LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Fantastika

Ići dole 
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Fantastika   Fantastika Icon_minitime15/7/2010, 11:10 pm

Vatra

(Fire)

Bila je gužva kao na kakvoj premijeri. Gomila naučnika, visoki oficiri, kongresmeni i par novinara...
Alvin Horner iz Vašingtonskog Odeljenja za štampu prepozna pored sebe Josepha, iz Los Alamosa, i reče: "Sad ćemo da vidimo nešto."
Vinćenzo se zagleda u njega kroz debelo staklo naočara. "Ne vidim nešto naročito zanimljivo u svemu tom."
Horner se namršti. Čekali su projekciju prvog super-usporenog snimka eksplozije atomske bombe. Uz pomoć najsavremenije opreme i zahvaljujući velikom trudu mnogih posvećenih trenutak eksplozije biće podeljen u milionite delove sekunde. Juce je A-bomba eksplodirala, a danas će snimci pokazati neverovatno detaljno tu eksploziju.
"Mislite da neće uspeti?"
"O, uspeće sigurno. Svi testovi su bili uspešni. Ali zaboravljamo glavnu stvar-"
"što je?"
"Ta bomba je smrtna presuda čoveku. Izgleda da nismo u stanju to da vidimo." Vinćenzo klimnu glavom. "Pogledajte njih. Oni su uzbudjeni i napeti, ali nisu uplašeni."
"Ma svesni su oni opasnosti. I oni su uplašeni."
"Ne dovoljno", rece naučnik. "Viđao sam ja neke od njih kako gledaju dok hidrogenska bomba raznosi celo ostrvo, a zatim odlaze kuci da mirno spavaju. Takvi su ljudi. Hiljadama godina đavolska vatra im se pokazuje, i još uvek nije ostavila neki utisak."
"Đavolska vatra? Da li ste vi religiozni, gospodine?"
"Jučerašnja eksplozija beše đavolska vatra. Bukvalno."
To je bilo previše za Hornera. On ustade i promeni sedište, ali poče nervozno da osmatra ostatak publike. Da li su uplašeni? Nisu mu se više takvim činili.
Ugasiše svetla i projekcija poče. Na ekranu, vatreni toranj poče da se diže. Publika se sasvim umiri.
Tad se tačkica svetlosti pojavi u korenu tornja, crvena, goruća tačka, polako rastući u lenjim drhtajima, čas u jednom, čas u drugom smeru, uzimajući nepravilne oblike, mešajuci svetlost i senku...
Jedan čovek vrisnu u šoku, a za njim još nekolicina. Promukli usklici praćeni tišinom. Horner je mogao onjusiti strah, ukus strave u sopstvenim ustima, osetiti kako mu se krv ledi.
Ovalna lopta plamena zaustavi svoj rast na tren, pre nego što se raširi u svetlu sferu.
Tad svi u prostoriji videše tamne mrlje nalik na oči, sa tamnim linijama brade, blešteće oči, kosu koja se spušta na čelo u pravilno V, tanka iskežena usta kako se smeju iz đavolske vatre...
I rogove.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime15/7/2010, 11:13 pm

Devet milijardi Božjih imena

(The Nine Billion Names of God)

- Ovo je pomalo neuobičajen zahtjev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski sa mostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjutorom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav široj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo že
ljeli da izmijenite kružni tok tako da stroj otiskuje riječi umjesto brojki.
- Ne razumijem potpuno . ..
- To je projekt na kome smo radili u posljednja tri stoljeća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamjerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da vjerujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoljeća?
- Točno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest tisuća godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?
Lama kao da je oklijevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvrijedio. Ako je i bilo tako, to se uopće nije zapazilo po laminu odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg vjerovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog,
Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želio govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamjenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumijem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Točno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smiješne kombinacije. Na primjer, ni jedno se slovo ne smije pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislte dva puta.
- Tri, tri je ono točno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumjeli naš jezik.
- Vjerujem vam na riječ - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću bit će vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjutor tome poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će mijenjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest tisuća godina, a stroju samo sto dana.
Dr Wagner je jedva bio svjestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svijetu, u prirodnom svijetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predjelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih riječi. Ima li ljudska glupost granica? No on ne smije dopustiti da se opazi što je pomislio. Kupac je uvijek u pravu. . .
- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takva karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutora. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni dijelovi su dovoljno maleni te ih se može poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjutor. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažirati dva naša inženjera?
- Na tri mjeseca koliko će trajati rad na projektu
- U redu, dat ćemo vam naše najbolje ljude.
Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo jod dvije stvari koje bi...
Prije nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja . Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je prije pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.
Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovjek na sve navikne. Nakon tromjesečna boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo tisuću metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vjetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio sjetiti.
Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je tjednima Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjutor je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu prije no sto bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedan tjedan i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uvjerila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.
Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promijeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekt produljuje do 2060. godine, a to bi im bilo slično.
George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je puštio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dolje u selo, na primjer . ..
- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- što se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.
Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osjećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije riječ o tome. - Chuck sjedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo riječ.
- što misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo što to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundao je George nezadovoljno
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopće može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na posljednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorječivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni vjeruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, bit će postignut Božji cilj. Čovječanstvo će stići do svojeg kraja i neće biti više nikakva smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svijet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa što ćemo onda početi, što da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumijem. Kada završimo naš posao, bit će smak svijeta. Sudnji dan.
Chuck se nervozno nasmija.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš što se dogodilo? Pogledao me je poprijeko kao da sam najbedastiji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".
George je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari - rekao je ozbiljno. - Ali što misliš da bismo mi morali učiniti?
Mislim da to nimalo ne mijenja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znati da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš što bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona posljednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je što misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i prije, znaš i sam. Kad sam bio dijete imali smo nekog suludog propovjednika koji je govorio da će svijet propasti iduće nedjelje. Mnogo mu je ljudi povjerovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovjek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogriješio i dalje su mu vjerovali. Mislim da neki još vjeruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovdje je nešto drugo.
Mj smo ovdje sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i bit će mi stvarno žao kad se cijela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smjelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želio da sam negdje na nekom drugom mjestu
- Ja to želim već tjednima. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Vraga bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za tjedan dana. Dakle, pokvarit ćemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dolje na aerodromu u vrijeme kad budu posljednja imena izlazila iz stroja.
Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.

