Branislav Crnčević

Kapetan

Ja nisam čovek
za koga slovim
ja nisam ja
kapetan broda
kojim plovim
istetovirani starac
sa bradom i lulom
ko je
kapetan broda
kojim plovim

Ima nesto



Ima nesto sto u nama ima
sto nas drzi u istome vencu,
ima nesto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu

Svi smo zacin u istome loncu,
oko Nisa ima nesto Backe,
ima neke Like u Slavoncu,
zapivajmo pisme bunjevacke.

Ima nesto sto u nama ima,
nekog divnog inata od zlata,
u predelu oko divljeg Lima
lezi jedno parcence Banata.


Ima nesto sto u nama ima
sto nas drzi u istome vencu,
ima nesto isto u ljudima,
ima neke Bosne u Slovencu.

LJUBOMORNO DUGME

Kad sam sreo dugme bez kaputa
Sedeli smo, tako prekoputa,
Dugme, ja i mesečina žuta.

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita.

Ja mu kažem: dugme, nije drama,
zašto patiš? Vidim ti po licu
gotova je ljubav među vama,
mani kaput, pa voli dugmicu!

Šta te boli kog sad kaput voli!
Ko te pita gde tvoj kaput skita?

Sve je bilo divno, al sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno.

Dugme boli, kog sad kaput voli?
Dugme pita, gde moj kaput skita?

BRANISLAV, BRANIK DECE


Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.

Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.

Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.

Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:

A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji...

Dragan Lukić: "Moji savremenici"

http://www.aforizmi.org/secanje/crncevic/biografija.htm

IGRE

Hajde da izaberemo dan. (Hoćete vi da ga izaberete?)
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Četvrtak!"
Neka bude tako.
Hajde da izaberemo jedno dete.
Svejedno koje. Svejedno odakle, dajte mu ime neko.
"Oliver".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno,
jer kada je Oliver, nek bude Oliver!

Imamo, znači, Olivera, i imamo, znači, četvrtak.

Gde je četvrtak? Istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu, na krevetu.

Olivere, ustani, obuci se, idi pod česmu,
umij se,
izabran si za pesmu!

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Tata mu veli:
Olivere, za ime Hrista, umij se!
Olivere, za ime Hrista!
Kakva sramota! Hoćeš da kaže ceo svet
londonska deca nisu čista!
Olivere, za ime Hrista!

Majka mu veli:
Olivere, ne pravi gužvu, već uzmi sapun i uzmi spužvu.
Olivere, za ime Hrista,
ne pravi gužvu, uzmi spužvu.

Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!

Šta sada?
Imamo Olivera i imamo četvrtak,
imamo sapun, imamo spužvu, imamo česmu —
a Oliver neće u pesmu!

U međuvremenu zemlja se vrti.
I s njom se okreće sve na svetu.
I Crno more i Žuto i Kavkaz
i Kinezi

i Oliver i London
i Englezi
i reka Visla i most na reci Visli
i sve ostalo što može da se smisli.
Prvo će da se smrkne, posle će i da svane,
a kada svane
petak će, naravno, da bane!

Olivere, to je opasno postalo!
U petak neće biti četvrtka
i neće biti pesme o OLiveru i četvrtku!

(Oliver hoće da se ubije.
Oliver neće da se umije!)

I već se podne dokotrljalo.
I kazaljka se na satu miče.
Malo-pomalo
i iz asfalta veče niče.
Nad Londonom je mesec sjao.
E, baš četvrtak nema sreće,
e, baš mi je četvrtka žao,
jer, Oliver neće, pa neće!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Četvrtak pakuje kofere svoje, vezuje svoju kravatu žutu ...
Ko crna lađa iz noćne vode
četvrtak iz Londona ode.

Sad je već petak,
istovremeno na celom svetu:
u svakom gradu, na svakom moru, na svakom cvetu.
A Oliver je u Londonu,
u krevetu!

Da li će danas da se umije
ili će, opet, da se ubije?!

Oliver neće da se umije.
Oliver hoće da se ubije!

Moramo ponovo da izaberemo dan. (Hoćete li vi da ga izaberete?)
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji.
Koji rekoste?
"Petak".
Neka bude tako.
Sad, izaberite jedno dete!
Svejedno koje, svejedno odakle. Dajte mu neko ime.
"Kolja".
Ko je to reko?
Vi? Niste. Vi? Ne. Svejedno, vaša volja,
kad rekoste Kolja, nek bude Kolja.

Imamo, znači, Kolju, i imamo, znači, petak.

I Kolja neće da se umije.
I Kolja hoće da se ubije!

Mesec je na Moskvu ko žuti dukat pao.
Baš mi je četvrtka žao, baš mi je petka žao!

Hajde ponovo da izmislimo i dan i grad i dečaka.
Produžimo uživanje!
Jer ova igra nema kraja.
Na kraju je umivanje!

KAKO SE PIŠU PESME

Kad prvi neće a drugi ne sme
i misle: to je nešto tajno.
Ja ću vam reći tajnu pesme,
pesme se pišu jednostavno.

Uzmu se, recimo, cipele žute,
iznutra tople, sjajne s lica,
u njih se ćušne devojčica.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zato u pesmu uđe mama,
zato u pesmu uđe tata,
zato joj dodaš sestru il brata,
ili oboje, da srce moje
ne bude tako tužna i sama
u divnim žutim cipelama.

Mama se sprema, tata već kreće
u reč užasnu — u preduzeće.

Sestra je uvek na fakultetu
a brat je uvek u krevetu
ili, još gore, u pubertetu.

I tako idu sati i sati:
i mame nema da se vrati,
i tate nema da se vrati,
i sestre nema sa fakulteta
i brata nema iz puberteta.

I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?

Zbog tuge na tom divnom licu
dovedimo joj drugaricu.

Kad ona dođe, šta ćeš više!?
Zbog čega pesma da se piše?

GDE SVE PADA KIŠA

Draga devojčice, ta kap kiše sa Tvoga dlana
možda je doputovala iz velike daljine?
Iz Japana ili iz Kine;

dragi dečače, te kapi koje gledaš u brzom letu,
te kapi koje blistaju na Tvom kaputu ili trotinetu,
možda su jednom pale i na najvišu zgradu na svetu?
Nju si video u Americi,
ali samo na slici!
(To jest, ako si moj zemljak i znanac,
ako slučajno nisi Amerikanac!)

Draga devojčice, ta kap na jagodici Tvoga lica
možda je pala na nekog jelena
ili svica!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
po svim stvarima i ljudima: kapala je po kapama
i grudima.
Kiša je padala noćima i danima, po olucima i kišobranima,
generalima i kapetanima.
(A i da ne govorimo o običnim vojnicima!)
Skakutala je po lastama i svicima,
po crnima i belima, po gradovima i selima.
Padala je na nedelju i na petak, padala je na kraj i na početak.
Lupkala je po automobilima, po kišnim i nekišnim mantilima.

Lupkala je po tatama i mamama, po svetlosnim reklamama,
po šumama, po čamcima i skelama.
(Leptiri nisu smeli ispod cveća ni da provire!)
A ćelavim ljudima lupkala je po ćelama.
(Naravno, ako ne nose šešire!)

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.
A rekom
plivala je u neko more daleko.

Lupkala je po utorku i četvrtku. Sredi je pala nasred srede.
Suboti je pala na prepodne i sasvim malo na poslepodne.

Kiša je lupkala satima i satima, po krovovima i vratima.
Po crkvama i zvonima, po cveću i balkonima.
Po rekama i smrekama
i po žalosnim vrbama,
a trbušastim ljudima po trbušastim trbama!

Kiša je oduvek padala i padala, isparavala se i dizala,
pa odlazila i ponovo nazad stizala.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoje veđe
možda je već bila na ruci nekoga Pjera
ili Peđe?

Dragi dečače, ta kap na Tvojoj kapi
možda je bila malom medvedu
na šapi?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima.
U Africi po lavovima, na rekama po splavovima.

Draga devojčice, ta kap koja je pala na Tvoju kosu
možda je bila nekom lavu
na nosu?

Kiša je lupkala minutima i minutima, po nasmejanima i ljutima,
na zatvoreni prozor je lupala, kroz otvoreni upala
pa kupatilo okupala.

U bunar duboki padala je duboko,
po lišću je lupkala nabubrelom od vode, pa mekom.
Jednom dečaku pala je u začuđeno oko.

Ali, draga deco, šta sada?
Dokle će kiša da pada!

Znate li kako kiša nestaje?
Kako prestaje?

Kiša je padala i noćima i danima, po olucima i kišobranima
i tako dalje, i tako dalje.

A evo kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala!

MRAV DOBRA SRCA

Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.

Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.

Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!

To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?

Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.

Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?

Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?

Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.

Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?

Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
"Progovorio je! Progovorio!"

Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?

— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!

Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.

"Šta ćeš da radiš", mama ga pita,
"kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?"
A meče, ćuti.

"Šta ćeš da radiš", baka mu veli,
"kad svet od snega sasvim pobeli?"

Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.
Odjednom, meče ljutito reklo,
šta ga je peklo:

"Neću da spavam, neću, i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?"

A onda tiho, tiho reče:
"Baš mi je krivo što sam meče."

Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

"Uzeću", kaže, "trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?"

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

TAJNE

Između Zemlje i zvezde sjajne
kriju se mnoge velike tajne.

Danas će Sunce da izgori
na Crnoj Gori,
a žut će Mesec da se rodi
i tiho pliva po tihoj vodi.

Na Crnoj Gori, na Crnoj Gori
kraj izvora je mravlji grad.
U mravljoj kući mravi se stisli
svi su zaspali a jedan misli:

"Kako je kiši kada pada?
Kad padne, gde je zaboli tada?"

U Lisabonu na balkonu,
pegavi dečak jede bombonu.
Nad Lisabonom Mesec se klati —
kosu mu zlati.

Njemu je danas rekao tata:
"Kucaj na vrata, jer iza vrata stanuje neko!"
Zašto — pita se u Lisabonu pegavi dečak na balkonu —
zašto o lonac niko ne kuca kada u loncu stanuje mleko?
Nad Lisabonom mesec se klati —
kosu mu zlati.

U Beogradu na trotoaru dečji crtež svira gitaru,
tri devojčice u Beogradu, u Beogradu na trotoaru
igraju dok on svira gitaru;
a jedan dečak, mali i tršav, plače što je nacrtan mršav.
U Beogradu, na trotoaru dečji crtež svira gitaru
I u Londonu na balkonu pegavi dečak jede bombonu,
ali ova je pesma kratka
jer je bombona bila slatka.

U Moskvi jedna Galja plače i s jednom Galjom jedno mače.
Te dve dame ostale su kod kuće same.
Suza za suzom prosto pljušti.
Uplašile se jer nešto šušti.
U Moskvi jedna Galja plače i s malom Galjom malo mače.
(Šta je šuštalo?
Veče je šuštalo kad se spuštalo, eto šta je šuštalo!)

MALO DIVNO

Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?

I slon kad je bio slonče,
a avion — avionče!

I miš kad je bio mišče
i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče
kad je muva bila zujče?

E, pa shvati, prođe vremce
Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac
ni ti više nisi klinac!

Slovo više nije slovce
ti dogura u osnovce.

Al' ne brini, i ne mari,
desiće se divne stvari.

Ja već čujem iz kolica
smeh budućeg brke, strica.

I vidim, o istom trošku,
ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima
nešto malo, divno ima.

Sve se vrti. Zvezde sjaje.
Malo divno uvek traje.