC
Da ne verujemo? Šta?
HAMLET
Da umem čuvati vašu tajnu, a da svoju sopstvenu ne
umem. Pa onda, dopustite da vas ispituje jedan sunđer!
Kakav bi odgovor trebalo da da jedan kraljević?
ROZENKRANC
Smatrate li vi mene za sunđer, gospodaru?
HAMLET
Da, gospodine, koji upija u sebe kraljev lik, i njego
ve nagrade, i njegove naloge. Uostalom, takve sluge naj
bolje i služe jednom kralju. On ih drži kao što majmun
drži orah u ćošku svoje vilice, on ih najpre uzme u
usta, da ih tu čuva, i da ih, najzad, proguta. Kad mu tre
ba ono što ste vi nakupili, on vas samo stegne, i vi ste
opet suvi, moj sunćeru.
ROZENKRANC
Ja vas ne razumem, kneže.
HAMLET
Milo mi je: pust razgovor u ludim ušima spava.
ROZENKRANC
Kneže, vi nam morate kazati gde je telo i poći s na
ma kralju.
HAMLET
Telo je s kraljem; ali kralj nije s telom. Kralj je
stvar...
GILDENSTERN
Stvar, gospodaru?
HAMLET
Nikakva! Vodite me k njemu. Sakrij se, lisico, pa
svi u lov!
(Izlaze.)


SCENA TREĆA


Drugo odeljenje zamka.
(Ulaze Kralj i pratnja.)
KRALj
Poslah da ga traže, i da naću leš.
Kolika opasnost što taj čovek ide
slobodno! Ipak, mi ne smemo na nj
primeniti strogost zakona. Jer njega
voli nerazumna gomila, a ona
ne pameću svojom no očima voli.
A gde je tako, tu se uvek ceni
kazna zločinca, a ne zločin sam.
Da bi sve ispalo zgodno i povoljno,
odlazak mu nagli treba da izgleda
na smišljen korak. Očajna se bolest
očajnim lekom treba i da leči,
il' nikako.
(Ulazi Rozenkranc.)
Kako, šta se desilo?
ROZENKRANC
Gde je skriveno mrtvo telo, kralju,
mi nismo mogli od njega saznati.
KRALj
A gde je on?
ROZENKRANC
Nalolju, pod stražom, gospodaru. Čeka na vašu zapo
vest.
KRALj
Dovedite ga pred nas.
ROZENKRANC
O, Gildensterne! Uvedite kneza!
(Ulaze Hamlet i Gildenstern.)
KRALj
No, Hamlete, gde je Polonije?
HAMLET
Na večeri.
KRALj
Na večeri. Gde?
HAMLET
Ne tamo gde on večera, no tamo gde njega večeraju. Ne
kakav zbor crva sad je baš na njemu. Jedino se crvi hra
ne carski. Mi hranimo sve životinje da nahranimo se
be; ali sebe hranimo za crve. Ugojeni kralj i mršavi
prosjak samo su razna jela, samo su dva jela na istoj tr
pezi; to je kraj.
KRALj
Ah! Ah!
HAMLET
Čovek može pecati crvom što je jeo od nekog kralja,
i jesti ribu što je pojela tog crva.
KRALj
Šta hoćete da kažete tim?
HAMLET
Ništa drugo sem to da kralj može proći kroz crva
jednog prosjaka.
KRALj
Gde je Polonije?
HAMLET
Na nebu. Pošljite da ga vide. Ako ga vaš glasnik ne
naće tamo, onda ga vi sami potražite na onom drugom
mestu. Ali da, zbilja, ako ga ne naćete za jedan mesec da
na, vaš nos će ga osetiti kad se stepenicama penjete na
galeriju.
KRALj (slugama)
Idite, potražite ga tamo.
HAMLET
On će čekati dok vi ne dođete.
(Sluge izlaze.)
KRALj
Hamlete, ovo delo žalimo
duboko radi tvoje bezbednosti
o kojoj brinemo. Moram te odavde
s najvećom žurbom ukloniti sad.
Zato se spremi. Gotov ti je brod,
a povoljan vetar, društvo čeka već.
Sve je već spremno za put u Englesku.
HAMLET
Za Englesku?
KRALj
Jeste, Hamlete.
HAMLET
No, dobro.
KRALj
Biće dobro, ako znaš za naš smer.
HAMLET
Vidim jednog heruvima, koji ga skroz prozire.
Ali, hajdmo. U Englesku! Zbogom, draga mati!
KRALj
Tvoj otac, što te voli, Hamlete!
HAMLET
Moja mati! Otac i mati su čovek i žena; čovek i že
na su jedno telo; i eto, dakle, moja mati. Hajdmo u En
glesku!
(Izlazi.)
KRALj
Sad u stopu za njim! Namamite ga vi
u laću hitno. Ne odlažite.
Želim da ide još noćas. Idite.
Sve je svršeno i zapečaćeno
što predat treba. Molim vas, hitajte!
(Rozenkranc i Gildenstern izlaze.)
A ti, Engleska, cenit li me znaš
kolko si moju osetila moć
jer rane od danskog mača su ti još
sveže, te voljan vazal ti je strah
ne prezri našu moćnu poruku.
A poruka je u pismima tim:
Hamleta smaći što pre. Pa učini,
Engleska, tako. Jer ko groznica
on mi krv buni, a ti je izleči.
I dok kraj ne znam ovom preduzeću,
kraj radosti radost osetiti neću.


SCENA ČETVRTA


Ravnica u Danskoj.
(Ulazi Fortinbras s trupama u maršu.)
FORTINBRAS
Kapetane,
idite, pozdrav'te od mene danskog kralja.
Rec'te da s njegovim dopustom Fortinbras
moli za prolaz što mu je obećan,
kroz njegovu zemlju. Sastanka mesto znate.
Ako bi njegovo veličanstvo htelo
ma štogod s nama, mi ćemo izrazit
i njemu lično pokornost nam svu.
Tako mu rec'te.
KAPETAN
Hoću, gospodaru.
FORTINBRAS
Polako dalje krenimo se sad.
(Fortinbras sa trupama prolazi. Ulaze Hamlet, Rozenkranc,
Gildenstern i drugi.)
HAMLET
Dobri gospodine, kakva je vojska to?
KAPETAN
Norveška, gospodine.
HAMLET
Kuda ide ona sad,
molim vas?
KAPETAN
Protiv jednog dela Poljske.
HAMLET
A ko zapoveda njome, gospodine?
KAPETAN
Sinovac starog kralja, Fortinbras.
HAMLET
Idete li na glavnu Poljsku vi,
il' neki granični kraj, gospodine?
KAPETAN
Istinu reći, i nepreterano,
pošli smo rad parčeta zemlje tek,
što nema druge vrednosti do ime.
Za pet dukata, pet, ne bih je oro.
A ni Poljskoj ne bi, nit Norveškoj više
vredela da se u svojinu da.
HAMLET
Onda je Poljaci neće ni braniti.
KAPETAN
Hoće, i već je vojskom posednuta.
HAMLET
Dve hiljade duša i dvadeset hiljada
dukata neće odlučiti spor
oko te slamke. To je otok silnog
blaga i mira, što se sam provali,
a spolja i ne pokaže uzroka
zašto smrt nastupa tada. Hvala vam
ponizno, gospodine.
KAPETAN
Ostanite zbogom,
gospodine.
(Izlazi.)
ROZENKRANC
Hoćete l' da idete, kneže?
HAMLET
Eto me za vama. Hajte napred malo.
(Izlaze svi osim Hamleta.)
Kako me prilike optužuju sve
mamuzajuć mi lenju osvetu!
Šta je čovek ako dobit mu života
i glavno dobro nije nego san
i jelo? Ništa do jedno živinče.
Svakako da onaj što nas stvori s tako
širokim umom, da gledamo napred
i nazad, nije sposobnost nam tu
i taj bogu sličan razum dao tek
da u nama bude plesniv, nekorišćen.
Sad, je l' to samo zaborav živinjski,
il' sitničarski obzir što na ishod
suviše mnogo misli, to je miso
što razložena ima jedan deo
mudrosti, a tri kukavičluka
al' ne znam što sam tu, da kažem još:
„To treba činiti", kad imam i povod,
volje i snage, i sredstva da činim!
Primeri kao zemlja očevidni
opominju me. Svedoči vojska ta,
tolika sila i sprema pod voćstvom
otmenog jednog, nežnog kraljevića,
čiji duh božanskim ponet častoljubljem
nevidljivome ishodu se ruga
izlažuć što je smrtno, nesigurno,
svemu što sreća, smrt, opasnost sme
a sve za jednu ljusku od jajeta.
Biti velik nije rad velika cilja
krenuti se, nego s veličinom moći
za jednu slamku krenuti u borbu
kad je na kocki čast. A šta sam ja
što imam oca ubijenog, majku
osramoćenu, sve podstreke krvi,
razuma, pa puštam da ipak spava sve;
dok, na sramotu moju, vidim smrt
nad glavom ovih dvadeset hiljada,
koji za jednu ćud, za senku slave,
grobnicama idu kao posteljama;
biju se za komad zemlje na kom vojska
ne može njina okušati boj,
nit ima dosta prostora za grob
svih poginulih. Odsad nek budete
krvave, misli, il' bez svake mete!
(Ode.)


SCENA PETA


Elsinor. Soba u zamku.
(Ulaze Kraljica, Horacio i jedan plemić.)

KRALjICA
Ja ne mogu sada da govorim s njom.
PLEMIĆ
Ona je uporna il' bolje, rastrojena;
njeno je stanje žalosno veoma.
KRALjICA
Pa šta bi htela?
PLEMIĆ
Ona govori
mnogo o svom ocu; kaže kako ču
da u svetu ima podvala, pa huče;
u prsa se bije, pa mrsko otura
nogom i slamke; priča stvari sve
sumnjive i tako s pola smisla tek.
Govor njen nije ništa, al' oblikom
neodrećenim goni slušaoce
na misli; oni mu traže smisao,
dajući reč'ma misli sopstvene,
što, slažući se s njenim pokretima,
čine da čovek pomisli: tu ima
neko zlo, iako ništa posigurno.
HORACIO
Dobro bi bilo govoriti s njom;
jer posejati može opasne
smerove u duše što smišljaju zlo.
KRALjICA
Uvedite je ovamo.
(Plemić izlazi.)
(Za sebe.)
Grešnoj, bolnoj duši priroda je taka
da je za nju predznak zla sitnica svaka;
greh, u večnom strahu sumnji se predaje,
čuvajući sebe, sam sebe odaje.
(Vraća se plemić sa Ofelijom.)
OFELIJA
A gde je lepo veličanstvo Danske?
KRALjICA
Kako ste, Ofelija?
OFELIJA (peva)
Kako ću vernog dragog poznati
meć drugim neverama?
Po njegovom šeširu i štapu,
i sandalcipelama.
KRALjICA
Avaj, mila moja devojko, šta znači ta pesma?
OFELIJA
Šta želite? Zaista, molim vas, čujte:
(peva)
On je umro i otišo, gospo;
on je umro, znam;
nad glavom mu je zelentrava,
a niže nogu kam.
Oh, oh!
KRALjICA
Ali nemojte, Ofelija!
OFELIJA
Molim vas, pazite:
(peva)
Pokrov mu beo ko gorski sneg...
(Ulazi Kralj.)
KRALjICA
Avaj, pogledajte ovo, gospodaru!
OFELIJA (peva)
Išaran ružama,
koje odoše u grob neorošene
ljubavnim suzama.
KRALj
Kako ste vi, lepa gospođice?
OFELIJA
Dobro, bog vam pomogao. Kažu da je sova bila kći
jednoga pekara. Gospode, mi znamo šta smo, ali ne zna
mo šta možemo biti. Nek bog bude za vašim stolom!
KRALjICA
Ona misli na svoga opa.
OFELIJA
Molim vas, nemojte da govorite o tome. Ali ako za
pitaju šta to znači, vi kažite ovako:
(peva)
Sutra je praznik Svetog Valentina:
svak usta rano u zoru,
a mene mlade tvome prozoru
evo, da budem tvoja Valentina.
A on se diže i obuče.
I brzo vratima priđe;
devojka uđe, ali devojka više
otud ne iziđe.
KRALj
Mila Ofelija!
OFELIJA
Zaista, i bez zakletve, ja ću svršiti s tim.
(peva)
Isusa mi i Bogorodice,
ah, sramno je to i jadno.
Mladići to rade kad imaju s kime
petla mi, to je gadno.
Ona će:
Reko si da ćeš me uzeti,
pre nego me dobi, o srama!
A on odgovara:
Tako mi sunca, to bi i bilo
da nisi došla sama.
KRALj
Otkada je ona ovako?
OFELIJA
Ja se nadam da će sve biti dobro. Moramo biti strp
ljivi. Ali ne mogu da ne zaplačem kad pomislim da će
ga položiti u hladnu zemlju. Moj brat će doznati to; i
tako, ja sam vam zahvalna na dobrom savetu. Hodite, mo
je kočije. Dobru noć, gospoće; dobru noć, mile gospe; do
bru noć. dobru noć.
(Izlazi.)
KRALj
Idite za njom, molim vas, i čuvajte je dobro.
(Horacio odlazi).
Da, to je otrov duboke tuge, ah,
a izvor joj je njenog oca smrt.
O, Gertruda, Gertruda, kad bede
navale, ne idu one posebno
ko uhode, nego celim četama.
Najpre njen otac ubijen, pa zatim
vaš sin ode, on, glavni vinovnik
izgnanstva svoga pravednog; pa svet
uzbunjen, nezdrav, grub u šaptanjima
i mnjenju svom o smrti Polonija.
A mi smo ludo uradili što ga
sahranismo krišom. Jadna Ofelija
od sebe i razuma svoga odvojena,
bez kojega smo proste slike, zveri.
Najzad je opasno, koliko to sve,
što njen brat tajno iz Francuske doće;
hrani se čudom, drži se tajanstven;
a došaptači već mu truju sluh
otrovnom pričom o smrti očevoj;
i nužna, oskudna u predmetu pravom,
libiti se neće da nas optužuje
od uva do uva. O, draga Gertruda.
ovo mi, ko karteč, više rana daje
no što bi dosta za moju bilo smrt.
(Vika iza scene.)
KRALjICA
Ah, kakva je to vika opet sad?
KRALj
Gde su mi Švajcarci? Nek čuvaju vrata!
(Ulazi drugi plemić.)
Šta je to?
PLEMIĆ
Kralju, spasavajte sebe!
Kada okean preskoči svoj breg,
ravnice žešćom ne ždere brzinom
no što mladi Laert s vojskom buntovničkom
savlaćuje vaše sluge. Rulja ga
zove gospodarom. Kao da je svet
postao danas, ko da su sve staro
i običaji svi zaboravljeni
i napušteni, ti podupirači
i stubovi svakog prava oni viču:
„Birajmo njega! Nek Laert bude kralj!"
Uzvici, ruke, kape kliču to
u oblake: „Nek Laert bude kralj!
Laert kralj!"
KRALjICA
O, kako na lažnom tragu laju!
Pogrešili ste, loši danski psi!
KRALj
Vrata su probijena!
(Vika iza scene. Ulazi Laert, oružan. Za njim Danci.)
LAERT
Gde je taj kralj? Gospodo, stojte vani.
DANCI
Ne, pustite nas unutra!
LAERT
Molim vas,
pustite mene!
DANCI
Hoćemo, hoćemo!
(Povuku se iza vrata.)
LAERT
Hvala vam. Čuvajte vrata! O, ti kralju
nevaljali, daj mi oca mog!
KRALj
Polako,
Laerte dobri.
LAERT
O, svaka mirna kap
u krvi mojoj viče mi: kopile!
Mog oca čini prevarenim mužem,
a izmeć čistih veća moje majke
bludnice bi niske udarila žig!
KRALj
Laerte dobri, iz razloga kog
tvoja buna džinski taj uzima stav?
Pusti ga, draga; ne boj se za mene.
Kraljevska tako božanska je moć
da izdaja sama videvši svoj smer
tek malo cilja svog postigne. Kaži,
Laerte. što si razjaren toliko?
Pusti ga, draga; govori, prijatelju.
LAERT
Gde je moj otac?
KRALj
Mrtav!
KRALjICA
Ne krivnjom kralja.
KRALj
Pusti ga nek do mile volje pita.
LAERT
Kako je mrtav? Varati se ne dam.
U pakao moja vernost podanika!
K najcrnjem vragu zakletve mi sve!
Savest i vera u najdublji ad!
Čikam prokletstvo! Došao sam dotle
da prezirem ovaj, a i onaj svet!
Nek bude što bilo. A ja hoću samo
da oca svoga dostojno osvetim.
KRALj
Ko vam to brani?
LAERT
Moja volja ne,
ni celi svet! A što se tiče mojih
sredstava ja ću ih štedeti valjano,
da bi se s malim dostiglo daleko.
KRALj
Laerte dobri, kad želite znati
istinu o smrti svoga oca vi,
je li u osveti vašoj zapisano
da jednim mahom nećete izvući
i prijatelja i neprijatelja,
onog što gubi i tog što dobija?
LAERT
Nikoga osim njegovog krvnika.
KRALj
Hoćete l' onda da ga znate?
LAERT
Ja ću,
evo. ovako raširiti ruke
njegovim dobrim prijateljima
te kao gem što život daje svoj,
napojiću ih svojom krvlju.
KRALj
Tako!
Sad govorite kao dobar sin,
i pravi plemić. Ko vašem oku dan,
tako će vašem umu sinuti
da sam u smrti vašeg oca čist,
i duboko da sam ožalošćen njom.
DANCI (iza scene)
Pustite je unutra!
LAERT
Šta je to?
Kakva je to vika?
(Vraća se Ofelija.)
O, vatro, isuši mozak moj! O, suze
sedmostruko slane, spržite mi čulo
i moći vida! O, tako mi neba
ludilo tvoje biće plaćeno
težinom istom, dok naš teg pretegne!
O, ružo majska, mila devojko,
sestrice nežna, slatka Ofelija!
O, Bože! Da li je moguće da um
devojke mlade bude smrtan
ko život starca? Priroda je nežna
u ljubavi; i takva, ona šalje
dragocen spomen same sebe onom
što voli.
OFELIJA (peva)
Bez pokrova je na nosilima sada;
hoj, naninininena,
a mnoga suza na njegov grob pada...
Zbogom ostaj, golube moj!
LAERT
Da si pri svesti, pa da na osvetu
goniš me, ne bi tako me tronula.
OFELIJA (peva)
Morate pevati: dole, dole,
ako ga zovete dole.
O kako zvrji točak. To je neverni ključar
koji je ukrao kćer svoga gazde.
LAERT
Ovo ništa je više nego išta.
OFELIJA
Evo ruzmarina, to je za uspomenu.
(Peva.)
Molim te, dragi, sećaj me se ti.
Evo dana i noći za ljubavne misli.
LAERT
Smisao u ludilu! Misli i sećanje zgodno spojeni.
OFELIJA
Evo miroćije, za vas, i kandilke; evo rutvice za vas;
a evo je i za mene; nazovite je trava milosti nedeljne.
O, vi morate svoju rutvicu nositi iz drugog razloga.
Evo krasuljka. Dala bih vam ljubičica, ali su sve
uvele kad je moj otac umro. Kažu da je lepo svršio.
(Peva.)
Jer dragi moj meni je sve veselje.
LAERT
Misao, tugu i pako, i patnju
ona u milost i lepotu stvara.
OFELIJA (peva)
Zar neće opet doći?
O, zar on neće doći?
Ne, neće; umro je on već;
hajd i ti na smrtnu postelju leć,
on nikada neće doći.
Brada mu bila bela ko sneg,
a ko od lana vlasi.
On ode, nema ga sad;
i zalud nam je jad;
ti, bože, dušu mu spasi!
I za sve hrišćanske duše molim boga. Bog
neka vas štiti!
(Odlazi.)
LAERT
Vidiš li ovo, bože!
KRALj
Laerte, dužan sam reči bolu tvom,
i to mi pravo ne odreci. Hajdmo.
Izberi kog hoćeš izmeć prijatelja
najmudrijih, pa nek čuju i nek sude
izmeću mene i tebe. Pa naću l'
da sam neposredno ili posredno kriv
u tome, ja ću dati kraljevstvo,
krunu i život, sve što zovem svojim
na zadovoljenje tebi. Ako ne,
budite dobri pa se strpite,
da bismo u slozi sa vašom dušom tad
zadovoljenje pružili joj pravo.
LAERT
Nek tako bude. Način smrti te,
tajanstven pogreb, gde ni mač ni grb
ne stoji nad prahom njegovim, gde nema
otmenog obreda ni svečane pratnje
sve to vapije od ove zemlje
do samog neba, da ja moram to
da ispitam!
KRALj
Tako i učinite,
pa pravom krivcu glavu skinite.
Molim vas, hajdete sa mnom.
(Odu.)

SCENA ŠESTA


Druga soba u zamku.
(Ulaze Horacio i sluga.)

HORACIO
A ko su ti što žele da govore sa mnom?
SLUGA
Moreplovci, gospodine. Kažu da imaju neka pisma
za vas.
HORACIO
Neka uđu.
(Sluga izlazi.)
Ja ne znam s kog bih kraja sveta bio
pozdravljen, sem od kneza Hamleta.
(Ulaze mornari.)
PRVI MORNAR
Bog vas blagoslovio, gospodine.
HORACIO
Neka i tebe blagoslovi.
PRVI MORNAR
Hoće, gospodine, ako mu bude volja. Evo jednog pisma
za vas, gospodine. Šalje vam ga poslanik koji je otišao
za Englesku ako je vaše ime Horacio, kao što sam iz
vešten da jeste.
HORACIO (čita)
„Horacio, kad pregledaš ovo pismo, postaraj se da
kralj primi ove ljude; oni imaju pisma za njega. Nismo
ni dva dana bili na moru, kad se nekakva gusarska lađa,
ratnički vrlo dobro opremljena, dade u poteru za nama.
Uvidevši da plovimo suviše sporo, bili smo prinuđe
ni na hrabrost, i u gužvi ja prodrem na njihov brod.
Ali u istom času. oni se oslobodiše i ja sam ostadoh
njihov zarobljenik. Postupali su sa mnom kao milosrd
ni razbojnici; ali su znali šta su radili; moram im se
dostojno odužiti. Gledaj da kralj primi pismo koje mu
šaljem, i požuri k meni brzinom sa kojom bi bežao od
smrti. Imam da ti šanem na uvo reči od kojih ćeš
zanemeti. Ali su one ipak i suviše lake prema težini
same stvari. Ovi dobri ljudi dovešće te gde sam. Rozen
kranc i Gildenstern putuju za Englesku. O njima imam
mnogo da ti pričam. Zbogom. Onaj za koga znaš da je tvoj
Hamlet."
Hodite, daću vam uputstva za pisma.
Požurite što brže da me vodite
onom od koga ste pisma doneli.
(Odu.)


SCENA SEDMA


Druga soba u zamku.
(Ulaze Kralj i Laert.)

KRALj
Sad vaša svest neka potvrdi
nevinost moju. Nek me srce vaše
za prijatelja primi kad ste čuli
da onaj što vam dičnog oca ubi
i meni samom o glavi radi već.
LAERT
To je sad jasno. Al' rec'te što niste
spram dela tako ubilačkih, zlih
postupili kako, radi bezbednosti,
mudrošću svojom i ostalim svim
pozvani biste da činite vi?
KRALj
Oh, iz naročita razloga baš dva,
što za vas mogu biti mekuššk
al' za mene su vrlo jaki. Mati |
njegova kraljica, skoro živi s!a
od pogleda mu. Što se mene tiče
bila to vrlina ili moje prokletstvo
ona je za moj život vezana
i dušom, kao svaka zvezda svojom sferom,
te ja ne mogu bez nje. Drugi razlog
to je što ne želeh pred javni ići sud,
jer velika je ljubav sveta za nj;
svet u svoju ljubav mane mu utapa,
ko izvor što drvo u kamen pretvara;
i okov na njemu smatro bi nepravdom
i strele mi, lake za taj vetar jak,
opet bi luku vratile se svom
ne pogodiv nikad nanišanjen cilj.
LAERT
Tako bez dičnog oca ostah ja
a sestra mi u očaj srušena
ona što vrlinom ako prošlo smem
hvaliti beše na vrhu ovog doba
kao izazivač svojim savršenetvom.
Al' osveta će moja doći!
KRALj
Zato
ne gubite san, i ne mislite vi
da smo od tako proste, tupe graće
stvoreni da bismo pustili opasnost
da nam čupa bradu, a mi da mislimo
da je to šala. Čućete uskoro
još više. Ja sam voleo vašeg oca,
a volim i samog sebe. To će vam,
nadam se, pomoći, da bi zamislili...
(Ulazi glasnik.)
Šta je sad. Kakva novost?
GLASNIK
Gospodaru,
pismo od Hamleta vašem veličpnstvu
jedno, a drugo kraljici.
KRALj
Hamlet?
Ko ih je don'o?
GLASNIK
Mornari, kažu, kralju.
Nisam ih video. Dade mi Klaudije,
a on ih.primi od donosilaca.
KRALj
Laerte, da ih čujete. Ostavi nas.
(Glasnik odlazi.)
(Čita.)
„Visoki i moćni! Znajte da sam go pao na vaše kra
ljevstvo. Sutra ću moliti za dopuštenje da vidim vaše
kraljevsko lice. I onda ću, zamolivši vas najire za
oproštaj, ispričati vam prilike i udese moga iznenad
nog i vrlo čudnovatog povratka.
Hamlet."
Šta znači to? Jesu li s Hamletom
svi došli natrag? Ili je to laž,
a ništa u stvari?
LAERT
Poznajete l' ruku?
KRALj
,Hamletova je. „Go". U napomeni
on kaže „sam". Šta ti kažeš na to?
LAERT
Ja se tu gubim. Ali, neka doće,
to bol u mome srcu zagreva nadom
da ću doživet u lice mu reći:
..Ti si uradio to!"
KRALj
Ako je tako,
Laerte a kako bi moglo ne biti?
Il' kako bi moglo biti drukčije?
Hoćete li da me poslušate vi?
LAERT
Hoću, moj kralju, samo ako me
na mir ne gonite,
KRALj
Na tvoj sopstveni mir.
Ako se on sada, izbegnuvši put,
vratio, pa više i ne misli na nj,
ja ću ga na jedan podvig navesti,
sad baš u mojoj misli sazreo,
pod kojim mora pasti neizbežno.
Zbog smrti mu tada ni prekora ćuv
dunuti neće; a majka mu sama
primetiti neće ovu zamku tad
i nazvaće je slučajem.
LAERT
Moj kralju,
slušaću vas rado, i radije još,
ako biste tako udesili stvar
da oruće budem ja.
KRALj
Sasvim se slaže!
Od odlaska đašeg pričalo se mnogo
o vama, i to pred Hamletom baš,
povodom veštine u kojoj, kažu, vi
blistate. Ceo vrlina vam zbir
ne izmami tolko zavisti u njega
ko ta što mislim najnižeg je reda.
LAERT
Koja je to veština, gospodaru?
KRALj
O, prosta traka na kapi mladosti,
no ipak zato potrebna. Jer njoj
bezbrižna, laka nošnja pristaje
ko zrelom dobu kožusi i bunde,
namenjene zdravlju i ozbiljnosti mu.
Pre dva meseca beše ovde neki
plemić normandijski. Ja sam posmatrao
Francuze i bio protiv njih; oni su
veoma vešti na konju; al' taj
plemić je znao neke čini tu,
on je u sedlo bio urastao
i takva čuda s konjem pravio
ko da je jedno telo, polubiće
s lepom životinjom; on nadmaši sve
zamisli moje, sve radnje, oblike
koje zamišljah, i ja zaostadoh
za onim što je on izvodio.
LAERT
Jedan Normanćanin beše?
KRALj
Normanđanin.
LAERT
U život da je Lamond.
KRALj
Glavom on.
LAERT
Dobro ga poznajem. On je odista
ukras i alem celog naroda.
KRALj
On mi je o vama mnogo pričao tad
i odao vam toliko priznanja
u vežbi i veštini odbrane,
a osobito u mačevanju,
da je uzviknuo: to bi bio prizor
kad bi neko mogo nadmašiti vas!
Kleo se da borci zemlje njegove
ni pokreta, ni pažnje nemaju,
ni oka, kad ste vi protivu njih.
Taj izveštaj je njegov Hamleta
zavišću tolko otrovao da je
želeo samo i boga molio
da dođete, da se ogledate s njim.
Sad iz toga...
LAERT
Šta iz tog, gospodaru?
KRALj
Laerte, je l' vam otac bio drag?
Ili ste samo jedna slika tuge,
lice bez srca?
LAERT
Zašto pitate?
KRALj
Ne zato što mislim da svog oca niste
voleli, već zato što znam da je ljubav
plod okolnosti; što primera znam
da vreme stiša žar i oganj njen.
U plamenu same ljubavi već ima
pepela, gara koji slabi nju,
i ništa nije isto dobro vazda.
Kad dobroga sama naraste obiljem,
ona od sopstvene punoće već mre.
Kada hoćemo da radimo, treba
raditi onda kad hoćemo; jer
to „hoćemo" se menja i odlaže,
i slabi toliko koliko ima ruku,
prilika ili jezika. I tad
to „treba" je rasipan uzdisaj
što olakšanjem ozlećuje. Sad,
u srcečira: Hamlet dolazi.
Šta biste učinili vi da pokažete
da ste sin svoga oca ali više delom
no rečima samo?
LAERT
Ja bih ga u crkvi
zaklati mogo.
KRALj
Da, nikakvo mesto
ne treba da ubistvo zaštićava,
a osveta ne sme imati granica.
Al', dobri Laerte, ako to želite,
budite u svojoj odaji skriveni.
Čim se Hamlet vrati, znaće da ste tu.
Mi ćemo naći koga da pred njim
veliča vašu veštinu dvogubo
no onaj Francuz u svojoj pohvali.
Ukratko, neka vas sukobe; pa tad
nek se u vaše glave opklade.
Nebrižljiv kao što je, plemenit,
prevari neuk, on mačeve neće
ispitati, i tako ćete lako,
s malo lukavstva, izabrati mač
nezatupljeni, i mučkim udarcem
osvetiti se za smrt oca svog.
LAERT
Učiniću. A za taj cilj ću mač
namazati. Od jednog travara
smrtonosnu neku kupio sam mast,
u koju kad samo zamočite nož,
te njim krv pustite ni najreći melem,
spravljen od sviju čudotvornih trava
pod mesecom, od smrti ne spasava
onog ko bude ogreben. Tom kugom
dodirnuću mog mača vrh, da kad ga
ubodem malo to mu bude smrt.
KRALj
Promislićemo o tome i dalje;
odmerićemo najbolji način, čas,
koji će biti zgodni za naš smer.
Ako bismo se u tom prevarili, da se
kroz našu igru providi naš plan,
bolje bi bilo i ne pokušati.
Zbog toga taj plan mora imati
potpore, ili drugi kakav, što bi
uspeo, ako prvi propadne.
Čekajte malo. Mi ćemo praviti
svečanu opkladu za pobedu vašu...
Imam ga:
kad budete borbom zagrejani, žedni
rad toga prav'te što žešće udarce
pa on zatraži da pije, imaću
spremljen za njega pehar naročit,
iz koga kad srkne samo, ako nekim
slučajem izbegne otrovni ubod vaš,
naš umišljaj će biti već ostvaren.
Al' stoj, kakva je to vika?
(Ulazi Kraljica.)
Kako ste,
kraljice mila?
KRALjICA
Jedna žalost stupa
drugoj u stopu, tako slede brzo.
Laerte, vaša se sestra utopila.
LAERT
Utopila? Gde?
KRALjICA
Kraj potoka je jedna vrba tu,
što u ogledalu vodenom ogleda
svoje sivo lišće. Ona je tu došla
sa neobičnim vencem od koprive,
od šeboja, božura, kandilke,
kojoj pastiri ružno ime daju,
a devojke je „mrtvački prsti" zovu.
Tu, na nadvijene grane se penjala
da na njih cvetni venčić obesi,
dok puče jedna grančica neverna;
a ona pade sa nakitom cvetnim
u suzni potok. Skuti rašireni
donekle je ko vilu nosiše.
Za to je vreme ona pevušila
napeve starih pesama: ko sama
nesvesna svoje nesreće sopstvene,
i kao stvorenje roćeno i vično
za taj elemenat. Al' to brzo bi;
jer natopljeno odelo oteža
i nesrećnicu jadnu odvuče
od njene pesme u blatnjavu smrt.
LAERT
Avaj, onda se ona utopila!
KRALjICA
Utopila se, da, utopila.
LAERT
I odveć ti je vode, jadna sejo,
zato ja svoje suze uzdržavam.
Pa ipak, to su naše navike.
Priroda drži svoje običaje
pa ma šta hteo govoriti stid,
sa suzom izlazi i žena u meni.
Zbogom, moj kralju. Reči ognjene
buknuti žele, al' ih slabost ta
utulila!
(Ode.)
KRALj
Hajdmo, Gertruda, za njim,
koliko se mučih da mu stišam bes,
sad opet strepim raspaliće ga to.
Zato hajdemo za njim.
(Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA


Groblje.
(Ulaze dva grobara s ašovima itd.)

PRVI GROBAR
Može li biti sahranjena po hrišćanskom obredu
ona koja samovoljno traži svoje sopstveno spasenje?
DRUGI GROBAR
Kažem ti da može. I zato joj odmah pravi grob. Pre
gledač leševa je izvršio uvićaj nad njom i našao da je
treba sahraniti po hrišćanskom obredu.
PRVI GROBAR
Kako to može biti, sem ako se utopila u samood
brani?
DRUGI GROBAR
Eto, našli su da je tako.
PRVI GROBAR
To mora biti „se offendendo"; ne može biti drukči
je. Jer tu je čvor: ako se ja namerno utopim, to dokazuje
jedan čin; a čin ima tri učina, to jest: činiti, raditi,
izvršiti, i onda, ona se utopila namerno.
DRUGI GROBAR
Tako je. Nego čuj me, čikakopalo...
PRVI GROBAR
Dopustite mi! Ovde je voda dobro; ovde stoji čovek
dobro. Sad, ako ovaj čovek dođe ovoj vodi i utopi se,
onda je to onaj koji se utapa. hteone hteo, jer je on
išao, zapamti to. Ali ako voda dođe k njemu i utopi ga,
onda se on ne utapa; eg§o, onaj koji nije kriv za svoju
sopstvenu smrt ne prekraćuje svoj sopstveni život.
DRUGI GROBAR
Ali, je li to po zakonu?
PRVI GROBAR
Dabogme da je po zakonu; po zakonu o pregledu leševa.
DRUGI GROBAR
Hoćeš li da ti kažem istinu? Da ovo nije bila ot
mena gospođa, ona ne bi bila sahranjena po hrišćan
skom obredu.
PRVI GROBAR
E, sad si rekao kako valja. Utoliko žalosnije što
velikaši imaju na ovome svetu više prava da se dave i
vešaju no njihova braća u Hristu. Hajde, ašove! Nema
starije vlastele od baštovana, kopača i grobara; oni
nastavljaju Adamov zanat.
DRUGI GROBAR
Zar je on bio vlastelin?
PRVI GROBAR
Pa on je prvi rukovao oruđem.
DRUGI GROBAR
E da, nije rukovao!
PRVI GROBAR
Šta! Da ti nisi neznabožac? Kako ti razumeš Sve
to pismo? Sveto pismo kaže: Adam je kopao. A je li mo
gao kopati bez ruke i oruća? Zadaću ti drugo pitanje.
Ako mi ne odgovoriš kako valja, priznaj da si...
DRUGI GROBAR
Hajde, zadaj!
PRVI GROBAR
Ko gradi jače i od zidara, i od brodara, i od dunđe
rina?
DRUGI GROBAR
Onaj što gradi vešala; jer ta građevina nadživi
hiljadu žitelja.
PRVI GROBAR
Sviđa mi se dosetka, vere mi! Vešala, to je dobro.
Ali kako je dobro? To je dobro za one što čine zlo. Sad
ti činiš zlo kad kažeš da su vešala jače građena od
crkve eg§o, vešala mogu biti dobra za tebe. Još jedan
put, hajde.
DRUGI GROBAR
. Ko gradi jače i od zidara, i od brodara, i od dunđe
rina?
PRVI GROBAR
Hajde, kaži to, i skini jaram.
DRUGI GROBAR
Vere mi, kazaću.
PRVI GROBAR
Kaži!
DRUGI GROBAR
Krsta mi, ne umem da kažem.
(Ulaze Hamlet i Horacio.)
PRVI GROBAR
Ne mućkaj više glavom oko toga; jer tvoj glupi maga
rac neće ubrzati korak ako ga batinaš. Pa ako ti dru
gi put postave takvo pitanje, ti kaži: grobar! Kuće ko
je on gradi traju do Strašnoga suda. Hajde, idi u krčmu
kod Jovana i donesi mi polić rakije.
(Drugi grobar ode.)
(Peva.)
U mladosti sam ljubio, ljubio;
to beše tako slatko;
dosadu sam time gubio, gubio,
lepo bi, al' kratko.
HAMLET
Zar taj klipan ne oseća šta radi kad peva a kopa
grob?
HORACIO
Njemu je navika olakšala posao.
HAMLET
Sasvim je tako: nezaposlena ruka je osetljivija.
DRUGI GROBAR (peva)
Jer starost, ko lopov u
koraku laku
dođe i svojim kandžama te svije,
i baci te tada u duboku raku,
pa bio, ko da nije.
(Izbaci jednu lobanju.)
HAMLET
Ova je lobanja imala jezik i mogla je nekada pevati.
Kako je ovaj lupež treska o zemlju, kao da je vilica Ka
inova, prvoga ubice. To je možda ćupa kakvog politi
čara, koju ovaj magarac sada nadmudruje, ili nekoga što
je hteo prevariti boga; zar nije moguće?
HORACIO
Moguće je, kneže.
HAMLET
Ili kakvog dvoranina koji je umeo govoriti: „Dobro
jutro, dobri gospodaru! Kako ste, dobri gospodaru?" To
je, može biti, taj i taj gospodin koji je pevao pohval
nice konju toga i toga gospodara, misleći da ga dobije
na poklon. Zar nije moguće?
HORACIO
Jeste, kneže.
HAMLET
Da, da, tako je. A sada je svojina gospoće Crkosave,
bez usana, i ćuškana tamoamo motikom jedne grobarske
njuške. To je divan prevrat, samo ako umemo da ga vidi
mo. Zar te kosti nisu vredele malo više no toliko da
se sada igraju njima šore? Moje mi kosti sevaju kad
pomislim na to.
PRVI GROBAR(peva)
Motika, i budak, i ašov,
i pokrov od platna prosta,
i grobna humka kao krov
dosta je za takog gosta.
(Izbaci drugu lobanju.)
HAMLET
Evo druge. Zar to ne bi mogla biti lobanja kakvog
advokata? Gde su mu sada njegove podvale i dosetke, pa
ragrafi, dokazi i lukavstva? Što trpi da ga ovaj ne
zgrapni zavrzan ćuška oko ćupe tom glibavom motikom,
i ne podiže protiv njega tužbu za zlostavljanje? Hm!
Ovaj čovek je u svoje vreme mogao biti velikozakupac
zemalja. sa njegovim tapijama, obligacijama, njegovim
taksama, njegovim dvostrukim jemstvima i njegovim ra
čunima dohotka? Je li to suma njegovih dobiti i zavr
šni račun njegovih prihoda, da njegova fina ćupa dobi
je puno finog blata? Zar mu njegovi dvostruki jemci
neće zajemčiti više od ove kupovine za dužinu i ši
rinu jednog ugovora u duplikatu? Ni sva prenosna pis
ma njegovih poseda ne bi stala u ovu kutiju; pa zar da
sopstvenik nema za sebe više od toga? Ha?
HORACIO
Ni pedi više, gospodaru!
HAMLET
Ne pravi li se pergament od ovčije kože?
HORACIO
Da, kneže, i od teleće.
HAMLET
Ovce i telad su svi koji se na njemu obezbećuju. Da
oslovim ovog čoveka. Čiji je to grob, prijatelju?
PRVI GROBAR
Moj gospodine.
(Peva.)
I grobna humka kao krov
dosta je za takvog gosta.
HAMLET
Gotovo je tvoj, jer ti si, eto, u njemu.
PRVI GROBAR
Vi ste van njega, gospodine, i zato nije vaš; a ja ne
ležim u njemu, pa ipak je moj.
HAMLET
Ti lažeš, kad ne ležiš u njemu, a kažeš da je tvoj.
On je za mrtve, a ne za žive; i zato, dakle, lažeš.
PRVI GROBAR
To je živa laž, gospodine: nobeći će od mene vama.
HAMLET
Za koga kopaš ovu raku?
PRVI GROBAR
Ni za koga.
HAMLET
Onda za koju?
PRVI GROBAR
Ni za koju.
HAMLET
Pa šta ćete zakopati tu?
PRVI GROBAR
Nešto što je bilo žena, gospodine; ali, bog da joj
dušu prosti, ona se upokojila.
HAMLET
Kako ta lola cepidlači! Moramo mu govoriti vrls
korektno, inače će nam dosaditi svojim dvosmislica
ma. Bogami, Horacio, primetio sam za ove tri godine
da se svet toliko oteo da seljak čepa na pete dvoraninu,
Otkad si ti grobar?
PRVI GROBAR
Izmeću svih dana u godini postao sam grobar bai
onoga dana kada je naš pokojni kralj Hamlet iobedis
Fortinbrasa.
HAMLET
Koliko ima od tada?
PRVI GROBAR
Zar vi tode znate? Pa to zna svaka budala. To je bils
baš na dan roćenja mladog Hamleta, onoga što je polu
deo i što je poslat u Englesku.
HAMLET
Da, tako je. A što su ga poslali u Englesku?
PRVI GROBAR
Što? Zato što je poludeo. Tamo će oporaviti pamet;
ako ne, toliko i čini.
HAMLET
A šta to?
PRVI GROBAR
Jer mu se tamo neće primetiti; tako su svi ludi kao
i on.
HAMLET
Pa kako je poludeo?
PRVI GROBAR
Kažu vrlo čudnovato.
HAMLET
Kako „čudnovato"?
PRVI GROBAR
Tako, sišao je upravo s uma.
HAMLET
A povodi?
PRVI GROBAR
Kako povodi! Ovde u Danskoj, ja sam tu grobar, što
deranom što čovekom, već trideset godina.
HAMLET
Koliko čovek leži u zemlji dok ne istrune?
PRVI GROBAR
Bogme, ako nije bio truo za života jer u današnje
vreme imamo tako mnogo leševa zaraženih vrengom da
se jedva održe i do ukopa trajaće vani nekih osam ili
devet godina; kožar će istrajati devet godina.
HAMLET
Zašto on duže no ostali?
PRVI GROBAR
Zašto, gospodine? Njegova je koža tako uštavljena
njegovim zanatom da može dugo izdržati vodu; a voda
vam ćavolski rastvara lešine. Evo jedne lobanje; ta je
lobanja ležala u zemlji dvadeset i tri godine.
HAMLET
Čija je bila?
PRVI GROBAR
Bila je jedne budale. Šta mislite čija je bila?
HAMLET
Bogami, ne znam.
PRVI GROBAR
Čuma na njega! Bila je to lupeška budala. Jednom mi
je sručio na glavu bocu rajnskog vina. Ta lobanja, gospo
dine, bila je Jorikova lobanja, kraljeve budale.
HAMLET
Ova lobanja?
PRVI GROBAR
Baš ta.
HAMLET
Daj da vidim. (Uzme lobanju.) Avaj, jadni Joriče! Znao
sam ga, Horacio; bio je bezgraničca veseo; imao je izvr
sne dosetke, hiljadu puta me je nosio na lećima; a sad, ka
ko mi je gnusno da gledam ovo; grlo mi se od toga steže.
Ovde su visile usne koje sam poljubio ne znam koliks
puta. Gde su sada tvoja zajedanja, tvoje šale, tvoje pesme
tvoje munjevite dosetke što su za stolom stvarale bur\
smeha? Zar ničega što bi se podsmehnulo vašem kreve
ljenju? Sasvim otpala gubica! Idi sad u gospoćinu sob^
i kaži joj da lice može namazati slojem debelim kas
palac, ipak će najzad ovako izgledati! Neka se naemeje
na to! Molim te, Horacio, kaži mi nešto. g
HORACIO
Šta kneže?
HAMLET
Misliš li da je Aleksandar izgledao u zemlji is
to ovako?
HORACIO
Isto tako.
HAMLET
I tako zaudarao? Pih!
(Spusti lobanju.)
HORACIO
Isto tako, kneže.
HAMLET
Na kakve li se trice možemo vratiti, Horacio! Zar
naša mašta ne bi mogla ići po tragu plemenitog pra
ha Aleksandrovog dok ne naće da čepom zapušava kakvu
rupu za vranj?
HORACIO
Posmatrati stvari tako značilo bi posmatratn od
više utančano!
HAMLET
Ni najmanje, vere mi; nego ići sa dovoljno osećanja
mere i verovatnoće koja bi nas vodila otprilike ova
ko: Aleksandar je umro, Aleksandar je sahranjen; Alek
sandar se vraća u prašinu; prašina je zemlja; od zemlje
pravimo blato. Pa zašto od tog blata, u koje je on pre
tvoren, ne bismo mogli začepiti kakvo bure piva?
Carski je Cezar umro, posto prah,
čuva rupu, vetra da ne uđe dah.
O, što ta zemlja što svetu dava strah,
zakrpa zidu u isti je mah?
Al' mir! Sklonimo se. Evo ide kralj.
(Ulaze sveštenici u povorci; leš Ofelijin; za njim Laert
i tužbalice. Kralj i Kraljica sa svitom itd.)
Kraljica? Sav dvor? Za kim idu to?
Pa s tako krnjom pratnjom? Ovo znači
da je leš koji prate oduzeo
očajničkom rukom život sebi sam;
a ugledna je ličnost bila to.
Uklonimo se malo, da vidimo.
(Povuče se u stranu sa Horacijem.)
LAERT
Hoće li biti još kakvog obreda?
HAMLET
Ovo je Laert, vrlo otmen mladić.
Pazi.
LAERT
Ima li još što da se svrši?
PRVI SVEŠTENIK
Pogreb je bio veliki
koliko dopuštenja beše za nj. Jer njena smrt
sumnjiva beše; i da viša vlast
nije' nad kanonom bila, ona bi
u nesveštanoj zemlji ležala
do poslednje trube; mesto molitve
kamenje, šljunak bacali bi na nju.
Al' ovde su joj dopušteni venci,
i devojačko cveće, i sahrana
sa zvonima i pratnjom.
LAERT
Više nema
ništa da se radi?
PRVI SVEŠTENIK
Nema više šta.
Obesvetili bi službu posmrtnu
pojanjem opela. Rekvijema njoj,
ko dušama u miru preminulim.
LAERT
Položite je u zemlju, i neka
iz njenog lepot tela prečistog
izniknu ljubičice! Kažem ti,
okrutni pope, moja sestrica će
u anćeoskom horu biti, dok ćeš ti
urličući ležati.
HAMLET
Šta! Lepa Ofelija?
KRALjICA
Najslaćoj slatkoj; zbogom otišla!
Cvetu cveće.
(Posipa je cvećem.)
Ja mišljah bićeš moga Hamleta,
pa da ti kitim, mila devojko,
postelju bračnu, a ne hladni grob.
LAERT
O trostruk jade, padni deset puta
trostruko na onu glavu prokletu
čiji ti zločin najsvetliji um
oduze! Zemljo, budi strpljiva,
dok je još jednom ne zagrlim ja!
(Skoči u grob.)
Gomilajte zemlju na mrtvu i na živog
dok od te ravni ne naraste breg
viši no stari Pelion."' il" glava
nebeska plavog Olimpa!
HAMLET (prilazeći)
Ko je taj
čiji bol tolikom snagom govori,
što žalosna mu reč začara zvezde
u letu, te su stale slušati
ranjene čudom? A ovo sam ja.
Danac Hamlet.
(Skoči u grob.)
LAERT
Nek ti dušu vrag
odnese!
(Rve se s njim.)
HAMLET
Loša molitva ti ta!
Molim te, skidaj prste mi sa grla!
Jer mada nisam ni žučan ni brz,
u meni je ipak nešto opasno,
od čega se mudro bojat. Dole ruku!
KRALj
Razvadite ih!
KRALjICA
Hamlete! Hamlete!
SVI
Gospodo!
HORACIO
Dobri kneže, stišajte se!
(Pratioci ih razdvoje i oni izađu iz groba.)
HAMLET
Ah, boriću se s njim za ovu stvar
dok trepavice moje ne klonu.
KRALjICA
Za koju stvar, moj sine?
HAMLET
Voleo sam
Ofeliju. Braće četrdeset hiljada
sa svom množinom svoje ljubavi
dostigli ne bi moju. Šta bi ti
učinio za nju?
KRALj
Laerte, on je lud!
KRALjICA
Za ime boga, ostav'te ga vi!
HAMLET
Krsta mu, kaži šta bi činio?
Bi l' gladovo, plako, bi l' se tukao?
Bi l' kido sebe, bi li sirće pio?
Krokodile jeo? Vidiš, a ja bih.
Jeli si došao ovamo da sliniš,
da prkosiš meni skačuć u njen grob?
Da se sa njome sahraniš? I ja ću!
A kad brbljaš o bregovima,
nek milione ari na nas bace,
dok naša humka pržeć svoje teme
o zonu ognja učini da Osa
bude kao prosta bradavica. Šta,
KRALjICA
Ovo je čisto ludilo. Još malo
ovako će biti u nastupu tom;
pa zatim, krotak ko golubica,
kad zlatne svoje tičiće izleže,
u ćutanju će sedeti pogružen.
HAMLET
Čujte, gospodine, kažite mi uzrok
što vi ovako sa mnom postupate?
Ja sam vas vazda voleo; al' šta mari!
Može se Herkul namučiti vas maukaće
mačka, urlikaće pas.
(Ode.)
KRALj
Molim te, Horacio dobri, pazi na nj.
(Horacio odlazi.)
(Laertu.)
Nek razgovorom našim prošle noći
ojačate svoje strpljenje. Mi ćemo
ubrzati odmah stvar. Dobra Gertruda,
vi pripazite malo sina svog.
Ovaj grob će živi spomenik da ima;
a mirni časi doći će nam skoro.
Strpljivo dotle postupati valja.
(Odu.)

SCENA DRUGA


Dvorana u zamku.
(Ulaze Hamlet i Horacio.)

HAMLET
Toliko o tom. Videćeš sad dalje.
Ti se opominješ okolnosti svih?
HORACIO
Sećam li se, kneže?
HAMLET
U srcu mom beše
neka borba što mi ne davaše sna;
osećah se kao okovan buntovnik.
Brzo nek je slava baš brzini toj;
jer priznajmo da nam naša lakoumnost
posluži katkad kada nam izblede
planovi duboki; učimo se tom
da postoji neko božanstvo što vlada
ishodima naših namera, ma kako
da smo zamislili njih.
HORACIO
To je sasvim izvesno.
HAMLET
Skočim iz moje kabine,
ogrnem ogrtač pomorski, pipajući
u mraku, da ih naćem, i to uspeh.
Uzmem njin svežanj, pa se tad povučem
opet u svoju sobu. Tako drsko
da mi strah na učtivost zaboravi,
ja glavni njihov nalog raspečatim:
i nađem o, kraljevskog podlaštva! u njemu
izričan nalog, nakićen sa mnogo
razloga raznih što se odnose
na bezbednost Danske i Engleske, kao
i na strašne stvari, ako budem živ
da to, pročitavši, i bez oklevanja,
brže no sekiru što bi naoštrili,
odseku moju glavu.
HORACIO
Je l' mogućno?
HAMLET
Evo pročita kad si dokoniji.
Al' hoćeš da čuješ šta uradih ja?
HORACIO
Molim vas.
HAMLET
Uhvaćen tako u lupešku mrežu,
pre no što bih prolog posmatranja dao
mozgu svom, on preće na delo. Ja sednem;
smislim nov nalog; napišem ga lepo.
Nekad sam smatro, ko naši državnici,
da je prostota lepo pisati,
i mučih se da se odviknem od tog;
ali mi je sad to dobro došlo baš.
Hoćeš da čuješ šta sam sročio
otprilike?
HORACIO
Hoću, dobri kneže moj.
HAMLET
Od strane kralja molbu ozbiljnu.
Pošto je engleski kralj kletvenik veran,
i da bi ljubav cvetala meć njima
ko palma; da bi mir nosio svoj
venac od žita; da bi veza njinog
prijateljstva bila čvršća, i još mnogo
sve takvih „da bi" velike važnosti
on treba, čim vidi sadržaj ovoga,
bez kraćeg ili dužeg premišljanja,
da donosioce pogubi nenadno,
ni za oproštaj im ne dajući čas.
HORACIO
A kako ste zapečatili?
HAMLET
Kako!
Baš u tome se prst neba pokazo.
U kesi mi beše moga oca žig,
što kalup je za danski pečat bio.
Uvijem pismo, ko što prvo beše,
potpišem, udarim pečat i ostavim
na isto mesto. Promenu nije niko
mogao da primeti više. Drugi dan
naš pomorski je boj nastupio;
a zatim doće ono što već znaš.
HORACIO
Tako su Gildenstern i Rozenkranc pali?
HAMLET
Pa oni su se, dragi moj, predali
i udvarali se čisto ovom poslu.
Oni moju savest ne uznemiruju.
Nametljivost je donela im pad.
Opasno je kad se slabić utakne
u gnevan dvoboj moćnih protivnika
između zamaha, meć vrhove mača.
HORACIO
Kakav je to kralj?
HAMLET
Misliš da mi nije slobodno da tog
što mi ubi oca, a mater uprlja,
što se meć presto i međ moje nade
uguro, udicu na moj život sam
bacio, pa još s podlošću tolikom
da ne bi savesno bilo ovom rukom
nagraditi ga? I zar ne bih bio
proklet kada bih pustio taj čir
na našem telu da raste daljim zlom?
HORACIO
Iz Engleske će on doznati brzo
kakav je ove stvari bio kraj.
HAMLET
Biće to brzo. Interval je moj;
a čovekov život dok kažem jedan tek.
Al' veoma žalim. dobri Horacio.
spram Laerta što se zaboravih ja.
Vidim, doduše, i njegovu kob
u slici svoje. Tražiću oproštaj.
Al' razmetanjem tugom me je zbilja
bacio u strašan gnev.
HORACIO
Mir. Ko je to?
(Ulazi Ozrik.)
OZRIK
Vaše gospodstvo nam je dobro došlo natrag u Dansku.
HAMLET
Ponizno vam hvala, gospodine. (Horaciju) Pozna
ješ li ti ovoga vodenog komarca?
HORACIO
Ne, dobri kneže.
HAMLET
Utoliko više nade za tvoj spas, jer greh je poznavati
ga. On ima mnogo zemlje, i to plodne. Neka jedna živo
tinja bude gospodar životinja, njene će jasle stajati uz
kraljevu trpezu. On je svraka i, kao što rekoh,
raspolaže silnom nečistoćom.
OZRIK
Dragi kneže, ako je vaše gospodstvo dokono, ja bih
vam saopštio jednu stvar od strane njenog veličanstva.
HAMLET
Primiću je, gospodine, sa svom pažnjom svoga duha.
Stavite svoju kapu na svoje mesto; ona je za glavu.
OZRIK
Blagodarim vašem gostoprimstvu; veoma je toplo.
HAMLET
A. ne, verujte mi. veoma je hladno; duva severac.
OZRIK
Zaista je prilično hladno, gospodaru.
HAMLET
Ali ipak mi se čini da je zaparno i toplo; ili moja
priroda...
OZRIK
Da, preterana zapara je, kneže, kao da je ne znam ni
ja sam da kažem. Ali, gospodaru, njegovo veličanstvo
mi je naredilo da vas izvestim da je ono položilo ve
liku opkladu na vašu glavu.
Stvar je, kneže, u ovome.
HAMLET
Molim vas, samo, ne zaboravite... (Hamlet mu daje
znak da stavi kapu na glavu.)
OZRIK
Neka, dobri gospodaru; to je radi moje lične udobno
sti, verujte. Tu skoro je, gospodine, došao na dvor Laert;
to je, verujte mi, savršen gospodin, pun najlepših oso
bina, vrlo otmenog ponašanja i sjajne spoljašnjosti. I
odista, govoreći o njemu kako treba, on je čitava karta
ili kalendar otmenoga sveta; jer ćete u njemu naći koji
bilo deo sveta koji bi jedan plemić želeo da vidi.
HAMLET
Gospodine, njegove oznake nimalo ne trpe zato što
ih vi odrećujete; iako znam da bi njihov inventar zbu
nio aritmetiku pamćenja, a ipak je izostao s pogledom
na brzinu njegovih jedrila. Ali, s istinitom pohvalom,
smatram da je njegova duša tako bogata roba, a njegova
unutrašnjost toliko retka i dragocena da bismo joj,
verno oslikanoj, našli sličnu još samo u njenom ogle
dalu; a svaki koji bi ga hteo podražavati bio bi samo
njegova senka, i ništa više.
OZRIK
Vaše gospodstvo govori o njemu s potpunom nepo
grešivošću.
HAMLET
Ali čemu sve ovo gospodine? Zašto bismo uvijali
toga izvrsnog plemića u tmušu naših slabih pohvala?
OZRIK
Gospodaru?
HORACIO
Zar se ne bismo mogli sporazumeti razumljivijim je
zikom? Vi biste, gospodine, to svakako mogli.
HAMLET
Šta znači vaše spominjanje toga gospodina?
OZRIK
Laerta?
HORACIO (po strani Hamletu)
Njegova kesa je već ispražnjena. On je sve svoje zlat
ne reči već potrošio.
HAMLET
Da, gospodine.
OZRIK
Ja znam da vi niste neobavešteni...
HAMLET
Želeo bih, gospodine, da govrrite istinu; ali, vere
mi, kad biste je kazali, to za moju ličnost ne bi bilo
osobito pohvalno. Dakle, gospodine?
OZRIK
Vi niste neobavešteni kakvom izvrsnom veštinom
raspolaže Laert...
HAMLET
To ne bih mogao reći, sem da se ogledam s njim u toj
izvrsnoj veštini; jer dobro poznati nekoga čoveka,
znači poznati samoga sebe.
OZRIK
Mislim u pogledu njegovoga oružja, gospodine. Po
glasu koji uživa on u svojoj veštini nema sebi ravna.
HAMLET
Šta mu je oružje?
OZRIK
Rapir i nož.
HAMLET
To su dva oružja; ali, dobro.
OZRIK
Kralj se, gospodine, opkladio s njim u šest arapskih
konja; a on je, mislim, založio šest francuskih rapi
ra sa celim priborom, kao pojasom, kaišima i tako da
lje. Tri od tih bedrenjaka, vere mi, veoma su lepi za
oko i vrlo su zgodni za drške; divni su ti bedrenjaci i
vrlo bogato ukrašeni.
HAMLET
Šta vi zovete bedrenjacima?
HORACIO (Hamletu)
Znao sam da ćete morati zatražiti objašnjenje pre
no što ste to i učinili.
OZRIK
Bedrenjaci su, gospodine, kaiši.
HAMLET
Izraz bi bolje odgovarao predmetu kad bismo mogli
nositi top o bedrima. A donde, voleo bih da budu kai
ši. Pa onda: šest arapskih konja za šest francuskih
rapira sa priborom, i tri vrlo bogato ukrašena kat
ša! To je francuska opklada protiv Danske. Zašto je
to, da upotrebim vašu reč, založeno?
OZRIK
Kralj se, gospodine, kladi da vas on u dvanaest napa
da neće nadmašiti tri puta više nego vi njega. Laert
se kladio sa dvanaest na devet i odmah bi moglo doći
do utakmice ako bi vaše gospodstvo dalo blagonakloni
odgovor...
HAMLET
A ako bih ja odgovorio: ne?
Ja mislim, kneže, da stavite svoju ličnost za ogled
prema njemu.
HAMLET
Gospodine, ja ću šetati ovuda po dvorani. Sada je
vreme moga dnevnog odmora; i, ako je njegovome veličan
stvu po volji, neka donesu oružje; ako gospodin pristane
i kralj ostane pri svojoj nameri, ja ću dobiti opkladu
za njega, ako mogu; ako ne, neću dobiti ništa sem svoje
sramote i suvišnih udaraca.
OZRIK
Hoću li tako da izvestim?
HAMLET
U tom smislu, gospodine, a s ukrasima koji se vašoj
prirodi dopadnu.
OZRIK
Preporučujem svoju odanost vašem gospodstvu.
HAMLET
Sluga, sluga sam. (Ozrik ode.) Dobro čini što se
sam preporučuje; jer mu nijedan tući jezik ne bi učinio
takvu uslugu.
HORACIO
Taj vivak otrča s ljuskom na glavi.
HAMLET
Taj se udvarao bradavici svojg matere pre no što bi
je uzeo da sisa. Tako je i on (kao i mnogi sa takvim va
spitanjem, za kojima, znam, ovo ništavno doba luduje)
primio sam modu vremena i spoljašnju odeću društve
nog opštenja, neku vrstu površnog, mehurastog znanja
koje njega i njemu slične prenosi preko najdubljih i naj
zamršenijih mišljenja. Ali duni samo u njih, ogleda
radi, i mehur će se rasprsnuti i videće se da su oni
pleva, a ne ovejano žito.
(Ulazi jsdan plemić.)
PLEMIĆ
Gospodaru, njegovo veličanstvo kralj vam se prepo
ručio po mladome Ozriku, koji mu je doneo vašu poruku
da ga očekujete u dvorani. On me šalje da bi doznao da
li vam je po volji da se ogledate s Laertom, ili ćete od
ložiti za docnije.
HAMLET
Ja sam veran svojim odlukama. One se slažu s kralje
vim željama: ako je raspoložen, ja sam gotov, sad ili kad
mu crago, s pretpostavkom da budem sposoban kao sad.
PLEMIĆ
Kralj, kraljica i svi ostali silaze ovamo.
HAMLET
U dobri čas.
PLEMIĆ
Kraljica želi da progovorite koju nežnu reč sa
Laertom pre nego što počnete borbu.
HAMLET
Ona mi daje dobru pouku.
(Plemić izlazi.)
HORACIO
Vi ćete, kneže, izgubiti ovu opkladu.
HAMLET
Ne verujem. Od njegova odlaska u Francusku ja sam
stalno vežbao. Dobiću, blagodareći povoljnim uslovi
ma koje mi on daje. Ali ne možeš pojmiti kako mi je
teško oko srca. No ipak, ne mari!
HORACIO
Ali, dobri gospodaru...
HAMLET
To je prosta budalaština, ali osećam neku vrstu
slutnje koja bi uznemirila ženu.
HORACIO
Ako vam srce ne mari za nešto, poslušajte ga. Ja ću
ih presresti na putu i reći im da vam nije dobro.
HAMLET
Nipošto. Ja prkosim predskazanjima. Ima nekog pro
vićenja i u padu jednog vrapca. Ako bude sad, neće biti
posle; ako ne bude posle, biće sad; ako neće biti sad,
ipak će biti posle. Biti spreman, to je sve. Kad niko ne
zna šta ostavlja, šta mari ako rano ostavlja? Neka bude.
(Ulaze Kralj. Kraljica, Laert. plemići, Ozrik i drugi pra
tioci s mačevima i rukavicama. Sto sa bocama vina.)
KRALj
Ovamo, Hamlete, primi ovu ruku.
(Kralj stavlja Laertovu ruku u Hamletovu.)
HAMLET
Oprostite mi, uvredio sam vas.
Ali kao plemić, oprostite mi vi.
Svi prisutni ovde znaju, gospodine,
a jamačno ste čuli, da sam kažnjen
bolnim rastrojstvom. Za sve što uradih
i čime grubo izazvah vam čast,
prirodu vašu i vaš gnev ja ovde
objavljujem: to je čista ludost bila.
Uvredi l' Hamlet Laerta? Hamlet ne!
Ako je Hamlet izvan sebe sam,
to nije on, a Laerta uvredi,
onda to ne čini Hamlet Hamlet ne.
Pa ko to radi? Ludost njegova.
A kad je tako, Hamlet je uvrećen.
Ludost je dušman sirotog Hamleta.
Gospodine, u ovom skupu tu
nek me nepriznanje namernoga zla
pred plemenitim vašim osećanjem
izvini, kao kad bih bacio
svoju strelu preko kuće, pa onda njom
pogodio svoga brata.
LAERT
Ja sam tim
zadovoljan u duši, zbog koje bih
u ovom slučaju najviše i trebo
na osvetu biti gonjen. Al' s pogledom
na čast, ja stojim uspravno i neću
još da se mirim dok neka starija
gospoda, priznate časti, mi ne dadu
glas za pomirenje, pa da imam tad
neukaljano ime. Do tog časa
ja ponućenu vašu ljubav primam
ko ljubav, i neću da uvredim nju.
HAMLET
Tu izjavu primam srdačno, i rado
za opkladu ću boriti se bratsku.
Dajte nam oružje. Hajte!
LAERT
Jedno meni!
HAMLET
Ja ću vam biti oružje, Laerte.
U mom neznanju vaša će veština,
ko zvezda kakva kroz najcrnju noć,
ognjeno da zablista.
LAERT
Gospodine,
vi mi se rugate.
HAMLET
Ne, ove mi ruke.
KRALj
Ozriče mladi, mačeve im daj.
Opkladu znate, sinovče Hamlete?
HAMLET
Vrlo dobro, kralju moj. Vaša je milost na slabiju se
stranu kladila.
KRALj
Ne bojim se zato. Gledao sam vas oba.
On je bolji, ali dobitak je naš.
LAERT
Ovaj je težak; dajte drugi mač.
(Uzima drugi mač.)
HAMLET
Ovaj je dobar. Jesu li mačevi iste dužine?
(Spremaju se za borbu.)
OZRIK
Da, moj dobri kneže.
KRALj
Metnite čaše vina na taj sto..
Kad Hamlet prvi ili drugi udar da,
il' ako treći udar odvrati,
nek sa svih kula grunu topovi;
Hamletovu će boljem dahu kralj
napiti, u čašu biser baciti
skuplji no što su redom četir kralja
u danskoj kruni nosila. Dajte čaše!
I neka bubanj trubi govori,
truba topovima što napolju stoje,
topovi nebu, a nebesa zemlji:
„Sad kralj napija Hamletu!" Počnite.
A vi, sudije, oštro pazite.
HAMLET
Napred, gospodine.
LAERT
Napred, kneže.
HAMLET
Jedan!
LAERT
Ne.
HAMLET
Sudije!
OZRIK
Udar. sasvim jasan udar.
LAERT
Dobro. Hajd opet!
KRALj
Stanite, da napijem,
Hamlete, ovaj biser tvoj je. Evo,
u tvoje zdravlje!
(Trube i topovi iza scene.)
Podajte mu čašu.
HAMLET
Da dovršim ovaj ogled. Ostavite
začas u stranu. Hajte!
(Borba.)
Šta velite?
Drugi udar.
LAERT
Dodirnut, dodirnut,
ja priznajem.
KRALj
Naš će pobediti sin.
KRALjICA
On je gojazan i kratkog daha.
Evo ti moga rupca, Hamlete;
istrljaj čelo, kraljica napija
za tvoju sreću, Hamlete!
HAMLET
Dobra gospo!
KRALj
Gertruda, na pij!
KRALjICA
Hoću, kralju moj.
Dopusti, molim te.
KRALj (za sebe)
To je otrovana čaša;
al' kasno je već.
HAMLET
Ja još ne smem piti,
gospo. Odmah ću.
KRALjICA
Da ti ubrišem lice!
LAERT
Pogodiću ga, kralju, sad.
KRALj
Ne držim.
LAERT (za sebe)
Pa ipak mi se savest protivi.
HAMLET
Hajd, za treći, Laerte. Vi se samo
igrate. Molim vas, napadnite svom
žestinom svojom. Bojim se da vi
pravite sa mnom šalu.
LAERT
Tako zar
kažete? Hajd!
(Bore se.)
OZRIK
S obe strane ništa.
LAERT
Sad ću vas.
(Laert rani Hamleta. Zatim, u raspaljenosti borbe,
promeie rapire, i Hamlet rani Laerta.)
KRALj
Rastav'te ih!
Izbezumili se!
HAMLET
Ne, hajdete opet.
(Kraljica padne.)
OZRIK
Gledajte tamo na kraljicu, ho!
HORACIO
Sa obe strane krv. Kako ste, kneže?
OZRIK
Kako ste, Laerte?
LAERT
Ko u zamci ćuk.
Ozriče, ja sam pravedno ubijen
sopstvenom svojom podlošću.
HAMLET
Kako je
kraljica?
KRALj
Pala u nesvest videći
krvava oba.
KRALjICA
Ne, ne, nego piće.
O, dragi Hamlete moj, napitak, piće...
Ja sam otrovana.
(Umre.)
HAMLET
O zločinstva! Ho!
Zatvorite vrata! Izdaja! Da vidim!
(Laert pada.)
LAERT
Ona je ovde. Vi ste ubijeni,
Hamlete. Nikakva medicina sveta
spasti vas neće. U vama nema još
ni za pb sata života. Oruće
to izdajničko u ruci vam je tu,
nezatupljeno i još otrovano.
Prevara se protiv mene okrenu.
Gle, evo gde ležim, da se nikada
ne dignem više. Ne mogu više. Kralj,
kralj je svemu krivac.
HAMLET
Šta, otrovan vrh?
Onda na svoje delo, otrove!
(Ubode Kralja.)
SVI
Izdaja! Izdaja!
KRALj
Odbranite me, prijatelji! Ja sam još samo ranjen.
HAMLET
Evo ti, rodoskrvni,
ubilački, prokleti kralju. Ispij
to piće! Je li tu taj biser tvoj?
Idi za mojom materom!
(Kralj umire.)
LAERT
Poslužen
po zasluzi. Otrov spremio je sam.
Oprostimo jedan drugom, Hamlete.
Moja i moga oca smrt na tebe
ne pada, ni tvoja na mene.
(Umre.)
HAMLET
Nek nebo
spase te od toga! Idem za tobom.
Ja mrem, Horacio. Nesrećna kraljice,
zbogom! A vi, što izgledate bledi
i drhtite ovde pred nesrećom ovom;
vi što ste samo nemi posmatrači
ovoga čina, kad bih imao kad...
Ali smrt, taj surovi stražar, tačan je
kada nas hvata! O rekao bih vam...
Al' neka stoji. Ja mrem, Horacio,
ti živiš; pa pričaj neobaveštenim
o meni i mojoj stvari pravedno.
HORACIO
Nemojte ni časka verovati to;
jer ja sam više Rimljanin starinski
no Danac. Još je ostalo pića tog.
(On uzima čašu.)
HAMLET (ustaje)
Ako si čovek, daj mi čašu tu.
Ostavi; neba mi, ja ću je uzeti.
(Hamlet baca čašu na pod i pada.)
Dobri Horacio, kakvo ranjeno
ime bi posle mene ostalo
kad se ništa ne bi znalo. Ako ikad,
ikada srcu tvome bejah drag,
večitoj sreći nemoj ići još,
u grubom svetu ovom vuci dah
tegobno, da moju povest pripovedaš.
(Marš i pucnjava u daljini; Ozrik izađe.)
Kakva je ovo ratna uzbuna?
OZRIK (vraćajući se)
Mladi Fortinbras iz
Poljske pobedno
ide i engleskim poslanicima
ratni pozdrav daje.
HAMLET (pada)
Ja mrem, Horacio.
Moćni mi otrov savlaćuje duh.
Vesti iz Engleske doživeti neću;
al' proričem da je na mladom Fortinbrasu
izbor. On ima moj umirući glas.
Reci mu to, i krupne i sitne
okolnosti što su izazvale slom
ostalo je ćutanje.
(Umre.)
HORACIO
Plemenito jedno srce prepuče.
Dobru noć, dobri kneže! Horovi
anćela nek ti otpevaju mir.
(Marš iza scene.)
Otkuda doboš dolazi ovamo?
(Ulaze Fortinbras i engleski poslanici, sa bubnjevima,
zastavama i pratnjom.)
FORTINBRAS
Gde je taj prizor?
HORACIO
Šta bi želeli
da vidite? Jad, il' čudo? Sve je tu.
FORTINBRAS
Ta gomila viče: pokolj! Gorda
smrti! Kakva je bliska svetkovina to
u paklenoj ti ćeliji, te sad
kneževa tolko jednim mahom tek
krvavo tako pobila si ti!
PRVI POSLANIK
Prizor je grozan, a izveštaj
naš iz Engleske je došo prekasno.
Gluve su uši što bi nas slušale
kad pričamo da smo izvršili nalog,
da Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi,
gde ćemo naći za sebe zahvalnost?
HORACIO
Iz njegovih usta ne, i kad bi imo
još moći života da vam zahvali.
On nije njinu naredio smrt.
Al' kad ste baš na krvav udar taj
prispeli amo, vi iz poljskog rata,
a vi iz Engleske, izdajte naređenja
da ova tela budu izložena
na pozornici posmatranja radi;
i pustite me da svetu ispričam,
koji još ne zna, kako beše sve.
Tu ćete čuti za dela svirepa,
neprirodna, krvava, za slučaj
sudbine, za umorstva slučajna,
za smrti zbog lukavog ili nametnutog
povoda, i, na kraju svega toga, još
o planovima tajnim što padoše
na glave svojih tvoraca baš. Sve
ispričaću vam verno.
FORTINBRAS
Pohitajmo
da čujemo i odabrane sve
da pozovemo nek čuju, na skup.
Što se mene tiče, ja prihvatam s tugom
svoj srećan udes. I ja imam još
starinska neka prava u toj zemlji,
što slučajem srećnim mogu tražit sad.
HORACIO
I o tome ću imati povoda
da govorim, i to iz usta onoga
čiji će glas druge za sobom povući.
Al' požurite da to odmah izvršimo
dok duhovi su divlje uzbuđeni,
da ne bi došlo više nesreće
zbog zabluda ili zavođenja.
FORTINBRAS
Neka
četir kapetana iznesu Hamleta
na estradu, kao ratnika. Jer on bi
pokazao se, zbilja, pravi kralj
da osta u životu. A u pratnji
nek vojnička svirka i obredi ratni
za njega glasno progovore sad.
Nosite tela. Ovaj prizor tužan
za bojište lep je, a ovde je ružan.
Hajte, naredite vojnicima paljbu!
(Posmrtni marš. Izlaze, noseći leševe. Zatim se čuje
topovska paljba.)

KRAJ