* * *

- Meni se to ipak ne sviđa - rekao je nekoliko dana kasnije, kad su ih mali poniji nosili niz uski vjetroviti puteljak u dolinu. - I nemoj pomisliti kako ja bježim jer sam se upla
šio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih htio tamo biti, kad ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboljeti dalaj-lama?
- Čudno - odvratio je Chuck - ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bježimo. I nije ga uopće bila briga jer je znao da stroj radi glatko i bez
greške i da će posao biti završen no vrijeme. A nakon toga za dalaj-lamu nije bilo ničega. Poslije toga n i š t a..
George se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo posljednje mjesto odakle se jasno vidio lamaistički samostan. široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala s planinom uz odbleske sunca na zalazu. Tu i tamo zasvjetlucali su otvori na prozorima kao na nekakvu prekooceanskom brodu. Električno svjetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? George se pitao neće li monasi razbiti kompjutor u bijesu i razočaranju. Ili će mirno sjesti i opet početi izračunavati. Znao je točno što se upravo ovoga časa događa tamo gore u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sjede u svojim svečanim svilenim haljama i pregledavaju velike trake papira što im donose mlađi monasi s električnog stroja, teleprintera, i slažu u velike tomove. Nitko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vjetar i kuckanje tipki stroja po papiru, jer je Mark V radio posve tiho i kao munja obavljao operacije stotine tisuća proračuna u sekundi.
- Evo ga! - Vikne Chuck, pokazujući dolje u dolinu. - Zar nije predivan?
Bez sumnje jest, pomislio je George. Rasklimani stari "DC 3" stajao je na kraju piste kao maleni srebrni leptir. Za dva sata on će ih ponijeti u slobodu i u svijet zdrava razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaje već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji a obojica su imala i ručne svjetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvijezdama.
Dakle, neće biti nikakve zapreke da ne uzlete zbog loših vremenskih prilika.
Počeo je pjevati ali je uskoro prestao. Ta golema arena okružena visokim brdima, što su sablasno bila osvijetljena sjajem zvijezda, nije pogodovala ovakvu raspoloženju. George pogleda na sat.
- Stići ćemo za jedan sat - doviknuo je preko ramena svom prijatelju Chucku. Onda je dodao zamišljeno. - Zanima me da li je kompjutor završio posao? Sada bi bilo vrijeme.
Kako Chuck nije ništa odgovorio, George se naglo okrenuo u sedlu. Vidio je samo blijedo lice svoga prijatelja kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gdje je trebao biti lamaistički samostan, dizala se jarka svijetla baklja visoko prema nebu.
- Pogledaj - vikao je Chuck - njihov svijet doista nestaje kako su bili i prorekli.
Dok su tako zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako zvijezde polagano trnu jedna za drugom...

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime15/7/2010, 11:15 pm

Besmrtni bard

(The Immortal Bard)

