Posvećene pjesme voljenim osobama

Psalm tužne neveste - Horhe Rohas

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.

Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i andjele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dodje vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine izmedju kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.



A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''

Količina uzdaha
Sakupljenih u krošnjama
Zakasnelih jeseni
Posipa se sa ogoljenih grana
Vetrom nošena u jezik zagriženi
Nezaboravna muzika ispletenih tela
Što snovima uranja u nova proleća
Sa dna planinskih vrela
Što na svoja pleća
Još jedan krug života nosi
Sanjarima u pogledu sjaji
Jačinom svojom prkos
I u nutrini svojoj gaji
Onaj osećaj što krvlju gori
Vekovima po čoveku ispisan
Pečatiran u svakoj pori
Ljubavlju jedinom inspirisan...

Znaš šta,
briga me što sam žensko,
hoću ponekad da budem muško.
Znaš,
briga me što imam dvadesetšest,
hoću opet da imam nula zarez šest,
samo, kad opet krenem u školu
da mi ne bude onako pakleno dosadno,
kao u ona prošla,
prva četiri razreda…
I naravno,
da me ne teraju ponovo da sričem.

Znaš,
briga me što mi je porodica porodica
i što mi je brat brat.
Hoću da mi brat bude Mika Antić
i da zajedno “gasimo mala dogorela krilca”
u nekoj birtiji.
(Naravno, ja sam muško bar danas.)
I briga me što su ovi prostori
odjednom,
skučeni, srušeni, suženi -
osiromašeni u svakom smislu.
Hoću da živim bez tih glupavih rezova
po zemlji, morima i vazduhu.
Glupave glavudže, oni se ne mogu izrezati.
Pa, nisu Vam to lego kocke
da ih sklapate i rasklapate,
kako Vam se ćefne.
(Omaklo mi se ovo veliko V,
vi ne zaslužujete ni malo.)

I znaš,
briga me što sam Srbin.
Hoću da budem Jevrej,
hoću da budem malo Francuz i Bantu crnac,
malo Rus i Indijac,
malo Grk i Egipćanin,
Italijan, Eskim i naravno Ciganin (Rom)…
Hoću da budem sve pomalo
i menjam svoju naciju svaka četri meseca.
Ma, hoću da budem i Japanac,
imam odličnu visinu za to.

Znaš,
briga me
što neko tamo ima sobu od petsto kvadrata -
neću da budem kriminalac,
a kamoli političar -
ruke bi mi otpale,
od ručnog i ostalih pranja
novca, džepova, mozgova.

Hoću sobu tri puta tri,
u potkrovlju.
Atelje tri puta dva,
naravno,
opet u potkrovlju -
da hranim nojeve i vrapce,
na prozoru i krovu.
Hoću brvnaru u planini,
nikako u ravnici.
Hoću da naučim da vozim
staru, rasklimatanu folciku,
koju ću naravno,
obojiti kao bubamaru…
I hoću jedno pero i mastilo
i jednu staru pisaću mašinu.
Jedan šator
i dobre cipele -
za zemlju, vazduh i vodu,
da lepo tabam po ovom svetu.
Hoću da se šunjam po neotkrivenim pećinama
i skočim padobranom
sa visine,
odakle niko nikad skočio nije.

Hoću da imam mnogo materijala
za pražnjenje sebe.
Za sve te gluposti što nisu gluposti;
jedino one ne sumnjaju u mene.
I naravno, hoću da imam celu sebe
i mnogo, mnogo više vremena,
baš za te gluposti.

I baš me briga što terpentin smrdi,
a od gline i gipsa
ostaju bele mrlje deset dana u stanu
i što su prljave ruke
i što sve to ukućanima smeta.

Znaš,
briga me što sam se rodila ovde.
Hoću da se rodim na Jugu,
na obali reke ili jezera
ili eventualno u vrletima neke planine,
ali da pod prozorom mene i moje majke,
sviraju trubači do zore.

A i kad umrem isto to hoću
i još nešto hoću…
ali to ću ti reći
kad dođe vreme.

I hoću da ‘mrem, kad ja to hoću.
I hoću, kad se smejem ili kad plačem
za mnom da idu trubači,
moje boje, ptice, moje skulpturice.
I hoću,
“sobu da primi pet hiljada ljudi sa dignutim čašama”.

Znaš,
baš me briga što se zovem Jelena.
Ja sebe uopšte nemam potrebe da zovem,
a ako se eventuelno zovem
k’ svesti k’ pameti,
onda se zovem Anelej, Helena i Aneleh.

Znaš,
briga me
što više nema starog drvenog mosta
u mestu moga detinjstva
i što su prazne kuće na vrh Rudnika
i ostalih planina
i što se niko ne šeta onim šumama.

Briga me,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

Znaš, briga me
što stalno gledam mrgodna lica.
Ja hoću iskreno radosna…
I baš me briga
što ljudi ljude dočekuju na krv i na nož,
kad lepo ih vidim,
kako ljubičice i jorgovane,
plemenite misli i reči,
stalno jedni drugima daju,
a u dvorištima i na poljanama
takmičenje -
ko će više borova i breza posaditi.

I briga me,
što noću ležem u pust krevet
i što jutrom izlazim u prazan svet.
Ja svetova imam dovoljno u sebi.
Svaki dan probijem po neki zvučni zid.

Briga me,
što svakakve reči postoje
i što se debeli proždrljivac vazduh,
prežderava svaki dan pokvarenih reči,
a onda povraća.

I baš me briga,
što me malo njih iskreno i nesebično voli.

Znaš,
baš me briga
što znam da sviram mandolinu,
ja stalno sviram po raštimovanom klaviru.

I baš me briga,
što nemam predispozicije za balerinu.
(Recept: iz ove čorbe izbaciti rimu.
Nije po mom ukusu.)
Ja svaki dan otplešem ponešto.

I baš me briga
što nisam glumac -
jedva i ovu svoju rolu preživljavam.

Znaš,
briga me
što ne znam da pevam.
Hoću sa Janis Joplin i Josipom Lisac,
da izađem i kreštim,
na bini, sa malo svetla.

I naravno,
“ne marim da pijem al’ sam pijan često”,
sa Šerbedžijom,
“tad ne vidim društvo,
porok gde je tama.
Tad ne vidim ni stid ni sram
što sam i ja čovek.“
I naravno,
ne umrem “sred birtije od srčane kapi”,
kao čuveni Vasa Ladački…
….

Ili da budemo Ričardi Treci, Četvrti, Peti,
ili “ranjene ptice”?
I “mirno spavaj … sve je mračnije”.
U svakom slučaju:
“Ne daj se Ines.
Ne daj se Barbara.”
U svakom slučaju,
da “nas na nešto lepo seća neki grad”.
I da obavezno “gajimo bele ruže”
i ponekad “pijemo piće sa predsednikom republike”,
kome ni ime ne znamo.

E, što bi rekao Džoni Štulić:
”Balkane,
Balkane,
Balkane moj,
budi mi silan i dobro mi stoj.”

Znaš,
briga me što živim u ovom veku,
što antikvarnice tako divno mirišu,
a cene im smrde.
I baš me briga što je skupa Italija, Grčka,
što daleko su piramide… Kina , Indija…
I baš me briga što vozovi
stalno druge odvoze…
Amsterdam, Krakov, Dubrovnik,Venecija, Prag…
i ostali lepuškasto-prelepi
gradovi ovog sveta.

Znaš,
briga me
što u školi predajem,
tamo neki levi predmet.
Ipak,
neću decu da lažem
da se baš sve o životu,
tu nauči.

I baš me briga
za vekove, decenije, godine, mesece,
dane, sate, minute, sekunde.
Briga me što satovi postoje
i pretećim tonom,
klikću ono njihovo čuveno tik-tak.

Znaš, briga me za ozonske rupe,
zračenja, silikone, plastike, mobilne tehnologije,
neizlečive bolesti, gvožđe, gasove, otpade,
imbecilne TV-e programe, ružne vesti,
nuklearne bombe,
zloupotrebljene biologije, hemije, fizike…
i zagađene mozgove.
Ja hoću jedan čist, mirišljav svemir.

I baš me briga,
što više pišem latinicom nego ćirilicom.
(A Vama što to, baš štipa oči:
Naštimajte malo više
svoje totalno raštimovane,
moždane žičice i vijugice.)
Ja hoću da pišem i pevam
i cista i “stine potrošilo je vrime”.
…..

Znaš, briga me
što je svet pun poltrona.
Ja neću da budem dupe-uvlakač.
Želim da budem ja – ja
i ništa više
i ništa manje.
I hvala Vam rode što me doneste baš ovakvu,
a hvala i Vama što me pronađoste u kupusu!

Znaš, briga me
što imam metar i pedeset osam
i ni milimetar preko…
“Jer nema malih ljudi ni malih bolesti.”
To mi je došapnuo Mika
dok smo bančili po birtijama
i otišao u spomenik,
a ja i dalje sama “hodam na rukama”.
Jedino ne znam kako da
“Napustim sopstvenu kožu posle toliko godina vernosti?“
A i zašto bih?
Jedino na neko vreme,
u svemirskom brodu
da napustim opnu ove planete ili galaksije -
to bi, već bilo nešto.

Znaš,
briga me,
što onom najbitnijem u mom biću,
ne znam ni širinu, ni dužinu, ni gustinu,
ni zapreminu, ni površinu, ni specifičnu težinu,
ni masu,
ni geografsku širinu i dužinu…

I znaš,
briga me što je nebo sivo
kad ga bojim,
bojama koje sama biram,
zavisno od dana.

Znaš,
briga me što je njih briga za sve!
Jedino me nije briga što nema malih briga.
Briga me što sve se to dešava…
Ja trudim se,
da glupost se ne dešava.

Baš me briga,
što viđam vukove, lisice, divlje svinje.
Ja hoću da susrećem slonove, žirafe, irvase
i koale i bele mevede i delfine
i naravno, kengure….

Briga me što vreme troši mene
i što su ljudi ljudi.
Ja želim život da trošim
i da me neko iskreno svari.

I baš me briga što u mojoj ulici nema breza
i što u školskom dvorištu nema one dunje
na koju se uspešno penjah
i presedeh celo svoje detinjstvo.

I briga me što nemam lulu kao mornar Popaj
i što Deda-Mraz nije došao one godine.
I baš me briga što na ovim prostorima
nema više plavog Ronhila, ni sarajevskog Bonda,
ni mnogo,
mnogo toga -
nema.

I baš me briga, briga za sve,
jedino me nije briga
što nema malih briga.

I baš me briga što drugi misle
da sam ćutljiva, ćudljiva i mirna
i fiks ideje mi padaju na pamet…
I sasvim sam luda
i smušena i smotana i odsutna
i vesela
i ohola i neromantična
i tvrda i veoma jaka
i nisam na svoju ruku.

Ali kako da im objasnim,
da u meni ima nemira.
Da me oni nagnaše da ćutim,
da u sebe zaronim
i plivam najbolje što mogu.

Kako da im objasnim,
da ni spasiti mrava nije uzalud?
Kako da im objasnim,
da u meni ima pregršt šarenih leptira?

Kako da im objasnim da jesam na svoju ruku?
(Kada budem na tuđu ruku,
dođite mi na pogreb
i pogrebite me po obrazu i kosi,
po ramenu, leđima i struku -
e, to baš volim.)

Kako da im objasnim da u meni Prever čuči
i da nisam od čelika?
Kako da im objasnim da ponekad ne šetam,
već se na slonovima gegam
ili sa kengurima skačem?
Kako da im objasnim da su ljudi
toliko starih gradova razrušili
odnoseći krupno kamenje svojim domovima?
Kako da im objasnim,
da znam šta je lažan osmeh i lažna reč
i lažni pogled i pokret i uljudnost?

Kako da im objasnim da znam,
da retko koga interesuju
moji strahovi, slutnje, moje nizije i visije,
mesečne melanholije i ode radosti,
moje misli, moj lik, moje oči…
moje ništa
i moje sve?

I baš me briga što Mađarska nema more,
u meni ima dovoljno, dnevnih i noćnih mora.

Znaš,
baš me briga
što Petar Pan ne postoji;
stalno ga gledam kako lebdi
odavde do tamo i nazad.
Ponekad mi uleće u kuću,
nenajavljen.

I što su krovovi strmi,
bas me briga,
ja sedim na njima -
tu se odmaram,
njišući se kao vrabac.

I za Sizifa me baš briga,
ja ću svoj kamen izgurati do kraja.

I što ne priliči pevati ulicom
baš me briga,
ja pevam kad mi se peva.

I što se treba sklanjati od vetra, kiše i snega,
baš me briga.
Ja neću da stojim dok se dešavaju ta čuda!

I što nemam mermera ni kamena,
baš me briga.
Ja stalno nešto klešem i dubim u svojoj glavi
i još ponegde.

Znaš, baš me briga
što živa sam.
Kad postane nepodnošljivo u svetu
ja umrem na par dana,meseci
i ponovo se rodim, vesela i puna elana.

I baš me briga što mislite da živim ovde,
ja sam u stvari negde drugde,
a tu tajnu samo ptice znaju.

I baš me briga što sam crna ovca
kad sam tako divno riđe-plava
i ne dam da me šišaju budale.
I ne zaboravi,
nemam dve familije već samo jednu.

I baš me briga što su horizonti tako daleko,
kad svaki dan šetam po njima.
I što nemam krila,
baš me briga,
kad i po najjačim olujama
znam da poletim i održim se gore.

I naravno, bila sam na dnu okeana.
A šta ima tamo,
to Vam takođe neću reći,
samo ću Vam nagoveštaj dati:
Predivno je
geguckati se za morskim konjicima.

I baš me briga
što nemam svoj krov nad glavom.
Bitno je da ga nemam u glavi
i zidove da nemam u istoj.
I nemojte ići dublje u okean,
ako pre toga niste pažljivo vežbali
roneći u sebi.
Nigde nema takvih dubina.

I baš me briga što su ljudi nekad
kupovali kuće i stanove na kredit.
Ja danas kupujem knjige na kredit…

I baš me briga što smo se rasuli po svetu
i što se mnogi dragi ljudi,
ne javljaju iz tih daljina.
Izgubili smo se u najgušćoj magli
usred najsunčanijih srednjoškolskih dana.

I baš me briga,
briga za sve,
jedino me nije briga što nema malih briga.

I baš me briga,
što je Srbija postala
veliki zatvor svih Srba,
i što ponekad ustanem na pedeset levih nogu.

I baš me briga što postoje
ljigave kreature na dve noge.

I baš me briga
što se batrgam po bestragijama moje duše
i odatle izlazim izgrebana, ranjena.
Ponekad i ne izađem …
Baš me briga
što kroz ove reči
razgolićujem svoju lobanju, kosti
i tamo neku dušu.
I baš me briga,
što su neki zanimljivi ljudi
kao Halejeva kometa -
jednom ih sretneš i nikad više.

I baš me briga
što su batine i ratovi iz nemoći izašli…
I što volim smeh,
a stalno mi na njega tamu bacaju.

I baš me briga
što kad stisne sa svih strana,
ne vrištim i ne plačem,
a znam da mi tako svi organi u očaj tonu…
Samo jedan deo sebe ljubomorno čuvam,
na ovom suvom, koščatom dlanu.

I znaj,
“U ime svih nas iz sedamdeset i neke,
što doživesmo devedeset i neke
ja spevao sam stih:
Ne spominjem bitke ni inflacije “daleke”
jer nisam rođen ni posle njih.”

(Bar ne ceo.
A ono malo što sam se rodio posle njih…
Ni to Vam neću reći
GDE…………….
Kad dođe vreme.)

I zapamti,
jedino me nije briga što nema malih briga…

Nastavak sledi…
U nekom idućem veku…
Kad budem ispaštao greh
što mrzeo sam neke stvari…
I naravno,
mrzeo sam što nema malih briga .

(pesma nastala 1997/1998)

Napomena:
U pesmi su korišćeni citatati (samo recenice) iz pesama Mike Antića, Đorđa Balaševića, Džonija Štulića, Arsena Dedića, Vladimira Petkovića – Disa, Žaka Prevera, iz pesme grupe EKV –“Budi sam na ulici” i nekih pesama koje slusah na Šerbedžijinim kasetama gde naravno recituje……..
Svi su uredno oznaceni znacima navodnika.

Jelena Stojković Mirić 7.03.2007.

Otkrila sam !!!

"Otkrila sam da me nešto
uz tebe veže
reci što me tebi privlači
otkrij tajnu
zašto taj osjećaj sve jači
nemir stvara

zanima te tko sam
i ja se to pitam
kako je moguće
da s tobom dišem
dok tvoje riječi čitam
pa tebi stihove pišem

tko se iza riječi krije
tko od pjesme živi kao ja
zanimljiva igra
skriveni u vremenu
mi smo kao djeca
duše čiste
daleki a misli iste

čekam te da svratiš
možda me shvatiš
jer ja te otkrivam
svakoga dana
utisnutog više
kao da mi duša
uz tebe raste
a neznam ti ni ime

da mi te na tren oteti životu
osjetiti na tijelu dodira ljepotu
da mogu prešla bih granicu
pretvorila se u pticu
dolatjela tebi
dala ti nježnosti mora,
stisnuta uz tebe do zore
kad bih smjela okrenuti
stranicu sudbine
s tobom krenut u visine
nedostaje mi hrabrosti malo
jer ne znam dal ti je stalo
čežnjo bezimena
hvala što postojiš"

nasla na tayana.bloger.hr

Ostavila bih te ja

Ostavila bih te ja
konacno,
da to zavisi od mene,
ali od mene ne zavisi
nista
osim,mozda,da li ce sutra
granuti sunce
ili ce se prosuti dazd
iz mojih ociju.

Otisla bih ja,
daleko ,
u potragu
za Atlantidom
ili za Nedodjijom,
u Legiju casti
ili u hodocasnike,
kada bih bila sigurna
da te bar tamo
necu sresti.

Zaljubila bih se ja,
ponovo,
da je to u mojoj moci,
da nije svaki deo ovog tela
obelezen mojom ceznjom
za tobom
pa zapecacen sa devet pecata
koje jedino tvoje usne
mogu rastopiti.

Predala bih se ja,
drugom,
da sam te bar u snu poljubila,
da me je tvoja ruka milovala
bar jednu noc,
i znala bih,
ma gde bila,
kome pripadam sva,
od vrha do dna,
od nastanka do nestanka.

Ostavila bih te ja,
zauvek,
kada bi se oni golubovi
vec jednom odselili
sa susednog krova,
jer bi sa njima
odletela i moja dusa
koja jedino zbog tebe
na zemlji obitava.

-I opet neko je tu
od krvi i mesa ušao
u moj život,
a nisam ga zvala...
Došao je da me
poljubi nežno,
kao niko do sada...
-I opet neko je tu,
ko je došao
da me ukrade tuzi,
pa me odnese
u naručje sreće...
-I opet neko je tu
kome ću pokloniti
sve tragove života svoga...
-I opet neko je tu
kome prodajem sve lepe reči
u zamenu za zagrljaj...
-I opet neko je tu,
u čija obećanja slepo verujem
i sledim ga bez pitanja...
-I opet neko je tu,
ko će me slomiti
bez imalo kajanja...