LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Tako je govorio Zaratustra

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:34 pm

ZARATUSTRIN PREDGOVOR

1.

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio:
»Ti velika zvezdo! U čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš!
Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla i moje zmije.
Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj.
I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire.
Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok se mudri među ljudima opet jednom ne obraduju svojoj ludosti, a siromašni jednom svome bogatstvu.
Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogata zvezdo!
Ja moram, poput tebe, da zađem*, kako to zovu ljudi, ka kojima bih da se spustim.
Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti još i jednu preveliku sreću može da gleda!
Blagoslovi pehar koji želi da se prelije, da bi voda iz njega zlatna potekla i posvuda raznela otsjaj tvoga milja!
Pogledaj! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan, a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče Zaratustrin zalazak.
2.
Zaratustra siđe sam dole niz brdo i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, odjednom se stvori pred njime neki starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri:
»Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio.
Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća?
Da, sad vidim da je Zaratustra. Čisto je njegovo oko i na usnama mu se ne krije nikakvo gađenje. Ne ide li, prema tome, kao igrač?
Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju?
Živeo si u samoći kao u moru i more te je nosilo. Avaj, hoćeš da staneš na kopno? Avaj, hoćeš opet sam da vučeš svoje telo?«
Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.«
»Zašto«, reče svetac, »dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude?
Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je suviše nesavršena stvar. Ljubav prema čoveku ubila bi me.«
Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.«
»Ne daj im ništa,« reče svetac. »Radije im još nešto uzmi pa nosi s njima – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo!
A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!«
»Ne,« odgovori Zaratustra, »ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.«
Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da poklanjamo.
Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov?
Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?«
»A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra.
Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih i praveći pesme smejem se, plačem i gunđam tako hvalim Boga.
Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?«
Kada je Zaratustra čuo ove reči, pozdravio je sveca i rekao: »Šta bih mogao ja vama dati! Ali pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka.
A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tom, da je Bog mrtav!«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:36 pm

3.

Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo naroda iskupljena na trgu; jer se bilo razglasilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori narodu ovako i reče:
Ja vas učim natčoveku. Čovek je nešto što treba prevazići. Šta ste vi učinili, da biste ga prevazišli?
Sva bića dosad stvorila su nešto iznad sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevaziđete čoveka?
Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to treba čovek za natčoveka da bude: stvor za potsmeh ili bolan stid.
Vi ste prešli put od crva k čoveku, a mnogo šta u vama je još crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun.
A onaj što je najmudriji od vas, on je isto tako samo jedno dvojstvo od biljke i aveti. Ali zar ja tražim, da postanete sablasti ili biljke?
Gledajte, ja vas učim natčoveku!
Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja neka kaže: neka bude natčovek smisao zemljin!
Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su to, svesni ili nesvesni.
Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani i njih je zemlja sita: neka putuju!
Nekad je ogrešenje o Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, a s tim isto tako ovi grešnici. Grešiti se o zemlju, to je sad najstrašnije – više poštovati utrobu nedokučivog nego smisao zemljin!
Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je tako izmaći njemu i zemlji.
O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši!
Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo?
Zaista, čovek je jedna prljava reka. Već se morem mora biti, da bi se primila prljava reka a da se i samo ne zaprlja.
Gledajte, ja vas učim natčoveku: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje.
Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina.
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje sreće! Ona je beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo. Ali moja sreća trebala bi da opravda samo postojanje!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moga uma! Žudi li on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo.'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje vrline! Još zbog nje nisam pobesneo. Kako sam umoran od svoga dobra i od svoga zla. Sve je to beda i prljavština i jedno jadno zadovoljstvo!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moje pravednosti! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. Ali pravednik je žar i ugalj!'
Čas, u kojem ćete reći: 'Šta je stalo do moga sažaljenja! Zar nije sažaljenje krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje sažaljenje nije razapinjanje na krst.'
Da li ste već tako govorili? Da li ste već tako vikali? Ah, da sam vas već bio čuo da vičete!
Ne vaš greh – vaša samodovoljnost viče na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu viče na nebo!
Gde je munja koja bi vas liznula jezikom? Gde je ludilo, kojim bi ste morali biti cepljeni?
Gledajte, ja vas učim natčoveku: on je ta munja, on je to ludilo! –
Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo čuli o igraču na konopcu; sad nas pustite da ga još i vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.

4.

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako:
Čovek je konopac, razapet između životinje i natčoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se na čoveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zađu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoće da saznaje, da bi jednom živeo natčovek. I tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela čeznuća.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako on korača kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline načini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoće vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji neće da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više čvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu hvala niti uzvraća: jer on uvek poklanja i neće da se sačuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: 'zar sam ja varao u igri'? – jer hoće da zađe.
Ja volim onog, koji zlatne reči svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obećao: jer on hoće svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduće ljude a iskupljuje prošle: jer on hoće od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, čija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako će sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinačno padajući iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad čovekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natčovek.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:37 pm

5.

Kad je Zaratustra ove reči izrekao, pogleda opet po narodu i zaćuta. »Eto, stoje tu,« reče u srcu svom, »i smeju se: ne razumeju me, ja nisam usta za ove uši.
Moraju li im se prvo razbiti uši, da bi naučili slušati očima. Treba li čegrtati kao što to čine talambasi i propovednici po crkvama? Ili, veruju li samo mucajućima?
Oni imaju nešto čime se ponose. Kako li zovu to, što ih čini ponosnima? Obrazovanošću zovu ga, ono ih razlikuje od kozara.
Stoga nerado slušaju o sebi reč 'preziranje'. Stoga ću da govorim njihovom ponosu. Stoga ću im govoriti o onom što je najviše za preziranje, a to je poslednji čovek.«
I ovako govoraše Zaratustra narodu:
Vreme je, da čovek postavi sebi cilj. Vreme je, da čovek zasadi klicu svoje najviše nade.
Još je njegovo tle dovoljno bogato za to. Ali to tlo će jednom postati siromašno i pitomo i iz njega neće više moći nići visoko drvo.
Avaj! Dolazi vreme, kad čovek više neće moći prebaciti strelu svoga čeznuća preko čoveka i kad žica na njegovom luku zaboravi, da treperi!
Kažem vam: mora se imati u sebi još haosa, da bi se mogla roditi igrajuća zvezda. Kažem vam: vi imate još haosa u sebi.
Avaj! Dolazi vreme, kad čovek neće više rađati zvezde. Avaj! Dolazi vreme najprezrivijeg čoveka, koji sebe sam neće više moći prezirati.
Gledajte! Pokazaću vam poslednjeg čoveka.
»Šta je ljubav? Šta je stvaranje? Šta je čežnja? Šta je zvezda?« – tako pita poslednji čovek i žmirka.
Zemlja je tada postala mala i po njoj skakuće poslednji čovek, koji sve čini malim. Njegov soj je neiskorenjiv, kao zemljina mušica, poslednji čovek živi najduže.
'Mi smo pronašli sreću' – kažu poslednji ljudi i žmirkaju.
Oni su napustili predele, gde je teško bilo živeti: jer treba toplote. Još vole suseda i taru se o njega: jer treba toplote.
Oboleti i imati nepoverenje, važi im kao greh: ide se oprezno. Lud je, ko se još spotiče preko kamenja ili ljudi!
Malo otrova tu i tamo: to čini snove prijatnim. Naposletku mnogo otrova, za jedno prijatno umiranje.
Još se radi, jer rad je jedna razonoda. Ali pazi se, da razonoda ne iznuri.
Ne postaju više siromašni niti bogati: oboje je previše mučno. Ko hoće još da vlada? Ko još da sluša? Oboje je previše mučno.
Bez pastira a stado je jedno! Svaki hoće isto, svaki je jednak: ko drukčije oseća ide dobrovoljno u ludnicu.
'Nekada je svet bio lud' – kažu ponajfiniji i žmirkaju.
Pametan je čovek i sve zna, šta se desilo: te se može rugati bez kraja. Još se prepire, ali brzo se pomiri – inače to kvari stomak.
Ima se svoje sitno zadovoljstvo za dan i svoje sitno zadovoljstvo za noć: ali poštuje se zdravlje.
'Mi smo pronašli sreću' – kažu poslednji ljudi i žmirkaju.
I ovde se završio prvi govor Zaratustrin, koji se još i »predgovorom« naziva: jer na tom mestu prekide vika i veselje gomile. »Daj nam tog poslednjeg čoveka, o Zaratustra, – tako su vikali – načini nas tim poslednjim čovekom. Tako ćemo ti pokloniti natčoveka!« I sav narod klicaše i coktaše jezikom. A Zaratustra posta tužan i reče svom srcu:
»Oni me ne razumeju: ja nisam usta za ove uši.
Predugo vala živeh u planini, predugo slušah potoke i drveće: sada im govorim kao kozar.
Mirna je moja duša i svetla kao planina pre podne. Ali oni misle, da sam hladan i jedan podrugivač u strahovitim šalama.
I sada me poglédaju i smeju se: i utom što se smeju, još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«

6.

Ali tu se dogodi Nešto, što je učinilo da sva usta zaneme i sve oči ukoče. U međuvremenu, naime igrač na konopcu se bio dao na svoj posao: izašao je bio kroz jedna vratanca, pa krenuo preko konopca koji je bio razapet između dva tornja, tako, da je visio iznad trga i naroda. Baš kad je bio na sredini svog puta, otvoriše se vratanca još jednom i jedan šareni druškan, nekom lakrdijašu nalik iskoči vani i pođe brzim koracima za onim prvim. »Napred, kljakonogo,« viknu njegov strašni glas, brže lenjivče, krijumčaru, bledoliki! Da te svojom petom ne zagolicam! Šta ćeš ti ovde između tornjeva? U toranj pripadaš ti, zatvoriti treba te, jednom boljem, nego što si ti, prečiš ti slobodan put!« – I sa svakom rečju prilazio mu je bliže i bliže: ali kad je bio samo još jedan korak iza njega, tu se dogodi ono zastrašujuće, što je učinilo da sva usta zaneme i svako oko ukoči: – prodera se kao vrag i preskoči odatle Onog, što mu je bio na putu. A ovaj, kad je video kako ga suparnik pobeđuje izgubi pritom glavu i konopac; on odbaci svoju motku i padaše brže nego ova, kao kovitlac od ruku i nogu, u dubinu. Trg i narod izgledaše kao more kad udari bura: sve bežaše jedno od drugog i jedno preko drugog, a najviše tamo gde je moralo da padne telo.
Zaratustra pak ostade stojeći i baš pored njega pade telo, rđavo nagrđeno i slomljeno ali još ne mrtvo. Posle nekog vremena povrati se smrskanome svest i on vide Zaratustru gde kleči kraj njega. »Šta radiš ti tu? reče konačno, – znao sam odavno, da će mi đavo podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: hoćeš li mu braniti?«
»Tako mi časti, prijatelju,« odgovori Zaratustra, »toga svega nema, o čemu ti govoriš: nema nikakvog đavola i nikakvog pakla. Tvoja duša biće još brže mrtva nego tvoje telo: ne boj se Ničeg više!«
Čovek pogleda s nevericom. »Ako govoriš istinu,« reče on tad, »onda ne gubim ništa, ako izgubim život. Ja nisam mnogo više nego jedna životinja, koja je naučena da igra, kroz udarce i male zalogaje.«
»Ma ne,« reče Zaratustra, »ti si od opasnosti načinio sebi poziv, u tome nema ničeg za preziranje. Sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.«
Kad je Zaratustra ovo rekao, umirući čovek nije više odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži ruku Zaratustrinu, da bi mu zahvalio.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:37 pm

7.

U tom došlo je veče i trg sakri se u mraku: tu se narod razišao, jer i sama radoznalost i strah postanu umorni. Ali Zaratustra sedeše pored mrtvaca na zemlji i beše potonuo u misli: tako zaboravi na vreme. Ali konačno dođe noć i jedan hladan vetar duvaše preko usamljenoga. Tada podiže se Zaratustra i reče svome srcu:
»Uistinu, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka, ali je ulovio lešinu.
Strašno je ljudsko bivanje i uvek još bez smisla: jedan lakrdijaš može mu postati sudbinom.
Ja hoću ljude smislu njihovog bića da naučim: koji je Natčovek, munja iz tamnog oblaka Čovek.
Ali još sam ja njima daleko i moj razum ne govori njihovom razumu. Još sam ja čoveku sredina između budale i lešine.
Mračna je noć, mračni su putevi Zaratustrini. Dođi, hladni i ukočeni pratioče! Poneću te tamo gde ću te zakopati svojim rukama.«

8.

Kada je Zaratustra to rekao svome srcu, natovari lešinu na svoja leđa i dade se na put. I još nije prešao sto koraka, privuče se uza nj neki čovek pa mu šaputaše na uho – i gle! Taj što je govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi dalje od ovog grada, o Zaratustra,« govoraše on, »premnogi te ovde mrze. Mrze te dobri i pravedni i nazivaju te njihovim neprijateljem i prezriteljem; mrze te vernici prave vere i nazivaju te opasnošću za gomilu. Tvoja sreća bila je, što si ismejan: i zaista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Tvoja sreća bila je, što si se pridružio onom mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se sam za danas. Odlazi dalje iz ovoga grada – ili ću sutra ja tebe preskočiti, jedan živući preko jednog mrtvog.« A kada je to rekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice.
Na kapijama grada sretoše ga grobari: osvetliše mu bakljom lice, poznaše Zaratustru i mnogo mu se rugaše. »Zaratustra odnosi mrtvog psa: lepo je što je i Zaratustra postao grobarem! Jer naše su ruke odviše čiste za takvo pečenje. Da li Zaratustra hoće možda da ukrade đavolu njegov zalogaj? Pa dobro! I srećan obed! Samo kad đavo ne bi bio bolji kradljivac od Zaratustre! – on će ukrasti obojicu, on će pojesti obojicu!« I oni se smejahu skupa i zbijaše glave zajedno.
Zaratustra ne reče na to ni reči i ode svojim putem. Pošto je išao dva sata, pokraj šuma i močvara, tu se previše naslušao zavijanja gladnih vukova i njemu samom došla je glad. Tako je ostao da stoji ispred jedne usamljene kuće, u kojoj je gorela lampa.
»Glad me spopada,« reče Zaratustra, »kao kakav razbojnik. U šumama i močvarama spopade me moja glad i u dubokoj noći.
Čudne je ćudi moja glad. Često mi dolazi tek posle obeda, a danas mi nije dolazila po čitav dan: gde li je boravila?«
I s tim zakuca Zaratustra na vrata kuće. Jedan stari čovek se pojavio; nosio je lampu i zapitao: »Ko dolazi k meni i k mome rđavom snu?«
»Jedan živi i jedan mrtvac,« reče Zaratustra. »Dajte mi da jedem i pijem, zaboravih to po danu. Onaj, koji gladna nahrani, krepi svoju sopstvenu dušu: tako kazuje mudrost.«
Starac ode, ali dođe odmah nazad i ponudi Zaratustru hlebom i vinom. »Rđav je ovo kraj za one koji gladuju,« reče; »zato sam se ovde i nastanio. Životinje i ljudi dolaze k meni, usamljeniku. Ali pozovi još i tvoga pratioca da jede i pije, on je umorniji od tebe.« Zaratustra odgovori: »Mrtav je moj pratilac, teško ću ga moći nagovoriti na to.« »To me se ne tiče,« reče starac mrzovoljno; »ko na mojoj kući zakuca, mora i da uzme, ono što mu ponudim. Jedite i dobar put!«
Potom je Zaratustra opet išao dva sata i verovaše stazi i svetlu zvezda: jer on je bio naviknuti noćnik i voleo je da zagleda u lice svemu što spava! Ali kad je zora osvanula, nađe se Zaratustra u nekoj dubokoj šumi i nijedna staza mu se nije više pokazivala. Tu položi mrtvaca u jedno šuplje drvo, sebi iznad glave – jer je hteo da ga sačuva od vukova – a samog sebe na tle i na mahovinu. I odmah zaspa, umorna tela, ali mirne duše.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:38 pm

9.

Dugo spavaše Zaratustra i nije samo zorina rumen prešla preko njegova lica, nego i prepodne. Konačno, otvori se njegovo oko: začuđeno gledaše Zaratustra u šumu i u tišinu, začuđeno zagleda u sebe. Tada se podiže hitno, kao moreplovac koji odjedared ugleda kopno i uskliknu: jer vide jednu novu istinu. I ovako govoriše on onda svome srcu:
»Svanulo mi je pred očima: potrebni su mi saputnici i to živi, – ne mrtvi saputnici i leševi, koje mogu da nosim sa sobom kuda hoću.
Nego žive saputnike trebam, koji me prate, zato što hoće sami sebe da prate – i tamo, kuda ja hoću.
Svanulo mi je pred očima: neka Zaratustra ne govori narodu, nego pratiocima! Ne treba Zaratustra da bude pastir i pas jednog stada!
Da odmamim od stada – zato sam došao. Neka se ljute na mene narod i stado: Razbojnikom hoće Zaratustra da postane pastirima. Pastiri kažem ja: a oni se nazivaju vernicima prave vere.
Ja kažem pastiri: a oni se nazivaju vernima prave vere.
Gledaj dobre i pravedne! Koga mrze najviše? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: – ali to je stvaralac.
Gledaj vernike svih vera! Koga mrze najviše? Onoga, koji im razbija tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: – ali to je stvaralac.
Saputnike traži stvaralac a ne leševe, a isto tako ni stada ni vernike. Saradnike traži stvaralac, one, koji pišu nove vrednosti na nove tablice.
Saputnike traži stvaralac i sažeteoce: jer je kod njega sve zrelo za žetvu. Ali mu nedostaje stotinu srpova: zato on čupa klasje i ljutit je.
Saputnike traži stvaralac i takve, koji će znati da naoštre svoje srpove. Uništiteljima će ih nazivati i preziračima dobra i zla. Ali to su žeteoci i svečari.
Saradnike traži Zaratustra, sažeteoce i sasvečare, traži Zaratustra: šta bi on mogao da stvori sa stadima i pastirima i leševima!
A ti, moj prvi saputniče, ostaj dobro! Dobro sam te sahranio u tvom šupljem drvetu, dobro sam te skrio od vukova.
Ali ja te napuštam, vreme je prošlo. Između zore i zore došla mi je jedna nova istina.
Ne treba ja da budem pastir, niti grobar. Neću više ni da govorim sa narodom: zadnji put govorio sam mrtvacu.
Stvaraocima, žeteocima, slavljenicima hoću da se pridružim: hoću da im pokažem dugu i sve stepenike natčoveka.
Usamljenicima ću pevati svoju pesmu i onima udvoje; i ko još ima uši za nečuveno, njemu hoću srce da otežam svojom srećom.
Svom cilju hoću ja, ja idem svojim putem; preko neodlučnih i oklevajućih preskočiću. Neka moj put bude njihova propast!«

10.

To je rekao Zaratustra svome srcu kad je sunce stajalo u podne: tada pogleda upitno uvis – jer je čuo iznad sebe oštar zov jedne ptice. I gle! Jedan orao je u širokim krugovima leteo kroz vazduh, a o njemu visila je jedna zmija, ne kao plen, već kao prijateljica: jer mu se beše obavila oko vrata.
»To su moje životinje!« reče Zaratustra i radovaše se od srca.
»Najponosnija životinja pod suncem i najmudrija životinja pod suncem – izletele su u izviđanje.
Hoće da izvide da li Zaratustra još živi. Zaista, živim li još?
Našao sam da je opasnije među ljudima nego među životinjama, opasnim putevima ide Zaratustra. Neka me vode moje životinje!«
Kada je Zaratustra to izrekao, padoše mu na um reči sveca iz šume, te uzdahnu i progovori ovako srcu svom:
»Kad bih mogao biti mudriji! Kad bih

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:38 pm

ZARATUSTRINI GOVORI

O tri preobražaja

Imenujem vam tri preobražaja duha: kako duh postaje kamilom i kamila lavom i najzad lav detetom.
Mnogo teškog ima za duh, onaj jaki, nosilački duh, kojem je svojstveno strahopoštovanje: ka teškom i najtežem zahteva njegova snaga.
Šta je teško? tako pita nosilački duh, tako pada na kolena, kao kamila, i hoće da ga dobro natovare.
Šta je najteže, vi junaci? tako pita nosilački duh, – da to uzmem na sebe i da uživam u svojoj snazi.
Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svome ponosu? Pustiti svoju ludost da sija, da bi se rugali svojoj mudrosti?
Ili je ovo: rastaviti se od naše stvari, kad slavi svoju pobedu? Penjati se na visoka brda, da bi iskušali iskušitelja?
Ili je ovo: hraniti se žirovima i travom saznanja i istini za volju iskusiti glad na duši?
Ili je ovo: biti bolestan i tešioce poslati kući i zaključiti prijateljstvo sa gluhima, koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš?
Ili je ovo: ući u prljavu vodu, ako je to voda istine, a ne goniti od sebe hladne žabe i vrele krastače.
Ili je ovo: voleti one, koji nas preziru, a sablasti pružiti ruku, kad hoće da nas zastraši?
Sve ovo najteže uzima nosilački duh na sebe: kao kamila, koja natovarena hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju.
Ali u najsamotnijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: ovde lavom postaje duh, slobodu hoće on sebi da zapleni i gospodar da bude u svojoj sopstvenoj pustinji.
Svoga poslednjeg gospodara traži on sebi ovde: neprijatelj hoće da mu postane i svome poslednjem bogu, o pobedu hoće da se bori sa velikim zmajem.
Ko je taj veliki zmaj, što ga duh više neće da zove gospodarem i bogom? »Ti-treba« zove se veliki zmaj. Ali duh lavlji kaže »Ja hoću«.
»Ti-treba«, leži mu na putu, zlatno blešteći, zver s krljuštima, a na svakoj krljušti zlatno sjaji »Ti-treba!«
Hiljadugodišnje vrednosti sjaje na tim krljuštima, a ovako govori najmoćniji od svih zmajeva: »vrednost svih stvari – sija se na meni.«
»Svaka vrednost je već stvorena, i svaka stvorena vrednost – to sam ja. Zaista, ne treba nikakvog 'Ja hoću' više da bude!« Tako govori zmaj.
Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče i ima strahopoštovanja?
Stvarati nove vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga lava.
Da stvori sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja, potreban lav.
Uzeti sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije uzimanje za nosilački i strahopoštujući duh. Zaista, grabljenje mu je to i stvar jedne grabljive životinje.
Kao svoje najsvetije, voleo je nekada ono »Ti-treba«: sad mora on ludilo i proizvoljnost još i u najsvetijem da nađe, da bi sebi ugrabio slobodu od svoje ljubavi: lava treba za takvo grabljenje.
Ali recite, braćo moja, šta može još dete, što ni lav nije mogao? Zašto mora grabeći lav još i detetom da postane?
Nevinost je dete i zaborav, jedan novi početak, jedna igra, jedan iz sebe kotrljajući točak, jedan prvi pokret, jedno sveto Da-kazivanje.
Da, za igru stvaranja, braćo moja, potrebno je jedno sveto Da-kazivanje: svoju volju hoće sad duh, svoj svet osvaja sebi izgubljenik sveta.
Imenovao sam vam tri preobražaja duha: kako je duh postao kamilom, a kamila lavom, i lav najzad detetom. –
Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: Šarena krava.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:38 pm

O propovedaonicama vrline

Hvalili su Zaratustri jednog mudraca, koji je dobro znao da govori o snu i o vrlini: mnogo ga zato poštuju i nagrađuju, i svi mladići seđaše pred njegovom propovedaonicom. K njemu ode Zaratustra, i sa svim mladićima seđaše on pred njegovom propovedaonicom. A ovako govoraše mudrac:
Čast i stid pred snom! To je prvo! I svima ići s puta, koji rđavo spavaju i noću bdiju!
Stidljiv je još i lopov pred snom: stalno se krade tiho kroz noć. Ali bestidan je stražar noćni, bestidno nosi on svoj rog.
Nije mala veština spavati: treba ceo dan bdeti zatim.
Deset puta moraš po danu sebe samog prevazići: to čini jedan dobar umor i mak je za dušu.
Deset puta moraš se ponovo sa samim sobom izmiriti; jer prevazilaženje je gorčina, a rđavo spava neizmireni.
Deset istina moraš dnevno naći: inače tragaćeš još noću za istinom, a tvoja duša je ostala gladna.
Deset puta moraš se smejati po danu i veseo biti: inače moriće te želudac noću, taj otac ojađenosti.
Malo njih to zna: ali moraju se imati sve vrline, da bi se dobro spavalo. Da li ću lažno svedočiti? Da li ću činiti preljube?
Da li ću poželeti služavku bližnjega svoga? Sve to loše se slaže s dobrim snom.
I sve kad se i imaju sve vrline, mora se razumeti u još jedno: i same vrline poslati pravovremeno na spavanje.
Da se ne bi među sobom svadile, dobre ženice! I zbog tebe, nesrećniče!
Mir s Bogom i sa susedom: to hoće dobar san. I mir još i sa susedovim đavolom! Inače će noću tumarati oko tebe.
Čast vlasti i poslušnost, pa i krivoj vlasti! Tako to hoće dobar san. Šta ja mogu zato, što vlast rado ide na krivim nogama?
Onog ću uvek nazivati najboljim pastirom, koji svoju ovcu vodi na najzeleniju livadu: tako se to slaže sa dobrim snom.
Neću mnogo počasti, niti velika blaga: to raspaljuje žuč. Ali rđavo se spava bez dobra imena i malog blaga.
Malo društvo mi je draže od zlog: ali treba da ga ima i da ga nestane u dobar čas. Tako se to slaže s dobrim snom.
Mnogo mi se svide i oni siromašni duhom: oni prizivaju san. Blaženi su oni, naročito kad im se uvek daje za pravo.
Tako protiče dan vrlome. Dođe li noć, dobro se čuvam da ne zovem san! Neće da ga zovu, san, koji je gospodar vrlina!
Nego ja mislim, šta sam preko dana radio i mislio. Preživajući pitam se, strpljivo kao kakva krava: kojih je bilo deset tvojih prevazilaženja?
I kojih je bilo deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima sam odobrovoljio srce?
Premišljajući o tom i ljuljuškan od četrdeset misli, zaskoči me odjednom san, onaj nezvani, gospodar vrlina.
San zakuca mi na oko: tad ono oteža. San mi dodirne usta: tad ona ostaju otvorena.
Zaista, na mekanim tabanima dolazi on meni, najmiliji od kradljivaca, i ukrade mi moje misli: glup stojim ja tad kao ova propovedaonica.
Ali ne stojim više dugo tad: tad sam legao već. –
Kad je Zaratustra čuo mudraca kako govori, smejao se u srcu: jer pri tom mu beše sinulo pred očima. I ovako govoraše on svom srcu:
Ludak mi je ovaj mudrac sa svojih četrdeset misli: ali ja verujem, da se on dobro razume u spavanje.
Srećan je već, ko stanuje u blizini ovoga mudraca! Ovakav san je zarazan, još i kroz jedan debeo zid zarazuje.
I u samoj njegovoj propovedaonici ima čari. I ne uzalud seđaše mladići pred propovednikom vrline.
Njegova mudrost glasi: biti budan, da bi se dobro spavalo. I zaista, kad život ne bi imao smisla i kad bih morao odabrati besmisao, onda bi i meni bio ovo besmisao najdostojniji izbora.
Sada jasno razumem, šta se nekad pre svega tražilo, kada su traženi učitelji vrline. Tražili su dobra sna i makovih vrlina uz to.
Svm tim hvaljenim mudracima propovedaonica mudrost je bila san bez snova: nisu znali bolji smisao života.
I danas zacelo ima nekih, kao što je ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako iskrenih: ali njihovo vreme je prošlo. I neće više još dugo stajati: i već će ležati.
Blaženi su ovi pospani: jer oni će uskoro klonuti. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:39 pm