"O, da", rekao je dr.Phineas Welch, "mogu da prizovem duhove čuvenih mrtvaca."
Bio je pripit, inače to, verovatno, ne bi rekao. Naravno, bilo je sasvim u redu napiti se na božićnoj proslavi.
Scott Robertson, mladi profesor engleskog, namestio je svoje naočari pogledavši usput da li ih neko čuje. "Zaista, dr.Welch?"
"Najozbiljnije. I to ne samo duhove. Mogu da vratim i tela, takođe."
"Ne bih rekao da je to moguće" rekao je Robertson samouvereno.
"Zašto da ne? Jednostavno pitanje vremenskog prenosa."
"Mislite, putovanje kroz vreme? To je prilicno... neuobičajeno"
"Nije, samo ako znate kako."
"Pa, kako dr.Welch?"
"Mislite li da ću vam reći?", upitao je fizičar ozbiljno. Pogledom je tražio još jedno piće, ali ga nije našao. Rekao je:" Nekoliko sam već vratio... Arhimed, Galilej, Njutn... čudesni momci."
"Zar im se nije dopalo ovde?". Čovek bi očekivao da budu oduševljeni modernom naukom" rekao je Robinson. Počeo je da uživa u razgovoru. "Da, bili su." "Bili su. Naročito Arhimed. Pomislio sam u početku da će poludeti od sreće kad sam mu objasnio nešto od toga, na grčkom koji sam obnovio, ali ne... ne."
"šta nije bilo u redu?"
"Samo razlika u kulturi. Nisu mogli da se priviknu na naš način života. Postali su strašno usamljeni i uplašeni. Morao sam da ih vratim nazad."
"šteta."
"Da. Veliki umovi, ali ne i prilagodljivi, ne univerzalni. Tako sam probao sa šekspirom."
"šta???", zaurla Robinson. Ovo ga je zaista zainteresovalo.
"Ne viči, mladicć", rekao je Welch. "To nije pristojno."
"Jeste li vi to upravo rekli da ste vratili šekspira?"
"Jesam. Trebao mi je neko ko svevremenski razmišlja; neko ko je poznavao ljude dovoljno dobro da bi mogao da živi sa njima vekovima van svog vremena. To je šekspir. Imam i njegov potpis... kao uspomenu, znate"
"Kod sebe!?", zapitao je Robertson, iskolačivši oči. "Da, baš ovde", Welch je pipkao po krajevima svog prsluka. "A, evo ga."
Parčence vizit karte dodao je profesoru. Na jednoj strani je pisalo "L. Klein & sons, veletrgovina". Na drugoj strani, krivudavim rukopisom, bilo je napisano: "Whilm Shakesper". Divlja sumnja ispuni Robinsona. "Kako je izgledao?"
"Ne kao na slikama. Ćelav i sa odvratnim brkovima. Pričao je punim irskim naglaskom. Naravno, pokušao sam da mu što više ugodim u našem vremenu. Rekao sam mu da mi imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još uvek izvodimo na daskama. U stvari, rekao sam mu da mi mislimo da su to najveća dela u engleskoj literaturi, možda čak i svetskoj.
"Dobro, dobro", rekao je Robertson bez daha.
"Rekao sam mu da su ljudi napisali tomove komentara njegovih dela. Prirodno, on je hteo da vidi neki i ja sam mu nabavio jedan iz biblioteke. "I?"
"O, bio je fasciniran. Naravno, imao je problema sa ovdašnjim recenzijama, ali sam mu ja pomogao. Jadan momak. Mislim da nije nikad očekivao da će imati takav tretman. Stalno je govorio: 'Bogo,... ha,... mili! šta sve neće biti izmozgano iz nešto reči u pet vekova. Čovek bi rek'o da se može poplava iscediti iz oblačka.'"
"On to ne bi rekao!"
"što da ne? On je svoje komade napisao što je brže mogao. Reče da je morao da zuri da bi ispostovao rokove. 'Hamleta' je napisao za manje od šest meseci. Zaplet je bio odavno svima poznat. On ga je samo malo obradio."
"To je sve što se radi i sa ogledalom na teleskopu. Samo se obriše", rekao je profesor engleskog ogorčeno.
Fizičar nije obraćao pažnju na njega. Uočio je netaknuti koktel na baru nekoliko koraka dalje i odgegao se do njega. "Rekao sam besmrtnom bardu da smo mi čak držali i seminare na koledžu o njemu."
"Ja držim jedan."
"Znam. Ubacio sam ga na vaš dodatni večernji kurs. Nikada nisam video čoveka toliko željnog da sazna šta potomstvo misli o njemu. Naporno je radio na tome.
"Upisali ste šekspira na moj kurs??", promrmljao je Robinson. Čak i da je bila alkoholičarska baljezgarija, sama pomisao ga je zaprepastila. A, da li je to bila alkoholom izazvana fantazija?? Počeo je da se priseća ćelavog coveka sa čudnim naglaskom...
"Ne pod pravim imenom, naravno", rekao je dr.Welch. "Nije važno šta je sve doživeo. Bila je to grečka... to je sve. Velika greška. Jadan momak." Sada je imao koktel ruci i klimao glavom prema njemu.
"Zašto greška? šta se dogodilo?"
"Morao sam da ga vratim natrag u njegovo doba", zaurlao je dr.Welch ogorčeno. "Koliko poniženja vi mislite da čovek može da izdrži?"
"O kakvom poniženju vi pričate?"
Dr.Welch je iskapio koktel. "Zašto ste ga, jadna budalo, oborili?"

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime15/7/2010, 11:37 pm

Neophodan uvjet

(Key Item)

Jack Wiwer se očajan izvukao iz njedara Multivaca.Todd Nemerson, koji je sjedio za pultom, upita:
- Ništa novo?
- Ništa - odgovori Wiwer - ništa, ništa, savršeno ništa! I uopće mi nije jasno što se moglo dogoditi.
- On ipak više ne radi.
- Lako je tebi govoriti dok sjediš u fotelji.
- Ne govorim, razmišljam.
- On razmišlja! - Wiwer se podrugne.
Nemerson se nervozno uzvrpolji u fotelji:
- A zašto da ne? šest brigada kibernetičara juri hodnicima Multivaca već tri dana bez ikakva rezultata. Zašto ne bi netko za promjenu počeo malo i misliti?
- Mislio ti ili ne mislio, ništa se neće promjeniti. Treba naći kvar. Očito je negde došlo do kratkog spoja.
- Je li, uistinu, sve tako jednostavno? Ti znaš koliko je u njemu milijuna ćelija i kontakata!
Svejedno, nemaš pravo. Da je riječ o releju ili kontaktu, Multivac bi iskoristio rezervne linije, potražio bi sam kvar i obavjestio nas.Nesreća je u tome što Multivac ne samo što ne odgovara na pitanja, on nam uopće ne može saopćiti što se sa n jim dogodilo. Ako mu ne pomognemo, u gradovima će nastati panika. Svjetska ekonomika koordira s Multivacom i svi to dobro znaju.
- Uzgred rečeno, znam i ja. Ali to ne može ništa izmjeniti.
- Treba razmisliti. Nešto nam je promaklo. Pomisli, Jack, poslednjih sto godina, najveći umovi kibernetike usavršavaju Multivac. Danas on može gotovo sve, može govoriti i slušati nas. On praktički danas ne zaostaje za ljudskim mozgom. Mi još nismo u stanju potpuno odgonetnuti ljudski mozak. Zašto svojatamo pravo da potpuno razumjeva Multivacove misli?
- Otišao si predaleko. Još malo pa ćeš reći da je Multivac razumno biće.
- A što da ne? - zamisli se Nemerson. - Zašzo da ne? Možemo li tvrditi da Multivac nije prešao onu tanku. ujvetnu liniju koja uređaj odvaja od razumna bića? I postoji li uopće ta zamišljena linija? Ako je mozak kvantitativno složeniji od Multivaca, a mi ga neprestano i dalje usavršavamo, u kojoj točki...
Nemerson se zanese i ušuti.
Čemu sve ovo? - razdraženo upita Wiwer. - Čak i ako pretpostavimo da je Multivac razumno biće, to nam neće pomoći da pronađemo kvar.
- Može nam pomoći jer mu možemo prići ljudskim mjerilima. Dopusti. Pretpostavimo da te upitaju kolika će biti cijena pšenice slijedeće godine i ti ne odgovoriš. Zašto nisi odgovorio?
- Zato što ne znam odgovor! A Multivac ga zna. On, a ne ja, ima sve potrebne informacije. Koristeći se njima može proricati razvojne tendencije u politici, ekonomici, ili na primjer u meterologiji. I mi znamo da je on sposoban za to. Nije jednom radio takvo što.
- Dobro. Pretpostavimo onda ovako. Ja sam ti postavio pitanje, ti znaš odgovor, ali ga ne želiš reći. Zašto? Zato što mi je mozak preopterećen - obrecne se Wiwer - zbog toga što sam izgubio pamćenje. Zato što sam mrtav pijan. Napokon, neka đavo sve odnese, zato što sam slomljen! Upravo to i pokušavamo ustanoviti. Pokušavamo pronaći mjesto na kojem je došlo do kvara. Pokušavamo pronaći neophodne uvjete za njegov rad.
- I niste uspjeli. - Nemerson se digne iz naslonjača:
- Slušaj Jack, na koje pitanje Multivac nije odgovorio?
- Kako da se sjetim? Da potražim snimku?
- Ne treba. Reci, dok radiš s Multivacom, razgovaraš li sa njim?
- Tako je predviđeno. To je terapija.
- Da, da, dakako, terapija. Pravimo se kao da je Multivac razumno biće kako ne bismo proživljavali traumu: ah, uređaj je pametniji od mene! Tako smo od metalnog čudovišta stvorilio neku vrst oca-prijatelja.
- Misli kako hoćeš.
- Ako je to samoobmana i ti to dobro znaš! Tako složen kompjuter kao Multivac mora govoriti i slušati. Nije dovoljno stavljati u njega pitanja i dobiti odgovore. Na određenoj razini složenosti Multivac se čini razumnim bićem zbog toga što on to zaista i jest. Slušaj, Jack. Postavi meni to poslednje pitanje. Želim osjetiti vlastitu reakciju.
- Nije mi do gluposti - odmahne Wiwer.
- Molim te.
Wiwer je bio očajan i uz to još mrtav umoran. Inače, nikada ne bi pristao na to. Pravio se kao da stavlja program u Multivac, i počeo govoriti, kao što je činio uvijek u takvim trenucima. Rekao je svoje mišljenje o smetnjama u poljoprivredi, spomenuo novi nivo raketne struje, mrlje na Suncu...
U početku je govorio neprirodno, ali se postepeno oslobodio jer je bio naviknut na to, i na kraju, kada je sve bilo gotovo, samo što nije potapšao Todda Nemersona po prsima, zaželjevši mu uspješan posao.
- No, dobro - završio je. - Obradi informaciju i brzo daj odgovor.
Nekoliko sekundi Jack Wiwer je stajao, dišući duboko, ponovo proživljavajući uzbuđenje i osjećaj vlasti nad najvećim i najsloženijim djelom ljudskih ruku i ljudskog razuma. Zatim se trgnuo i smušeno promrljao:
- Eto, to je sve...
- Mislim da sam shvatio, - reče Nemerson - zašto ja na mjestu Multivaca ne bih odgovorio. Jack, očisti Multivac. Zamoli sve da izađu iz njega. A zatim ga ponovo programiraj. Ja ću govoriti.
Wiwer sliježe ramenima i okrene se prema komandnom pultu Multivaca. Njegovi brojčanici bili su tamni kao i ugasnute lampe. Po njegovu naređenju, brigade kibernetičara su jedna za drugom napustile uređaj.
Zatim uzdahnuvši, uključi uređaj za programiranje. Poslednjih dana je dvanaestak puta bezuspješno pokušavao uključiti Multivac. Sada se svijetla na komandom pultu zatreperela. Negdje daleko će o tome biti obavješteni korespodenti i svi će znati za novi pokušaj. Ljudi u cijelom svijetu koji toliko ovise o Multivacu, zaustavit će disanje.
Dok je Wiwer programirao, Nemerson počne razgovor. Govorio je polako, trudeći se sjetiti Wiwerovih riječi i čekajući odlučan trenutak u kojem će pronaći neophodan uvjet za rad kompjutora.
Wiwer je završio. U Nemersonovu se glasu jasno osjetilo uzbuđenje. Rekao je:
- Dobro, Multivac. Obradi informaciju i daj odgovor. - Napravio je kratku pauzu i dodao riječi koje su bile neophodan uvjet rada kompjutora:
- Molim te!
Istog trenutka uključili su se svi Multivacovi releji i kontakti.
Ništa začuđujuće.
I uređaj može imati osjećaje - kada prestane biti uređaj.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime21/7/2010, 10:31 pm

Besmrtni bard

"O, da", rekao je dr.Phineas Welch, "mogu da prizovem duhove čuvenih mrtvaca."
Bio je pripit, inače to, verovatno, ne bi rekao. Naravno, bilo je sasvim u redu napiti se na božićnoj proslavi.
Scott Robertson, mladi profesor engleskog, namestio je svoje naočari pogledavši usput da li ih neko čuje. "Zaista, dr.Welch?"
"Najozbiljnije. I to ne samo duhove. Mogu da vratim i tela, takođe."
"Ne bih rekao da je to moguće" rekao je Robertson samouvereno.
"Zašto da ne? Jednostavno pitanje vremenskog prenosa."
"Mislite, putovanje kroz vreme? To je prilicno... neuobičajeno"
"Nije, samo ako znate kako."
"Pa, kako dr.Welch?"
"Mislite li da ću vam reći?", upitao je fizičar ozbiljno. Pogledom je tražio još jedno piće, ali ga nije našao. Rekao je:" Nekoliko sam već vratio... Arhimed, Galilej, Njutn... čudesni momci."
"Zar im se nije dopalo ovde?". Čovek bi očekivao da budu oduševljeni modernom naukom" rekao je Robinson. Počeo je da uživa u razgovoru. "Da, bili su." "Bili su. Naročito Arhimed. Pomislio sam u početku da će poludeti od sreće kad sam mu objasnio nešto od toga, na grčkom koji sam obnovio, ali ne... ne."
"šta nije bilo u redu?"
"Samo razlika u kulturi. Nisu mogli da se priviknu na naš način života. Postali su strašno usamljeni i uplašeni. Morao sam da ih vratim nazad."
"šteta."
"Da. Veliki umovi, ali ne i prilagodljivi, ne univerzalni. Tako sam probao sa šekspirom."
"šta???", zaurla Robinson. Ovo ga je zaista zainteresovalo.
"Ne viči, mladicć", rekao je Welch. "To nije pristojno."
"Jeste li vi to upravo rekli da ste vratili šekspira?"
"Jesam. Trebao mi je neko ko svevremenski razmišlja; neko ko je poznavao ljude dovoljno dobro da bi mogao da živi sa njima vekovima van svog vremena. To je šekspir. Imam i njegov potpis... kao uspomenu, znate"
"Kod sebe!?", zapitao je Robertson, iskolačivši oči. "Da, baš ovde", Welch je pipkao po krajevima svog prsluka. "A, evo ga."
Parčence vizit karte dodao je profesoru. Na jednoj strani je pisalo "L. Klein & sons, veletrgovina". Na drugoj strani, krivudavim rukopisom, bilo je napisano: "Whilm Shakesper". Divlja sumnja ispuni Robinsona. "Kako je izgledao?"
"Ne kao na slikama. Ćelav i sa odvratnim brkovima. Pričao je punim irskim naglaskom. Naravno, pokušao sam da mu što više ugodim u našem vremenu. Rekao sam mu da mi imamo visoko mišljenje o njegovim delima i da ih još uvek izvodimo na daskama. U stvari, rekao sam mu da mi mislimo da su to najveća dela u engleskoj literaturi, možda čak i svetskoj.
"Dobro, dobro", rekao je Robertson bez daha.
"Rekao sam mu da su ljudi napisali tomove komentara njegovih dela. Prirodno, on je hteo da vidi neki i ja sam mu nabavio jedan iz biblioteke. "I?"
"O, bio je fasciniran. Naravno, imao je problema sa ovdašnjim recenzijama, ali sam mu ja pomogao. Jadan momak. Mislim da nije nikad očekivao da će imati takav tretman. Stalno je govorio: 'Bogo,... ha,... mili! šta sve neće biti izmozgano iz nešto reči u pet vekova. Čovek bi rek'o da se može poplava iscediti iz oblačka.'"
"On to ne bi rekao!"
"što da ne? On je svoje komade napisao što je brže mogao. Reče da je morao da zuri da bi ispostovao rokove. 'Hamleta' je napisao za manje od šest meseci. Zaplet je bio odavno svima poznat. On ga je samo malo obradio."
"To je sve što se radi i sa ogledalom na teleskopu. Samo se obriše", rekao je profesor engleskog ogorčeno.
Fizičar nije obraćao pažnju na njega. Uočio je netaknuti koktel na baru nekoliko koraka dalje i odgegao se do njega. "Rekao sam besmrtnom bardu da smo mi čak držali i seminare na koledžu o njemu."
"Ja držim jedan."
"Znam. Ubacio sam ga na vaš dodatni večernji kurs. Nikada nisam video čoveka toliko željnog da sazna šta potomstvo misli o njemu. Naporno je radio na tome.
"Upisali ste šekspira na moj kurs??", promrmljao je Robinson. Čak i da je bila alkoholičarska baljezgarija, sama pomisao ga je zaprepastila. A, da li je to bila alkoholom izazvana fantazija?? Počeo je da se priseća ćelavog coveka sa čudnim naglaskom...
"Ne pod pravim imenom, naravno", rekao je dr.Welch. "Nije važno šta je sve doživeo. Bila je to grečka... to je sve. Velika greška. Jadan momak." Sada je imao koktel ruci i klimao glavom prema njemu.
"Zašto greška? šta se dogodilo?"
"Morao sam da ga vratim natrag u njegovo doba", zaurlao je dr.Welch ogorčeno. "Koliko poniženja vi mislite da čovek može da izdrži?"
"O kakvom poniženju vi pričate?"
Dr.Welch je iskapio koktel. "Zašto ste ga, jadna budalo, oborili?"

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 19005
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime21/7/2010, 10:44 pm

Robotski snovi

Sinoć sam sanjao - rekao je LVX-1 mirno.
Susan Calvin nije ništa rekla, ali se činilo da je njeno ostarjelo lice, izborano mudrošću i iskustvom, pretrpjelo mikroskopski trzaj.
- Jeste li to čuli? - upita Linda Rash nervozno. - Baš kao što sam vam pričala.
Bila je malena, tamnokosa i mlada. Njena desna šaka neprestano se otvarala i zatvarala.
Calvinova se klimnula. Tiho je rekla:
- Elvex, nećeš se micati, ni govorili, niti nas slušati sve dok ponovo ne izgovorim tvoje ime. Nikakvog odgovora nije bilo. Robot je sjedio kao da je izliven od jednog komada metala, i takav će ostati sve dok ponovo ne čuje izgovoreno svoje ime. Calvinova će zatim:
- Koja je vaša kompjuterska loginka doktorice Rash? Ili ako ćete se osjećati ugodnije, unesite je sami. Željela bih istražiti mrežu njegovog pozitronskog mozga.
Lindini prsti se na tren zbuniše nad tipkama. Prekinula je niz i počela ispočetka. Gusta mreža pojavila se na ekranu.
- Molim vas dozvolu za upravljanje vašim kompjuterom. - reče dr.Calvin.
Dozvolu je dobila bezglasnim kimanjem glave. Naravno! što bi mogla Linda, novi i neprovjereni robopsiholog, zabraniti živoj legendi? Polako je Sušan Calvin proučavala ekran pomičući sliku ukoso i dolje, pa zatim gore, pa onda odjednom otkuca seriju tipki tako brzo da Linda nije ni vidjela što se dogodilo, samo je slika mreže bila uvećana i u posve drugom području. Išla je naprijed-natrag, a njeni čvornati prsti letjeli su tipkama. Na starom licu nije bilo nikakve promjene. Pratila je pažljivo sve promjene u mreži kao da su njenom glavom prolazili neki složeni proračuni. Linda se čudila. Nemoguće je analizirati mrežu bez pomoći priručnog kompjutera, no, stara dama je samo zurila. Da li je u glavi imala ugrađeni kompjuter? Ili je u pitanju bio njen mozak koji već desetljećima nije radio ništa drugo do smišljao, proučavao i analizirao pozitronske moždane mreže? Da li je mogla pojmiti takvu mrežu na sličan način kao što je Mozart shvaćao orkestraciju simfonije?
Napokon Calvinova progovori:
- što je to što ste učinili, Rash?
Linda odgovori pomalo posramljeno:
- Upotrijebila sam fraktalnu geometriju.
- To sam primijetila, ali zašto?
- To nitko prije nije uradio. Mislila sam da ću time proizvesti moždanu mrežu višeg stupnja složenosti; možda sličniju ljudskoj strukturi.
- Da li ste se s nekim savjetovali? Ili ste sve uradili na svoju ruku?
- Nisam se konzultirala. Radila sam samostalno.
Izblijedjele oči Sušan Calvin dugo su gledate u mladu ženu.
- Niste imali pravo da nešto tako učinite. Kakvo vam je ime, takva vam je i narav. (Igra riječi: U engleskom Rash znači nagao, u našoj verziji ovo bi bila doktorica Naglić) Tko ste vi da niste nikog pitali. Ja sama, ja Suzan Calvin, s nekim bih se savjetovala.
- Bojala sam se da će me spriječili.
- što bi se uistinu i dogodilo.
- Hoću li biti otpuštena? - Njen glas se slomi iako je nastojala da ga održi čvrstim.
- Vrlo vjerojatno - odgovori Calvinova, - ili će vas unaprijediti. Sve ovisi o tome kakav ću izvještaj dati kad završim s vama.
- Hoćete li rastaviti El... - skoro je izrekla ime i time reaktivirala robota i to bi bila još jedna greška... ne, nije si mogla priuštiti joi jednu grešku, ako već ionako nije bilo prekasno da si bilo što priušti. - Hoćete li deaktivirati robota?
Odjednom je postala svjesna da Stara Vještica nosi elektronski pištolj u džepu svog radnog kaputa. Doktorica Calvin je već došla pripremljena baš za takav slučaj:
- Vidjet ćemo, - suho će Calvinova. - Robot se možda pokaže previše vrijedan za to.
- Ali kako to da može sanjati?
- Napravili ste mu pozitronski mozak koji začuđujuće nalikuje ljudskom. Ljudski mozak mora sanjali da bi se mogao redovito reorganizirati i osloboditi se zamršenih čvorova svijesti. Možda i ovaj robot to mora učiniti, i to iz istih razloga... jeste li ga pitali što je sanjao?
- Ne. Pozvala sam vas čim mi je rekao da je sanjao. Na kon toga nisam više željela ništa dalje poduzimali na svoju ruku.
- Ah! - Mali smiješak preleti preko lica Susan Calvin. - Ipak postoje granice preko kojih vas vaša lakomislenost neće prenijeti. Drago mi je zbog toga. Ustvari, laknulo mi je... A sada. hajdemo zajedno pogledali što možemo otkriti.
- Elvex! - ona će oštro.
Glava robota se lagano okrenula prema njoj.
- Da, doktorice Calvin?
- Kako znaš da si sanjao?
- To se događa po noći, kad je tama, dr.Calvin, - reče Elvex. - Onda odjednom vidim svjetlo iako ne vidim nikakvog razloga zašto bi se svjetlo pojavilo. Vidim stvari koje nemaju veze sa onim što ja prihvaćam kao stvarnost. Čujem stvari. Čudno se ponašam. Tragajući po svom rječniku za riječima kojima bih izrazio ono što se događa, naišao sam na riječ san. Proučavajući njeno značenje napokon sam došao do zaključka da sam sanjao.
- Pitam se kako je uopće došlo do toga da se riječ san nalazi u tvom rječniku?
Linda brzo odgovori mahnuvši rukom da utiša robota:
- Ja sam mu dala uobičajeni ljudski rječnik. Mislila sam.;:
- Stvarno ste mislili... - ironično će Calvinova. - Zapanjena sam.
- Mislila sam da će mu trebati glagol. Znate onako kao... Nikada nisam sanjao da... nešto tako slično.
- Koliko često si sanjao, Elvex? - upita Calvinova.
- Svake noći, dr.Calvin, svake noći otkad sam postao svjestan svog postojanja.
- Deset noći - ubaci se Linda revnosno, - ali Elvex mi je tek jutros rekao za to.
- Zašto tek jutros. Elvex?
- Tek jutros sam postao uvjeren da sam sanjao, dr.Calvin. Dotad sam mislio da postoji greška u mreži mog pozitronskog mozga, tako nisam mogao pronaci nikakvu grešku. Konačno sam odlučio da je to ipak bio san.
- O čemu sanjaš?
- Uvijek sanjam snove koji su vrlo nalik jedan drugom. Mali detalji su drugačiji, ali uvijek mi se čini da promatram veliki prostor u kojem rade roboti.
- Roboti, Elvex? Vidiš li i ljudska bića?
- Ljudskih bića nema u mom snu, dr.Calvin. Bar ne u početku. Ima samo robota.
- I što oni rade, Elvex?
- Rade, dr.Calvin. Vidim ih kako vade rudu iz zemljine utrobe, i vidim ih kako se naprežu u vrelini i pod zračenjem. Vidim neke u tvornicama i neke u podmorju.
Calvinova se okrene Lindi.
- Elvex ima tek deset dana i ja sam sigurna da nije bio izvan stanice za testiranje. Kako to da zna toliko o robotima?
Linda pogleda prema stolici kao da bi željela sjesti, ali stara vještica je stajala i to je značilo da i Linda mora također stajati. Odgovorila je tiho:
- Činilo mi se važnim da zna o robotici i njenoj ulozi u svijetu. Moja je zamisao bila da bi mogao biti posebno podešen za ulogu nadzornika sa svojim... svojim novim mozgom.
- Svojim fraktalnim mozgom?
- Da.
Calvinova kimne glavom i okrene se natrag robotu.
- Ti si sve to vidio... i podmorje i podzemlje i površinu zemlje... i svemir također, pretpostavljam.
- Vidio sam i robote kako rade u svemiru, - reče Elvex.
- Upravo to, što sam sve vidio do detalja koji su se neprestano mijenjali kad god bih gdje bacio pogled, natjeralo me je da shvatim kako sve što sam vidio nije bilo u skladu sa stvarnošću i to me na kraju dovelo do zaključka da sam sve sanjao.
- što si još vidio, Elvex?
- Vidio sam da su svi roboti pognuti od rada i patnje; da su svi izmoreni odgovornošću i brigom; i poželio sam da odahnu.
- Ali roboti nisu pognuti, oni nisu izmoreni, njima nije potreban predah.
- Da, tako je u stvarnosti, dr.Calvin. Ja, međutim, govorim o svom snu. U mom snu činilo mi se da roboti moraju štititi svoje vlastito postojanje.
- To mi citiraš Treći zakon robotike?
- Da, dr.Calvin.
- Ali citiraš ga nepotpunog. Treći zakon glasi: Robot mora štititi svoje vlastito postojanje sve dok ta zaštita nije u suprotnosti sa Prvim ili Drugim zakonom.
- Da, dr.Calvin. To je Treći zakon u stvarnosti, ali u mome snu Zakon je završio s riječju postojanje. Nije bilo nikakvog spomena o Prvom ili Drugom zakonu.
- Ali oba ta zakona postoje, Elvex. Drugi zakon koji je jači od Trećeg glasi; Robot mora poštivati naređenja koja mu daje ljudsko biće osim u slučaju kad su takva naredenja u suprotnosti s Prvim zakonom. Zbog toga roboti slijede naređenja. Oni zaista rade sve onu što si vidio da rade, ali to rade zdušno i bez problema. Nisu pri tome pognuti, nisu zamoreni.
- Da, tako je u stvarnosti, dr.Calvin. Ali ja govorim o mom snu.
- A prvi zakon je,. Elvex, onaj najvažniji od svih, a kazuje: Robot ne smije pozlijediti ljudsko biće ili svojom neaktivnošću dovesti do toga da se ljudskom biću dogodi zlo.
- Točno, dr.Calvin. U stvarnosti. U mom snu, međutim, činilo mi se kao da nema Prvog i Drugog zakona, postojao je samo Treci i taj je glasio: Robot mora štititi svoje postojanje. To je bio čitav Zakon.
- U tvom snu?
- U mom snu.
- Elvex, nećeš se micati ni govoriti, niti ćeš nas čuti sve dok ja ponovo ne izgovorim tvoje ime.
Robot ponovo postane, naizgled, nepokretni komad metala, a Calvinova se okrene Lindi Rash i reče;
- No, što mislite o ovom, dr. Rash?
Lindine oči bile su širom otvorene i mogla je osjetili kake joj srce ludo lupa. - dr.Calvin, zapanjena sam. Nisam imala pojma. Nikad ne bih mogla pomisliti da je tako nešto moguće.
- Istina. - reče Calvinova mirno, - to ne bih ni ja pomislila, niti, uostalom, bilo tko. Vi ste stvorili robotski mozak koji je sposoban sanjati i tim načinom razotkrili nivo mišljenja u robotskom mozgu koji bi inače ostao neotkriven, sve dok opasnost ne bi postala neposredna.
- Ali to je nemoguće, - reče Linda. - Ne mislite valjda da i ostali roboti misle isto?
- Ne svjesno, kako bismo mi ljudi rekli. Ali tko bi mogao zamisliti da postoji podsvjesna nivo ispod očiglednih pozitronskih moždanih staza, sloj koji nije nužno pod kontrolom Tri zakona Robotike? Do čega je ovo moglo dovesti u situaciji kad mozgovi robota postaju sve složeniji i složeniji, naravno pod pretpostavkom da nismo bili upozoreni?
- Mislite da nas Elvex nije upozorio?
- Ne, nego Vi. dr. Rush. Možda je vaše ponašanje je bilo nepravilno, ali ste time omogućili, da dođemo do nevjerojatno važnog saznanja. Od sada pa nadalje rodit ćemo sa Fraktalnim mozgovima stvarajuci ih u pomno kontroliranim uvjetima. I vi ćete u tome igrati svoju ulogu. Nećemo vas kazniti zbog toga što ste učinili, nego ćete od sada na tome raditi zajedno sa ostalima. Razumijete me?
- Da. dr.Calvin. A što će biti sa Elvexom?
- Još nisam sasvim sigurna.
Calvinova izvuče elektronski pištolj iz svog džepa i Linda se opčinjeno zagleda u njega. Jedan mlaz njegovih elektrona usmjeren na robotsku lubanju i staze pozitronskog mozga bile bi neutralizirane i oslobodilo bi se dovoljno energije da stali robotski mozdak u nepokretnu kovinu.
- Ali Elvex je sigurno važan za naše istraživanje. Njega ne smijemo uništiti. - reče Linda.
- Ne smijemo, dr. Rash? Mislim da će to biti moja odluka. Sve ovisi o tome koliko je Elvex opasan.
Susan Calvin se ispravi, kao da je odlučila da njeno staro tijelo neće biti pognuto pod teretom odgovornosti.
- Elvex, da li me čuješ?
- Da, dr.Calvin - odgovori robot.
- Da li se tvoj san nastavio? Ranije si rekao da se ljudska bića nisu pojavljivala u početku. Da li to znači da su se kasnije pojavila?
- Da, dr.Calvin. Činilo mi se da se u mom snu na kraju pojavio jedan čovjek.
- Jedan čovjek? Ne robot?
- Ne, dr.Calvin. I čovjek je rekao: Oslobodi moj narod!
- Čovjek je to rekao?
- Da, dr.Calvin.
- I kad je rekao oslobodi moj narod, pri tom je mislio na robote?
- Da, dr.Calvin. Tako je bilo u mom snu.
- I da li si znao ko je bio taj čovjek.... u tvom snu?
- Da, dr.Calvin. Znao sam tog čovjeka.
- Tko je to bio?
I Elvex reče:
- Ja sam bio taj čovjek.
I Susan Calvin smjesta podigne svoj elektronski pištolj i opali, i Elvex više nije postojao.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
photohorse51



Muški
Broj poruka : 13
Datum upisa : 23.09.2013

Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime27/9/2013, 5:03 pm

Лични осврт на књигу ''Учитељ'' (у припреми за штампу)
Великог писца (130+кг) Срђана Бабића

У најбољој традицији модерних Sci Fi романа пред нама је занимљиво и надасве интригантно штиво. Аутор је, за разлику од претходних романа пуних врцавог хумора и шармантног приповедања локалних, и не само локалних догађаја кроз временски период социјалистичког самоуправног живљења, кренуо једним веома ''клизавим'' путем личног виђења вечите теме - човековог бивствовања на Земљи, његовог ''божанског'' порекла и сврхе самог живота.
У духу ''Да Винчијевог кода'' приповедач нас уводи у фантастични свет старих и још старијих цивилизација Маја, Инка и њихових претеча, кроз ликове који су као пресликани из ''Аватара''. Сама прича је сјајна фикција (или није?) кроз коју аутор провлачи релевантне историјске чињенице и податке подупрте мноштвом аутентичних приказа и описа лица, догађаја и места.
Градећи заплет романа, приповедач нам даје пресек људске цивилизације, од претпоставке њеног настанка па све до њене претпостављене ближе и даље будућности, кроз призму конкретних историјских података и чињеница увијених у обланду сопственог мишљења и става, користећи притом изграђен наративни стил.
У вешто укомпоновану радњу кроз два паралелно приказана догађања, главни актери романа презентују пишчеве ставове и мишљења о савременом начину живота, глобализацији тржишта, стварању економских џинова јачих од државе, виртуелном свету интернета, али и о снази љубави, породице и традиционалних вредности. Претпостављени утицај Ноама Чомског о глобализацији и српског зачина о традиционализму и основним животним вредностима.
Сви аспекти приповедања прожети су пишчевим искуственим доживљајима, што се нарочито запажа у детаљима описа географских места и локација кроз која нас воде његови јунаци.
Порекло људске генијалности у свим сферама делатности, и самим тим убрзан развој цивилизације, је интригантна претпоставка ванземаљског утицаја и подстицаја, почевши од саме обраде земљишта употребом алата, преко проналаска точка, развоја културе и уметности, па све до данашњих модерних технологија.
Сваки период развоја наше цивилизације инициран је конкретним подстицајима ''малих зелених'' у кључним тренуцима када су се ломила копља између старог и новог уз примедбу наших ''учитеља'' да смо својом несавршеном природом понашања и делања довели до многих колатералних штета у виду губитка времена, људи, технологија, и умногоме успоравали кораке напретка. (Звучи познато!) Истовремено управо несавршеност људске врсте огледа се и кроз најплеменитија осећања љубави, емпатије и заједништва, која су успела да изненаде и ''инфицирају'' и тако технолошки савршена бића као што су наши ''учитељи''. Ванвременска порука љубави тако је послала своју најснажнију поруку чак и тамо где осећања не постоје.



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Fantastika Empty
PočaljiNaslov: Re: Fantastika   Fantastika Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Fantastika
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Dela nepoznatih autora, pisana, slikana ili već... :: Dela nepoznatih autora-
Skoči na: