Momčilo Nastasijević

Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.
Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je vrednim radom stigao do svojih lirskih krugova, i, dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.
Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kasnije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu u Beogradu i vreme je „sadašnje“.

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.
Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Izdanja

* Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
* Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
* Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
* Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
* Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“, Cetinje : Državna štamparija, 1930.
* Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : "Zapis", 1931.
* Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.

Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности. Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.

Момчило Настасијевић - Епитаф

Пламен — спржити где лек.
Мач — одсецати главе где коб.
Мелем непреболу.

Стамен бршљану дебло,
вековати где век.

Злодух злу, доброти верни роб;
рођају жртва, жетви клас;
печали — себи, гроб и спас.

Biljkama

Bliži se.
Zlatna odora na njoj.
Smrću pozlati.
Mirisne moje,
toplo li umirete.
Raskoš je ovo i u meni sete.
Kropi u jesenji dan.
Kropite, sestre,
voljene vas preživim,
s jeseni do jeseni gusnem u zlato.
Zlatom kao vi
po pohodu zajesenim,
raskoši prolijem svih umiranja.

Dve rane
Ubod li,
to buja ubistvu,
to ljubim.

Vreo vrh maču
zažudi do balčaka u telo.

Jer i kroz ranu,
i tiše tim,
prizivlju se biti.

-

Al’ dve se otvore.
Preboli, te zadatoh,
moja bez prebola, brale.

Jer je tiho satkana duša,
na tiše brdo uvodile
prozirne ruke.

Za ožiljkom se
u vidanje prikrade,
bleda vidarica bez nade.

-

Al’ kaže mi se dolina.
Romori što je škrgut ovde zuba.
Tiho se samo sjaranilo
što se krvavo mrzi ovde i ljubi.

Nema za mene bilja ovde dole.

Grobnoj
Oh, to je,
otežava noga.
Grobom pjan.

I noć je ovo, -
trnom pretrnem gloga,
i dan.

I stopa gde prione mi,
jara je ozdo,
zapahne vrelo pluće.

O, grobno li mi smrkava
kostima tvojim svanuće.

-

Oh, to je,
i subote ovaj bat
nedotrulu te razgara.

I kosti,
te do kostiju me opeku,
gomila su žara.

-

Oh, to je,
pokoja ne,
van iza rođaja negde i mrenja.
Živ premrem tobom,
mrtva pregoriš mnome
do spasenja.

Oh, to je, to.

Molitva
Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il’ dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradánju,
bez dna reč ova smerna u večernju.

Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizánje,
rastoči o rastoči raba.

Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
mome stradánju.

Nagrada
1

Peče ta rana.
Njome, i samo njome,
sve dublje živ.

O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi
kad izlučim se u sičan.

2

Pazite,
čudno sam vičan:
jed, pelen li mi od vas,
ili mana;
mrtav od vaše ruke,
ili živ, -
ne zaceli se,
ne ozledi ova rana.

3

Zagorča vaš med,
čemer zasladi;
patvora pravo u moje srce
tim dublje nagradi; -
udrite,
nisam kriv.

Poznoj
Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.

I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.

Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.

-

Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al’ gnjilu moju
evo, rastočih put.

Iz tri što zadadoz rane
prozrem već lopiš u mir.

Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

Pogled

1

Pogled je, - gine oko.
Nesitom utol mrenje.
Nestati, - to moj put.

I mesec
samrtno tad žut,
tame to zemljom vrenje, -
bubri u dojke,
ljubi on.

2

I ljubim ja,
i ljubi, na oči gde
iz utrobe je utrobi
samrtna ova
progledanja slast.

3

Slep, - ili pogledom mri.
Jer i smrt to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.

4

Pogled je, - pijem.
I pijaneć sve me,
čudno svemu sebe dam.

Pogled je, - bdijem.
I pupeć u svemu moje seme,
samrtno radostan, i sam.

5

Pogled je, -
strasno za nerođeni plod
u zemlju majku zaseca ralo.

Pogled je, -
patno za nehođeni hod
krene u meni
od iskoni što stalo.

6

Jer i smrti to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.