O onostrancima

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao i svi onostranci. Delom jednog patućeg i namučenog boga činjaše mi se tada svet.
Snom učini mi se tada svet i spevom jednog boga: šareni dim pred očima jednog božanskog nezadovoljenika.
I dobro i zlo i zadovoljstvo i patnja i Ja i Ti – šareni dim činio se meni, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da skrene pogled od sebe, – tad je stvorio svet.
Pijano zadovoljstvo je za paćenika, da skrene pogled sa svoje patnje i da se izgubi. Pijano zadovoljstvo i samo-izgubljenošću činjaše mi se nekad svet.
Ovaj svet, večito nesavršen, odraz večitog protivrečja i nesavršen odraz – jedno pijano zadovoljstvo njegovom nesavršenom tvorcu: – tako mi se činjaše nekada svet.
Tako sam i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao i svi onostranci. Doista s one strane čoveka?
Ah, vi braćo, taj Bog kojeg sam ja stvorio, bio je ljudsko delo i ludilo, kao i svi bogovi!
Čovek bio je, i samo jedan bedan komad čoveka i Ja: iz sopstvenog pepela i žara došla je k meni, ta sablast, i zaista! Nije mi došla S one strane!
Šta se desilo, braćo moja? Prevazišao sam sebe, paćenika, poneo sam svoj sopstveni pepeo na breg, pronašao sam sebi jasniji plamen. I gle! Sablast izmače od mene!
Patnja bi bila sad za mene i muka ozdravljenome, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene i poniženje. Tako govorim ja onostrancima.
Patnja i nemoć bili su – oni su stvorili sve Druge svetove; i ono kratko ludilo sreće, koje samo najpaćeniji pozna.
Umor, koji jednim skokom hoće do poslednjeg, jednim smrtnim skokom, jedan bedni neznalački umor, koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve Druge živote.
Verujte mi, braćo moja! Telo je bilo koje je posumnjalo u telo – ono je pipalo prstima zaluđenoga duha o poslednje zidove.
Verujte mi, braćo moja! Telo je bilo koje je posumnjalo u zemlju – ono je čulo trbuh Bića da njemu govori.
I tada je htelo glavom kroz poslednje zidove, i ne samo glavom, – preko u »onaj svet«.
Ali »onaj svet« je dobro sakriven od čoveka, onaj obezljuđeni nečovečni svet koji je jedno nebesko ništa; a trbuh Bića uopšte ne govori čoveku, sem kao čovek.
Zaista, teško za dokazati je sve Biće i teško ga je navesti da govori. Recitemi, vi braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana?
Da, ovo Ja i protivrečje i pometenost toga Ja, govori još najčestitije o svom Biću; to tvoračko, voljom prožeto, vrednujuće Ja, koje je mera i vrednost stvari.
I to najčestitije Biće, to Ja – to govori o telu, i ono hoće još telo, sve i kad sriče i zanosi se i maše slomljenim krilima.
Sve čestitije uči da govori, to Ja: i što više uči, utoliko više nalazi reči i počasti za telo i za zemlju.
Jednom novom ponosu učilo me moje Ja, njemu učim ljude: – da ne guraju glavu u pesak nebeskih stvari, već da je slobodno nose, jednu zemaljsku glavu, koja stvara smisao zemljin!
Jednoj novoj volji učim ja ljude: hteti ovaj put, kojim je slepo išao čovek, i odobravati ga i više se sa njega ne šunjati u stranu, kao bolesni i odumirući!
Bolesni i odumirući su bili, koji su prezirali telo i zemlju i pronalazili ono nebesko i spasilačke kapi krvi: ali i te slatke i mutne otrove, uzimali su od tela i zemlje!
Hteli su da umaknu svojoj bedi, a zvezde su im bile predaleko. Tad uzdisaše: »O, bar da ima nebeskih puteva, da se ušunjamo u neki drugi bitak i sreću!« – tada pronađoše sebi svoje intrige i krvave napitke!
Sada su verovali da su umakli svome telu i ovoj zemlji, ti nezahvalnici. Ali kome su zahvaljivali za grč i milinu svoga izmicanja? Svome telu i ovoj zemlji.
Blag je Zaratustra prema bolesnima. Zaista, on se ne ljuti na njihove načine utehe i nezahvalnosti. Neka bi bili ozdravljenici i prevazilazeći i neka bi stvorili sebi jedno više telo!
Ne ljuti se Zaratustra ni na ozdravljenika, kada se nežno osvrće ka svojoj zabludi i u ponoć se potajno šunja oko groba svoga Boga: ali bolest i bolesno telo ostaju mi još i suze njegove.
Mnogo bolesnoga naroda bilo je oduvek među onima, koji sriču i bogopožudni su; besno mrze oni saznavaoca i onu najmlađu vrlinu koja se zove: čestitost.
Unatrag osvrću se oni uvek ka tamnim vremenima: tada su dabome zabluda i vera bili nešto drugo; besnilo uma bila je sličnost bogu, a sumnja greh.
Predobro poznajem ja ove bogoslične: oni hoće da se u njih veruje a sumnja da je greh. Predobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju.
Zaista, ne u Druge svetove i spasilačke kapi krvi: nego u telo veruju i oni najviše, i njihovo sopstveno telo je za njih stvar po sebi.
Ali jedna bolesna stvar je ono njima: i rado žele da izađu iz kože. Zato osluškuju ka propovednicima smrti i sami propovedaju o Onim svetovima.
Radije vi slušajte, braćo moja, glas zdravoga tela: to je jedan čestitiji i čistiji glas.
Čestitije govori i čistije zdravo telo, savršeno i uspravno: a ono govori o smislu zemljinom. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:39 pm

O prezriteljima tela

Prezriteljima tela hoću da kažem svoju reč. Ne treba da mi okrenu s učenjem i poučavanjem, nego da se oproste od svoga tela – i tako da zaneme.
»Telo sam ja i duša« – tako govori dete. A zašto se ne bi govorilo kao deca?
Ali onaj probuđeni, koji zna, kaže: telo sam ja skroz i sasvim, i ništa sem toga; a duša je samo jedna reč za nešto na telu.
Telo je jedan veliki um, mnoštvo s jednim smislom, jedan rat i jedan mir, jedno stado i jedan pastir.
Oruđe tvoga tela je i tvoj mali um, brate moj, koji ti »duhom« nazivaš, nije drugo do oruđe tvoga tela, jedno malo oruđe i igračka tvoga velikog uma.
»Ja« kažeš ti i ponosan si na tu reč. Ali veće je – u šta ti nećeš da veruješ – tvoje telo i njegov veliki um: taj ne kaže Ja, ali čini Ja.
Što čulo oseti, što duh prepozna, to nikada nema u sebi svoj kraj. Ali čulo i duh žele da te nagovore, oni da su kraj svih stvari: tako sujetni su oni.
Oruđe i igračka su čulo i duh: iza njih leži još ono sopstvo. Sopstvo traži i sa očima čula, ono osluškuje i sa ušima duha.
Uvek osluškuje sopstvo i traži: ono poredi, savlađuje, osvaja, razara. Ono vlada i takođe je i vladar od Ja.
Iza tvojih misli i osećaja, brate moj, stoji jedan moćan gospodar, jedan nepoznat mudrac – taj se zove sopstvo. U tvom telu stanuje on, tvoje telo je on.
Ima više uma u tvome telu, nego u tvojoj najboljoj mudrosti. I ko zna još, zašto je tvome telu baš tvoja najveća mudrost nužna?
Tvoje sopstvo smeje se tvome Ja i njegovim ponosnim skokovima. »Šta su mi ti skokovi i letovi misli? kaže ono sebi. Jedna zaobilaznica ka mome cilju. Ja sam uzica od Ja i nadahnjivač njegovih pojmova.«
Sopstvo kaže onom Ja: »Ovde oseti bol!« I tu ono boluje i premišlja, kako da ne boluje više – i zato baš treba ono da misli.
Sopstvo kaže onom Ja: »Ovde oseti zadovoljstvo!« Tu se ono raduje i premišlja kako bi se još često radovalo – i zato baš treba ono da misli.
Prezriteljima tela hoću ja da kažem jednu reč. Da preziru, to čini njihovo poštovanje. Šta je to, što je stvorilo i poštovanje i preziranje i vrednost i volju?
Ono stvaralačko sopstvo stvorilo je sebi poštovanje i preziranje, stvorilo je sebi zadovoljstvo i bol. Stvaralačko telo stvorilo je sebi duh kao ruku svoje volje.
Još i u vašoj ludosti i preziranju, vi prezritelji tela, služite vi vašem sopstvu. Ja vam kažem: vaše sopstvo samo hoće da umre i okreće se od života.
Ono ne može više ono, što bi htelo najradije: – da stvara više od sebe. To ono hoće najviše, to je sva njegova žar.
Ali prekasno mu je bilo sada za to: – tako da vaše sopstvo hoće da propadne, vi prezritelji tela.
Da propadne hoće vaše sopstvo, i zato ste postali vi prezriteljima tela! Jer ne možete da stvarate više od sebe.
I zato ljutite se vi sad na život i na zemlju. Jedna nesvesna zavist krije se u zavidljivom pogledu vašeg preziranja.
Ja ne idem vašim putem, vi prezritelji tela! Vi mi niste mostovi ka natčoveku!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:39 pm

O radostima i strastima

Brate moj, ako imaš neku vrlinu, i ako je to tvoja vrlina, onda je nemaš ni s kim zajedno.
Naravno, ti hoćeš da je nazoveš po imenu i da je miluješ; hoćeš da je cimneš za uho i da se zabavljaš s njom.
A gle! Tad je njeno ime postalo zajedničko sa narodom i ti si postao narod i stado sa tvojom vrlinom!
Bolje bi učinio, da si rekao: »neizrecivo je i bezimeno, što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.«
Tvoja vrlina je previsoka za poverljivost imena: i moraš li o njoj govoriti, ne stidi se, o njoj da mucaš.
Tako pričaj i mucaj: »To je moje dobro, to volim ja, tako mi se dopada sasvim, samo tako hoću ja ono dobro.«
Neću ga ja kao zakon nekog boga, neću ga ja kao neki ljudski propis i potrebu: nikakav putokaz da mi ne bude za nad-zemlje i rajeve.
Jedna zemaljska vrlina to je, koju ja volim: malo je u tome pameti i ponajmanje uma sviju.
Ali ova ptica je kod mene izgradila gnezdo: zato je volim i milujem, – sada ona leži kod mene na svojim zlatnim jajima.
Tako trebaš mucati i hvaliti svoju vrlinu.
Nekada si imao strasti i nazivao si ih zlima. Ali sada imaš ti samo još tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti.
Ti si položio svoj najviši cilj na srce ovim strastima: tada su postale one tvoje vrline i radosti.
I ma ti bio od roda naprasitih ili od sladostrasnih ili od verno-besnih ili od osvetoljubivih:
Na kraju su sve tvoje strasti postale vrlinama i svi tvoji đavoli anđelima.
Nekada si imao divlje pse u svom podrumu: ali na kraju pretvoriše se u ptice i mile pevačice.
Iz svojih otrova spravio si sebi melem; tvoju kravu nevolju muzao si, – sada piješ ti slatko mleko njenih vimena.
I ništa zlo neće više iz tebe nići, osim zla koje niče iz borbe tvojih vrlina.
Brate moj, ako imaš sreće, onda imaš jednu vrlinu i ne više: tako ideš lakše preko mosta.
Odlika je kad se imaju mnoge vrline, ali je težak usud; i mnogi je otišao u pustinju i ubio se, jer se umorio od toga da bude boj i bojište vrlina.
Brate moj, da li su rat i boj zli? Ali nužno je to zlo: nužna je zavist i nepoverenje i klevetanje među tvojim vrlinama.
Vidi, kako svaka tvoja vrlina žudi za onim najvišim: ona hoće sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona hoće svu tvoju snagu u gnevu, mržnji i ljubavi.
Ljubomorna je svaka vrlina na onu drugu, a strahovita je stvar ljubomora. I vrline mogu usled ljubomore da propadnu.
Koga opkoli plamen ljubomore, taj okreće najzad, poput škorpiona, protiv sebe otrovnu žaoku.
Ah, brate moj, zar nisi još nikad video vrlinu kako samu sebe kleveće i probada?
Čovek je nešto, što se mora prevazići: i zato treba da voliš svoje vrline – jer ćeš usled njih propasti. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:39 pm

O bledome zločincu

Vi ne želite da ubijate, sudije i žrtvoprinosnici, pre no što životinja ne obori glavu? Vidite, bledi je zločinac oborio glavu: iz njegovog oka govori veliko preziranje.
»Moje je Ja nešto, što treba prevazići: moje mi je Ja veliko preziranje čovekovo«: tako govori iz toga oka.
To mu je bio najuzvišeniji čas, – što je sam sebi sudio: ne dajte da se uzvišeni sroza opet u svoju niskost!
Nema spasenja za onog koji toliko pati od sebe sama, sem brza smrt.
Vaše ubijanje, vi sudije, treba da je sažaljenje a ne osveta. I u tome što ubijate, gledajte, da vi sami opravdate život!
Nije dovoljno, da se s Onim izmirite, koga ubijete. Vaša tuga neka bude ljubav prema natčoveku: tako opravdavate vi vaše Još-živeti!
»Neprijatelj« trebate reći, ali ne »zlikovac«; »bolesnik« trebate reći, ali ne »nitkov«, »budala« trebate reći, ali ne »grešnik.«
A ti, crveni sudijo, kad bi glasno hteo reći, šta si već sve uradio u mislima: ceo bi svet povikao: »Dole s tim pogancem i otrovnim crvom!«
Ali drugo je nešto misao, a drugo delo, a drugo slika dela. Točak razloga ne kotrlja se među njima.
Jedna slika učinila je ovog bledog čoveka bledim. Dorastao je bio svome delu, dok ga je vršio: ali sliku njegovu nije mogao podneti, kad je bilo izvršeno.
Uvek video je u sebi izvršioca samo jednog dela. Ludilom zovem ja to: izuzetak obrnuo se i postao suština.
Povučena crta opčini kokoš; tako je potez koji je on povukao opčinio njegov jadni um, – to ja zovem ludilom posle dela.
Počujte, vi sudije! Ima još jedno drugo ludilo: a ono je pre dela. Ah, niste mi se dosta duboko uvukli u ovu dušu!
Ovako govori crveni sudija: »zašto je ubijao ovaj zločinac? Ta hteo je da pljačka«. Ali ja vam kažem: njegova duša je htela krvi, ne pljačke: on je žedneo za srećom noža!
Ali njegov jadni um nije shvatao to ludilo pa ga je nagovorio. »Što je stalo do krvi!« reče on; »zar nećeš pri tom da izvedeš bar jednu pljačku? Da se osvetiš?«
I on je poslušao svoj jadni um: kao olovo ležao je njegov govor na njemu, – i tad je pljačkao, kada je ubijao. Jer nije hteo da se stidi svoga ludila.
I sad opet leži olovo njegove krivice na njemu, i opet je njegov jadni um tako krut, tako sputan, tako težak.
Kad bi bar mogao da zavrti glavom, spao bi njegov teret: ali ko bi zavrtelo tu glavu?
Šta je taj čovek? Hrpa boleština, što kroz duh zahvataju svet: tu bi da sebi nađu plen.
Šta je taj čovek? Klupko divljih zmija, koje retko mogu da se smire jedna uz drugu, – tad idu one same za sebe i traže plen po svetu.
Pogledajte to jadno telo! Što je ono patilo i za čim je žudelo, to je sebi tumačila ta jadna duša, – ona je to tumačila kao ubilačko zadovoljstvo i žudnju za srećom noža.
Ko danas oboli, tog spopadne zlo, koje je sad zlo: hoće da zadaje bol, onim, što njega boli. Ali bilo je drugih vremena i drugog zla i dobra.
Nekada je sumnja bila zla i volja za sopstvom. Tada je bolesnik postajao jeretik i veštac: i kao jeretik i veštac patio je i hteo da zadaje patnje drugima.
Ali ovo ne ide u vaše uši: to škodi vašim dobrima, kažete mi vi. Ali šta je stalo meni do vaših dobrih!
Mnogo šta na vašim dobrima izaziva u meni gađenje, i doista ne njihovo zlo. Hteo bih, da im dođe ludilo, od kojeg bi propali, kao ovaj bledi zločinac!
Zaista, hteo bih, da se njihovo ludilo zove istina ili vernost ili pravdoljublje: ali oni imaju svoju vrlinu, da bi živeli dugo i u jednom bednom zadovoljstvu.
Ja sam ograda uz brzu reku: neka me hvata, ko me može uhvatiti! Ali ja nisam vaša štaka, –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:40 pm

O čitanju i pisanju

Od svega napisanog volim samo ono, što neko svojom krvlju napiše. Piši krvlju: i saznaćeš, da je krv duh.
Nije lako moguće, razumeti tuđu krv: ja mrzim čitajuće dokoličare.
Ko čitaoca poznaje, taj za čitaoca više ne čini ništa. Još jedan vek čitalaca – i sam duh će zaudarati.
To što svaki sme da nauči čitati, pokvariće na duže vreme ne samo pisanje, nego i mišljenje.
Nekad je duh bio bog, onda je postao čovekom i sad će postati čak još i ruljom.
Ko piše krvlju i u izrekama, taj neće da bude čitan, već napamet učen.
U planini je najkraći put od vrha do vrha: ali zato moraš imati duge noge. Izreke treba da su vrhovi, a oni, kojima su rečene, veliki i izrasli.
Vazduh redak i čist, opasnost blizu i duh pun jedne vesele pakosti: tako se to dobro slaže.
Hoću da imam vilenjake oko sebe, jer ja sam hrabar. Hrabrost koja razgoni sablasti, stvara sebi sama vilenjake – hrabrost hoće da se smeje.
Ja ne osećam više s vama: taj oblak, što ga vidim pod sobom, to crnilo i težina, kojima se smejem, – upravo to je vaš olujni oblak.
Vi gledate naviše, kad hoćete da se uzvisite. A ja gledam naniže, jer sam uzvišen.
Ko od vas može istovremeno smejati se i biti uzvišen?
Ko se penje po najvišim brdima, taj se smeje svima žalosnim igrama i žalosnim zbiljama.
Hrabre, bezbrižne, podrugljive, nasilničke – takve nas hoće mudrost: ona je žena i voli uvek samo ratnika.
Vi mi kažete: »teško je snositi život«. Ali čemu bi ste imali pre podne vaš ponos, a uveče vašu pokornost?
Teško je snositi život: ali ne budite mi tako nežni! Mi smo svi skupa lepi tovarni magarci i magarice.
Šta imamo mi zajedničko s ružinim pupoljkom, koji drhće, jer mu kap rose leži na telu?
Istina je: mi volimo život, ne, što smo navikli na život, već što smo navikli da volimo.
U ljubavi uvek ima nešto ludila. Ali i u ludilu ima uvek nešto uma.
Pa i meni, koji sam naklonjen životu, izgleda da leptiri i mehuri od sapunice i što je slično njima među ljudima, najviše znaju o sreći.
Videti ove lagane budalaste gizdave pokretne dušice kako lepršaju – to zavodi Zaratustru do suza i pesama.
Ja bih verovao samo u boga, koji zna igrati.
A kad sam video svoga đavola, izgledao mi je ozbiljan, temeljan, dubok, svečan: bio je to duh težine, – on čini da sve stvari padaju.
Ne gnevom, već smehom ubija se. Napred, daj da ubijemo duh težine!
Ja sam naučio ići: otada i trčim. Ja sam naučio leteti: otada ne treba da me prvo gurnu, pa da se maknem s mesta.
Sad sam lak, sad letim, sad vidim sebe pod sobom, sad igra jedan bog kroz mene

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:40 pm

O drvetu na bregu

Zaratustrino oko je videlo, da ga jedan mladić izbegava. I pošto je jedne večeri išao sam kroz brda što okružuju varoš, koja se zove »šarena krava«: gle, u hodu nađe onog mladića, gde sedi naslonjen na jedno drvo i umornim pogledom gledaše u dolinu. Zaratustra uhvati drvo, kod kojeg je mladić sedeo, i ovako reče:
»Kad bih ovo tu drvo hteo da zatresem mojim rukama, ne bih to mogao.
Ali vetar, koji mi ne vidimo, muči ga i povija, kuda hoće. Najgore nas povijaju i muče nevidljive ruke.«
Tada se podiže mladić zbunjeno i reče: »Čujem Zaratustru i upravo sam mislio na njega.« Zaratustra odgovori:
»Zašto si se uplašio zbog toga? – Nego sa čovekom je kao sa drvetom.
Što više on hoće u visinu i svetlost, tim jače teže njegovi koreni u zemlju, na niže, u tminu, dubinu, – u zlo.«
»Da, u zlo!« uzviknu mladić. »Kako je mogućne, da si otkrio moju dušu?«
Zaratustra se osmehnu i reče: »Poneka se duša nikad neće otkriti, osim, ako se prvo ne izmisli.«
»Da, u zlo!« uzviknu još jednom mladić.
»Ti si rekao istinu, Zaratustra. Ja ne verujem ni sam sebi više, otkad hoću u visinu, i niko mi više ne veruje, – kako se to desilo?
Ja se preobražavam prebrzo: moje danas pobija moje juče. Često preskačem stepene, kada se penjem, – to mi ne prašta ni jedan stepen.
Ako sam gore, uvek se nađem sâm. Nike ne govori sa mnom, mraz usamljenosti čini da drhtim. Šta hoću ja u visini?
Moje preziranje i moja čežnja rastu uzajamno; što se više penjem, tim više prezirem Onog, koji se penje. Šta pa on hoće u visini?
Kako se stidim moga penjanja i spoticanja! Kako se podsmevam mom bučnom dahtanju! Kako mrzim onog letećeg! Kako sam umoran u visini!«
Ovde zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo, kod kojeg su stajali, i ovako reče:
»Ovo drvo stoji usamljeno ovde na brdu; ono je izraslo visoko iznad čoveka i životinje.
I kad bi htelo da govori, ne bi nikoga imalo, ko bi ga razumeo: tako visoko je izraslo.
Sad čeka ono i čeka, – na šta li čeka? On stanuje sedištu oblaka preblizu: čeka valjda na prvu munju?«
Kada je Zaratustra to rekao, povika mladić silno mašući: »Da, Zaratustra, ti govoriš istinu. Ka svojoj propasti težio sam, kad sam hteo u visinu, a ti si munja, na koji sam čekao! Gledaj, šta sam ja još, otkada si nam se ti pojavio? Zavist prema tebi je ta, koja me je uništila!« – To reče mladić i plakaše gorko. A Zaratustra položi svoju ruku oko njega i povede ga sa sobom.
I pošto su neko vreme išli zajedno, poče Zaratustra ovako govoriti:
Srce mi se kida. Bolje nego to tvoje reči kažu, kaže mi tvoje oko svu tvoju opasnost.
Ti još nisi slobodan, ti još tražiš slobodu. Previše noćnikom načinilo je tebe tvoje traženje i prebudnim.
U slobodnu visinu hoćeš ti, ka zvezdama žedni tvoja duša. Ali i tvoji loši nagoni žedne za slobodom.
Divlja tvoja paščad hoće na slobodu; ona laju od zadovoljstva u svome podrumu, kad tvoj duh teži da otvori tamnice.
Još si ti meni zatočenik, koji sebi smišlja slobodu: ah, pametna postaje takvim zatočenicima duša, ali i lukava i pokvarena.
Pročistiti mora se još oslobođeni duha. Još je mnogo tamnice i plesni zaostalo u njemu: razbistriti se još mora njegovo oko.
Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu!
Plemenitim osećaš se još, i plemenitim osećaju te i ostali još, koji se na tebe ljute i koji ti šalju zle poglede. Znaj, da je jedan plemeniti svima na putu.
I dobrima stoji jedan plemeniti na putu: i čak ako ga nazovu dobrim, tako hoće da ga gurnu u stranu.
Novo hoće da stvori plemeniti i jednu novu vrlinu. Dobri hoće staro, i da staro ostane održano.
Ali nije to opasnost plemenitog, da bi mogao postati dobar, nego bezobziran, ismevač, uništitelj.
Ah, poznavao sam plemenite, izgubili su svoju najvišu nadu. I sada klevetaše sve visoke nade.
Sad živeše bezobzirno, u kratkim pohotama, i preko dana jedva su još pogađali ciljeve.
»I sladostrašće je duh« – tako govorahu oni. Tad se njihovom duhu slomiše krila: sad gmiže on okolo i prlja u glodanju.
Nekad su mislili da će postati junacima: sad su pohotljivci. Junak je njima jad i groza.
Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj junaka od sebe u tvojoj duši! Drži svetom svoju najvišu nadu! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:40 pm

O propovednicima smrti

Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onakvih, kojima se mora propovedati odvraćanje od života.
Puna je zemlja suvišnih, pokvaren je život kroz ove Mnoge-Premnoge. Neka se »večnim životom« odmame iz ovog života!
»Žuti«: tako zovu propovednike smrti, ili »crni«. Ali ja ću vam ih pokazati još i u drugim bojama.
Tu su oni stravični, koji u sebi okolo nose grabljivu životinju i nemaju drugog izbora, sem pohote ili samorazdiranja. A još njihove pohote su samorazdiranja.
Oni nisu još postali ni ljudima, ti strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i sami odu tamo!
Tu su sušićavci duše: tek su rođeni, već počinju da umiru i čeznu za naukom o umoru i o odricanju.
Oni hoće rado da budu mrtvi, i trebalo bi da im odobriti njihovu volju! Čuvajmo se, da ne razbudimo te mrtvace i ne oštetimo te žive kovčege!
Sretnu li bolesnika ili starca ili leš; oni odmah kažu: »život je opovrgnut!«
Ali samo su oni opovrgnuti i njihovo oko, koje vidi samo jedno lice života.
Zavijeni u tešku turobnost i željno prateći sitne slučajeve, koji donose smrt: tako čekaju oni i stiskaju zube.
Ili pak: grabe šećerleme i sami se ismevaju svojoj detinjastosti: vise o svojoj slamci život i ismevaju, što se još vešaju o slamku.
Njihova mudrost glasi: »budala je, ko ostane da živi, ali tako veoma smo mi budale! I to baš je najbudalastije u životu!« –
»Život je samo patnja« – tako kažu drugi i ne lažu: pa pobrinite se, da vi prestanete! Pa pobrinite se, da prestane život, koji je samo patnja!
I ovako neka glasi nauk vaše vrline: »ubij sebe sama! Treba sam da se iskradeš iz života!« –
»Sladostrašće je greh,« – tako kažu jedni, koji propovedaju smrt – »hajdmo u stranu i nemojmo začinjati decu!«
»Rađanje je naporno,« – kažu drugi – »čemu još rađati? Rađaju se samo nesrećni.« A i oni su propovednici smrti.
»Sažaljenje je nužno« – kažu treći. »Uzmite, što imam! Uzmite, što sam! Utoliko manje veže me život.«
Da su oni iz temelja sažaljivi, oni bi zagorčali život svojim bližnjima. Biti zao – to bi bila njihova prava dobrota.
Ali oni hoće oslobođenje od života: šta ih se tiče, što druge svojim lancima i darovima još čvršće vežu! –
A i vi, kojima je život divlji rad i nemir: niste li vi veoma umorni od života? Niste li vi vrlo zreli za propovednike smrti?
Svi vi, kojma je drag divlji posao ono brzo, novo, strano – vi se loše podnosite, vaša vrednoća je bekstvo i volja, sebe same da zaboravite.
Da ste više verovali u život, manje biste se predavali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa čak ni za lenjovanje!
Svuda se čuje glas onih, koji propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih, kojima se mora propovedati smrt.
Ili: »večni život«: to mi je isto, – samo da što pre odu!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:41 pm

O ratu i ratnicima

Nećemo da nas štede naši najbolji neprijatelji, a ni oni, koje volimo iz temelja. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Braćo moja u ratu! Ja vas volim iz temelja, ja sam i bio sam kao i vi. I ja sam vam isto najbolji neprijatelj. Zato pustite mene da vam kažem istinu!
Ja znam za mržnju i zavist vašeg srca. Vi niste dosta veliki, da ne poznajete mržnje i zavisti. Zato budite dosta veliki, da ih se ne stidite!
I ako ne možete da budete sveci saznanja, budite mi bar njegovi ratnici. To su pratioci i preteče takve svetosti.
Ja vidim mnogo vojnika: da mi je da vidim mnogo ratnika! »Jedna-forma« zove se, ono što oni nose: neka ne bude jednog-oblika i ono što su njome sakrili!
Treba da ste mi takvi, da vam oko uvek traži neprijatelja – vašeg neprijatelja. A kod nekih od vas ima mržnje na prvi pogled.
Vašeg neprijatelja treba da tražite, vaš rat treba da vodite i za vaše misli! I ako vaša misao podlegne, vaša čestitost treba još nad tim da slavi pobedu!
Vi treba da volite mir kao sredstvo za nove ratove. A kratki mir više, nego dugi.
Vama ne savetujem rad, već borbu. Vama ne savetujem mir, već pobedu. Vaš rad neka je borba, vaš mir neka je pobeda!
Ćutati i sedeti mirno može se samo, kad se ima strela i luk: inače se brblja i prepire. Vaš mir neka je pobeda!
Vi kažete, dobra stvar je ona, koja čak i rat osveštava? Ja vam kažem: dobar rat je onaj, koji svaku stvar osveštava.
Rat i hrabrost učinili su više velikih stvari, nego ljubav prema bližnjem. Ne vaše sažaljenje, nego vaša hrabrost spasavala je dosad unesrećene.
»Šta je dobro?« pitate vi. Biti hrabar je dobro.
Pustite male devojčice da govore: »biti dobar je, što je lepo i dirljivo u isti mah«.
Zovu vas bez-srca: ali vaše je srce pravo, i ja volim stid vaše srdačnosti. Vi se stidite svoje plime, a drugi se stide svoje oseke.
Vi ste ružni? Pa dobro, braćo moja! Onda se ogrnite uzvišenim, ogrtačem ružnoga!
A kada vaša duša bude velika, postaće obesna, a u vašoj uzvišenosti je zloba. Ja vas poznajem.
U zlobi susreće se obesni sa slabićem. Ali oni se međusobno ne razumeju. Ja vas poznajem.
Vi smete imati samo neprijatelje, koji su za mrzeti, ali ne neprijatelje za preziranje. Vi morate da budete ponosni na vašeg neprijatelja: tada su uspesi vašeg neprijatelja i vaši uspesi.
Pobuna – to je otmenost na robu. Vaša otmenost nek je poslušnost! Vaše zapovedanje samo neka je poslušnost!
Dobrom ratniku prijatnije je čuti »ti treba«, nego »ja hoću«. I sve, što vam je drago, treba još prvo da pustite da vam se zapovedi.
Vaša ljubav prema životu neka je ljubav prema vašoj najvišoj nadi: a vaša najviša nada neka je najviša misao života!
Vašu najvišu misao, pak treba da dopustite da vam ja zapovedim – a ona glasi : čovek je Nešto, što treba prevazići.
Tako živite životom poslušnosti i ratovanja! Šta je stalo do dugog-življenja! Koji ratnik hoće da ga štede!
Ja vas ne štedim, ja vas volim iz temelja, braćo moja u ratu! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:41 pm

O novom idolu :

Bilo gde ima još naroda i stada, ali ne kod nas, braćo moja: tu ima država.
Država? Šta je to? Pa dobro! Sada mi otvorite uši, jer sada ću vam reći svoju reč o smrti narodâ.
Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno i laže; a ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, sam narod.«
Laž je to! Stvaraoci su bili, koji stvoriše narode i razapeše jednu veru i jednu ljubav nad njima: tako služiše oni životu.
Uništioci su to, koji postavljaju klopke za mnoge i nazivaju ih država: oni vešaju mač i stotine požuda iznad njih.
Gde još ima naroda, tu on ne razume državu i mrzi je kao zao pogled i greh prema običajima i pravima.
Ovaj znak dajem vam: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega sused ne razume. Svoj jezik pronašao je on sebi u običajima i pravima.
Ali država laže na svima jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima, ukrala je.
Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima ujeda, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba.
Zbrka jezika dobra i zla: ovaj znak dajem vam kao znak države. Zaista, volju za smrću nagoveštava ovaj znak! Zaista, on domahuje propovednicima smrti!
Mnogi se Premnogi rađaju: za suvišne pronađena je država!
Vidite mi samo, kako ih ona k sebi mami, te Mnoge-Premnoge! Kako ih guta i žvaće i prežvaće!
»Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red« – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena!
Ah, i u vas, vi velike duše, mumla ona svoje mračne laži! Ah, ona pogađa srca od obilja, koja se rado rasipaju!
Da, i vas pogađa ona, vi pobedioci staroga Boga! Umoriste se u borbi, a sad vaša umorenost služi još novom idolu!
Junake i časne hteo bi da poreda oko sebe, novi idol! Rado se sunča na suncu dobrih savesti – hladna neman!
Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi idol: tako kupuje sebi sjaj vaših vrlina i pogled vaših ponosnih očiju.
Da namami s vama hoće ona one Mnoge-Premnoge! Da, paklena veština je tu izumljena, konj smrti, zvečeći u nakitu božanskih časti!
Da, umiranje za mnoge je tu izumljeno, koje sebe samo veliča kao život: zaista, od srca usluga svima propovednicima smrti!
Državom nazivam ja ono, gde su svi pijači otrova, dobri i loši: državom, gde svi sebe same gube, dobri i loši: državom, gde se lagano samoumorstvo sviju – »životom« zove.
Vidite mi samo te suvišne! Oni kradu za sebe dela pronalazača i blaga mudraca: obrazovanošću zovu oni svoju krađu – sve im se pretvara u bolest i nesreću.
Vidite mi samo te suvišne! Uvek su bolesni, bljuju svoju žuč i to zovu novinama. Gutaju jedan drugog i nisu u stanju ni da se svare.
Vidite mi samo te suvišne! Stiču bogatstva i time postaju siromašniji. Moć hoće oni i pre svega polugu moći, mnogo novca – ti nemoćnici!
Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugog i vuku se tako u blato i dubinu.
Svi hoće k prestolu: to je njihovo ludilo, – kao da bi sreća sedela na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto na blatu.
Sumanuti su oni meni svi i verući majmuni i prevrući. Zaudara mi njihov idol, ta hladna neman: zaudaraju oni meni svi skupa, te sluge idola.
Braćo moja, zar hoćete da se ugušite u pari njihovih gubica i požuda? Ta radije razbijte prozore i skačite u slobodu!
Ta uklonite se s puta tom lošem zadahu! Idite od službovanja idolu suvišnih!
Ta uklonite se s puta tom lošem zadahu! Idite od isparenja tih ljudskih žrtava!
I sada još stoji zemlja slobodna velikim dušama. Prazna su još mnoga mesta za usamljene i udvoje, oko kojih se širi miris tihih mora.
Slobodan stoji još velikim dušama jedan slobodan život. Zaista, ko malo poseduje, biće utoliko manje posednut: hvaljena neka je mala siromaština!
Tamo, gde država prestaje, tu tek počinje čovek, koji nije suvišan: tu počinje pesma neophodnog, neponovljiva i nezamenljiva melodija.
Tamo, gde država prestaje, – ta pogledajte samo, braćo moja! Zar je ne vidite, tu dugu i mostove natčovekove? –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:42 pm

O mušicama u trgu

Beži, prijatelju moj, u svoju samoću! Vidim te zaglušena bukom velikih ljudi i izbodena žaokama malih.
Dostojanstveno znaju šuma i stena da ćute sa tobom. Budi opet sličan drvetu, koje voliš, onom granatome: tiho i osluškujući nadvilo se nad morem.
Gde samoća prestaje, tu počinje trg; a gde trg počinje, tu počinje i buka velikih glumaca i zuka otrovnih mušica.
U svetu ne vrede ni najveće stvari, bez nekoga, ko ih prvo izvodi: velikim ljudima zove narod te izvođače.
Slabo shvata narod ono veliko, što znači: ono stvaralačko. Ali čula ima za sve izvođače i glumce velikih stvari.
Oko pronalazača novih i vrednosti okreće se svet: – nevidljivo se okreće. Ali oko glumaca okreće se narod i slava: takav je tok sveta.
Glumac ima duha, ali malo savesti duha. On veruje uvek u ono, čime najviše pobuđuje veru, – veru u njega!
Sutra ima on neku novu veru i prekosutra neku noviju. Hitra čula ima , kao i narod, i promenljivo vreme.
Obarati – to mu znači: dokazivati. Zaluđivati – to mu znači: ubeđivati. A krv mu važi kao najbolji od svih razloga.
Neku istinu, koja kliže samo u fine uši, naziva on laž i ništa. Zaista, on veruje samo u bogove, koji prave veliku buku po svetu!
Pun svečanih lakardijaša je trg – i narod se hvali svojim velikim ljudima! To su mu gospodari časa.
Ali čas prisiljava njih: tako oni prisiljavaju tebe. I od tebe hoće Da ili Ne. Avaj, hoćeš da staviš između Za i Protiv svoju stolicu?
Zbog ovih bezuslovnih i prisiljavajućih budi bez ljubomore, ti ljubitelju istine! Nikada se još nije obesila istina o ruku nekog bezuslovnog.
Zbog ovih iznenadnih idi nazad u svoju sigurnost: samo na trgu se nasrće sa Da? ili Ne?
Lagano je doživljavanje svih dubokih bunara: dugo moraju čekati, dok saznaju, šta je palo u njihovu dubinu.
Po strani trga i slave dešava se sve veliko: po strani od trga i slave živeli su oduvek pronalazači novih vrednosti.
Beži, moj prijatelju, u svoju samoću: vidim te poizbadanog od otrovnih mušica. Beži onamo, gde oštar, snažan vazduh duva!
Beži u svoju samoću! Živeo si preblizu malih i jadnih. Beži ispred njihove nevidljive osvete! Naspram tebe nisu ništa do osveta.
Ne diži više na njih ruku! Nebrojeni su, a nije tvoja sudbina, da budeš mašica za mušice.
Nebrojeni su ti mali i jadni; a nekim ponosnim zgradama su već kišne kapi i korov bili dovoljni da propadnu.
Ti nisi kamen, ali već si izdubljen od mnogih kapi. Još ćeš mi se slomiti i raspući od mnogih kapi.
Umornog te vidim od otrovnih mušica, krvavo ogrebanog vidim te na stotinu mesta; a tvoj ponos neće ni da se gnevi.
Krvi žele od tebe u svoj svojoj nevinosti, za krvi žude njihove beskrvne duše – i one bodu stog u svoj svojoj nevinosti.
Ali, ti duboki, ti patiš odviše duboko i od malih rana; i pre nego što si se izlečio, već ti je prešao isti otrovni crv preko ruke.
Suviše si mi ponosan za to, da bi ubijao te sladokusce. Ali se čuvaj, da ti ne postane sudbinom, svu njihovu otrovnu nepravdu da nosiš!
One zuje oko tebe još i sa svojom hvalom: nametljivost je njihova hvala. One hoće blizinu tvoje kože i tvoje krvi.
One ti laskaju kao kakvom bogu ili đavolu; one cvile pred tobom kao pred kakvim bogom ili đavolom. Šta vredi! Laskavci su to i cviljači i ne više.
A često se prave pred tobom ljubaznima. Ali to je oduvek bila pamet kukavica. Da, kukavice su pametne!
Oni mnogo misle o tebi svojom uskom dušom, – sumnjiv si im stalno! Sve, na šta se često pomišlja, postaje sumnjivo.
Oni te kažnjavaju za sve tvoje vrline. Oni ti praštaju u suštini rado samo – tvoje pogreške.
Zato što si blag i pravednog srca, kažeš ti: »nisu oni krivi za svoj sitni život«. A njihova uska duša misli: »Kriv je svaki veliki život.«
I kad si blag prema njima, osećaju se oni još prezreni od tebe; i oni ti vraćaju tvoje dobročinstvo skrivenim zlodelima.
Tvoj nemi ponos ide uvek protiv njihovog ukusa; oni kliču od radosti, ako si jednom dovoljno skroman, da bi bio sujetan.
Ono, što poznamo na čoveku, to i raspaljujemo na njemu. Prema tome čuvaj se od malih!
Pred tobom oni se osećaju malim, a njihova niskost tinja i usijana je protiv tebe u nevidljivoj osveti.
Nisi li zapazio, kako često su zanemeli, kada si im prišao, a kako ih je njihova snaga napuštala kao dim ugašenu vatru?
Da, prijatelju moj, zla savest ti si tvojim bližnjima: jer oni tebe nisu vredni. Stoga mrze te i žele rado da sisaju tvoju krv.
Tvoji bližnji će uvek biti otrovne mušice; ono, što je veliko na tebi – to sâmo mora ih činiti još otrovnijima i sve sličnijima mušicama.
Beži, prijatelju moj, u svoju samoću i onamo, gde oštar, snažan vazduh duva! Nije tvoja sudbina, da budeš mašica za mušice. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:42 pm

O čednosti

Ja volim šumu. U gradovima je loše za živeti: tu je previše pohotnih.
Nije li bolje, pasti u ruke ubice, nego u snove pohotne žene?
A pogledajte mi samo te muškarce: njihovo oko govori – oni ne znaju ništa bolje na zemlji, nego da leže s nekom ženom.
Mulj je na dnu njihove duše; i avaj, ako njihov mulj još ima i duha!
Da ste još bar potpuni kao što su to životinje. Ali životinji pripada nevinost.
Savetujem li vam, da ubijete vaša čulâ? Ja vas savetujem nevinost čulâ.
Savetujem li vam čednost? Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih skoro porok.
Ovi se uzdržavaju, bez sumnje: ali kučka čulnost viri sa zavišću iz svega, što čine.
Još i u visine njihove vrline i do u hladni duh ide za njima ta životinja i njen nemir.
I kako učtivo zna da moli kučka čulnost za parče duha, ako ste joj uskratili parče mesa.
Vi volite žalosne igre, i sve što srce slama? Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki.
Imate mi previše svirepe oči i gledate pohotno ka paćenicima. Nije li se vaša sladostrasnost samo prerušila i naziva se sažaljenjem?
Dajem vam još i ovo poređenje: nije malo onih koji su, izgoneći iz sebe đavola, otišli i sami u svinje.
Kome teško pada čednost, njega treba odgovoriti od nje: da ne postane putem u pakao – što znači muljem i bludom duše.
Govorim li o prljavim stvarima? To mi nije ono najgore.
Ne, kad je istina prljava, nego kad je plitka, ulazi saznajući nerado u njenu vodu.
Zaista, ima čednih iz dna duše: oni su blagi iz temelja, oni se smeju radije i čistije nego vi.
Oni se smeju i čednosti i pitaju: »šta je čednost!
Zar nije čednost budalaština? Ali ova budalaština došla je k nama i ne mi njoj.
Mi smo ponudili gostu konak i srce: sad stanuje on kod nas, – neka ostane, koliko hoće!«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:42 pm

O prijatelju

»Jedan je uvek previše oko mene« – tako misli usamljenik. »Uvek jedan put jedan – to daje na duži rok dva!«
Ja i Mene su uvek preživi u razgovoru: kako bi se izdržalo, ako ne bi bilo nekog prijatelja?
Uvek je za usamljenika prijatelj treći: treći je pluta, koja sprečava, da razgovor dvojice potone u dubinu.
Ah, ima previše dubina za svakog usamljenika. Zato i čeznu tako za jednim prijateljem i za njegovom visinom.
Naša vera u druge izdaje, u čemu bismo rado nama samima želeli da verujemo. Naša čežnja za nekim prijateljem je naš izdajnik.
I često se hoće ljubavlju samo zavist preskočiti. I često čovek napada i stvara sebi nekog neprijatelja, da bi sakrio, da je podložan napadu.
»Budi mi bar neprijatelj!« – tako govori istinsko poštovanje, koje se ne usuđuje da moli za prijateljstvo.
Ako se hoće imati jedan prijatelj, mora se za njega hteti i rat voditi: a da bi se mogao voditi rat, mora se moći biti neprijatelj.
U svom prijatelju treba još neprijatelja poštovati. Možeš li svome prijatelju prići blizu, bez da mu prestupiš?
U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja. Treba da mu budeš najbliži srcem, kad mu se opireš.
Nećeš da nosiš odeću pred prijateljem ? Čast treba da bude prijatelju, da mu se pokažeš, kakav jesi? Ali želi da zbog toga odeš dođavola!
Ko se ne skriva, ogađuje: tako mnogo razloga imate, da se bojite nagote! – Da, kada bi ste bili bogovi, tada bi ste se smeli stideti svoje odeće!
Ne možeš se dovoljno lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da mu budeš jedna strela i jedna čežnja ka natčoveku.
Video si svoga prijatelja već da spava, – da bi saznao, kako izgleda? Pa šta je inače lice tvoga prijatelja? To je tvoje sopstveno lice, na jednom hrapavom i nesavršenom ogledalu.
Video si svoga prijatelja već da spava? Nisi li se uplašio, da tvoj prijatelj tako izgleda? Oh, prijatelju moj, čovek je nešto, što mora biti prevaziđeno.
U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj: ne moraš sve hteti da vidiš. Tvoj san treba da ti oda, šta tvoj prijatelj radi na javi.
Tvoje sažaljenje neka je jedno odgonetanje: da bi prvo znao, da li tvoj prijatelj hoće sažaljenje. Možda voli on na tebi nepomućeno oko i pogled večnosti.
Sažaljenje prema prijatelju krije se ispod jedne tvrde ljuske, o njega treba jedan zub da polomiš. Tako će ono imati svoju tananost i slast.
Da li si ti čist vazduh i samoća i hleb i lek tvom prijatelju? Neki ne može svoje vlastite lance da skine i ipak je prijatelju jedan oslobodilac.
Jesi li jedan rob? Onda ne možeš biti prijatelj. Jesi li jedan tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja.
U ženi je i suviše dugo bio skriven jedan rob i jedan tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona poznaje samo ljubav.
U ljubavi ženinoj je nepravda i slepilo protiv svega, što ne voli. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima još uvek prepada i munje i noći pored svetlosti.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo: mačke su još uvek žene, i ptice. Ili, u najboljem slučaju, krave.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali recite mi, vi muškarci, ko je od vas sposoban za prijateljstvo?
Jao vašoj siromaštini, vi muškarci, i vašoj škrtosti duše! Ono što vi dajete prijatelju, daću ja još i svome neprijatelju, a neću usled toga postati siromašniji.
Ima drugarstva: neka bi bilo prijateljstva!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:43 pm

O hiljadu i jednom cilju

Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: tako je otkrio mnogih naroda dobro i zlo. Ne nađe veću silu Zaratustra na zemlji, od dobra i zla.
Nijedan narod ne bi mogao živeti, da pre toga nije procenjivao; a ako hoće da se održi, onda ne sme procenjivati, kao što sused procenjuje.
Mnogošta, što ovom narodu dobro znači, znači jednom drugom porugu i sramotu: tako sam ja to našao. Mnogošta nađoh ovde nazvanim zlo i tamo purpurnim počastima nakićeno.
Nikada ne razumeše jedan sused onog drugoga: stalno čuđaše se njegova duša zbog susedove zablude i zlobe.
Jedna tablica dobara visi nad svakim narodom. Vidi, to je tablica njegovih prevazilaženja; vidi, to je glas njegove volje za moć.
Pohvalno je, što mu teško važi; što neizostavno i teško, zove dobro; a što iz najviše nužde još oslobađa, ono retko, najteže, – to veliča kao sveto.
Ono što čini, da vlada i pobeđuje i blista, njegovom susedu na užas i zavist: to mu važi visoko, prvo, merodavno, smislom svih stvari.
Zaista, brate moj, prepoznaš li prvo nekog naroda nuždu i zemlju i nebo i suseda: tako odgonetaš zacelo zakon njegovih prevazilaženja i zašto se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi.
»Uvek treba da si prvi i da si pred drugima: nikoga ne treba da voli tvoja ljubomorna duša, osim prijatelja« – ovo je dovodilo dušu jednog Grka do drhtanja: pri tome je išao svojim putem veličine.
»Govoriti istinu i dobro rukovati lukom i strelom« – to se činilo onom narodu istovremeno zgodno i teško, od kojeg dolazi moje ime – ime, koje mi je istovremeno zgodno i teško.
»Poštovati oca i mater i do dna duše biti im po volji«: tu tablicu prevazilaženja obesio je jedan drugi narod nad sobom i time postao silan i večan.
»Biti veran i vernosti za volju prineti čast i krv još i zlim i opasnim stvarima«: učeći se tako savlađivao se jedan drugi narod, a tako se savlađujući postao je trudan i težak od velikih nada.
Zaista, ljudi su dali sebi sve njihovo dobro i zlo. Zaista, oni ga ne uzeše, niti ga nađoše, ne pade im kao glas sa neba.
Vrednosti je najpre čovek položio u stvari, da bi se održao, – on je najpre stvorio smisao stvarima, jedan ljudski smisao! Zato se nazvao »čovek«, to jest: procenjujući.
Procenjivati je stvarati: počujte, vi stvarajući! Procenjivanje sâmo je svih procenjenih stvari blago i dragulj.
Tek kroz procenjivanje ima vrednosti: a bez procenjivanja bila bi šuplja ljuska života. Čujte, vi stvaraoci!
Promena vrednosti, – to je promena stvaralaca. Uvek uništava, onaj koji mora da bude stvaralac.
Stvaraoci su bili prvo narodi i tek kasnije pojedinci; zaista, pojedinac sâm je još najmlađa tvorevina.
Narodi su nekad vešali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav, koja hoće da vlada, i ljubav, koja hoće da se pokori, stvorile su zajednički takve tablice.
Starije je zadovoljstvo u stadu, nego zadovoljstvo u Ja: i sve dok se dobra savest naziva stadom, samo rđava savest govori: Ja.
Zaista, lukavo Ja, bez ljubavi, koje traži svoju korist pored koristi većine: ono nije poreklo stada, nego njegova propast.
Oni koji vole i stvaraoci uvek su bili ti, koji su stvarali Dobro i Zlo. Vatra ljubavi žari se u svim imenima vrlina i vatra gneva.
Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: nikakvu veću silu ne nađe Zaratustra na zemlji, nego što su dela onih koji vole: »dobro« i »zlo« je njihovo ime.
Zaista, čudovište je sila toga hvaljenja i kuđenja. Recite, ko će mi ga savladati, vi braćo? Recite, ko će toj životinji da okuje hiljadu vratova?
Hiljadu ciljeva bilo je dosad, jer je bilo hiljadu naroda. Samo još nedostaju okovi za hiljadu vratova, nedostaje onaj Jedan cilj. Još čovečanstvo nema cilja.
Ali kažite mi, braćo moja: ako čovečanstvu još nedostaje cilj, nedostaje li tu i – ono samo još? –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:43 pm

O ljubavi prema bližnjem

Vi se tiskate oko bližnjega i imate lepe reči za to. Ali ja vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem je vaša rđava ljubav prema vama samima.
Vi bežite bližnjem od vas samih i želite da od toga napravite vrlinu: ali ja prozirem vašu »nesebičnost«.
Ti je starije od Ja; Ti je osveštano, ali još ne Ja: tako se tiska čovek uz bližnjeg.
Savetujem li vam ljubav ka bližnjem? Radije još savetujem vam beg od bližnjeg i ljubav prema najdaljem!
Viša od ljubavi prema bližnjem je ljubav prema najdaljem i budućem; viša još od ljubavi prema ljudima je ljubav prema stvarima i sablastima.
Ta sablast što je dotrčala pred tebe, brate moj, je lepša nego ti; zašto joj ne daš svoje meso i svoje kosti? Ali ti se bojiš i trčiš svojim bližnjima.
Vi ne možete da izdržite sami sa sobom i ne volite se dovoljno: sad hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav i da se pozlatite njegovom zabludom.
Hteo bih, da ne možete da izdržite sa svakojakim bližnjima i njihovim susedima; tako biste morali od vas samih da stvorite vašeg prijatelja i njegovo srce koje se preliva.
Vi pozivate svedoka, kad hoćete lepo da govorite o sebi; pa kad ste ga zaveli, da dobro misli o vama, mislite i sami dobro o vama.
Ne laže samo onaj, koji govori protiv svog znanja, nego upravo tek onaj, koji protiv svog neznanja govori. I tako vi dok saobraćate govorite o vama i sobom obmanjujete suseda.
Ovako govori budala: »Ophođenje s ljudima kvari karakter, posebno ako ga nemamo.«
Jedan ide bližnjem, jer se traži, a drugi, jer želi da se izgubi. Vaša rđava ljubav prema vama samima pravi vam od samoće tamnicu.
Oni dalji su, koji plaćaju vašu ljubav prema bližnjem; i već kada vas je petoro na okupu, mora uvek neki šesti da umre.
Ne volim ni vaše praznike: previše glumaca nađoh pri tome, a i gledaoci držali su se često kao glumci.
Ne učim vas bližnjem, nego prijatelju. Prijatelj neka vam je praznik zemaljski i predosećaj natčoveka.
Učim vas prijatelju i njegovom prepunom srcu. Ali mora se umeti, da se bude spužva, ako se hoće biti voljen od prepunih srdaca.
Učim vas prijatelju, u kojem svet stoji gotov, jedna ljuska dobra, – stvarajućem prijatelju, koji uvek ima jedan gotov svet na poklon.
I kao što mu se svet razavio, tako mu se on opet savija u prstenove, kao postajanje dobra kroz zlo, kao postajanje ciljeva iz slučaja.
Budućnost i ono Najdalje, neka ti budu uzrok tvoga Danas: u tvome prijatelju treba da voliš natčoveka kao svoj uzrok.
Braćo moja, ne savetujem vam ljubav prema bližnjem: ja vam savetujem ljubav prema najdaljem

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:48 pm

O putu stvaraoca

Hoćeš li, brate moj, da ideš u osamljenost? Hoćeš li da tražiš put ka sebi samome? Oklevaj još malo i čuj me.
»Ko traži, taj se lako i sam izgubi. Svako osamljivanje je greška«: tako govori stado. A ti si dugo pripadao stadu.
Glas stada će i u tebi odjekivati. I ako kažeš: »ja nemam više Jednu savest sa vama,« biće to jedna tužba i jedan bol.
Vidi, taj bol sâm rodila je još ona Jedna savest: i te savesti poslednji odsjaj sjaji se još na tvojoj nevolji.
Ali ti hoćeš da ideš putem svoje nevolje, koji ti je put ka tebi samome? Pa pokaži mi svoje prâvo i svoju snagu za to.
Jesi li ti jedna nova snaga i jedno novo pravo? Jedan prvi pokret? Jedan iz sebe kotrljajući točak? Možeš li i zvezde prinuditi, da se oko tebe okreću?
Ah, ima toliko pohlepnosti ka visini! Ima toliko grčeva slavoljubivih! Pokaži mi, da nisi od pohlepnih, niti slavoljubivih!
Ah, ima toliko velikih misli, koje prave ne više od mehura: naduvaju se i čine praznijim.
Slobodnim se nazivaš? Tvoju vladajuću misao hoću da čujem i ne, da si umakao ispod jarma.
Jesi li takav, da si smeo da umakneš ispod jarma? Ima ponekog, koji je odbacio svoju poslednju vrednost, kada je odbacio svoju uslužnost.
Od čega slobodan? Šta se to tiče Zaratustre! Ali jasno treba tvoje oko da mi dâ do znanja : slobodan za šta?
Možeš li sam sebi da daš svoje zlo i svoje dobro i da obesiš svoju volju iznad sebe kao neki zakon? Možeš li sam sebi sudija da budeš i osvetnik svoga zakona?
Strahovito je samovanje sa sudijom i osvetnikom vlastitog zakona. Tako biva zvezda izbačena u pust prostor i u ledeni dah samovanja.
Danas još patiš od mnogih, ti Jedan: danas još imaš ti svoju hrabrost skroz i svoje nade.
Ali jednom će te samoća umoriti, jednom će tvoj ponos da se povije i tvoja hrabrost da škrguće. Vikaćeš jednom: »Ja sam sâm!«
Jednom više nećeš videti svoje Visoko i videćeš preblizu svoje Nisko; tvoje Uzvišeno sâmo će te uplašiti kao neka sablast. Vikaćeš jednom: »Sve je lažno!«
Ima osećanja, koja hoće da ubiju usamljenika; ako ne uspeju, onda, moraju sama da umru! Ali da li si u stanju, da budeš ubica?
Poznaješ li, brate moj, već reč »preziranje«? I muku svoje pravednosti: takvima pravedan da budeš, koji te preziru?
Ti primoravaš mnoge, o tebi drukče da uče; to će ti mnogo naračunati. Došao si im blizu i ipak si prošao: to ti neće nikad oprostiti.
Ti ih nadvisuješ: ali što se više penješ, to manjim vidi te oko zavisti. Ali najomrženiji je onaj koji leti.
»Kako bi ste mogli hteti da budete pravedni prema meni!« – moraš da govoriš – »ja sam izabrao vašu nepravednost kao deo koji mi je odmeren.«
Nepravdu i prljavštinu bacaju oni ka usamljenom: ali, brate moj, ako hoćeš da budeš zvezda, ne moraš zbog toga manje da im svetliš!
I čuvaj se dabrih i pravednih! Ti razapinju rado one, koji sebi svoju vlastitu vrlinu pronađu, – ti mrze usamljenika.
Čuvaj se i svete naivnosti! Sve joj je nesveto, što nije naivno: rado se igra i s vatrom – lomača!
Pa čuvaj se napada svoje ljubavi! Prebrzo pruža usamljenik ruku onome, koji ga sretne.
Mnogim ljudima ne smeš dati ruku, nego samo šapu: i ja hoću, da tvoja šapa ima i kandže.
Ali najgori neprijatelj, kojeg možeš sresti, bićeš uvek ti sam sebi; ti sam vrebaš sebe u pećinama i šumama.
Usamljeniče, ti ideš putem ka sebi samome! A pored tebe samoga vodi te put i pored tvojih sedam đavola!
Jeretik bićeš sebi samome i veštac i prorok i budala i sumnjalica i nadrisvetac i zlikovac.
Moraš hteti da se spališ u svom vlastitom plamenu: kako bi mogao hteti nov da postaneš, ako nisi prvo postao pepeo!
Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: hoćeš da sebi stvoriš nekog boga od tvojih sedam đavola!
Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i zato prezireš ti sebe, kako preziru samo oni koji vole.
Da stvara hoće onaj koji voli, jer prezire! Šta zna o ljubavi onaj, koji nije morao da prezre upravo ono, što je voleo?
Sa svojom ljubavlju idi u svoju osamljenost i sa svojim stvaranjem, brate moj, i kasno tek dohramaće pravičnost za tobom.
S mojim suzama idi u svoju osamljenost, brate moj. Ja volim onog, koji hoće da stvara iznad sebe i tako propada.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:58 pm

O starim i mladim ženicama

»Što se šunjaš tako krišom kroz sumrak, Zaratustra? I šta kriješ obazrivo pod svojim ogrtačem?«
»Je li to neko blago, što ti je poklonjeno? Ili neko dete, što ti je rođeno? Ili ideš li sada i sam putevima lopova, ti prijatelju zlih?« –
Zaista, brate moj! reče Zaratustra, to je jedno blago, koje mi je poklonjeno: jedna mala istina je ta, koju nosim.
Ali ona je nestašna kao kakvo malo dete; i ako joj ne zatvorim usta, ona vrišti preglasno.
Kad sam danas išao sâm svojim putem, u času, kada sunce silazi, srela me je jedna stara ženica i ovako je govorila mojoj duši:
»Mnogo šta govorio je Zaratustra i nama ženama, ali još nikada nam on nije govorio o ženi.«
A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo muškarcima.«
»Govori i meni o ženi,« reče ona: »ja sam dovoljno stara, da bih odmah ponovo zaboravila.«
I ja popustih staroj ženici i ovako joj govorah:
Sve na ženi je zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća.
Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Ali šta je žena za muškarca?
Dvoje hoće pravi muškarac: opasnost i igru. Zato hoće on ženu, kao najopasniju igračku.
Muškarac treba da bude odgajan za rat i žena za oporavak ratnika: sve ostalo je budalaština.
Preslatko voće – to se ratniku ne sviđa. Zato voli on ženu; gorka je još i najslađa žena.
Bolje nego muškarac razume žena decu, ali muškarac je detinjastiji od žene.
U pravom muškarcu je sakriveno dete: ono hoće da se igra. Napred, žene, otkrijte mi to dete u muškarcu!
Jedna igračka je žena , čista i fina, poput dragulja, obasjana vrlinama jednoga sveta, koji još nije tu.
Svetlosni zrak zvezdin neka se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada neka glasi: »kamo da rodim natčoveka!«
U vašoj ljubavi neka je hrabrost! Vašom ljubavlju treba da navaljujete na onog, koji vam uliva strah.
U vašoj ljubavi neka je vaša čast! Slabo se razume inače žena u čast. Ali ovo neka je vaša čast: uvek više da volite, nego što ste voljene, i nikada da ne budete druge.
Muškarac neka se boji žene, kada voli: ona tada podnosi svaku žrtvu, a svaka druga stvar za nju je bez vrednosti.
Muškarac neka se boji žene, kada mrzi: jer muškarac je u dnu duše samo zao, a žena je onde rđava.
Koga mrzi žena ponajviše? – Ovako govoraše železo magnetu: »mrzim te ponajviše, zato što privlačiš, ali nisi dovoljno jak da privučeš.«
Sreća muškarčeva zove se: ja hoću. Sreća ženina zove se: on hoće.
»Gle, upravo sada postao je svet savršen!« – tako misli svaka žena, kada je iz sve ljubavi poslušna.
A žena mora da sluša i da nađe dubinu za svoju površinu. Površina je ženina narav, jedna pokretna burna skrama na plitkoj vodi.
Ali narav muškarca je duboka, njena bujica huči u podzemnim špiljama, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. –
Tu mi odgovori stara ženica: »Mnogošta valjanog reče Zaratustra i naročito za one, koji su dovoljno mladi za to.
Čudno je to, Zaratustra malo poznaje žene, a ipak u vezi njih ima pravo! Događa li se to zato, što kod žene nijedna stvar nije nemoguća?
A sada uzmi u znak zahvalnosti jednu malu istinu! Ta ja sam dovoljno stara za nju!
Zamotaj je i zatvori joj usta: inače vrištaće preglasno, ova mala istina.«
»Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh ja. A ovako je govorila stara ženica:
»Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!« –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:59 pm

O ujedu guje

Jednoga dana Zaratustra je bio zaspao pod jednim drvetom smokve, pošto je bilo vruće, a ruke je bio položio preko lica. Tad dođe jedna guja i ujede ga za vrat, tako da je Zaratustra vrisnuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda je zmiju: tada poznade ona oči Zaratustrine, nespretno se okrenu i htede da se udalji. »Nemoj,« reče Zaratustra; »još nisi primila moju zahvalnost! Na vreme si me probudila, moj put je još dug.« »Tvoj put je još kratak,« reče tužno guja; »moj otrov ubija.« Zaratustra se osmehnu. »Kada je vala ikada jedan zmaj umro od otrova jedne zmije?« – reče on. »No uzmi svoj otrov natrag! Nisi ti dovoljno bogata, da bi mi ga poklonila.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata i lizaše mu ranu.
Kada je Zaratustra ovo jednom ispričao svojim učenicima, upitaše oni: »A šta je, o Zaratustra, moral tvoje priče?« Zaratustra odgovori na to ovako:
»Uništiocem morala nazivaju me dobri i pravedni: moja je priča nemoralna. –
Ako imate nekog neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi ponižavalo. Nego dokažite, da vam je učinio nešto dobro.
I radije se još ljutite, nego da ponižavate! I ako vas psuju, onda mi se ne dopada, što vi tada hoćete da blagosiljate. Radije psujte i vi s njima!
A učini li vam se velika nepravda, učinite mi brzo pet malih uz to! Grozno je pogledati onog, koga sama nepravda pritišće.
Da li ste ovo već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. A onaj treba da uzme nepravdu na sebe, koji je može nositi!
Jedna mala osveta je čovečnija, nego nikakva osveta. A ako kazna nije i jedna pravda i jedna počast za prestupnika, onda mi se ne sviđa ni vaše kažnjavanje.
Otmenije je, predstaviti se kao neko ko nema pravo nego zadržati pravo, posebno ako se ima pravo. Samo mora se biti dovoljno bogat za to.
Ne sviđa mi se vaša hladna pravednost; a iz oka vaših sudija uvek mi viri dželat i njegovo hladno železo.
Recite, gde se nalazi pravda, koja je ljubav sa očima koje vide?
Ta pronađite mi onda ljubav, koja ne samo svu kaznu, već i svu krivicu snosi!
Ta pronađite mi onda pravičnost, koja svakog oslobobađa, izuzev onoga koji sudi!
Hoćete li i ovo još da čujete? Na onome, ko u suštini želi da bude pravedan, postaje još i laž čovekoljubljem.
Ali kako bih mogao hteti biti pravedan iz temelja! Kako mogu svakome da dam Njegovo? Ovo neka mi bude dovoljno: daću Svakome Moje.
Konačno, braćo moja, čuvajte se da ne učinite nepravdu svim pustinjacima! Kako bi jedan pustinjak mogao da zaboravi! Kako bi mogao da uzvrati!
Kao jedan dubok bunar je pustinjak. Lako je ubaciti jedan kamen; ali ako je potonuo do dna, recite, ko će ga opet izneti vani?
Čuvajte se, da ne uvredite pustinjaka! No ako ste to već učinili, pa, onda ga još i ubijte!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:59 pm

O detetu i braku

Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo u vodu bacam ja ovo pitanje u tvoju dušu, da bih znao, koliko je duboka.
Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali te ja pitam: da li si ti čovek, koji sme želeti sebi jedno dete?
Da li si pobedonosan, samosavladilac, zapovednik čulâ, gospodar svojih vrlina? Tako pitam ja tebe.
Ili govori iz tvoje želje životinja i nužda? Ili osamljenost? Ili sukob sa sobom?
Ja hoću, da tvoja pobeda i tvoja sloboda žude za jednim detetom. Žive spomenike treba da gradiš svojoj pobedi i svom oslobođenju.
Iznad sebe treba da izgrađuješ. Ali prvo moraš i sâm da si mi dobro građen, prav telom i dušom.
Ne treba da se razmnožavaš samo po broju, nego u visinu! Neka ti za to pomogne vrt braka!
Jedno više telo treba da stvoriš, jedan prvi pokret, jedan iz sebe kotrljajući točak, – jednog stvarajućeg treba da stvoriš.
Brak: tako nazivam ja volju dvoga, da stvore jedno, koje je više, od onih koji stvaraše. Strahopoštovanje jednog pred drugim nazivam brakom kao pred hotećim jedne takve volje.
To neka je smisao i istina tvoga braka. Ali to, što oni Mnogi-Premnogi nazivaju brak, oni Suvišni, – ah, kako ja to nazivam?
Ah, ta sirotinja duša udvoje! Ah, ta prljavština duša udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje!
Brakom nazivaju oni to sve, i kažu, da su im brakovi sklopljeni na nebu.
E pa, meni se ono ne dopada, to nebo Suvišnih. Ne, meni se one ne dopadaju, te u nebesku mrežu zapletene životinje.
Neka ostane daleko od mene i Bog, koji došepa, da blagoslovi, ono što nije sastavio!
Ne smejte se takvim brakovima! Koje dete ne bi imalo dovoljno razloga, da plače nad svojim roditeljima!
Dostojnim učini mi se ovaj muškarac i zreo za smisao zemljin: ali kada sam mu video ženu, učini mi se zemlja kućom za bezumnike.
Da, hteo bih, da se zemlja trese u grčevima, kada se jedan svetac i jedna guska međusobno sparuju.
Ovaj je izlazio kao neki junak na istine i naposletku zaplenio je sebi jednu malu nakićenu laž. Svojim brakom naziva on to.
Onaj je bio nepristupačan u saobraćanju i birao je izbirački. Ali najedanput pokvario je sebi društvo za sva vremena: svojim brakom naziva on to.
Onaj je tražio služavku sa vrlinama jednog anđela. Ali najedanput postade sam služavkom jedne žene, a sada deluje nužda, da preko toga postane još i anđelom.
Brižljivim nalazio sam sad sve kupce, a svi imaju lukave oči. Ali svoju ženu kupuje i najlukaviji još u džaku.
Mnoge kratke ludosti – to se kod vas zove ljubav. A vaš brak čini mnogim kratkim ludostima kraj – kao jedna duga glupost.
Vaša ljubav prema ženi i ženina ljubav prema muškarcu: ah, neka bi želela da je sažaljenje sa paćenim i skrivenim bogovima! Ali uglavnom pogode dve životinje jedna na drugu.
A još i vaša najbolja ljubav je samo jedno ushićeno poređenje i jedan bolan žar. Baklja je ta, koja treba da vam svetli ka višim putevima.
Preko vas uvis trebate jednom voleti. Dakle učite prvo voleti! I zato ste morali da pijete gorki pehar vaše ljubavi.
Gorčina je u peharu i najbolje ljubavi: tako ona pravi čežnju ka natčoveku, tako pravi ona žeđ tebi, stvarajućem!
Žed stvarajućem, strelu i čežnju ka natčoveku: govori, brate moj, je li to tvoja volja ka braku?
Sveta zove se meni takva jedna volja i takav brak –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 3:59 pm

O slobodnoj smrti

Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano. Još zvuči čudno učenje: »umri u pravo vreme!«
Umri u pravo vreme: tako podučava Zaratustra.
Naravno, ko nikada nije živeo u pravo vreme, kako bi trebao taj ikada da umre u pravo vreme? Ta neka bi poželeo da se nije nikada ni rodio! – Tako savetujem ja Suvišnome.
Ali još i Suvišni prave se važni s njihovim umiranjem, a i najšupljiji orah hoće još da je krhan.
Važno uzimaju svi umiranje: ali još nije smrt praznik. Još ne naučiše ljudi, kako se posvećuju najlepši praznici.
Savršenu smrt pokazujem vam, koja živima postaje jedan žalac i jedan zavet.
Svojom smrću umire savršeni, pobedonosno, okružen nadajućima i zavetnicima.
Tako bi treblo učiti umirati; i ne bi trebalo da bude svečanosti, na kojima jedan ovakav umirući ne posvećuje zakletve živih!
Tako umreti je najbolje; ali drugo je: umreti u borbi i jednu veliku dušu rasipati.
Ali borcu jednako omrznuta kao i pobedniku je vaša iskreveljena smrt, što se prikrada kao lopov – a ipak dolazi kao gospodar.
Moju smrt hvalim ja vama, slobodnu smrt, koja mi dolazi, jer ja hoću.
A kad ću hteti? – Ko ima jedan cilj i jednog naslednika, taj hoće smrt u pravo vreme za cilj i naslednika.
I iz strahopoštovanja pred ciljem i naslednikom neće on više vešati svele vence u svetilištu života.
Zaista, neću da ličim na užare: oni vuku njihovu nit u dužinu i pritom idu sami uvek unatrag.
Poneki postane prestar i za svoje istine i pobede; jedna bezuba usta nemaju više pravo na svaku istinu.
I svako, ko hoće da ima ugled, mora se na vreme oprostiti od časti i vežbati tešku veštinu, u pravo vreme da – ide.
Moramo prestati, da puštamo da nas jedu, kada najbolje prijamo: to znaju oni, koji hoće da budu dugo voljeni.
Kiselih jabuka ima naravno, čija sudbina hoće, da sve do poslednjeg dana jeseni čekaju: a istovremeno postaju zrele, žute i smežurane.
Drugima stari najpre srce a drugima duh. A neki su starci u mladosti: ali kasno mlad održava dugo mlad.
Ponekome ne uspe život: jedan otrovan crv ždere mu na srcu. Neka bi gledao, da mu umiranje utoliko više uspe.
Poneki ne postane nikad sladak, potruli još u leto. Kukavičluk je to, što ga održava na grani.
Mnogi Premnogi žive i dugo predugo vise oni na svojim granama. Neka bi došla oluja, koja sve ovo trulo i crvotočno sa drveta trese!
Neka bi došli propovednici brze smrti! To bi mi bile prave oluje i tresači na stablima života! Ali ja čujem spore smrti propovedanje i strpljenje sa svim »zemaljskim«.
Ah, vi propovedate strpljenje sa zemaljskim? To zemaljsko je ono, što ima previše strpljenja s vama, vi klevetnici!
Zaista, prerano umreše onaj Jevrejin, što ga slave propovednici lagane smrti: i mnogima beše otada kobno, što je prerano umro.
Još je poznavao samo suze i potištenost Jevrejina, zajedno sa mržnjom dobrih i pravednih, – Jevrejin Isus: tu ga spopade čežnja za smrću.
Da je samo ostao u pustinji i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi naučio živeti i zemlju naučio voleti – i smeh uz to!
Verujte mi, braćo moja! On je umro prerano; on sâm bi svoju nauku opozvao, da je došao do moje starosti! Bio je dovoljno plemenit za opoziv!
Ali nezreo bio je još. Nezrelo voli mladić i nezrelo mrzi on i čoveka i zemlju. Privezani i teški su mu još narav i krila duha.
Ali u muškarcu je više deteta nego u mladiću, i manje potištenosti: bolje se on razume u život i smrt.
Slobodan za smrt i slobodan u smrti, jedan sveti negator, ako nije više vreme za Da: tako se on razume u život i smrt.
Da vaše umiranje ne bude hula na čoveka i zemlju, prijatelji moji: to izmoljavam sebi od meda vaše duše.
U vašem umiranju treba još vaš duh i vaša vrlina da se žare, kao jedna večernja rumen oko zemlje; ili pak vam je vaše umiranje rđavo uspelo.
Tako ću ja sâm umreti, da vi prijatelji za moju volju zemlju više volite; a zemljom postaću opet, da bih imao mira u njoj, koja me je rodila.
Zaista, jedan cilj imao je Zaratustra, on je bacio svoju loptu: sada ste vi, prijatelji, moga cilja naslednici, vama dobacujem zlatnu loptu.
Radije od svega vidim vas, prijatelji moji, kad bacate zlatnu loptu! I tako ću proboraviti još malo na zemlji: oprostite mi!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 4:00 pm

O darujućoj vrlini
1.

Kada se Zaratustra rastao od grada, kojem je njegovo srce bilo privrženo i čije ime glasi: »šarena krava« – sledili su ga mnogi koji se njegovim učenicima nazivaše i dadoše mu pratnju. Tako dođoše do jednog raskršća: tu im reče Zaratustra, da otsada sam hoće da ide; jer je bio prijatelj samotnog hodanja. A njegovi učenici pružiše mu na rastanku jednu palicu, na čijoj zlatnoj dršci se uvijala zmija oko sunca. Zaratustra se obradova palici i osloni se na nju; onda govoriše ovako svojim učenicima.
Recite mi baš: kako je došlo zlato do najveće vrednosti? Zato, što je neobično i nekorisno i svetleće i blago u sjaju; ono se daruje uvek.
Samo kao kopija najviše vrline došlo je zlato do najviše vrednosti. Kao zlato svetli pogled u onoga koji poklanja. Zlatni sjaj zaključuje mir između meseca i sunca.
Neobična je najviša vrlina i nekorisna, svetleća je i blaga u sjaju: jedna darivajuća vrlina je najviša vrlina.
Zaista, ja vas odgonetam dobro, učenici moji: vi težite, kao i ja, ka vrlini koja daruje. Šta biste imali zajedničko sa mačkama i vukovima?
To je vaša žeđ, i sami da postanete žrtvama i poklonima: i zbog toga imate žeđ, sva bogatstva u vašoj duši da gomilate.
Nezasito teži vaša duša za blazima i draguljima, jer je vaša vrlina nezasita u volji da daruje.
Vi prisiljavate sve stvari ka vama i u vama, da poteknu nazad iz vašeg vrela kao darovi vaše ljubavi.
Zaista, pljačkašem svih vrednosti takva darivajuća ljubav mora da postane; ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebičnost.
Ima jedna druga sebičnost, jedna presiromašna, jedna gladujuća, koja uvek hoće da krade, ona sebičnost bolesnih, bolesna sebičnost.
Okom lopova gleda ona na sve što se sjaji, požudom gladi meri ona onog, koji ima bogato da jede; i uvek se šunja oko stola onih što daruju.
Bolest govori iz takve požude i nevidljiva izopačenost; o bolnom telu govori lopovska požuda te sebičnosti.
Recite mi, braćo moja: šta nam važi kao loše i najlošije? Zar nije to izopačenost? – I na izopačenost ukazujemo mi uvek, gde darivajuća duša nedostaje.
Naš put ide naviše, od vrste preko ka nad-vrsti. Ali groza nam je izopačeni razum koji kaže: »Sve za mene.«
Naviše leti naš razum: tako je on slika našeg tela, jednog povišenja slika. Takvih povišavanja slike su imena vrlina.
Tako ide telo kroz istoriju, jedno postajuće i jedno borilačko. A duh – šta je on njemu? Njegovih borbi i pobeda glasnik, drug i odjek.
Slike su sva imena dobra i zla: one ne izgovaraju, one samo nagoveštavaju. Budala je, koji od njih hoće da zna.
Pazite mi, braćo moja, na svaki čas, u kojem vaš duh hoće da govori u slikama: tu je poreklo vaše vrline.
Povišeno je tu vaše telo i oduspravljeno; svojim miljem ushićuje ono duh, da ovaj postaje tvorac i procenjivač i onaj koji voli i svih stvari dobrotvor.
Kad vam se srce široko i puno naspe, kao bujica, jedan blagoslov i jedna opasnost za nastanjene: tu je poreklo vaše vrline.
Kad ste uzvišeni iznad pohvale i pokude, a vaša volja hoće da zapoveda svim stvarima, kao volja jednog koji voli: tu je poreklo vaše vrline.
Kad prezirete ono prijatno i meku postelju, a od mekušaca ne možete dovoljno daleko da je prostrete: tu je poreklo vaše vrline.
Kad ste jedne volje hotući, a ova promena vam se svih nuždi neophodnost zove: tu je poreklo vaše vrline.
Zaista, jedno novo dobro i zlo je ona! Zaista, jedan novi duboki žubor i glas jednog novog izvora!
Moć je ona, ta nova vrlina; jedna vladajuća misao je ona i oko nje jedna pametna duša: jedno zlatno sunce i oko njega zmija saznanja.

2.

Tu ćutaše Zaratustra neko vreme i gledaše s ljubavlju na svoje učenike. Onda nastavi on tako dalje da govori: – a njegov glas bio se izmenio.
Ostajte mi verni zemlji, braćo moja, sa silom vaše vrline! Vaša darivajuća ljubav i vaše saznanje neka služe smislu zemlje! Tako vas molim i zaklinjem.
Ne pustite je da odleti od zemaljskog i da udara krilima o večne zidove! Ah, bilo je uvek tako mnogo odletele vrline!
Vodite, kao i ja, proletelu vrlinu ka zemlji nazad – da, natrag ka telu i životu: da bi dala svoj smisao zemlji, jedan ljudski smisao!
Stostruko proleteli su i grešili dosad kako duh tako i vrlina. Ah, u našem telu stanuje i sada još sva ta zabluda i omaška: telo i volja je ona tu postala.
Stostruko pokušavali su i zalutali dosad kako duh tako i vrlina. Da, jedan pokušaj bio je čovek. Ah, mnogo neznanja i zablude je na nama postalo telo!
Ne samo razum od hiljada godina – i njihovo ludilo izbija na nama. Opasno je, biti naslednik.
Još borimo se mi korak po korak sa džinom slučajem, a nad celim čovečanstvom vladao je dosad još besmisao, bez-smisao.
Vaš duh i vaša vrlina neka služe smislu zemlje, braćo moja: i svih stvari vrednost biće od vas novoodređena! Zato trebate biti borbeni! Zato trebate biti stvaraoci!
Znajući čisti se telo; sa znanjem pokušavajući povisuje se ono; saznajućem posvećuju se svi nagoni; povišenom postaje duša vesela.
Lekaru, pomozi sebi sam: tako pomažeš ti još i svome bolesniku. To neka je njegova najbolja pomoć, da vidi očima onoga, koji se sam izlečuje.
Hiljadu staza ima, kojima se još nije išlo; hiljadu zdravalja i skrivenog ostrvlja života. Neiscrpljen i neotkriven je uvek još čovek i čovekova zemlja.
Bdijte i osluškujte, vi usamljeni! Od strane budućnosti dolaze vetrovi sa tajanstvenim udarima krila; i na fine uši odlazi poruka.
Vi usamljeni od danas, vi odvajajući, vi trebate jednom da budete jedan narod: iz vas, koji ste se sami izabrali, treba jedan izabrani narod da izraste: – a iz njega natčovek.
Zaista, mestom ozdravljenja treba još zemlja da postane! I već leži jedan novi miris oko nje, jedan donosilac zdravlja, – i jedna nova nada!

3.

Kada je Zaratustra rekao ove reči, zaćuta, kao neko, ko nije rekao svoju poslednju reč; dugo je merio palicu u svojoj ruci sumnjajući. Najzad progovori on ovako: – a njegov glas bio se izmenio.
Sam idem sad, učenici moji! I vi idite sad odavde i sami! Tako hoću ja to.
Zaista, savetujem vam: idite dalje od mene i branite se od Zaratustre! I još bolje: stidite ga se! Možda vas je prevario.
Čovek saznanja mora ne samo neprijatelje svoje da voli, nego da može i svoje prijatelje da mrzi.
Loše se nagrađuje učitelj, ako se uvek samo učenikom ostaje. A zašto nećete moj venac da čupate?
Vi me poštujete; ali kako, ako vaše poštovanje jednog dana padne? Čuvajte se, da vas ne ubije kip!
Vi kažete, vi verujete Zaratustri? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste moji vernici, ali šta je stalo do svih vernika!
Vi sebe još niste tražili: a nađoste mene. Tako čine svi vernici; zato je svo verovanje tako malo od značaja.
Sad vas pozivam, da mene izgubite i sebe nađete; i tek, kada me se svi budete odrekli, vratiću vam se.
Zaista, drugim očima, braćo moja, tražiću sebi tada svoje izgubljene; jednom drugom ljubavlju voleću vas tada.
I još jednom trebaćete mi postati prijatelji i deca jedne nade: tada ću po treći put biti uz vas, da slavim s vama veliko Podne.
A to je veliko Podne, jer čovek stoji na sredini svoga prolaza između životinje i natčoveka i svoj put ka večeri slavi kao svoju najvišu nadu: jer to je put ka jednom novom jutru.
Onda će se zalazeći sâm blagosiljati, što je jedan prelazeći; a sunce njegova saznanja stajaće mu u Podne.
»Mrtvi su svi bogovi: sada hoćemo mi, da natčovek živi« – to neka bude jednom u veliko Podne naša poslednja volja! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 4:00 pm

Dete sa ogledalom

Potom ode Zaratustra ponovo natrag u planinu i u samoću svoje pećine i povuče se od ljudi: čekajući kao neki sejač, koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljenjem i žudnjom ka onima, koje je voleo: jer je imao još mnogo da im dâ. To je naime ono najteže: iz ljubavi skupiti otvorenu šaku i kao onaj koji poklanja sačuvati stid.
Tako prođoše usamljenome meseci i godine; ali njegova mudrost je rasla i zadavaše mu bolove svojim obiljem.
Ali jednog jutra probudio se već pre zore, premišljao se dugo na svom ležištu i reče najzad svome srcu:
»Što se to uplaših tako u svom snu, da se probudih? Ne pristupi li mi jedno dete, što jedno ogledalo nosiše?
'O Zaratustra' – reče dete meni – 'pogledaj se u ogledalu!'
A kad sam pogledao u ogledalo, uzvikah, a moje srce beše potrešeno: jer ne videh sebe u njemu, nego jednu đavolsku grimasu i podrugljiv smeh.
Zaista, predobro razumem ja predznak sna i opomenu: moje učenje je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom!
Moji neprijatelji su se osilili i izopačili su sliku moga učenja, tako, da se moji najdraži moraju stideti darova, koje sam im dao.
Izgubio sam svoje prijatelje; došao mi je čas, da potražim svoje izgubljene!«
S tim rečima poskoči Zaratustra, ali ne kao jedan zastrašeni, koji traži vazduha, nego pre kao prorok i pevač, kojeg spopadne duh. Začuđeno gledaše njegov orao i negova zmija ka njemu: jer poput jutarnje rumeni ležaše jedna dolazeća sreća na njegovom licu.
Pa šta mi se desilo, životinje moje? – reče Zaratustra. Nisam li se preobrazio? Ne dođe li mi blaženstvo kao olujni vetar?
Budalasta je moja sreća i budalaštine će da govori: premlada je još – zato imajte strpljenja s njom!
Ranjen sam od moje sreće: svi paćenici neka mi budu lekari!
Ka svojim prijateljima smem opet da siđem i takođe ka svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet govoriti i poklanjati i dragima da čini ono najdraže!
Moja nestrpljiva ljubav preliva se u bujicama, naniže, ka izlasku i silasku. Iz ćutljive planine i olujâ bola šumi moja duša u doline.
Predugo sam čeznuo i gledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odučih od ćutanja.
Usta sam postao ceo i sasvim, i šum jednog potoka iz visokih stena: naniže hoću svoj govor da ustremim u doline.
I neka bi moja reka ljubavi jurnula u bespuće! Kako ne bi jedna reka konačno našla put ka moru!
Baš je jezero u meni, jedno usamljeničko, samodovoljno; ali moja reka ljubavi povlači ga sa sobom naniže – ka moru!
Novim putevima idem, jedan novi govor dolazi mi; umoran sam postao, kao i svi stvaraoci, starih jezika. Neće moj duh više lutati na izgaženim đonovima.
Presporo mi ide svo govorenje: – u tvoja kola uskačem, olujo! I tebe isto ću još šibati svojom pakošću!
Kao jedan vrisak i jedno klicanje hoću preko širokih mora da otplovim, dok ne nađem blažena ostrva, gde moji prijatelji borave: –
I moji neprijatelji među njima! Kako volim sad svakoga, kome samo smem govoriti! Još moji neprijatelji pripadaju mom blaženstvu.
A ako na svog najdivljijeg konja hoću da se popnem, tako mi moje koplje uvek najbolje pomaže u vis: ono je mojoj nozi svagda spreman sluga: –
Koplje, koje bacam na svoje neprijatelje! Kako zahvaljujem svojim neprijateljima, da konačno smem da ga bacim!
Preveliki je bio napon moga oblaka: između grohota munja, hoću da bacam pljusak grada u dubinu.
Silno će se tu podići moje grudi, silno će one svoju oluju preko brda oduvati: tako im dolazi olakšanje.
Zaista, kao jedna oluja dolazi moja sreća i moja sloboda! A moji neprijatelji neka veruju, onaj Zli besni nad njihovim glavama.
Da, vi takođe ćete biti prestrašeni, prijatelji moji, zbog moje divlje mudrosti; i možda ćete bežati od toga zajedno s mojim neprijateljima.
Ah, da sam umeo, pastirskim sviralama da vas domamim natrag! Ah, da je moja lavica mudrost učila nežno da riče! A mnogošta učismo mi već jedno drugog!
Moja divlja mudrost postala je skotna na samotnim brdima; na grubom kamenju rodila je svoje mlado, najmlađe.
Sad trči ona budalasto kroz tvrdu pustinju i traži i traži mekanu travu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travi vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi želi ona svome najdražem da prostre!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 4:00 pm

Na blaženim ostrvima

Smokve padaju s drveća, dobre su i slatke; i dok padaju, puca im crvena koža. Jedan seveni vetar sam ja zrelim smokvama.
Tako, kao smokve, padaju za vas ova učenja, prijatelji moji, sad pijte njihov sok i njihovo slatko meso! Jesen je unaokolo i čisto nebo i poslepodne.
Vidite, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje ka dalekim mora.
Nekad se govorilo Bog, kad se gledalo na daleka mora; a sad vas učim da kažete: Natčovek.
Bog je jedno nagađanje; ali ja hoću, da vaše nagađanje ne dopire dalje, od vaše stvaralačke volje.
Da li bi ste mogli stvoriti jednog boga? – Tako ućutite o svim bogovima! Ali biste zacelo mogli natčoveka stvoriti.
Ne možda vi sami, braćo moja! Ali mogli bi ste se pretvoriti u očeve i pretke natčovekove: i to neka bude vaše najbolje stvaranje! –
Bog je jedno nagađanje: ali ja hoću, da vaše nagađanje bude ograničeno zamišljivošću.
Da li bi ste mogli zamisliti jednog boga? Ali ovo neka vam znači volja za istinom, da sve bude preobraženo u čoveku-zamišljivo, čoveku-vidljivo, čoveku-opipljivo! Vaša vlastita čula treba do kraja da mislite!
A što ste svetom nazivali, to treba tek od vas da bude stvoreno: vaš razum, vaša slika, vaša volja, vaša ljubav treba sâmo da postane! I zaista, vaše blaženstvo, vi saznavaoci!
A kako biste mogli podnositi život bez ove nade, vi saznavaoci? Ni u neshvatljivome ne smete biti domaći, niti u nerazumnome.
Ali da vam skroz otkrijem svoje srce, vi prijatelji: kad bi bilo bogova, kako bih ja izdržao, da ne budem bog! Dakle, nema bogova.
Dobro sam izvukao zaključak; ali sad vuče on mene. –
Bog je jedno nagađanje: ali ko bi popio sve muke tog nagađanja, bez da umre? Treba li stvarajućem njegova vera da bude uzeta i orlu njegovo lebdenje u orlovskim daljinama?
Bog je jedna misao, koja sve pravo čini krivim i sve što stoji zavrti. Kako? Vreme bi bilo udaljeno, a sve prolazno samo laž?
Tako misliti je kovitlac i nesvestica ljudskih kostiju i još stomaku povraćanje: zaista, zavrćenom bolešću zovem to ja, tako nešto nagađati.
Zlim zovem ja to i neprijateljskim za čoveka: svo to učenje o Jednom i Punom i Nepokretnom i Sitom i Neprolaznom!
Sve neprolazno – to je samo jedna slika! A pesnici lažu previše. –
Ali o vremenu i postajanju treba da govore najbolje slike: jedna pohvala treba da budu i jedno opravdanje sve prolaznosti!
Stvaranje – to je veliko spasenje od patnji, i olakšavanje života. Ali da bi bilo stvaraoca, za to samo je nužna patnja i mnogo preobražavanja.
Da, mnogo gorkog umiranja mora biti u vašem životu, vi stvaraoci! Tako budite vi zagovornici i opravdači sve prolaznosti.
Da bi stvaralac i sam bio dete, koje je postalo novorođeno, za to mora on isto tako hteti da bude porodilja i bol porodiljin.
Zaista, kroz stotinu duša išao sam svojim putem i kroz stotinu kolevki i porođajnih bolova. Poneki put sam se već rastajao, poznajem poslednje časove koji slamaju srce.
Ali tako hoće to moja stvaralačka volja, moja sudbina. Ili, da vam kažem poštenije: upravo takvu sudbinu – hoće moja volja.
Sve što oseća pati na meni i u tamnicama je: ali moje htenje dolazi mi stalno kao moj oslobodilac i donosilac radosti.
Htenje oslobađa: to je pravo učenje o volji i slobodi – tako vas njemu uči Zaratustra.
Ne-hteti-više i Ne-ocenjivati-više i Ne-stvarati-više! ah, da mi taj veliki umor stalno ostane daleko!
Još u saznavanju osećam samo moje volje želju za rađanjem i postajanjem; i ako je nevinost u mome saznanju, onda se to dešava, zato što je volja za rađanje u njoj.
Dalje od boga i bogova mamila me je ova volja; šta bi bilo za stvaranje, kad bi bogovi – tu bili!
Ali ka čoveku goni ona mene stalno iznova, moja vatrena stvarajuća volja; tako goni čekić ka kamenu.
Ah, vi ljudi, u kamenu mi spava jedna slika, slika mojih slika! Ah, što mora da spava u najtvrđem, najružnijem kamenu!
Sad besni moj čekić svirepo protiv njene tamnice. Sa kamena praše komadi: šta me se to tiče?
Da je dovršim hoću: jer jedna senka dođe mi – svih stvari najtiše i najlakše došlo je jednom k meni!
Natčovekova lepota došla je k meni kao senka. Ah, braćo moja! Šta me se još tiču – bogovi! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime19/6/2010, 4:01 pm

O sažaljivima
Prijatelji moji, došao je jedan podrugljiv govor do vašeg prijatelja: »vidite samo Zaratustru! Ne luta li među nama kao među životinjama?«
Ali ovako je bolje rečeno: »Saznavalac luta među ljudima kao među životinjama.«
Ali čovek sâm se saznavaocu zove: životinja, koja ima crvene obraze.
Kako mu se to desilo? Zar ne, zato što je morao prečesto da se stidi?
O prijatelji moji! Tako govori saznavalac: Stid, stid, stid – to je istorija čovekova!
I zato zapoveda sebi plemeniti, da ne posramljuje: stid zapoveda on sebi pred svim što pati.
Zaista, ne volim milosrdne, koji su blaženi u svom sažaljenju: previše oskudevaju u stidu.
Moram li da budem sažaljiv, onda neću bar da sam takvim nazvan; a ako jesam, onda rado iz daljine.
Rado pokrijem još glavu i bežim odatle, pre no što sam još i prepoznat: i tako zovem ja vas da činite, prijatelji moji!
Neka mi moja sudbina uvek one koji ne pate, poput vas, vodi preko puta, i takve, s kojima mi nada i obed i med sme da bude zajednički!
Zaista, činio sam ovo i ono paćenicima: ali Bolje izgleda da sam sebi stalno činio, kada sam učio, da se bolje radujem.
Otkad ima ljudi, čovek se premalo radovao: sâmo to, braćo moja, je naš nasledni greh!
A učimo li bolje da se radujemo, onda ćemo se najbolje odučiti, da drugima činimo bol i bolno da smišljamo.
Zato perem sebi ruku, koja je pomogla paćeniku, zato sebi brišem još i dušu.
Jer da sam video paćenika da se pati, toga sam se stideo njegovom stidu za volju; a kad mu pomogoh, ogrešio sam se teško o njegov ponos.
Velike obaveze ne čine zahvalnim, nego osvetoljubivim; a ako malo dobročinstvo ne bude zaboravljeno, onda od toga postane još i crv što nagriza.
»Budite nepristupačni u primanju! Odlikujte time, da ste primili!« – to savetujem onima, koji nemaju šta da poklone.
Ali ja sam jedan koji poklanja: rado poklanjam, kao prijatelj prijateljima. Ali stranci i siromašni neka sebi sami beru plod s moga drveta: tako postiđuje manje.
Ali prosjake trebalo bi sasvim ukinuti! Zaista, čovek se ljuti da im dâ i, ljuti se da im ne dâ.
I ujedno grešnike i zle savesti! Verujte mi, prijatelji moji: griže savesti odgajaju za griženje.
Ali najlošije su male misli. Zaista, bolje još zlo učinjeno, nego sitno mišljeno!
Doduše, vi kažete: »zadovoljstvo u sitnim pakostima uštedi nam poneko veliko zlo delo« Ali ovde ne bi trebalo hteti štedeti.
Kao neki čir je zlo delo: ono svrbi i grebe i probija napolje, – ono govori pošteno.
»Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo; to je njegova iskrenost.
Ali kao gljiva je mala misao: puže i saginje se i hoće da je nigde – dok celo telo ne bude trulo i svelo od malih gljiva.
Ali onome, što je od đavola posednut, kažem ja ovu reč na uho: »bolje još da odgojiš svog đavola da poraste! Isto tako za tebe ima još jedan put veličine!« –
Ah, braćo moja! O svakome se zna nešto previše! I poneki postane nam providan, ali zbog toga ne možemo još dugo da prođemo kroz njega.
Teško je, živeti sa ljudima, jer je ćutanje tako teško.
I ne prema onome, koji nam je protivan, smo najnepravičniji, već prema onome, koji nas se ništa ne tiče.
A imaš li prijatelja koji pati, budi njegovoj patnji jedno odmorište, kao jedna tvrda postelja, jedna vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje koristiti.
I učini li ti prijatelj zlo, onda reci: »praštam ti, što si meni učinio; ali da si to sebi učinio, – kako bih ti to mogao oprostiti!«
Tako govori sva velika ljubav: ona prevazilazi još i praštanje i sažaljenje.
Treba svoje srce čvrsto držati; jer pusti li se da ide, kako odmah nekome ide i glava za njim!
Ah, gde su se u svetu dešavale veće ludosti, nego kod sažaljivih? I šta je u svetu pravilo više patnje, nego ludosti sažaljivih?
Jao svima koji vole, ako nemaju još i jednu visinu, koja je iznad njihovog sažaljenja!«
Ovako je govorio đavo jednom meni: »još i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima.«
A nedavno čuh ga gde ovu reč govori: »bog je mrtav; od svog sažaljenja prema ljudima je bog umro.«
Dakle, budite mi upozoreni pred sažaljenjem: otuda dolazi još ljudima jedan teški oblak! Zaista, ja se razumem u predznake vremena.
Ali primetite još i ovu reč: sva velika ljubav je iznad sveg svog sažaljenja: jer ona hoće još i ono voljeno – da stvori!
»Sebe sama prinosim svojoj ljubavi, i svoga bližnjeg kao i sebe« – tako glasi govor svih stvaralaca. Ali svi stvaraoci su tvrdi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:42 pm

O sveštenicima

I jedanput dade Zaratustra svojim učenicima jedan znak i reče im ove reči:
»Ovde su sveštenici: iako su to još i moji neprijatelji, prodite mi tiho mimo njih i sa usnulim mačem!
Još i među njima su junaci; mnogi od njih patili su premnogo: – zato hoće da učinu da drugi pate.
Zli neprijatelji su oni: ništa nije osvetoljubivije od njihove poniznosti. I lako se ukalja onaj, koji ih uhvati.
Ali moja krv je srodna s onom njihovom; i ja hoću da se moja krv ume poštovati još i u onoj njihovoj.« –
A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; i nije se dugo hrvao sa svojim bolom, kad poče on ovako da govori:
Žao mi je ovih sveštenika. Idu mi takođe protiv ukusa; ali to mi je najnevažnije, otkako sam među ljudima.
Ali ja patim i patio sam s njima: zatočenici su mi to i obeleženi. Onaj, što ga zovu Spasiteljem, bacio ih je u kaiše: –
U kaiše lažnih vrednosti i suludih reči! Ah, kad bi ih neko spasao od njihovog spasitelja!
Verovali su da će pristati uz jedno ostrvo, kad ih je more bacalo unaokolo; ali vidi, to je bilo jedno spavajuće čudovište!
Lažne vrednosti i sulude reči: to su najgora čudovišta za smrtnike, – dugo spava i čeka u njima kob.
Ali najzad dolazi ono i bdi i ždere i guta, što je na njemu gradilo sebi kolibe.
Oh pogledajte mi samo te kolibe, što su ih sebi gradili ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje slatkomirisne pećine!
Oh zbog tog falsifikovanog svetla, tog zagušljivog vazduha! Ovde, gde duša ka svojoj visini u vis – ne sme da leti!
Nego ovako zapoveda njihova vera: »na kolenima uza stepenice, vi grešnici!«
Zaista, radije vidim ja još besramnika, nego izobličene oči njihovog stida i pobožnosti!
Ko je stvorio sebi takve pećine i pokajničke stepenice? Zar nisu bili to takvi, što htedoše da se sakriju i beše ih stid od vedroga neba?
I tek kad vedro nebo ponovo pogleda kroz razbijenu tavanicu, i naniže na travu i na crveni mak uz porušene zidove, – obratiću svoje srce opet mestima toga boga.
Nazvali su bogom, što im je protivrečilo i činilo boli: i zaista, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju!
I nisu znali drukčije da vole svoga boga, nego tako što su pribili čoveka na krst!
Kao leševi misliše da žive, u crno ogrnuše svoj leš; još i iz njihovih govora mirišem ja još loš miris grobnica.
I ko im živi blizu, taj živi blizu crnih ribnjaka, iz kojih žaba peva svoju pesmu sa slatkom zamišljenošću.
Bolje pesme morali bi mi pevati, da bih naučio da verujem u njihova spasitelja: spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici!
Nage želim da ih vidim: jer samo lepota trebala bi da propoveda pokajanje. Ali koga li će nagovoriti ova zakukuljena žalost!
Zaista, njihovi spasitelji sami nisu došli iz slobode i slobode sedmoga neba! Zaista, oni sami nikada ne iđoše po prostirkama saznanja!
Od šupljina sastojao se duh tih spasitelja; ali u svaku šupljinu stavili su svoju zabludu, njihovog pokajnika šupljine, i nazvali su je bogom.
U njihovom sažaljenju utopio se njihov duh, a kada su bujali i prebujavali od sažaljenja, uvek je po površini plivala neka velika ludost.
Hitro gone oni i s drekom svoje stado svojom stazom: kao da ka budućnost ima samo jedna staza! Zaista, još i ovi pastiri pripadaju ovcama!
Male duhove a obimne duše imali su ovi pastiri: ali, braćo moja, kako su male zemlje bile dosad još i najobimnije duše!
Znake krvlju pisali su po putu, kojim su išli, a njihova ludost je učila, da se krvlju dokazuje istina.
Ali krv je najlošiji svedok istine; krv otruje i najčistije učenje u zabludu i mržnju srdaca.
I kad neko ide u vatru za svoju nauku, – šta to dokazuje! Više je ispravno, da iz vlastitog požara vlastito učenje dolazi!
Vruće srce i hladna glava: gde se ovo susretne, tu nastaje vetar koji huji, »spasitelj.«
Većih je bilo zaista i visočije rođenih, od onih, koje narod naziva spasiteljima, ti zanosni vetrovi koji huje!
I još veći, nego što su svi spasitelji bili, moraju vas, braćo moja, spasiti, ako hoćete da nađete put ka slobodi!
Još nikada nije bilo jednog natčoveka. Nage videh ih oboje: najvećeg i najmanjeg čoveka: –
Previše su slični još jedan drugome. Zaista, još i najvećeg nađoh – previše ljudskim! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:42 pm

O vrlima

Sa gromovima i nebeskim vatrometima mora se govoriti lenjim i uspavanim čulima.
Ali glas lepote govori tiho: ona se uvlači samo u najrazbuđenije duše.
Lako je zadrhtao i smejao se danas moj štit; to je sveti smeh i drhtanje lepote.
Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I ovako dođe njen glas meni: »oni hoće još – da budu i plaćeni!«
Vi hoćete još da budete i plaćeni, vi vrli! Hoćete nagradu za vrlinu i nebo za zemlju i večno za vaše danas?
I sad mi se ljutite, što učim, da nema nikakvog nagrađivača ni isplaćivača? A zaista, nisam učio jednom, da je vrlina svoja vlastita nagrada.
Ah, to je moja žalost: do u dno stvari su unešene laži o nagradi i kazni – i sad još i u dno vaših duša, vi vrli!
Ali kao veprova njuška treba moja reč da zapara dno vaših duša; raonikom ću vam se zvati.
Sve tajanstvenosti vašeg dna trebaju na svetlo; i kada budete razriveni i razlomljeni ležali na suncu, biće i vaša laž razlučena od vaše istine.
Jer ovo je vaša istina: vi ste previše čisti za prljavštinu reči: osveta, kazna, nagrada, odmazda.
Vi volite svoju vrlinu, kao majka svoje dete; ali kad je se čulo da je neka majka htela da bude plaćena za svoju ljubav?
Vaše je najdraže sopstvo, vaša vrlina. Žeđ prstena je u vama, sebe sama ponovo doseći, zato se povija i vrti svaki prsten.
I kao zvezda, koja se gasi, je svako delo vašoj vrlini: još je njena svetlost na putu i putuje – i kad neće više biti na putu?
Tako je svetlost vaše vrline još na putu, još i kad je delo učinjeno. Makar ono sad bilo zaboravljeno i mrtvo: njegov zrak svetlosti živi još i putuje.
Da je vaša vrlina vaše sopstvo i ne nešto strano, jedna koža, jedan ogrtač: to je istina iz dubine vaše duše, vi vrli! –
Ali svakako ima takvih, čija vrlina se grč pod jednim bičem naziva: a vi ste mi previše slušali njihovu dreku!
I drugih ima, oni nazivaju vrlinom olenjivanje njihovih poroka; i ako njihova mržnja i njihova ljubomora jednom ispruže udove, probudi se njihova »pravednost« i trlja svoje uspavane oči.
I drugih ima, koji su vučeni naniže: njihov đavo vuče ih. Ali što više tonu, tim užarenije svetli njihovo oko i žudnja za njihovim bogom.
Ah, još i njihova dreka prodrla je do vaših ušiju, vi vrli: »što ja nisam, to, to je meni bog i vrlina!«
I drugih ima, koji dolaze teško i škripući odatle, kao kola, što voze kamenje nizbrdo: oni govore mnogo o dostojanstvu i vrlini, – svoju papučicu za kočenje nazivaju oni vrlinom!
I drugih ima, oni su kao obični satovi, što su navijeni; oni prave svoje tik-tak i hoće, da se tik-tak – vrlina zove.
Zaista, u ovome imam svoje zadovoljstvo: gde nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni mi trebaju pritom još i da zvrje!
A drugi su ponosni na njihovu šaku pravičnosti i njoj za volju ogrešuju se o sve stvari: tako da će se svet utopiti u njihovoj nepravednosti.
Ah, kako im rđavo otiče iz usta reč »vrlina«! I kad kažu: »ja sam pravedan«, to zvuči uvek isto kao: »ja sam osvećen!« *
Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; a uzdižu se samo, da bi druge unizili.
A opet ima takvih koji sede u svojoj močvari i govore ovako iz trske: »Vrlina – to je mirno sedeti u bari.
Mi ne ujedamo nikog i sklanjamo se s puta onome, koji hoće da ujeda; a u svemu imamo ono mišljenje, koje nam se dâ.«
A opet ima takvih, koji vole gestove i misle: vrlina, to je neka vrsta gesta.
Njihova kolena uvek obožavaju, a njihove ruke su hvaloslavlja vrline, ali njihovo srce ne zna ništa o tom.
A opet ima takvih, koji drže vrlinom, da kažu: »Vrlina je potrebna«; ali oni veruju u osnovi samo u to, da je policija potrebna.
A poneki, koji ne može da vidi ono visoko na ljudima, zove vrlinom, što je video njihovo nisko izbliza: tako zove on svoj zao pogled vrlinom.
A neki hoće da budu izgrađeni i uspravni i zovu to vrlinom; a drugi hoće da budu oboreni – i zovu to takođe vrlinom.
I na taj način veruju gotovo svi u to, da imaju udela u vrlini; i u najmanju ruku hoće svaki da bude poznavalac o »dobru« i »zlu«.
Ali nije zbog toga došao Zaratustra, svim tim lažovima i budalama da kaže: »šta znate vi o vrlina! Šta bi ste vi mogli znati o vrlini!« –
Nego, da bi ste vi, prijatelji moji, bili umorni od starih reči, što ste ih naučili od budala i lažova:
Bili umorni reči »nagrada«, »odmazda«, »kazna«, »osveta u pravednosti«. –
Bili umorni da kažete: »da je jedno delo dobro, to znači, ono je nesebično«.
Ah, prijatelji moji! Da vaše sopstvo bude u delu, kao što je majka u detetu: to neka mi bude vaša reč o vrlini! –
Zaista, uzeh vam zacelo stotinu reči i vaše vrline najdraže igračke; i sad mi se ljutite, kao što se ljute deca.
Igrali su se uz more, – kad dođe talas i otrže im igračku u dubinu: sad plaču.
Ali isti talas treba da im donese nove igračke i nove šarene školjke pred njih da istrese!
Tako će biti utešeni; a kao i oni trebate još i vi, prijatelji moji, da imate svoje utehe – i nove šarene školjke! –
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:42 pm

O ološu

Život je vrelo radosti; ali tamo gde pije i ološ, tu su svi bunari zatrovani.
Svemu čistome sam naklonjen; ali ne mogu da gledam nacerene gubice i žeđ nečistih.
Bacili su oko dole u bunar: sad njihovo odvratno smeškanje sija na mene iz bunara.
Svetu vodu zatrovali su svojom pohotljivošću; a kad su svoje prljave snove nazvali radošću, zatrovali su još i reči.
Nevoljan postaje plamen, kad oni polože svoja vlažna srca na vatru; i sam duh ključa i dimi se, gde ološ stane uz vatru.
Sladunjav i mek postaje plod u njihovoj ruci: vetrom oborivim i suhim na vrhu drveta pravi njihov pogled plodno drvo.
I poneki, koji se okrenuo od života, okrenuo se samo od ološa: nije hteo da deli bunar i plamen i plod s ološem.
I poneki, koji je otišao u pustinju i sa grabljivicama trpeo žeđ, hteo je samo da ne sedi sa prljavim kamilarima oko cisterne.
I poneki, koji je dolazio odatle kao uništitelj i kao gradni udar svim plodnim poljima, hteo je samo ološu nogom da stane na grlo i tako mu začepi ždrelo.
I nije to zalogaj, koji me je najviše davio, što znam, da je životu sâmo neprijateljstvo nužno i umiranje i mučenički krstovi: –
Nego pitao sam jednom i skoro se zadavio svojim pitanjem: kako? zar je životu još i ološ nužan?
Da li su zatrovani bunari nužni i smrdljiva vatra i zaprljani snovi i crvi u hlebu života?
Ne moja mržnja, nego moje gađenje žderalo mi je gladno život! Ah, često sam bio umoran od duha, kad sam još i ološ nalazio bogatog duhom!
A vladajućima sam okretao leđa, kad sam video, šta oni sada vladanjem nazivaju: cenjkati se i trgovati oko vlasti, – s ološem!
Stanovao sam među narodima stranog jezika, začepljenih ušiju: da bi mi jezik njihovog cenjkanja ostao stran i njihovo trgovanje oko vlasti.
I držeći nos, išao sam nezadovoljno kroz sve juče i danas, jer, zaista, loše miriše sve juče i danas na ološ koji piše!
Kao neki bogalj, koji je ogluveo i oslepeo i onemeo: tako sam živeo dugo, da ne bih živeo sa ološem vlasti i pisanja i radosti.
Naporno se penjao moj duh stepenicama, i oprezno; milostinje od radosti bile su njegovo osveženje; o štapu puzio je slepcu život.
Pa šta mi se desilo? Kako sam se oslobodio gađenja? Ko je podmladio moje oko? Kako uzleteh ja u visinu, gde nikakav ološ više ne sedi uz bunar?
Stvori li moje gađenje sâmo meni krila i snage što naslućuju izvore? Zaista, u najvisočije moradoh leteti, da bih ponovo našao vrelo radosti!
O, i nađoh ga, braćo moja! Ovde u najvisočijem izvire mi vrelo radosti! I ima jedan život, sa kojega nikakav ološ ne pije zajedno!
Skoro prehitro tečeš mi, vrelo radosti! I često prazniš ti pehar ponovo, kroz to što hoćeš da ga napuniš!
I još moram da učim, skromnije da ti prilazim: prehitro teče ti još moje srce u susret: –
Moje srce, na kojem gori moje leto, kratko, vrelo, setno, preblaženo: kako čezne moje letno srce za tvojom svežinom.
Prošla je oklevajuća žalost moga proleća! Prošla je zloba mojih snežnih pahuljica u junu! Leto postao sam sav i letnje podne!
Jedno leto u najvisočijem sa hladnim izvorima i blaženom tišinom: o dođite, prijatelji moji, da mi tišina postane još blaženija!
Jer ovo je naša visina i naš zavičaj: previsoko i strmo stanujemo mi ovde svima nečistima i njihovoj žeđi.
Bacite samo vaše čiste oči u vrelo moje radosti, vi prijatelji! Kako bi trebao on zbog toga mutan da postane! U susret da se smeje treba on vama sa svojom čistotom.
Na drvetu budućnosti gradimo mi naše gnezdo; orlovi trebaju nama osamljenima da donose hranu u njihovim kljunovima!
Zaista, nikakvu hranu, od koje bi nečisti s nama smeli jesti! Obmanuli bi se da žderu vatru i opekli bi gubice!
Zaista, nikakvo domaće ognjište ne držimo mi ovde spremno za nečiste! Ledenom špiljom bi se njihovim telima naša sreća zvala i njihovim duhovima!
I kao jaki vetrovi hoćemo mi da živimo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: tako žive jaki vetrovi.
I poput vetra ću jednom još dunuti među njih i svojim duhom uzeću dah njihova duha: tako to hoće moja budućnost.
Zaista, jedan jak vetar je Zaratustra svim nizijama; i ovakav savet savetuje on svojim neprijateljima i svemu, što pljuje i bljuje: »čuvajte se da ne pljujte protiv vetra!« –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:43 pm

O tarantulama

Vidi, tu je tarantulina pećina! Hoćeš li da vidiš nju sâmu? Ovde visi njena mreža: dodirni je, da zadrhti.
Evo je dolazi voljno: dobrodošla, tarantulo! Crn sedi na tvojim leđima tvoj trougao i obeležje; a ja znam još i, šta u tvojoj duši sedi.
Osveta sedi u tvojoj duši: gde ti ugrizeš, naraste crna krasta; osvetom zavrti tvoj otrov dušu!
Tako govorim ja vama u slici, vama koji činite da se duše zavrte, vi propovednici jednakosti! Tarantule ste vi meni i sakriveni osvetoljupci!
Ali ja ću vaša skrovišta već izneti na svetlost: zato vam se smejem u lice svojim smehom visine.
Zato povlačim ja vašu mrežu, da vas vaš bes izmami iz vaših pećina laži, a vaša osveta iskoči iza vaše reči »pravednost«.
Jer da se čovek spasi od osvete: to je meni most ka najvišoj nadi i duga nakon dugih nepogoda.
Ali drugačije žele to naravno tarantule. »Baš to se nama zove pravednost, da svet bude pun nepogoda naše osvete« – tako govore oni među sobom.
»Osvetu želimo mi da vršimo i psovanje svih, koji nam nisu jednaki« – tako se zariču tarantulska srca.
»I 'volja za jednakošću' – to sâmo treba ubuduće da bude ime za vrlinu; a protiv svega, što ima moć, ćemo dići našu dreku!«
Vi propovednici jednakosti, tiransko ludilo nemoći viče tako iz vas za »jednakošću«: vaše najtajnije tiranske žudnje prerušavaju se tako u vrle reči!
Ogorčena uobrazilja, uzdržana zavist, možda vaših otaca uobrazilja i zavist: iz vas prolama kao plamen i ludilo osvete.
Što je otac ćutao, to dolazi u sinu do govora; i često sam nalazio sina kao očevu razgolićenu tajnu.
Oduševljenima nalikuju: ali nije srce ono, što ih oduševljava, – nego osveta. A kad postanu fini i hladni, nije duh, nego zavist, što ih čini finima i hladnima.
Njihova ljubomora vodi ih još i na putanje mislilaca; a ovo je obeležje njihove ljubomore – uvek idu predaleko: da njihov umor na kraju mora da legne u sneg da spava.
Iz svake njihove tužbe odjekuje osveta, u svakoj njihovoj pohvali ima nanošenja bola; a biti sudijom čini im se blaženstvo.
Ali ovako savetujem ja vama, prijatelji moji: ne verujte svima, u kojima je nagon, za kažnjavanjem, moćan!
To je narod lošeg soja i porekla; iz njihovih licâ gleda dželat i pas tragač.
Ne verujte svima onima, koji mnogo govore o svojoj pravednosti! Zaista, njihovim dušama ne nedostaje samo meda.
A kad sebe sami nazivaju »dobri i pravedni«, ne zaboravite, da im do fariseja ne nedostaje ništa sem – vlasti!
Prijatelji moji, ja neću da budem pomešan i zamenjen.
Ima takvih, koji propovedaju moje učenje o životu: a u isti mah su i propovednici jednakosti i tarantula.
Da govore životu za volju, iako jednako sede u svojoj pećini, ovi otrovni pauci, i odvraćeni od života: to je zato, što time hoće da nanesu boli.
Hoće da nanesu boli onima, koji sada imaju vlast: jer kod njih je još propoved o smrti najbolje kod kuće.
Kad bi bilo drukčije, drukčije bi tarantule podučavale: a upravo oni bili su nekad najbolji klevetnici sveta i palioci jeretika.
S ovim propovednicima jednakosti neću da budem pomešan i zamenjen. Jer ovako govori meni pravednost: »ljudi nisu jednaki.«
I oni to i ne treba da budu! Šta bi bila moja ljubav ka natčoveku, kad bih drukčije govorio?
Na hiljadu mostova i staza trebaju oni da se guraju ka budućnosti, i sve više rata i nejednakosti treba među njih da bude stavljeno: tako me pušta moja velika ljubav da govorim!
Pronalazači slika i aveti treba da postanu u njihovim neprijateljstvima, a s njihovim slikama i avetima trebaju još jedni protiv drugih najvišu bitku da biju!
Dobro i zlo, i bogato i siromašno, i visoko i nisko, i sva imena vrednosti: oružja treba da budu i zvečećim obeležjem toga, da život uvek iznova sam sebe mora da prevaziđe!
U visinu hoće da se gradi sa stubovima i stepenicama, život sam: u daleke udaljenosti hoće on da gleda i napolje ka blaženim lepotama, – zato mu treba visina!
I zato što mu visina treba, trebaju mu stepenice i protivrečnost stepenica i onih koji se penju! Da se penje hoće život i penjući se da se prevazilazi.
A pogledajte mi ipak, prijatelji moji! Ovde, gde je tarantulina pećina, dižu se uvis ruševine jednog starog hrama, – ta pogledajte mi prosvetljenim očima!
Zaista, ko je ovde nekada kulao svoje misli u kamenu uvis, o tajni sveg života znao je kao i najmudriji!
Da su borba i nejednako još i u lepoti i rat za vlast i prevlast: tome nas one uče ovde u najjasnijoj slici.
Kako božanski se ovde svod i luk lome, u rvanju: kako sa svetlom i senkom jedan protiv drugog streme, božanski ustremljenici. –
Tako sigurno i lepo pustite nas da budemo neprijatelji, prijatelji moji! Božanski hoćemo da stremimo jedni protiv drugih! –
Jao! Evo ujela je mene samog tarantula, moja stara neprijateljica! Božanski sigurno i lepo ugrize me u prst!
»Kazne i pravde mora biti« – tako misli ona: »ne treba on uzalud ovde da peva pesme u čast neprijateljstva!«
Da, ona se osvetila! I jao! sad će mi s osvetom još i dušu zavrteti!
A da se ne bih vrteo, prijatelji moji, vežite me čvrsto ovde za ovaj stub! Radije ću još biti svetac stuba, nego vrtlog osvetoljubivosti!
Zaista, nije Zaratustra vrtlog ni kovitlac; a ako

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:43 pm

O slavnim mudracima
Narodu ste služili i narodnom sujeverju, svi vi slavni mudraci! – a ne istini! I upravo zbog toga platilo vam se strahopoštovanjem.
I zbog toga isto tako podnosilo se vaše neverovanje, jer je ono bilo jedna šala i zaobilaznica ka narodu. Tako pušta gospodar svojim robovima na volju i još se razveseljava njihovom razuzdanošću.
Ali ko je narodu omražen, kao neki vuk psima: taj je slobodan duh, neprijatelj okova, ne-obožavalac, skućeni u šumama.
Goniti njega iz njegove jazbine – to se narodu oduvek zvalo »smisao za ispravno«: protiv njega huška on još uvek svoje najoštrozubije pse.
»Jer istina je tu: narod je ipak tu! Jaoj, jaoj tragaocima!« tako je odjekivalo oduvek.
Svoj narod hteli ste da opravdate u njegovom poštovanju: to ste zvali »volja za istinom«, vi slavni mudraci!
A vaše srce je uvek govorilo sebi: »iz naroda sam došao: otuda mi je došao još i božiji glas.«
Tvrdoglavi i pametni, poput magarca, bili ste uvek kao zagovornici naroda.
I poneki moćnik, koji je hteo dobro da se vozi s narodom, upregao bi pred svoje konje još – jedno magare, jednog slavnog mudraca.
A sad bih hteo, vi slavni mudraci, da bacite najzad krzno lava potpuno od vas!
Krzno grabljivice, šareno istačkano, i rute ispitivača, tragača, osvajača!
Ah, da bih učio da verujem u vašu »istinitost«, za to bi ste mi morali prvo da slomite vašu poštovalačku volju.
Istinit – tako zovem ja onoga, koji ide u bezbožne pustinje i koji je slomio svoje poštovalačko srce.
U žutome pesku i preplanuo od sunca gleda on doduše žedno prema ostrvima bogatih izvorima, gde živi stvorovi odmaraju ispod tamnog drveća.
Ali njegova žeđ ga ne nagovara, da bude poput ovih udobnih: jer gde su oaze, tu su takođe slike idola.
Gladujućom, nasilnom, usamljenom, bezbožnom: takvom hoće sebe samu lavlja volja.
Slobodna od sreće slugu, spašena od bogova i obožavanja, neustrašiva i strahovita, velika i usamljena: takva je volja istinitog.
U pustinji živeli su oduvek istiniti, slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; ali u gradovima stanuju dobro uhranjeni, slavni mudraci, – zaprežne životinje.
Uvek naime vuku oni, kao magarci – narodna kolica!
Ne, da se zbog toga na njih ljutim: ali služinčad ostaju mi i upregnuti, još i kada sjaje od zlatne opreme.
I često su bili dobre sluge i dostojni hvale. Jer ovako govori vrlina: »moraš li biti sluga, tad traži onoga, kojem tvoja služba najviše koristi!
Duh i vrlina tvoga gospodara trebaju da rastu, kroz to što si njegov sluga: tako ćeš rasti ti sâm sa njegovim duhom i njegovom vrlinom!«
I zaista, vi slavni mudraci, vi sluge naroda! Vi sami rasli ste sa narodnim duhom i vrlinom – i narod kroz vas! U vašu slavu kažem ja to!
Ali narod ostajete mi još i u vašim vrlinama, narod sa glupim očima, – narod koji ne zna šta je duh!
Duh je život, koji sâm zaseca život: na vlastitoj muci uvećava on sebi vlastito znanje, – da li ste vi to već znali?
A sreća duha je ova: biti miropomazan i kroz suze posvećen za žrtvenu životinju, – da li ste vi to već znali?
I slepilo slepca i njegovo traženje i tapkanje treba još da svedoči o moći sunca, u koje je gledao, – da li ste vi to već znali?
I sa brdima treba saznavalac da nauči da gradi! Malo je, što duh premešta brda, – da li ste vi to već znali?
Vi poznajete samo iskru duha: ali vi ne vidite nakovanj, koji je on, a ni svirepost njegovog čekića!
Zaista, vi ne poznajete ponos duha! Ali još manje biste podneli skromnost duha, kad bi jednom htela da progovori!
I još nikada niste smeli da bacite svoj duh u neku jamu od snega: niste dovoljno vrući za to! Tako da ne poznajete još ni ushićenja njegove hladnoće.
Ali u svemu ponašate mi se previše prisno sa duhom; a od mudrosti pravili ste često jedno sirotište i bolnicu za loše pesnike.
Vi niste orlovi: zato niste iskusili još i sreću u užasu duha. A ko nije ptica, ne treba da se ulogori nad provalijom.
Vi ste mi mlaki: ali hladno struji svako duboko saznanje. Kao led hladni su najunutrašnjiji bunari duha: jedno osveženje za vrele ruke i tvorce.
Uvaženi stojite mi tu i kruti i sa uspravnim leđima, vi slavni mudraci! – vas ne tera nikakav jak vetar ni volja.
Ne videste li nikada neko jedro da ide preko mora, zaobljeno i naduto i drhćući pred silinom vetra?
Poput tog jedra, drhćući pred silinom duha, ide moja mudrost preko mora – moja divlja mudrost!
Ali vi sluge naroda, vi slavni mudraci, – kako biste mogli vi sa mnom da idete.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:44 pm

Noćna pesma
Noć je: sad govore glasnije svi vodoskoci. A i moja duša je jedan vodoskok.
Noć je: sad tek bude se sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma jednog zaljubljenog.
Nešto neutihnuto, neutišljivo je u meni; ono hoće da postane glasno. Jedna žudnja ka ljubavi je u meni, ona sama govori jezik ljubavi.
Svetlo sam: ah, kad bih bio noć! Ali to je moja samoća, da sam ogrnut svetlošću.
Ah, kad bih bio taman i kao noć! Kako bih želeo da sisam grudi svetlosti!
I vas same želeo bih još da blagosiljam, vi male treperave zvezde i svetlaci tamo gore! – i blažen bio zbog vaših svetlosnih darova.
Ali ja živim u svom vlastitom svetlu, ja pijem plamenove u sebe nazad, što iz mene izbijaju.
Ja ne poznajem sreću onoga koji uzima; a često mi se sanjalo o tome, da bi krađa morala da bude još veće blaženija, nego uzimanje.
To je moje siromaštvo, da se moja ruka nikad ne odmori od poklanjanja; to je moja zavist, da vidim oči koje očekuju i obasjane noći čežnje.
O, nesrećo svih koji poklanjaju! O, pomračenju moga sunca! O, čežnjo za čeznućem! O, ljuta gladi u zasićenosti!
Oni uzimaju od mene: ali dodirujem li još dušu njihovu? Provalija je između davanja i uzimanja; a najmanju provaliju treba kao poslednju premostiti.
Jedna glad raste iz moje lepote: da zadam bola želeo bih onima, kojima svetlim, da poharam želeo bih moje darovane: – tako gladujem ja za zlobom.
Povlačeći šaku, kad joj se druga šaka već pruža u susret; poput vodopada oklevajući, koji još u padu okleva: – tako gladujem ja za zlobom.
Takvu osvetu smišlja moje obilje: takva podmuklost izvire iz moje usamljenosti.
Moja sreća u poklanjanju zamrla je u poklanjanju, moja vrlina postala je umorna same sebe od svoga suviška!
Ko uvek poklanja, njegova je opasnost, da će izgubiti stid; ko uvek udeljuje, njegova ruka i srce imaju žuljeve od sve samog udeljivanja.
Moje se oko ne preliva više pred stidom onih što mole; moja je ruka postala pretvrda za drhtanje napunjenih šaka.
Kuda je došla suza mom oku i paperje mom srcu? O, samoćo svih koji poklanjaju! O, ćutljivosti svih svetlećih!
Mnoga sunca kruže u pustome prostoru: svemu što je tamno govore ona svojom svetlošću, – meni ćute ona.
O, to je neprijateljstvo svetlosti prema svetlećem: nemilosrdno menja ona svoje putanje.
Nepravedno prema svetlećem u dnu srca: hladno prema suncima, – tako ide svako sunce.
Poput neke oluje lete sunca svojim putanjama, to je njihovo kretanje. Ona slede svoju neumoljivu volju, to je njihova hladnoća.
O, tek vi ste, vi tamni, vi noćni, koji stvarate toplotu iz svetlećeg! O, vi tek napajate se mlekom i okrepom iz vimena svetlosti!
Ah, led je oko mene, moja ruka se opeče o ledeno! Ah, žeđ je u meni, ona vene za vašom žeđi!
Noć je: ah što moram da budem svetlo! I žeđ ka noćnom! I usamljenost!
Noć je: sad izbija kao neko vrelo iz mene moj zahtev, – ka govoru zahteva me.
Noć je: sad govore glasnije svi vodoskoci. A i moja duša je jedan vodoskok.
Noć je: sad tek bude se sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma jednog zaljubljenog. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:44 pm

Pesma za igru
Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; i kad je bio u potrazi za nekim bunarom, vidi, dođe na jednu zelenu livadu, koja je bila tiho okružena drvećem i žbunjem: po njoj igraše devojke zajedno. Čim su devojke prepoznale Zaratustru, otpustiše se od igre; a Zaratustra im priđe prijateljskim držanjem i reče ove reči:
»Ne otpuštajte se od igre, vi ljupke devojke. Nije vam došao kakav kvaritelj igre zlog pogleda, nikakav neprijatelj devojkama.
Ja sam božji zagovornik pred đavolom: a ovaj je duh težine. Kako bih trebao ja, vi lagane, da budem božanskim igrama neprijatelj? Ili devojačkim stopalima sa lepim zglobovima?
Zacelo sam šuma i noć mračnog drveća: ali ko se moje tame ne plaši, taj nalazi još i ružine obronke ispod mojih čempresa.
A još i onog malog boga naći će zacelo, što je devojkama najdraži: pored bunara leži on, mirno, sa zatvorenim očima.
Zaista, u sred dana mi je zaspao, danguba! Lovio je zacelo previše leptire!
Ne ljutite mi se, vi lepe igračice, kada maloga boga malko kaznim! Vikaće zacelo i plakaće, – ali je smešan još i u plaču!
I sa suzama u oku neka vas moli za jednu igru; a ja sâm ću pevati jednu pesmu uz njegovu igru:
Jednu igrâčku- i pesmu poruge za duha težine, mog najvišeg i najvelemoćnijeg đavola, za kojeg kažu, da je 'gospodar sveta.' –
A ovo je pesma, koju je pevao Zaratustra, dok su Kupidon i devojke zajedno igrali:
U tvoje oko zagledao sam se nedavno, o živote! I učini mi se da tonem u nedokučivo.
Ali ti me izvuče zlatnom udicom vani; podrugljivo si se smejao, kad sam te nazvao nedokučivim.
»Tako govore sve ribe,« rekao si; »što one ne dokuče, je nedokučivo.
Ali promenljiv sam ja samo i divalj i u svemu žena, i ne vrla:
Bilo da se već vama muškarcima 'duboka' zovem ili 'verna,' 'večna,' 'tajanstvena'. –
Ta vi muškarci darivate nas stalno vlastitim vrlinama – ah, vi vrli!«
Tako se smejala, neverovatna; ali ja joj ne verujem nikad i njenom smehu, kad govori zlo sama o sebi.
A kada sam u četiri oka govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona ljutito: »Ti hoćeš, ti želiš, ti voliš, samo zbog toga ti hvališ život!«
Skoro da sam tad pakosno odgovorio i ljutitoj rekao istinu; a ne može se pakosnije odgovoriti, nego kad se svojoj mudrosti »kaže istina.«
Tako naime stoje stvari među nama trima. U suštini volim samo život – i, zaista, najviše onda, kada ga mrzim.
A što sam mudrosti dobar i često predobar: to čini, ona me veoma mnogo podseća na život!
Ona ima svoje oko, svoj smeh i čak svoj zlatni pecački štapić: šta mogu ja za to, što su one obe tako slične?
A kad me je jednom pitao život: »Ko je ta, mudrost?« – odgovorih mu tad hitro: »Ah da! mudrost!
Oko nje se žedni i ne nasiti se, gleda se kroz veo, lovi kroz mreže.
Da li je lepa? Šta ja znam! Ali najstarije šarane još mame njome.
Promenljiva je i prkosna; često sam je video kako sebi grize usnu i vodi češalj protiv svog razdeljka.
Možda je zla i lažna, i u svemu jedna ženturina; ali kada o sebi samoj loše govori, upravo tada najviše zavodi.«
Kad sam to rekao životu, nasmeja se on prkosno i zatvori oči. »A o kome ti govoriš? reče on, zacelo o meni?
I kad bi imao pravo, – govori li se to meni u lice! Ali sad govori ipak još i o tvojoj mudrosti!«
Ah, i sad si opet otvorio svoje oko, o ljubljeni živote! I u nedokučivo učini mi se opet da tonem. –
Tako je pevao Zaratustra. Ali kad je igra bila na kraju i devojke bile otišle, postao je žalostan.
»Sunce je davno već sišlo,« reče konačno; »livada je vlažna, iz pravca šuma dolazi hladnoća.
Nešto nepoznato je oko mene i gleda zamišljeno. Šta! Ti živiš još, Zaratustra?
Zašto? Za šta? Kroz šta? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, živeti još? –
Ah, prijatelji moji, veče je to, što iz mene pita. Oprostite mi moju tugu!
Veče je bilo: oprostite mi, što je bilo veče!«

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:44 pm

Grobna pesma
»Tamo je ostrvo grobova, ćutljivo; tamo su još i grobovi moje mladosti. Onamo ću nositi jedan večno zeleni venac života.«
Tako odlučivši u srcu vozio sam se preko mora. –
O vi, moje mladosti lica i pojave! O, vi svi pogledi ljubavni, vi božanski trenuci! Kako ste mi tako brzo umrli! Podsećam vas se danas kao svojih mrtvih.
Od vas amo, mojih najdražih mrtvih, dolazi mi jedan sladak miris, jedan što razrešuje srce i suze. Zaista, on potresa i krâvi srce usamljenom brodniku.
Uvek još sam ja najbogatiji i najdostojniji zavisti – ja najusamljeniji! Jer ja imadoh vas ipak, a vi imate mene još: recite, kome su padale, kao meni, takve rumene jabuke sa drveta?
Uvek još sam ja vašoj ljubavi naslednik i tle, cvatući u pomen vama šarenim divlje raslim vrlinama, o vi najvoljeniji!
Ah, mi besmo stvoreni, jedno kraj drugog blizu da ostanemo, vi umiljata neznana čuda; i niste došle poput plašljivih ptica meni i mojoj požudi – ne, već kao poverljivi poverljivome!
Da, za vernost stvorene, poput mene, i za nežne večnosti: moram ja sad vas prema vašoj neveri da zovem, vi božanski pogledi i trenuci: nikakvo drugo ime ne učih još.
Zaista, prebrzo ste mi umrli, vi begunci! Ipak ne pobegoste vi meni, niti pobegoh ja vama: nevini smo mi jedno drugom u našem neverstvu.
Da bi mene ubili, udaviše vas, vi ptice pevačice mojih nada! Da, na vas je, vi najdraže, zloba uvek odapinjala strele – moje srce da pogodi!
I pogodila je! Bile ste ipak stalno moje najsrdačnije, moj posed i moja zaposednutost: zato ste morale mlade da umrete i previše rano!
Ka najranjivijem, što posedovah, odapinjane su strele: to beste vi, čija je koža poput paperja i šta više smeška, što od jednog pogleda umire!
Ali ovu reč hoću da kažem svojim neprijateljima: šta je svo ubijanje ljudi naspram onog, što vi meni učiniste!
Veće zlo učiniste vi meni, nego što je svo ubijanje ljudi; nenadoknadivo uzeste vi meni: – tako kažem ja vama, neprijatelji moji!
Ta ubijali ste moje mladosti priviđenja i najdraža čuda! Moje drugove u igri uzeste mi, blažene duhove. U njihov pomen polažem ovaj venac i ovu kletvu.
Ovu kletvu vama, neprijatelji moji! Ta napravili ste moje večno kratkim, kao zvuk što se prolama u hladnoj noći! Jedva kao treptaj božanskih očiju došlo je meni samo, – kao trenutak!
Ovako je jednom u dobar čas govorila moja čistota: »božanska treba da mi budu sva bića.«
Tad me vi spopaste prljavim avetima; ah, kamo pobeže sad onaj dobri čas!
»Svi dani treba da mi budu sveti« – tako je nekad govorila mudrost moje mladosti: zaista, jedne vesele mudrosti govor!
Ali tad ukradoste mi vi neprijatelji moje noći i prodadoste ih za besanu muku: ah, kamo pobeže sad ona vesela mudrost!
Nekada sam čeznuo za srećnim ptičijim znamenjem: tad prevedoste mi preko staze na sovu nalik čudovište, jedno odvratno. Ah, kamo pobeže tad moja nežna čežnja!
Sveg gađenja zavetovah se jednom da ću se odreći: tad pretvoriste moje bliske i bližnje u gnojave čireve. Ah, kamo pobeže tad moj najplemenitiji zavet!
Kao slepac iđah nekad blaženim stazama: tad baciste vi pogan na put slepome: i sad se gnuša starog slepčevog pločnika.
A kad sam činio svoje najteže i slavio pobedu svojih prevazilaženja: tad učiniste da oni, koji me voleše, viču, kao da im nanosim najveću bol.
Zaista, to je bila uvek vaša radnja: zagorčavali ste mi moj najslađi med i marljivost mojih najboljih pčela.
Mom milosrđu slali ste uvek najdrskije prosjake; oko mog sažaljenja gurali ste uvek neizlečivo bestidne. Tako ste ranili moju vrlinu u njenoj veri.
A prinesem li još i svoje najsvetije na žrtvu: poleti vaša »pobožnost« da stavi svoje masnije darove pored: tako da se u pari vaše masti još moje najsvetije uguši.
A jednom htedoh da igram, kako još nikad nisam igrao: hteo sam igrati preko svih nebesa. Tad nagovoriste moje najdraže pevače.
I tad namesti on neku jezivu natmurenu pesmu; ah, tutnjao mi je, kao neki sumoran rog, na uši!
Ubico-pevaču, oruđe pakosti, najneviniji! Već sam stajao spreman za najbolju igru: kad si ubijao svojim zvucima moje ushićenje!
Samo kroz igru umem da govorim o slici najviših stvari: – a sad je ostala moja najviša slika nekazana u mojim udovima!
Nekazana i neizbavljena ostade mi najviša nada! I umreše mi sva priviđenja i utehe moje mladosti!
Kako sam to samo podneo? Kako sam upotrebio i prevazišao takve rane? Kako ustade moja duša opet iz ovih grobova?
Da, nešto neranjivo, nesahranjivo je na meni, nešto što raznosi stene: to se zove moja volja. Ćutke korača ona i nepromenjivo kroz godine.
Svojim hodom hoće da ide na mojim nogama, moja stara volja; tvrdoga je srca njen naum i neranjiv.
Neranjiv sam i sâm na svojoj peti. Još uvek živiš tu i ista si, najstrpljivija! Uvek još probijaš se ti kroz sve grobove!
U tebi živi još i ono neizbavljeno moje mladosti; i kao život i mladost sedela si nadajući se ovde na žutim ruševinama grobova.
Da, još si mi ti rušilac sviju grobova: zdravo tebi, voljo moja! A samo gde su grobovi, ima uskrsnuća. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:45 pm

O samoprevazilaženju

»Volja za istinom« zovete vi to, vi najmudriji, što vas goni i vatrenima pravi?
Voljom za zamišljivošću svega bivstvujućeg: tako zovem ja vašu volju!
Sve bivstvujuće hoćete vi tek zamišljivim da načinite: jer vi sumnjate sa dobrim nepoverenjem, da li je već zamišljivo.
Ali ono treba da vam se pokori i savije! Tako to hoće vaša volja. Glatko treba da postane i duhu podložno, kao njegovo ogledalo i odraz.
To je sva vaša volja, vi najmudriji, kao jedna volja za moć; pa i još kad govorite o dobru i zlu i o vrednosnom ocenjivanju.
Da stvorite hoćete vi još svet, pred kojim možete da klečite: to vam je vaša zadnja nada i pijanstvo.
Nemudri naravno, narod, – on je poput reke, po kojoj neki čun pliva dalje: a u čunu sede svečano i zakukuljeno vrednosne ocene.
Svoju volju i svoje vrednosti stavili ste na reku postajanja; jednu staru volju za moć odaje mi, u šta narod veruje kao dobro i zlo.
To ste bili vi, vi najmudriji, što staviste takve goste u ovaj čun i dadoste im raskoš i ponosna imena, – vi i vaša vladajuća volja!
Dalje nosi sad reka vaš čun: ona ga mora nositi. Malo znači, da li se razbijeni talas penuša i ljutito bordnoj kobilici protivreči!
Nije reka vaša opasnost i kraj vašem dobru i zlu, vi najmudriji! – već ona volja sama, volja za moć, – neiscrpna rađalačka životna volja.
Ali da biste razumeli moju reč o dobru i zlu: za to hoću još da vam kažem svoju reč o životu i o načinu svega živog.
Išao sam za živim, išao sam najvećim i najmanjim stazama, da bih saznao njegov način.
Sa stostrukim ogledalom lovio sam još njegov pogled, kad su mu usta bila zatvorena: da bi mi njegovo oko govorilo. I njegovo oko mi je govorilo.
Ali, gdegod sam nalazio nešto živo, tu sam slušao još i govor o poslušnosti. Sve živo je nešto poslušno.
A ovo je drugo: zapoveda se onome, koji ne može sâm sebe da sluša. To je način živoga.
Ali ovo je treće, što sam čuo: zapovedanje je teže, nego poslušnost. I ne samo, da zapovedajući nosi teret svih što slušaju, i da ga taj teret može lako prignječiti: –
Jedan pokušaj i usud javlja mi se u svem zapovedanju; i stalno, kada zapoveda, rizikuje ono što živi sebe pri tome.
Da još, kad sebi samom zapoveda: takođe tada još mora ono svoje zapovedanje da ispašta. Svome vlastitom zakonu mora da postane sudija i osvetnik i žrtva.
Ta kako se to desilo! tako sam se pitao. Šta nagovara ono što živi, da sluša i zapoveda i zapovedajući još i poslušnost vežba?
Čujte mi sad moju reč, vi najmudriji! Proverite ozbiljno, da li sam se životu sâm uvukao u srce i sve do u korene njegova srca!
Gdegod sam našao nešto živo, tu sam nalazio volju za moć; i još u volji sluge, našao sam volju, da se bude gospodar.
Da jačem služi slabije, na to ga nagovara njegova volja, koja hoće da gospodari nad još slabijim: tome zadovoljstvu samom ono ne može odoleti.
I kakogod se manje predaje većem, da bi imalo zadovoljstvo i moć od najmanjeg: tako se predaje još i ono najveće i ulaže moći za volju – život u to.
To je predavanje najvećeg, da je ono usud i opasnost i jedno kockanje sa smrću.
A gde su žrtvovanja i službe i ljubavni pogledi: i tu je volja, da se bude gospodar. Tajnim putevima prikrada se tu slabiji u utvrđenje i sve do u srce moćnijem – i krade tu moć.
A ovu tajnu rekao je život sâm meni. »Vidi,« govorio je, »ja sam ono, što sebe samo uvek mora da prevazilazi.
Naravno, vi to zovete volja za rađanjem ili nagon za svrhom, za višim, daljim, mnogostrukim: ali sve to je jedno i jedna tajna.
Radije ću još propasti, nego da otkažem tom Jednom; i zaista, gde ima propasti i opadanja lišća, vidi, tu se žrtvuje život – za moć!
Da moram da budem borba i postajanje i svrha i svrhama protivrečnost: ah, ko odgonetne moju volju, odgonetnuće zacelo isto tako, po kakvim krivim putevima ona mora da ide!
Šta još i stvorim i kako to još i volim, – uskoro moram protivnikom da mu budem i mojoj ljubavi: to hoće moja volja.
A još i ti, saznavaoče, samo si jedna putanja i utisak stope moje volje: zaista, moja volja za moć ide još i na stopalima tvoje volje za istinom!
Onaj naravno nije pogodio istinu, koji je prema njoj ispucao reč o »volji za opstankom«: takva volja – ne postoji!
Jer: što nije, to ne može hteti; ali što je opstalo, kako bi još moglo imati volje da opstaje?
Samo, gde ima života, tu je još i volja: ali ne volja za životom, nego – tako učim ja to tebe – volja za moć!
Mnogošta ceni onaj koji živi više, nego sâm život; ipak iz samog cenjenja progovara – volja za moć!« –
Tako me je nekad učio život: i iz toga rešavam ja vama, vi najmudriji, još zagonetku vašega srca.
Zaista, kažem vam: dobro i zlo, koji bi bili neprolazni – toga nema! Iz sebe samog mora ono sebe uvek ponovo prevazilaziti.
S vašim vrednostima i rečima o dobru i zlu vršite nasilje, vi ocenjivači vrednosti: i to je vaša skrivena ljubav i vaše duše sijanje, drhtanje i prelivanje.
Ali jedna jača sila raste iz vaših vrednovanja i jedno novo prevazilaženje: od nje će se razbiti jaje i ljuska od jajeta.
A ko mora da bude tvorac u dobru i zlu: zaista, taj mora prvo da bude uništitelj i da razbije vrednosti.
Tako pripada najviše zlo najvišem dobru: a ovo je stvaralačko. –
Govorimo samo o tome, vi najmudriji, da li je to odmah loše. Ćutanje je lošije; sve prećutane istine postaju otrovne.
I neka bi se ipak sve slomilo, što se na našim istinama slomiti – može! Poneka kuća ima još da se gradi! –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:46 pm

O uzvišenima

Mirno je dno moga mora: ko bi odgonetnuo već, da ono krije šaljiva čudovišta!
Nepokolebljiva je moja dubina: ali se ona sjaji od plivajućih zagonetki i smehova.
Jednog uzvišenog videh danas, jednog svečanog, jednog pokajnika duha: o kako se smejala moja duša zbog njegove ružnoće!
S uzdignutim grudima i poput onih, koji uvlače dah: tako je stajao on tu, uzvišeni, i ćutljiv:
Izvešan ružnim istinama, njegovim plenom, i bogat u pocepanoj odeći; takođe mnogo trnja visilo je na njemu – ali još ne videh nijednu ružu.
Još nije naučio smejanje ni lepotu. Mračan došao je ovaj lovac nazad iz šume saznanja.
Iz borbe sa divljim životinjama vratio se kući: ali iz njegove ozbiljnosti gleda isto tako još jedna divlja životinja – jedna neprevaziđena!
Kao neki tigar stoji on još uvek tu, koji hoće da skoči; ali ja ne volim te napete duše, nenaklonjen je moj ukus svim tim povučenima.
A vi mi kažete, prijatelji, da se ne prepire o ukusu i kušanju? Ali sav život je prepirka o ukusu i kušanju!
Ukus: to je uteg ujedno i tas na vagi i onaj što meri; i teško svemu živom, što hoće da živi bez prepiranja o utegu i tasu na vagi i onome što meri!
Tek kad bi se umorio svoje uzvišenosti, taj uzvišeni: tek tada bi njegova lepota počela, – i tek tada ću ga kušati i ukusnog naći.
I tek, kad se od sebe samoga okrene, skočiće preko svoje vlastite senke – i, zaista! pravo u svoje sunce.
Predugo je sedeo u senci, pobledeli su obrazi pokajniku duha; skoro je pregladneo od svojih očekivanja.
Prezir je još u njegovom oku; i gađenje krije mu se na ustima. Doduše miruje sad, ali njegov mir još ne leži na suncu.
Trebalo bi da čini poput bika; i njegova sreća trebalo bi da miriše na zemlju i ne na preziranje zemlje.
Kao belog bika želeo bih da ga vidim, kako dahćući i ričući ide pred ralicom: a njegova rika treba još sve zemaljsko da hvali!
Još je tamno njegovo lice; senka ruke igra na njemu. Zasenčeno je još videlo njegovih očiju.
Samo njegovo delo je još senka na njemu: ruka zatamnjuje delatnoga. Još on nije prevazišao svoje delo.
Doduše volim ja na njemu vrat bika: ali sad hoću još i oči anđela da vidim.
Takođe svoje junačke volje mora on još da se oduči: jedan uzdignuti treba on da mi bude i ne samo jedan uzvišeni: – sam etar trebao bi da ga digne, njega bezvoljnoga!
Savlađivao je čudovišta, rešavao zagonetke; ali da iskupi trebao bi on još i svoja čudovišta i zagonetke, u nebesku decu trebao bi još da ih preobrazi.
Još njegovo saznanje nije naučilo da se smeška i da bude bez ljubomore; još se njegova bujajuća strast nije umirila u lepoti.
Zaista, ne treba u zasićenju njegova živa želja da zaćuti i potone, već u lepoti! Ljupkost pripada velikodušnosti plemenitog.
Sa rukom položenom preko glave: tako bi trebao junak da se odmara, tako bi trebao još i svoje odmaranje da prevaziđe.
Ali baš je junaku ono lepo od svih stvari najteže. Nedostižno je lepo svoj žestokoj volji.
Nešto malo više, nešto malo manje: upravo to je ovde mnogo, to je ovde najviše.
Opuštenih mišića stajati i sa ispregnutom voljom: to je ono najteže vama svima, vi uzvišeni!
Kad se moć smiluje i spusti na vidljivo: ljepotom zovem ja takvo spuštanje.
I ni od koga neću tako kao od tebe upravo lepotu, ti silniče: tvoja dobrota neka bude tvoje zadnje samosavlađivanje.
Svo zlo ti priznajem: zato hoću od tebe dobro.
Zaista, često sam se smejao slabićima, koji su verovali da su dobri, jer imaju sakate šape!
Vrlini stuba treba da težiš: sve lepši i nežniji je, ali iznutra tvrđi i nosiviji, što se više penje.
Da, ti uzvišeni, jednom trebaš ti još lep da budeš i svojoj vlastitoj lepoti ogledalo da držiš.
Onda će se tvoja duša jeziti od božanskih požuda; a obožavanja biće još i u tvojoj sujeti!
Ovo je, naime, tajna duše: tek, kada je junak napustio, približava joj se, u snu, – nadjunak.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:46 pm

U zemlji obrazovanja
Predaleko sam leteo u budućnost: neka groza me spopala.
I kad sam pogledao oko sebe, vidi! tad mi vreme beše jedini savremenik.
Tad pobegoh ja unazad, kući – i sve hitrije: tako stigoh k vama, vi sadašnji i u zemlju obrazovanja.
Prvi put poneo sam sa sobom jedno oko za vas, i dobru žudnju: zaista, sa čežnjom u srcu došao sam.
Ali kako se desilo? Ma kako da me još beše strah, – morao sam se smejati! Još nikada ne vide moje oko nešto tako šareno-umrljano!
Smejao sam se i smejao, dok mi je stopalo drhtalo i srce uz to: »ta ovde je zavičaj svih lonaca s bojom!« – rekoh.
Sa pedeset mrlja obojeni na licu i udovima: tako ste sedeli tu meni za čuđenje, vi sadašnji!
I sa pedeset ogledala oko vas, koja su vašim igrama sa bojom laskala i umnožavala ih!
Zaista, ne biste mogli nositi nikakve bolje maske, vi sadašnji, nego što je vaše vlastito lice! Ko bi vas – prepoznao!
Ispisani znacima prošlosti, a još i ti znaci prepisani novim znacima: tako ste se dobro sakrili od svih tumača znakova!
Pa kad je neko još i ispitivač bubrega: ko bi još poverovao, da vi imate bubrege! Od boja izgledate pečeni i od lepljenih ceduljâ.
Sva vremena i narodi gledaju šareni iz vaših velova; svi običaji i verovanja govore šareni iz vaših pokreta.
Koji bi sa vas skinuo vela i što je nabačeno i boje i pokrete: taj bi taman toliko preostalog zadržao, da bi time prestrašio pticu.
Zaista, ja sâm bio sam prestrašena ptica, koja vas je jednom videla nage i bez boje; i ja odleteh odatle, kad mi je kostur ljubavlju domahnuo.
Ipak radije bih još hteo da budem nadničar u donjem svetu i kod senki pređašnjeg! – Deblji i puniji nego vi još su čak podzemnici!
To, da to je gorčina mojoj utrobi, što vas ni nage ni obučene ne podnosim, vi sadašnji!
Sva neprirodnost budućnosti, i sve što je ikada proletelim pticama stvaralo jezu, je zaista prirodnije i verovatnije, nego vaša »stvarnost.«
Jer ovako govorite vi: »stvarni smo mi skroz, i bez vere i sujeverja«: tako se prsite vi – ah, i još bez prsa!
Da, kako biste trebali vi moći verovati, vi šareno-umrljani! – koji ste slika svega, što se ikada verovalo!
Hodajuća poricanja ste vi samog verovanja, i svih misli lomioci udova. Tako zovem ja vas, vi stvarni!
Sva vremena brbljaju jedno protiv drugog u vašim duhovima; i svih vremena snovi i brbljanje bili su stvarniji još nego što je vaša budnost!
Neplodni ste vi: zato vam nedostaje vere. Ali ko je morao da stvara, taj je imao isto tako uvek svoje snove istine i zvezdane znake – i verovao je u veru! –
Poluotvorena vrata ste vi, na kojima čekaju grobari. A ovo šta je vaša stvarnost: »sve je zaslužilo, da propadne.«
Ah, kako mi tu stojite, vi neplodni, kako mršavi u rebrima! A poneki od vas je zacelo to i sam uvideo.
I on reče: »zacelo je tu neki bog, dok sam spavao, potajno nešto oteo od mene? Zaista, dovoljno, da se od toga načini ženka!
Čudesno je siromaštvo mojih rebara!« tako je govorio već poneki sadašnji.
Da, za smejanje ste vi meni, vi sadašnji! A naročito, kad se samima sebi čudite!
I teško meni, ako se ne bih mogao smejati vašem iščuđavanju, i kad bih morao ispiti sve gadosti iz vaših zdela!
Tako da ću vas uzeti olako, pošto imam teškog da nosim; i šta znači meni, ako na moj zavežljaj sednu još bube i krilati crvi!
Zaista, zbog toga mi neće biti teže! I ne iz vas, vi sadašnji, treba da mi dođe veliki umor. –
Ah, kuda treba sad još da se penjem sa svojom čežnjom! Sa svih brda izgledam ka otadžbinama i majčinskim zemljama.
Ali zavičaj ne nađoh nigde; nestalan sam u svim gradovima i jedan polazak na svima kapijama.
Tuđi su mi i jedno ruglo sadašnji, ka kojima me nedavno srce teralo; i proteran sam iz otadžbina i majčinskih zemalja.
Tako da volim samo još zemlju svoje dece, onu neotkrivenu, u najdaljem moru: ka njoj zovem ja svoje jedro da traži i traži.
Na svojoj deci hoću da popravim, što sam svojih otaca dete: a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:46 pm

O neumrljanom saznanju

Kada je juče izašao mesec, učinilo mi se da hoće da rodi jedno sunce: tako širok i bremenit ležao je na vidiku.
Ali jedan lažov bio je on meni sa svojom trudnoćom; i pre ću još verovati u muškarca u mesecu nego u ženu.
Doduše, malo je on još i muško, taj bojažljivi noćni zanesenjak. Zaista, s lošom savešću skita on preko krovova.
Jer on je pohotljiv i ljubomoran, taj monah u mesecu, pohotljiv za zemljom i za svim radostima onih koji vole.
Ne, on mi se ne dopada, taj mačak na krovovima! Odvratni su mi svi, koji se šunjaju oko poluzatvorenih prozora!
Pobožan i ćutljiv, putuje on onamo po zvezdanom prostiraču: – ali meni se ne dopadaju sva tiho-stupajuća muška stopala, na kojima još i neka mamuza ne zveči.
U svakog ko je čestit korak govori; ali samo mačka se iskrada preko poda. Vidi, mačkasto dolazi mesec otud i nepošteno. –
Ovo poređenje dajem ja vama osetljivim licemerima, vama, »čisto-saznavaoci!« Vas zovem ja – pohotljivima!
Još i vi volite zemlju i ono zemaljsko: zacelo sam vas odgonetnuo! – ali stid je u vašoj ljubavi i loša savest, – mesecu ste slični!
Na preziranje zemaljskog nagovoren je vaš duh, ali ne i vaša utroba: ona pak je ono najjače na vama!
Pa se vaš duh stidi, što je po volji vašoj utrobi i ide pred svojim vlastitim stidom putevima prikradanja i laži.
»To bi mi bilo najviše« – tako govori vaš lažljivi duh sebi – »na život da gledam bez pohote i ne kao pas sa isplaženim jezikom:
Da budem srećan u posmatranju, sa umrlom voljom, bez hvatanja i požude sebičnosti – hladan i pepeljasto-siv po celome telu, ali sa pijanim mesečevim očima!
To bi mi bilo najdraže,« – tako zavodi sam sebe zavedeni – »da volim zemlju, kao što je voli mesec, a samo okom samim njenu lepotu da dodirujem.
I to neka mi se zove svih stvari neumrljano saznanje, da od stvari ništa neću: sem da smem da ležim pred njima kao ogledalo sa stotinu očiju.« –
O, vi osetljivi licemeri, vi pohotljivci! Vama nedostaje nevinost u žudnji: pa sad klevećete vi stoga žuđenje!
Zaista, ne kao stvaraoci, oplođivači, željni postajanja volite vi zemlju!
Gde je nevinost? Gde je volja za rađanjem. A ko hoće da stvara iznad sebe, taj mi ima najčistiju volju.
Gde je lepota? Gde svom voljom moram hteti; gde hoću da volim i da propadnem, da jedna slika ne ostane samo slika.
Voleti i propasti: to se rimuje od večnosti. Volja za ljubavlju: to je, biti voljan još i za smrt. Tako govorim ja vama kukavicama!
Ali sad hoće vaša obezmužena razrokost »posmatranjem« da se zove! A što se kukavičkim očima da napipati, treba da bude kršteno »lepim«! O, vi prljači plemenitih imena!
Ali to treba da bude vaše prokletstvo, vi neumrljani, vi čisto-saznavaoci, da nikada nećete rađati: pa kad još i spremni i bremeniti na vidiku ležite!
Zaista, vi punite usta plemenitim rečima: a mi treba da verujemo, da vam se srce preliva, vi lažljivci?
Ali moje reči su sitne, prezrene, nakrive reči: rado prihvatam, što pri vašem obroku ispod stola padne.
Još uvek mogu s njima – licemerima da kažem istinu! Da, moje riblje kosti, školjke i bodljikavo lišće trebaju – licemerima noseve da zagolicaju!
Loš vazduh je uvek oko vas i vaših obroka: ta vaše pohotne misli, vaše laži i tajanstvenosti su vazduhu!
Usudite se ipak prvo, vama samima da verujete – vama i vašoj utrobi! Ko sam sebi ne veruje, laže uvek.
Larvu jednog boga ogrnuli ste pred vama samima, vi »čisti«: u larvu jednoga Boga upuzao je vaš grozni uvijajući crv.
Zaista, vi obmanjujete, vi »posmatrači«! I Zaratustra je nekada bio budala vaših božanskih koža; nije odgonetnuo zmijsko uvijanje, kojima su bile ispunjene.
Nekada mi se činilo da vidim igru duše jednog boga u vašim igrama, vi čisto-saznavaoci! Nijedna veština mi se nije činila nekad boljom od vaših veština.
Zmijsku pogan i loš zadah prikrila mi je daljina: i da se lukavstvo jednog guštera ovde pohotno šunjalo okolo.
Ali ja vam dođoh blizu: tad dođe mi dan – a sad dolazi on vama, – do kraja dođe mesečeva ljubavna veza!
Ta pogledajte! Zatečen i bled stoji on tu – pred jutarnjim rumenilom!
Jer već dolazi ona, užarena – njena ljubav dolazi zemlji! Nevina i stvaralački požudna je svaka sunčana ljubav!
Ta pogledajte, kako nestrpljivo dolazi preko mora! Ne osećate li žeđ i vreo dah njene ljubavi?
Na moru hoće da siše i njegovu dubinu k sebi u visinu da pije: tu se požuda mora diže sa hiljadu grudi.
Poljubljeno i sisano hoće ono da bude od žeđi sunca: vazduh hoće da postane i visina i stazica svetlosti i svetlost sama!
Zaista, poput sunca volim ja život i sva duboka mora.
A ovo mi se zove saznanje: sve duboko treba uvis – ka mojoj visini!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:47 pm

O naučnicima
Dok sam ležao u snu, ždraše jedna ovca sa bršljanovog venca na mojoj glavi, – žderala je i govorila uz to: »Zaratustra nije više naučnik.«
Reče to i ode odatle ispršeno i ponosno. Jedno dete ispričalo je to meni.
Rado ležim ja ovde, gde se deca igraju, uz porušeni zid, među čičcima i crvenim makovim cvetovima.
Naučnik sam ja još deci i još i čičcima i crvenim makovim cvetovima. Nevini su oni, čak još i u svojoj pakosti.
Ali ovcama nisam više: tako to hoće moja srećka – blagoslovena neka je!
Jer ovo je istina: iselio sam se iz kuće naučnika: i vrata sam još za sobom zalupio.
Predugo sedela je moja duša gladna za njihovim stolom; nisam, poput njih, obučen za saznanje kao za razbijanje orasa.
Ja volim slobodu i vazduh iznad sveže zemlje; radije bih još spavao na volovskim kožama, nego na njihovim dostojanstvima i ugledima.
Prevruć sam i izgoreo od vlastitih misli: često mi to oduzima dah. Tad moram na slobodu i van iz svih prašnjavih soba.
Ali oni sede hladno u hladnoj senci: oni hoće u svemu da budu samo gledaoci i paze se da ne sednu tamo, gde sunce gori po stepenicama.
Poput onih, što stoje na ulici zablenuti u ljude, koji prolaze: tako čekaju i oni i blenu u misli, koje su drugi mislili.
Ako ih se uhvati rukama, odmah zapraše oko sebe poput vreća brašna, i nedobrovoljno: i ko bi baš pogodio, da njihova prašina potiče od zrna i od žute miline letnjih polja?
Predstave li se mudrima, zima mi bude od njihovih malih izreka i istina: često je na njihovoj mudrosti neki zadah, kao da potiče iz močvare: i zaista, čuh već i žabu da iz nje krekeće!
Vešti su oni, oni imaju pametne prste: šta hoće moja naivnost kod njihove raznolikosti! Svo nizanje i kopčanje i tkanje razumeju njihovi prsti: tako pletu oni čarape duha!
Dobri satni mehanizmi su oni: samo se treba pobrinuti, da su pravilno nategnuti! Onda pokazuju bez greške koji je sat i prave jednu skromnu galamu pri tome.
Poput mlinova rade oni i tučkova: samo im treba dobaciti njegovo sejno zrnevlje! – oni već znaju, zrno sitno da samelju i beo prah iz toga da naprave.
Oni dobro motre na prste jedni drugima i nemaju najboljeg poverenja. Dovitljivi u malim lukavstvima, čekaju oni na takve, čije znanje ide na hromim nogama, – poput pauka čekaju oni.
Video sam ih uvek da s oprezom spremaju otrov; i uvek su pri tome navlačili staklene rukavice na svoje prste.
I sa lažnom kockom znaju da igraju; i tako vatrene sam ih nalazio u igri, da su se pri tome znojili.
Mi smo jedni drugima strani, a njihove vrline idu mi još više protiv ukusa, nego njihove laži i njihove lažne kocke.
I kad sam stanovao kod njih, tad sam stanovao iznad njih. Zbog toga su postali ljuti na mene.
Oni neće ništa da čuju o tome, da neko ide iznad njihovih glava; i tako metnuše drvo i zemlju i đubre između mene i svojih glava.
Tako su prigušivali odjek mojih koraka: a najlošije dosad su me čuli oni najučeniji.
Sve ljudske pogreške i slabosti metnuli su između sebe i mene: – »lažnim tavanom« zovu oni to u svojim kućama.
Ali uprkos tome idem ja sa svojim mislima iznad njihovih glava; i čak, kad bih hteo da idem na svojim vlastitim greškama, bio bih još iznad njih, i njihovih glava.
Jer ljudi nisu jednaki: tako govori pravednost. I što ja hoću, oni ne bi smeli da hoće!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:47 pm

O pesnicima

»Otkad bolje poznajem telo,« – reče Zaratustra jednome od svojih učenika – »duh je meni samo još tobože duh; a sve 'neprolazno' – to je isto tako samo jedno poređenje.«
»To sam te jednom već čuo da kazuješ,« odgovori učenik; »a tada si dodao: 'ali pesnici lažu previše.' A zašto si rekao da pesnici previše lažu?«
»Zašto?« reče Zaratustra. »Pitaš zašto? Ja ne pripadam onima, koje se sme pitati za njihovo zašto.
Da li je moje doživljavanje od juče? Davno je to bilo, kad sam doživeo razloge svojih mišljenja.
Ne bih li morao biti bure od pamćenja, kad bih hteo još i svoje razloge da imam uz sebe?
Već mi je previše, moja mišljenja sama da zadržim; i poneka ptica odleteće.
A ponekad nađem još i neku doseljenu životinju u svom golubarniku, koja mi je strana, i koja drhće, kad svoju ruku potom položim.
Ipak šta ti je jednom rekao Zaratustra? Da pesnici previše lažu? – Ali i Zaratustra je jedan pesnik.
Veruješ li sad, da je tu govorio istinu? Zašto veruješ u to?«
Učenik odgovori: »ja verujem u Zaratustru.« A Zaratustra zavrte glavom i osmehivaše se.
Vera me ne čini blaženim, reče, naročito ne vera u mene.
Ali pretpostavimo, da neko sasvim ozbiljno kaže, pesnici lažu previše: tu ima pravo, – mi lažemo previše.
Mi takođe znamo premalo i loše učimo: ovako moramo već lagati.
A ko od nas pesnika nije falsifikovao svoje vino? Poneka otrovna smeša desila se u našim podrumima, ponešto neopisivo bilo je učinjeno tu.
A zato što znamo malo, svide nam se od srca siromašni duhom, posebno ako su to mlade ženice.
I čak smo za stvarima još požudni, što ih sebi stare ženice uveče ispričaju. To zovemo mi čak na sebi večno-žensko.
I kao da postoji neki naročiti tajni prilaz znanju, koji se zaruši pred onima, koji nešto uče: tako verujemo mi u narod i njegovu »mudrost.«
A ovo veruju svi pesnici: da ko ležeći u travi ili na usamljenim padinama naćuli uši, doznaje nešto o stvarima, što su između neba i zemlje.
A dođu li im nežna osećanja, tad misle pesnici uvek, priroda sama zaljubila se u njih:
I ona se prikrada njihovom uhu, tajanstvenost unutra da kaže i zaljubljene laskave govore: od čega se prse i nadimaju pred svim smrtnicima!
Ah, ima tako mnogo stvari između neba i zemlje, o kojima su samo pesnici nešto sanjali!
A naročito iznad neba: jer svi bogovi su pesničke slike, pesničke izlike!
Zaista, uvek nas vuče gore – naime u carstvo oblaka: na njih posedamo mi svoje šarene mehove i zovemo ih onda bogovima i nadljudima: –
A oni su taman dovoljno laki za te stolice! – svi ti bogovi i nadljudi.
Ah, kako sam umoran od svega toga nedovoljnog, što bezuslovno treba da bude događaj! Ah, kako sam umoran od pesnika!
Dok je Zaratustra tako govorio, ljutio se na njega njegov učenik, ali je ćutao. A i Zaratustra je ćutao; a njegovo oko se bilo okrenulo unutra, kao kad bi gledalo u velike udaljenosti. Najzad uzdahnu i odahnu.
Ja sam od danas i nekada, reče tad; ali nešto je u meni, što je od sutra i prekosutra i što će nekad biti.
Umorih se od pesnika, starih i novih: svi su mi oni površna i plitka mora.
Nisu dovoljno mislili u dubinu: zbog toga im osećaj nije potonuo sve do dna.
Malo sladostrašća i malo dosade: to im je bilo još najbolje razmišljanje.
Avetinjskim dahom i šmugavanjem važio mi je zvonko sazvučje njihovih harfi; šta su znali oni dosad o žaru tonova! –
Nisu mi još ni dovoljno čisti: oni mute svi svoju vodu, da bi izgledala duboka.
I rado se izdaju za pomiritelje: ali srednjaci i mešači ostaju mi i pola-pola i nečisti! –
Ah, bacao sam dosta svoju mrežu u njihova mora i htedoh da uhvatim dobre ribe; ali uvek sam izvlačio glavu jednog starog boga.
Tako je gladnome more davalo jedan kamen. I oni sami zacelo bi mogli poticati iz mora.
Svakako, u njima se nađu biseri: utoliko su sličniji i samim tvrdim ljuskarima. A umesto duše nalazio sam često kod njih zasoljenu sluz.
Od mora su se naučili još i njegovoj sujeti: zar nije more paun nad paunovima?
Još i pred najružnijim od svih bivola razviće on svoj rep, nikada se neće umoriti svoje čipkaste lepeze od srebra i svile.
Nadmeno gleda bivol uz to, pesku blizak u svojoj duši, bliži još gustišu, ali najbliži močvari.
Šta je za njemu lepota i more i paunov ukras! To poređenje kažem ja pesnicima.
Zaista, njihov duh sâm je paun paunovima i jedno more sujete!
Gledaoce hoće duh pesnikov: ako treba još i bivole! –
Ali ovog duha sam se umorio: i ja vidim da dolazi, da će i on svog samog biti umoran.
Izmenjene videh već pesnike i pogleda usmerenog protiv sebe samih.
Pokajnike duhom videh da dolaze: izrasli su iz njih.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime20/6/2010, 12:48 pm

O velikim događajima
Postoji jedno ostrvo u moru – nedaleko od blaženog ostrvlja Zaratustrinog – na kojem se neprestano dimi jedan vatreni breg; o njemu kaže narod, a naročito kažu to stare ženice iz naroda, da je ono poput stenovitog bloka postavljeno pred kapiju donjeg sveta: a kroz vatreni breg sâm vodi uzana staza naniže, koja prati do te kapije donjeg sveta.
Baš u ono vreme, kad je Zaratustra boravio na blaženim ostrvima, desilo se, da je jedan brod bacio sidro uz ostrvo, na kojem stoji breg koji se dimi; a njegova posada otišla je na kopno, u odstrel zečeva. Ali uoči podnevnog časa, pošto su kapetan i njegovi ljudi opet bili skupa, videše iznenada kroz vazduh jednog čoveka kako im prilazi, a njegov glas reče jasno: »Vreme je! Krajnje je vreme!« Ali kad im je prilika bila najbliže – proletela je pak brzo poput neke senke, u pravcu, gde je ležao vatreni breg – tad prepoznaše oni sa velikim zaprepašćenjem, da je to Zaratustra; jer oni su ga svi već videli, izuzev samoga kapetana, i oni ga voleše, kao što narod voli: tako da su u podjednakom udelu ljubav i strah skupa.
»Pogledajte mi!« reče stari krmanoš, »eto ode Zaratustra u pakao!« –
U isto vreme, kad su ovi brodari dospeli na vatreno ostrvo, pronela se glasina okolo, da je Zaratustra nestao; a kad su bili pitani njegovi prijatelji, ispričaše oni, da je on noću otišao na brod, ne kazujući, kuda hoće da putuje.
Tako nastade neki nemir; ali nakon tri dana dođe tom nemiru priča ljudi sa broda povrh toga – i sad reče sav narod, da je đavo odneo Zaratustru. Njegovi učenici smejahu se doduše zbog takvog ogovaranja; a jedan od njih reče čak: »pre ću još verovati da je Zaratustra odneo đavola.« Ali u dnu duše svi su bili puni zabrinutosti i čežnje: tako da je njihova radost bila velika, kad se petog dana Zaratustra pojavio među njima.
A ovo je pripovetka o Zaratustrinom razgovoru sa vatrenim psom.
Zemlja, reče on, ima jednu kožu; a ta koža ima bolesti. Jedna takva bolest se zove na primer: »čovek.«
A jedna druga od tih bolesti zove se »vatreni pas«: o njemu su ljudi mnogo lagali i bili lagani.
Da bih istražio uzrok ove tajne otišao sam preko mora: i ja sam video istinu nagu, zaista! bosonogu do vrata.
Šta to po sebi ima sa vatrenim psom, sad znam; i ujedno sa svim izbacivačkim i obaračkim đavolima, kojih se ne samo stare ženice plaše.
»Napolje s tobom, vatreni psu, iz tvoje dubine!« povikah, »i priznaj, koliko duboka je ta dubina! Odakle je to, što si tu izbrektao?
Ti obilno piješ more: to odaje tvoja zasoljena rečitost! Zaista, za jednog psa dubine uzimaš svoju hranu previše sa površine!
Uvrh glave za trbuhozborca zemlje te držim: i uvek kad bih čuo izbacivačke i obaračke đavole da govore, nalazio bih da su poput tebe: zasoljeni, lažljivi i plitki.
Vi umete da urlate i zamračujete pepelom! Vi ste najbolji hvalisavci i dovoljno ste učili veštinu blato da vruće kuvate.
Gde ste vi, tu stalno mora blato u blizini da bude, i mnogo spužvastog, špiljastog, stešnjenog: to hoće na oslobodu.
'Sloboda' urlate svi vi najradije: ali ja sam se odučio da verujem u 'velike događaje,' čim je mnogo rike i dima unaokolo oko njih.
I veruj mi samo, prijatelju paklena dreko! Najveći događaji – to nisu naši najglasniji, nego naši najtiši časovi.
Ne oko pronalazača nove buke: oko pronalazača novih vrednosti okreće se svet; nečujno se okreće.
I priznaj samo! Uvek se samo malo šta desilo, kada bi se tvoja buka i dim povukli. Šta je stalo do toga, što je neki grad postao mumija, a neki kip leži u blatu!
I još ovu reč kazaću obaračima kipova. To je zacelo najveća ludost, so bacati u more i kipove u blato.
U blatu vašeg prezrenja ležao je kip: ali upravo to je njegov zakon, da mu iz preziranja ponovo život i životna lepota raste!
S božanskim crtama ustaje on sada i paćenički-zavodljivo; i zaista! još će vam on reći hvala, što ste ga oborili, vi obarači!
Ali ovaj savet dajem kraljevima i crkvama i svemu što je starački- i vrlinom slabo – pustite samo da vas obore! Da vi opet dođete do života, a do vas – vrlina!« –
Tako sam govorio pred vatrenim psom: tu me prekide natmureno i upita: »Crkva? Šta li je to?«
»Crkva?« odgovorih ja, »to je jedna vrsta države, i to najlažljivija. Ta ućuti tiho, ti licemerni psu! Ti poznaješ već svoju vrstu zacelo ponajbolje!
Kao i ti sâm i država je licemerni pas; kao i ti govori ona rado uz dim i urlik, – tako da stvara veru, poput tebe, da govori iz trbuha stvari.
Jer ona hoće na svaki način da bude najvažnija životinja na zemlji, država; a još joj se i veruje.« –
Kad sam to rekao, vatreni pas se ponašao kao bezuman od zavisti. »Kako?« vikao je, »najvažnija životinja na zemlji? I još joj se veruje?« A tako mnogo pare i groznih glasova dolazilo mu je iz ždrela, da sam mislio, da će se ugušiti od ljutine i zavisti.
Najzad je postao tiši, a njegovo dahtanje je popustilo; ali čim je utihnuo, rekoh smejući se:
»Ti se ljutiš, vatreni psu: dakle ja imam pravo u vezi tebe!
A da bih pravo još i zadržao, počuj o drugom jednom vatrenom psu: taj stvarno govori iz srca zemlje.
Zlato diše njegov dah i zlatnu kišu: tako to hoće srce njemu. Šta je njemu još pepeo i dim i vrela sluz!
Smejanje leprša iz njega kao neko šareno oblačje; nepovoljan je on tvom grgljanju i pljuvanju i jarosti utrobe!
A zlato i smeh – to uzima on iz srca zemlje: jer samo da znaš, – srce zemlje je od zlata.«
Kada je to vatreni pas saslušao, više nije mogao da izdrži, da me sluša. Posramljen uvukao je svoj rep, i rekao na jedan posramljen način vau! vau! pa otpuza silazeći u svoju pećinu. –
Tako je pripovedao Zaratustra. A njegovi učenici jedva su slušali: tako je velika bila njihova želja, da mu ispričaju o ljudima sa broda, zečevima i letećem čoveku.
»Šta da mislim o tome!« reče Zaratustra. »Zar sam ja neka avet?
Ali biće da je to bila moja senka. Čuli ste zacelo već ponešto o putniku i njegovoj senci?
Ali ovo je sigurno: moram je držati kraćom, – inače će mi još pokvariti ugled.«
I ponovo zavrte Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta da mislim o tome!« reče ponovo.
»Zašto je vikala avet: 'vreme je! Krajnje je vreme!'
Za šta je to – krajnje vreme?« –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime21/6/2010, 7:50 pm

Predskazivač

» – i videh gde siđe na ljude velika žalost. I najbolji se zasitiše
svoga posla.

Stade se širiti nauk, uz koji trčaše vera:'Sve je pusto. Sve je
isto. Sve je bilo!'

I odjekivahu brda unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!'


Mi smo na vreme obrali žetvu, pa zašto nam je sav rod potruleo, i
pocrneo? Šta to pada na zemlju poslednje noći za zloga meseca?

Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka
spržio je naša polja, i naša srca, te su požuteli.

Osušismo se svi; padne li vatra na nas, mi dižemo prah kao da smo
pepeo: – i samu smo vatru zamorili.

Svi nam se kladenci sasušiše, i samo more uvuče se. Kopno pršti i
drobi se, a dubina neće da guta!

'Ah , zar nema mora u kojem bi se još moglo utopiti', tako vapije
naša tužba – preko plitkih močvara.

Odista, već nam teško pada i umreti; te samo budni, i živujemo tek –
po kosturnicama!« –

Tako ču Zaratustra gde govori jedan pretskazivač, njegovo ga je
proricanje dirnulo, i sveg izmenilo. Posta žalostan, i umoran; i bio je
sličan onima o kojima je pretskazivač govorio.

Zaista vam kažem, reče učenicima svojim, malo će još potrajati pa će
doći taj dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega!

Da mi ne utrne u toj žalosti! Ta treba da svetli još udaljenim
svetovima, i najudaljenijim noćima!

S takvom je brigom u srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana
niti je pio niti jeo, nije imao pokoja, i nije progovorio reči.
Naposletku, pade u dubok san. A učenici mu seđahu po cele duge noći oko
njega, i čekahu zabrinuti da li će se probuditi, da li će progovoriti, i
povratiti se od svoje turobnosti.

I evo šta je rekao Zaratustra kad se probudio; glas njegov dopirao
je do njegovih učenika kao iz daleke daljine:

»Čujte, prijatelji, san što sam snio, i pomozite mi da ga
protumačim!

Još je san taj zagonetka za me; smisao mu još je skriven u njemu, i
zatvoren, i ne može da poleti iz njega na slobodnim krilima.

Snio sam da sam se odrekao svega života. Postao sam noćnim
stražarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli smrti.

Čuvao sam joj mrtvačke kovčege: prepuni tih trofeja bili su mračni
svodovi. Kroz staklene kovčege gledao je u mene savladani život.

Udisao sam zrak prašnih večnosti: zagušno toplo, i prašno, bilo je u
mojoj duši. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju dušu!

Ponoćno videlo stalno me je okruživalo, uza nj se sćućurila osama,
i, treći još, bio je grčeviti grobni mir, najgori od svih mojih
neprijatelja.

Držao sam ključeve najzarđanije ključeve na svetu; i umeo sam njima
da otvaram kapiju uz najveći škriput brave.

Kao zlokobno graktanje išao bi jek kroz duge hodnike kad bi se
rastvorila krila na kapiji: oduran je bio glas u te ptice koja nije
volela da je bude iz sna.

Ali je još strašnije bilo, i više se ledilo srce, kad bi opet sve
zaćutalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te
ubistvene tišine.

Tako mi je prolazilo i mililo vreme, ako je uopšte bilo vremena, –
jer šta sam ja mogao znati da li ga još ima! Naposletku, dogodi se ono
što me probudi.

Triput udariše udari o vrata, kao gromovi, triput odjeknuše urlikom
svodovi: ja odoh k vratima.

Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi
svaj pepeo na breg?

Utuvih ključ, i htedoh s mukom da otvorim vrata. Ali, još ih ne
bejah otvorio ni koliko da se provuče prst kroz njih:

A vihor-vetar rastvori oba krila na vratima, i zviždući oštro, i kao
pomaman, ubaci mi jedan crni kovčeg:

Pršteći, i lomeći se, i zviždući, raspade se kovčeg, i izbaci
sablasti u tisuću vidova.

Načini se urnebesna huka i smeh i podsmeh oko mene, koje dizahu
tisuće utvara od dece i andela, i sovuljaga i luda, i leptirova velikih
kao deca.

Grdno se preplaših, i padoh ničice. I stadoh vikati od straha kako
još nikad nisam vikao.

Ali me moja rođena vika probudi: – ja dođoh k sebi.« –

Zaratustra ispriča tako svoj san, pa zaćuta: jer još nije znao, kako
bi taj svoj san protumačio. Ali učenik kojeg je najviše voleo, ustade
žurno, uhvati Zaratustru za ruku, i reče.

»Sam tvoj život tumači nam taj tvoj san, Zaratustra!

Zar nisi ti sam vihor što zviždi kao pomaman, koji rastvara vrata na
kuli smrti?

Zar nisi ti sam kovčeg pun šarenih pakosti, i anđeoskih utvara
životnih?

Odista, kao dečji kikot u tisuću vidova ulazi Zaratustra u sve
kosturnice, smejući se noćnim stražarima i grobarima, i svima što
zveckaju muklim ključevima.

Zastrašićeš ih, i baciti ničice tim svojim smehom; a nesvest, i
povratak u život, dokazaće tvoju moć nad njima.

Pa i kad padne dugi suton, i umor smrti, ti nećeš zaći na našem
nebu, ti poborniče života!

Učinio si te smo videli nove zvezde i nova svetila nebeska; odista, i
sam smeh razapeo si nad nama kao šaren šator.

Odsad će se neprestano dečji smeh razlegati iz mrtvačkih kovčega;
odsad će neprestano jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti:
za to si nam ti glavom jamac, i prorok!

Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dušmane: i to ti je dosad
najteži san!

I kao što si se ti od njih otreznio, i došao k sebi, tako treba i
oni da se otrezne od samih sebe – pa da dođu k tebi! « –

Tako reče učenik; a svi ostali okupiše se tad oko Zaratustre,
uhvatiše ga za ruke, i pokušavahu da ga zagovore da napusti postelju, i
turobnost, pa da se svrati k njima. Ali Zaratustra sedaše pravo u svojoj
postelji, a pogled mu je bludeo. Kao neko koji se vraća iz daleke
tuđine, gledao je on svoje učenike, ispitivao im lica; i još ih nije
mogao da pozna. Ali kad ga digoše, i postaviše na noge, izmeni se
odjedared sjaj u njegovim očima; on razume sve što se dogodilo, pogladi
se po bradi, i reče snažnim glasom:

»Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, učenici moji, za
dobru večeru, i to što pre! Tako ću da okajem rđave snove!

A pretskazivač neka za stolom sedi pored mene: zaista vam kažem,
pokazaću mu more u kojem se još može utopiti!«

Tako to reče Zaratustra. Pri tom gledaše dugo u oči učeniku koji je
protumačio san, i klimaše glavom. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime21/6/2010, 7:51 pm

O iskupljenju

Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupiše
ga bogalji i prosjaci, i jedan mu guravi ovako reče: »čuj, Zaratustra! I
puk već uči ud tebe, i poćinje da veruje u tvoju nauku: ali, da bi imao
potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i ovo – da uveriš još i nas
bogalje! Evo ovde imaš lep izbor, i priliku da se ogledaš na više nego
na jednom! Možeš slepima da povratiš vid, i da učiniš da hromi kroče
nogom, a onome što malo odviše nosi na ledima, mogao bi malo da skineš s
leda: – To bi, po mome mišljenju, bio način da i bogaljima uliješ vere u
Zaratustru«. A Zaratustra njemu odgovori ovako: »Ako grbavome oduzmeš
grbu, uzimaš mu duh njegov – kaže narod. A ako daš slepcu očni vid,
videće odviše pokvarenosti na zemlji, pa će prokleti onog koji ga je
izlečio. Onaj koji učini da hromi kroči nogom, naneće mu najveću štetu:
jer tek što prohoda, prohodaće i njegovi poroci s njim – take uči narod o
bogaljima. A što ne bi Zaratustra naučio što i od naroda, kad narod uči
od Zaratustre? Ali to je još najmanje što vidim, otkako sam čovek: da
ovaj nema oka, onaj uha, a onaj treći noge, i da ih još ima koji su
izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore što, i
takvih strahota da ne bih mogao o svačem ni govoriti, a o ponečem čak
ni ćutati: tako na primer ljude koji ničeg nemaju, osim što imaju nešto
previše – dakle ljude koji nisu ništa drugo do jedno veliko oko, ili
jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopšte samo nešto veliko,
– njih ja zovem naopakim bogaljima. Kad sam došao bio iz svoje samoće, i
išao prvi put preko ovoga mosta: tada nisam mogao da verujem svojim
očima, gledao sam i gledao, i najzad sam rekao: »to je jedno uho. Uho,
veliko koliko i čovek!« Pogledao sam još bolje, i odista, pod uhom
micalo se još nešto, bestraga sićušno, i jadno i žalosno! Verujte,
golemo uho stajalo je na tankoj maloj peteljci, – i ta je peteljka bila
čovek! Da je ko uzeo staklo da vidi, mogao bi poznati još i jedno sitno
zavidljivo lišće; i još, da uz peteljku geguca jedna naduvena dušica. A
puk mi reče da to veliko uho ne samo da je čovek nego veliki čovek,
genije. Ali ja nisam puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima
– i ostao sam pri svome uverenju da je to jedan naopaki bogalj, koji ni
od čega nema dosta a od jednoga ima i suviše. Kad je Zaratustra ovo
rekao guravome, i onima koje je ovaj predvodio i zastupao, okrenu se
vrlo neraspoložen svojim učenicima, i reče: Zaista vam kažem, prijatelji
moji, ja idem među ljudima kao među odlomcima, i kao medu otkinutim
udovima ljudskim! To je najužasnije za moje oči što vidim ljude
razmrskane i rasute, kao po bojištu ili na klanici. A kad bi oči mi da
se spasu iz sadašnjosti u prošlost, svuda ih sreta isto: odlomci, i
otkinuti udovi, i čudni slučajevi – a ne ljudi! Ovo sad, i ono što je
bilo, na ovoj zemlji – o, prijatelji – to je ono što ja ne mogu nikako
da podnesem, i ja ne bih umeo dalje živeti, da ne vidim unapred, ono što
će doći.Onaj što gleda unapred, onaj koji hoće, koji stvara, koji je
budućnost, i most ka budućnosti, – i, ah, u isti mah još uvek bogalj na
ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste pitali često jedan drugog:
»Ko je nama Zaratustra? Kako da ga zovemo?« I kao što ja činim,
pitanjima ste sebi odgovorili. Je li on onaj što obriče? Ili onaj što
ispunjuje? Onaj što osvaja? ili, što nasleđuje? Jesen? Ili, ralo na
plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je pravdoljubac?
Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem među ljudima kao
među odlomcima budućnosti; one budućnosti koju ja vidim. A sve za čim
čeznem, i do čega mi je stalo, jeste da u jedno snesem, i sklopim, što
su odlomci, i što je zagonetka i čudan slučaj. I, kako bih podneo što
sam čovek, kad čovek ne bi ujedno bio i pesnik, i rešavač zagonetaka i
čudnih slučajeva! Iskupiti sve koji su prošli, i sve »Bilo jednom«
pretvoriti u »Tako sam hteo« – to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja
– tako se zove oslobodilac, i donosilac radosti: tome sam vas učio,
prijatelji moji! A sad naučite još i ovo: I sama volja još je zatočenik.
Hteti, čini slobodnim: ali, kako ćemo nazvati ono što još i oslobodioca
baca u kvrge? »Bilo jednom«; tako se zove škriputa zuba, i
najosamljenija tugoba volje. Nemoćna prema onom šte je učinjeno – ona je
jedak gledalac za sve što je prošlo. Volja ne može da hoće unazad; i to
što ne može da skrha vreme, i nagon vremena, – to je najosamljenija
tugoba volje. Volja čini slobodnim. ali, šta pronalazi volja za samu
sebe da bi se oslobodila svoje tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu?
Ah, ludakom postaje svaki zatočenik! Na lud se način iskupljuje i
zarobljena volja. Što vreme ne može poteći unazad, to u njoj raspaljuje
gnev; »ono što je bilo jednom« – tako se zove kamen koji ona ne može da
odvalja. I zbog toga valja kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se
svemu što ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju. Tako postade volja od
oslobodioca osvetnikom: svemu što može da pati, čini nažao zato što ne
može unazad. U tome, samo u tome i jeste osveta: neraspoloženje volje
prema vremenu, i prema njegovu »Bilo jednom«. Zaista vam kažem, ima
jedna velika ludost u našoj volji; a u prokletstvo za sve čovečansko,
izrodilo se to što je ta ludost naučila kako treba imati duha! Duh
osvete: prijatelji moji, to je ljudima izgledalo najbolje što su dosad
smislili; gde je bilo patnji tu je uvek imalo da bude i kazni. »Kazan«,
tako naziva sebe samu osveta: lažnom rečju hoće sebi da dodvori čistotu
savesti. I zato što i u onom koji ima volje ima patnje, zato što ne može
da hoće unazad, – zato je tobože i sama volja, i ceo život – kazan! Pa
se tako valjao oblak za oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo
propovedati: »Svega će nestati, i zato i treba svoga da nestane!« »I to
je sušta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono samo da poždere
svoju decu«: tako je propovedalo ludilo. »Poredak stvar udešen je prema
pravu, i prema kazni. O, kad će doći iskupljenje od toka stvari, i od
kazni 'života' «? Tako je propovedalo ludilo. »Može li biti iskupljena
ako ima prava koje je večito? Ah, kamen 'Bilo jednom' ne može se pomaći:
večito moraju trajati i sve kazne!« Tako je propovedalo ludilo.
»Učinjeno delo ne može se uništiti: kazan ga ne može učiniti
neučinjenim! To je, to je baš ono što je večito na kazni 'život', da
život uvek ponovo mora da je i delo, i krivica! « »Jedino ako bi volja
naposletku iskupila sebe samu pa od volje postala protiv-volja:« – ali
vi poznajete, braćo moja tu izmaštanu pesmu ludilovu! Drugim sam vas
putem poveo od tih izmaštanih pesama kad sam vas učio: »Volja je ono što
stvara«. Sve »Bilo jednom« je odlomak, zagonetka, čudnovat slučaj – dok
mu stvaralačka volja kaže: »jer, tako sam hteo!« – Dok mu stvaralačka
volja ne kaže: »Jer tako hoću! Tako ću hteti!« A da li je već rekla
tako? I, kad će to biti: Je li se volja izvila već iz svoje sopstvene
ludosti: Je li volja bila već sama za se iskupilac, i nosilac radosti?
Je li zaboravila već na duh osvete; na škriput zuba? I, od koga je
naučila da se pomiri s vremenom i naučila još više nešto, više od svakog
pomirenja. Više od svakog pomirenja mora da hoće volja, volja za moći: –
ali kako se to može zbiti s njom: Ko bi je naučio još i da hoće
unazad?« – Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra
odjedared zastade, i izgledaše sasvim kao neko koji se u najvećoj meri
poplašio. S poplašenim pogledom gledao je u svoje učenike; njegovo oko
prodiralo je kao strela kroz njihove misli, primisli. Ali već posle
nekoliko trenutaka smejao se opet, i reče umiren: »Teško je živeti među
ljudima, zato što je teško ćutati. Naročito za onog koji voli da
govori.« – Tako je to reče Zaratustra. A onaj guravi osluškivao je
razgovor, i beše za sve vreme sakrio lice a kad je čuo da se Zaratushra
nasmejao, diže radoznalo oči, i reče polako: »Zašto govori Zaratustra
drukčije nama a drukčije svojim učenicima?« Zaratustra odgovori: »To je
sasvim prosto! Sa guravima se guravo i govori!« »Da, reče guravi; a
učenicima, može se govoriti što padne na pamet. Nego, zašto govori
Zaratustra drukčije sa svojim učenicima – a drukčije sa samim sobom?« –
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime21/6/2010, 7:51 pm

O ljudskoj mudrosti



Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled
pada sunovrat u bezdan a ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom
dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi pogađate dvostruku volju i
moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, što moj pogled
pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na dubinu!
Moja se volja grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka,
jer me nešto nosi silno u vis ka natčoveku: onamo hoće moja druga volja.
I toga radi živim među ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi
moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono što je postojano. Ja ne
poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko
mene. Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da
li hoće da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, što puštam da me
varaju da se ne bih morao čuvati od varalica. Ah, kad bih se čuvao od
čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva za moje uže! I suviše lako
odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje upravlja
mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko neće da ugine među
ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da među ljudimo
ostane čist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe
ovako tešio: »Napred! Ne malakši! Staro srce! Nesreća ti dade loš savet :
smatraj to za svoju – sreću!« A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja
više volim da poštedim sujetne nego ponosite. Zar povređena sujeta nije
mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste nešto što je
još bolje od ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru
njegovu dobro igrati; a za to opet treba dobrih igrača. Dobri su igrači,
koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoće da ih rado gledaju, – sav
im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u
njihovoj blizini posmatram život, – to leči od turobnosti. Zato štedim
sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka
kao za pozorište. A onda: niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu
dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i sažaljevam ga njegove
skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe; njega
hrane vaši pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku. Čak i vašim lažima
veruje, ako dobro lažete o njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce
uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina koja ne zna za sebe:
eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! – A treća je moja ljudska
mudrost: što ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše
strašljivosti. Ja sam blažen kad gledam čudesa što ih izleže toplo
sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I među ljudima ima lepoga
poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše, kao što mi
se ni najmudriji među vama nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao
da je i ljudska zloba u stvari manja nego što se kaže. I često sam se
pitao mašući glavom. čemu još i zvekećete, zmije zvečarke? Zaista vam
kažem, ima još budućnosti i za zlo! I najtopliji jug još nije pronađen
za ljude. Za mnogo što se kaže danas da je najveća pakost, a nije šire
od dvanaest pedalja, ni duže od tri meseca! A doći će doba kad će se
veće aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao bez svoje
aždaje, nadaždaje koja će biti dostojna njega: zato mora još mnogo
toplog sunca da prži močvarnu prašumu! Od vaših divljih mačaka moraju
dotle postati tigrovi, a iz vaših otrovnih žaba krokodili: jer dobar
lovac ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni! Na vama je
mnogo što za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad
zvalo »đavolom«! Vi ste u duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da
bi vam natčovek u svojoj dobroti izgledao strašan! A vi mudraci i
mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem mudrosti u kojem
natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši medu ljudima, na koje
sam nailazio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja
slutim da biste vi moga natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se
tih najviših i najboljih: želeo bih iz te »visine« naviše, napolje,
dalje ka natčoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u njihovoj
nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje
budućnosti, na južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački
duh: onamo gde se bogovi stide svake odeće! A vas hoću da vidim odevane,
vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i sujetne, i dostojanstvene,
kao »dobre i pravedne«. I odeven ću i sam sedeti među vama, – da ne bih
poznao ni vas ni sebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. –

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime21/6/2010, 7:51 pm

Najtiši čas

Šta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen,
nevoljno poslušan, spreman da pođem – ah, od vas da odem! Jeste, još
jednom mora Zaratustra u svoju samoću: ali, neveselo vraća se ovaj put
medved u svoju pećinu! Šta mi se dogodi! Ko mi naredi? – Ah, moja srdita
gospodarica hoće tako, ona me oslovi; rekoh li vam već ime njeno? Juče
pred veče oslovi me moj najtiši čas: to je ime moje strašne gospodarice.
I tu bi odlučeno, – moram vam sve reći, da vam srce vaše ne bi otvrdlo
prema odlazniku tako iznenada! Znate li vi šta je strah onoga koji hoće
da zaspi? – Prožme ga strah od glave do pete u času kad ispod njega
nestaje tla a san mu dolazi. Ovo vam kažem kao sliku. Juče, u času
najtišemu, nestade tla ispod mane: san mi dolazaše. Skazaljka se pomače,
časovnik moga života utiša dah – nikada ne čuh takvu tišinu oko sebe:
srce mi stade jako kucati. Tada mi prozbori nešto bez glasa: »Ti već
znaš, Zaratustra?« - Uzviknuo sam prestravljen ovim šapatom a krv mi se
ledila u obrazima: ali sam ćutao. Na to mi i po drugi put prozbori nešto
bez glasa: »Ti znaš, Zaratustra, ali ti nećeš da kažeš!« Najzad
odgovorih kao kakva jogunica: »Jeste, ja znam samo neću da kažem!« Na to
mi opet prozbori ono bez glasa: »Da li nećeš, Zaratustra? Je li to baš
tako? Ne skrivaj se svojim jogunstvom! « – A ja sam plakao, i drhtao kao
dete, i govorio: »Ah, ta ja bih hteo, ali kad ne mogu! Oprosti mi samo
to! To je preko moje snage!« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: Šta
je stalo do tebe, Zaratustra! Reci što imaš da kažeš pa ma se skrhao! « –
A ja odgovorih: »Ah, zar to ja imam da kažem! I, ko sam ja? Ja čekam
dostojnijega od mene; ja nisam dostojan ni da se skrham na njemu.« Na to
mi opet prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do tebe? Još dosta
ponizan? U poniznosti je najtvrđa koža.« – A ja odgovorih: »Šta sve nije
već ponela na sebi koža moje poniznosti! Živim na podnožju svoje
visine: a koliki su vrhovi moji? Niko mi toga još ne reče. Ali, doline
svoje dobro poznajem. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »O
Zaratustra, ko daje u zalogu bregove, taj daje i doline, i nizine.« – A
ja odgovorih: »Još ne dade u zalogu bregove ono što govorah, i još ono
što rekoh ne dopre do ljudi. Ja sam doduše odlazio k ljudima ali nisam
još stigao k njima.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Otkud ti
možeš to znati! Rosa orosi travu kad je noć najćutljivija.« – A ja
odgovorih: »oni su mi se rugali kad sam našao svoj put, i pošao njime; a
uistinu noge su moje tada drhtale. I ovako su meni govorili: ti si
zaboravio put, sad ćeš zaboraviti još i kako se ide!« Na to mi opet
prozbori ono bez glasa: »Šta je stalo do njihove poruge! Ti si jedan od
onih koji su zaboravili kako se sluša: sad treba da zapovedaš! Zar ne
znaš ko je najpotrebniji svima? Onaj koji ume da zapoveda na veliko.
Teško je, veliko uraditi: ali je teže, veliko zapovedati. To je ono što
ti se najmanje može oprostiti u tebe je sila a ti nećeš da vladaš.« – A
ja odgovorih: »Ja nemam glas lava da bih mogao zapovedati.« Na to mi
opet prozbori ono šapatom. »Najtiše reči izazivaju buru. Misli koje hode
na golubijim nogama, upravljaju svetom. O Zaratustra, ti treba da ideš
kao sen onoga što mora doći: tako ćeš zapovedati, i zapovedajući ići
pred svima.« – A ja odgovorih: »Mene je sram.« Na to mi opet prozbori
nešto bez glasa: »Ti moraš još postati detetom, i ne znati za sram. Još
je u tebi ponositost mladosti, kasno si postao mlad: ali, ko hoće da
postane detetom taj mora savladati još i svoju mladost.« – Ja sam se
dugo predomišljao, i drhtao sam. Naposletku rekoh što sam rekao bio
odmah s početka : » Neću.« Tada se prosu smeh oko mene. O kako mi je taj
smeh derao utrobu, i parao srce! I još zadnji put prozbori mi nešto: »O
Zaratustra, tvoji su plodovi sazreli, ali ti nisi sazreo za svoje
plodove! Zato moraš i opet u samoću: jer treba da postaneš još mekši.« –
I opet nasta smeh, i izgubi se: tada se utiša sve oko mene kao
dvostrukom tišinom. A ja sam ležao na podu, i znoj je curio sa mojih
udova. – Sad ste čuli sve, i znate zašto moram da se vratim u svoju
samoću. Ništa vam nisam prećutao prijatelji moji. Ali i to ste čuli od
mene, ko je još uvek najćutliviji od svih ljudi – i hoće da to i ostane!
O, prijatelji! Imao bih još nešto da vam kažem, i imao bih još nešto da
vam dam! Zašto vam ne dam? Zar sam ja škrtac?« – Ali kad je Zaratustra
izgovorio ove reči, spopada ga silan bol sa blizine rastanka od svojih
prijatelja, tako da je glasno zaplakao; i niko ga nije mogao utešiti. A
kad pade noć, ode sâm, i napusti svoje prijatelje.
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime21/6/2010, 7:52 pm

Putnik

Bila je ponoć kad Zaratustra pođe putem preko ostrva da bi stigao u ranu
zoru na drugu obalu: jer onde je hteo da se ukrca u lađu. A tu je imala
dobra luka, u kojoj su i strane lađe rado bacale kotvu; one su odnosile
mnoge koji su sa blaženog ostrvlja hteli preko mora. Idući Zaratustra
tako uzbrdo, sećao se usput, kako je još od mladosti mnogo sâm hodio, i
na koliko se već proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i
pešak po brdima, reče u srcu svom, ja ne volim ravnice, i izgleda da ne
mogu dugo mirovati. I što je god suđeno da mi se još desi i da doživim, –
imaće da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva doživljuje
čovek samo još sama sebe. Prošlo je doba kad mi se smelo slučajno nešto
desiti; a šta bi se još i moglo sa mnom slučiti što ne bi već bilo moje!
Vraća se samo natrag, vraća mi se najzad doma – moje rođeno Ja, i ono
od njega što je dugo bilo u tuđini, i rasuto svud po stvarima i po
raznim slučajevima. Još ja nešto znam: ja sada stojim pred svojim
poslednjim vrhom, pred onim od čega sam najduže bio pošteđen. Ah, treba
da se počnem penjati najkamenitijom stazom svojom! Ah, pošao sam evo na
najusamljeniji put svoj! Ali ko je kao ja što sam, toga neće mimoići
ovakav čas: čas koji mu kaže: »Sada tek kročiš svojim putem veličine!
Vrh i ambis – sad su jedno i isto! Ti kročiš svojim putem veličine: sad
je postalo poslednjim utočištem tvojim ono što je dosad bila najveća
opasnost tvoja! Ti kročiš svojim putem veličine: sada treba da ti
najviše hrabrosti uliva to što iza tebe nema više puta! Ti kročiš svojim
putem veličine: njime se niko neće šunjati za tobom! Sama noga tvoja
izbrisala je za sobom trag svoj i put, a na putokazu stoji: Nemogućnost.
Ako odsada ne bude imalo nigde stepenica koji gore vode, moraćeš
naučiti da se penješ na svoju rođenu glavu: jer kako bi inače otišao u
visinu? Na rođenu glavu svoju, i preko rođenog srca svog! Najtvrđim mora
postati sada ono što je najmekše na tebi. Ko se uvek mnogo čuva, boluje
naposletku od tog svog mnogog čuvanja. Blagosloveno ono što čini
tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj maslo i med – teku! Potrebno je
da ne vidi sebe, ko hoće mnogo da vidi: – tu tvrdoću treba da ima svaki
koji se penje uzbrdo. A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane,
kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove!
Ti, o Zaratustra, ti si hteo da vidiš dno i pozadinu stvari: ti moraš
dakle preći preko sama sebe, – gore, u visinu, dok i zvezde tvoje ne
budu ispod tebe! « Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i na zvezde
svoje: To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao
poslednji vrh! Tako je govorio u sebi Zaratustra penjući se, tražeći u
tvrdim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je bilo bolno više nego
ikad. A kad je stigao na najvišu tačku ostrva, gle, ono drugo more
ležalo je rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila
hladna na toj visini, i vedra i zvezdana. Ja vidim udes svoj, reče
naposletku žalostivo. Ah neka! Ja sam spreman. U ovaj čas otpoče
poslednja osama moja. Ah, to crno tužno more podamnom! Ah, ta trudna,
noćna natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada moram dole
sići! Stojim pred najvišim brdom svojim, i pred najdužim putovanjem
svojim: stoga prvo moram sići dublje nego što sam se ikad popeo: –
dublje dole u bol nego što sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje
bujice! To ište od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda
dolaze najviša brda? tako sam pitao nekad. I naučih tad, da dolaze iz
mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na zidove
vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što
je najviše. – Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo
hladno; a kad je stigao u blizinu mora, te stajao najzad sâm među
obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga spopade više nego ikad. Sve
sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne poznaje,
pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja.
Ugiba se i previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško
uzdiše od zlih uspomena! Ili, zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i
ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe tebe radi. Ah, što moja
ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od zlih
snova! – I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neutešno i gorko
samome sebi. Je li, Zaratustra! reče, zar bi ti još i moru da pevaš
pesmu uspavanku? Ah, ljubazna budalo Zaratustro, preblaženi u
poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem
prilazio svemu strašnome. Svako strašilo ti bi da pomiluješ. Zadrhće li
samo malo zrak od toplog mu daha, ugledaš li mu ma i čuperak mekih dlaka
na šapi : – odmah si spreman da ga miluješ i k sebi prizivaš. Ljubav je
opasnost najusamljenijeg, ljubav prema svemu, samo ako diše! Smešne su,
odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi! – Tako je govoro
Zaratustra, i pri tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih
prijatelja koje je bio napustio – i kao da se ogrešio o njih mislima
svojim, ljutio se na sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha
pređe u plač: – gorko plakaše Zaratustra od ljutine, i od čežnje.
_________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Tako je govorio Zaratustra Empty
PočaljiNaslov: Re: Tako je govorio Zaratustra   Tako je govorio Zaratustra Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Tako je govorio Zaratustra
Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Knjige mudrosti-
Skoči na: