Sima Pandurović

Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. — 27. jul 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Počeo je sa pisanjem pesama početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić i Vladislav Petković Dis), pod uticajem drugih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po)

Sima Pandurović je jedan od osnivača srpske moderne. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, bio je gimnazijski profesor u Valjevu i Beogradu, uređivao je više časopisa, od kojih je najznačajniji "Misao" - koji je sam i objavljivao. Kritika je oštro reagovala na njegovu prvu zbirku pesama "Posmrtne počasti", prožetu pesimizmom. Kasniji stihovi misaono su složeniji, ali i u njima preovladava rezignacija. Ispevao je i niz rodoljubivih pesama. Prevodio je s francuskog i engleskog - posebno uspešno Šekspira. Svojim sveukupnim radom ostavio je veliki trag u srpskoj kulturi. Ostala dela: zbirke pesama "Dani i noći", "Okovani slogovi", "Stihovi", "Pesme", knjige eseja "Razgovor o književnosti", "Ogledi iz estetike".

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.

VREME


Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
Svih mojih snova od njinog postanja;
Na licu tvome još sija detinjstvo,
U očima jedan setan zrak saznanja.

Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
Svih želja meta varljiva i sjajna;
Ipak, nisi jednom no drugome bliža,
I ostajes čista i tiha, k'o tajna.

Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
Bez strasti, i mirna, ne znajući išta
O tome da često pati ko te vol'o -
Sem milosti tvoje da ne traži ništa.

Ti si u maju svog života cvetnog, -
A maj je divan i bez sunca žarka; -
Tebi ljubav ljudska sred života sretnog
Ne treba, izgleda kao pusta varka.

Ali kad tuga godine poraste,
Kad prođe mladost, lepota i cveće,
Prijatelji lažni kad odu, k'o laste
Što se domu svome nikad vratit' neće;

Kad uzdaha dugih podigne se plima,
Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
U duši tvojoj kad zastudi zima,
Jedna će mis'o u tebi da dozre,

Velika, tužna mis'o, moje drago:
Da treba da nam sve bude svejedno,
Da nam je ovde još jedino blago
Kad za nas kuca bedno srce jedno.

Tad će tvoje srce zakucati jače,
Kao čas pozni kada ponoć pada,
Brujeći kao da tuži i plače...
ko zna da l' će kogod čuti ga i tada!

VEKOVI

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k'o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki'.

I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.

NJEN ODLAZAK

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak'o.
O, ko bi rek'o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle'do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova, -

Ja znam da opet neće mi pomoći.
... Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.

Stari ratnici

Njihova su leđa bila uvek prava,
Njini konji dobri,a oprema sjajna;
Njihova je tuga bila silna,zdrava,
Njihova radost puna i beskrajna;
Njine duše behu oklopi što blešte,
Njine pesme trube što oholo trešte.

U njinom životu beše mnogo dana
Tužnih, i punih svetlosti i zraka;
Imali su mnogo visokoh obmana,
Bez kojih je život besmislen, pun mraka.
Velika je borba mogla njih da svali.
Zato su veliki, a mi tako mali

Oni su voleli život uzbuđenja,
I umrli, voleći ga strasno;
Nas ni očajanje ne diže nit’ menja:
Mi ćutimo delom, a ropćemo glasno,
I kao opalo, žuto lišće s grana
Provodimo sumor svojih praznih dana.

Krvlju svojom oni znojili su polja
Gde nikada neće doći naša noga;
Al’ nas neće spasti ni budućnost bolja,
Ni prošle borbe i nadanja mnoga.
Velikih stabla što su oni bili
Mi smo prazne senke i plodovi gnili.

Na poljima našim,gde vetrovi plodni
Duvaju po katkad,oseća se samo
Plima stare borbe za krajeve rodne
I jecaj što tuži i vapije tamo
Gde i sada besni plodna bura jaka,
Gde lutaju seni starinskih junaka.

ZORA NADANJA

Nebo je bilo zamračeno, tmurno,
Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn'o.
Nenadno te noći, dok je mesec trn'o,
Južni vetar prođe ulicama burno.

Nosio je teške, zanosne i meke
Mirise cveća, i živost, i nadu,
Dah proleća bliskih i zemlje daleke,
Rasuo ih, krišom, raskošno po gradu.

A ujutru, svuda, prozori i vrata
- Dok proleće novo mirisaše mirom -
Svih koliba, kuća, srca, kazamata,
Otvoreni behu radosno i širom.

Dan vedar, bistar, i pun plodnih klica,
Nebo puno zore, nadanja i vere,
Razdragana pesma probuđenih ptica,
A zraci novog sunca svud trepere.

Dosta nas je crna razjedala vlaga!
Proleće gledam preko polja, vode,
Gde prolazi, nosi pokraj moga traga,
Nov život, k'o vojske zastavu slobode.

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

DOGODILA SE PESMA OVA

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini.

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji',
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

SVETKOVINA

Sisli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, zana;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana sto krvave ih vredjao je svet:
Ljubavi naze plav i nezan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnicki nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih seta,
Srecno, i hvale onaj zivot krt
Sto ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni zale mir nas tih.

Oni bas nista nisu znali sta
Dovede tu nas. - U cvecu smo isli,
Slaveci strasno osesanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sisli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najtezi nam jad -
Mino i case blazene ne muti.
Iz proslih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam jos
Nas zivot ovde svetao je tren,
Srdacan, krotak. Onaj zivot los

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost naseg ne poznaje sveta;
Zivotno vino, srz nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A nasih srca jedan isti zvuk
Belezi drazi i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, - je li? -
Iskidali konce sto nas vezu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance zivota sto zvece i stezu;
Jer mi smo mozda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad srece svoje.

I gledaju nas zato sto idemo
U kosuljama belim parkom ovim,
Gde bolnicki se miris siri jak;
Ne znaju drazi sa zivotom novim,
Ljubavi nase neumrle znak.
... Gle! ocima im trepti rosa nemo...

ŽENA


Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

OSRAMOĆEN SAN

Cinički i grubo zatvorismo srca
Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,
Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,
Za ljubav i nemir budućih proleća.

Ravnodušno, mirno napustismo ono
Što je nežna duša prošlosti nam mlade;
Nismo bili tužni kad pogrebno zvono
Oglasi kraj naše mladosti i nade.

Surovo smo svoje sahranili snove
U sanduke tvrde, u duboke rake
Zaborava večnog, gde se crvi tove,
Zaborava duše i nežnosti svake.

I dok srca naša zagrljajem mira
Mračnoga i teškog leže na dnu groba,
Strasti su povele orgije svog pira
I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.

I u noći, koje gavrani se plaše,
Naše besne strasti, s maskama što kriju,
S perversnim veseljem krv života piju, -
Rastočeno vino u bizarne čaše...

Samo, crnim društvom, kao tanak vlat
Na vetru, zadrhti slutnja što se krije,
Monotono, kobno, k'o domaći sat
U zidu, dok jedna opomena bije.

Slućenog glasnika savesti još nema.
Ali on će doći, ma u zadnji čas,
Da nam ipak javi, usplahiren vas,
Da nam se gost jedan u posetu sprema.

I da Mladost naša dolazi sa dna
Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;
I da će nam doći, u zlokobno doba,
Za osvetu svoga osramoćenog sna.

BEOGRAD U ROPSTVU

Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron'o!
Ni pusta traga radosnom životu;
Varvarin je grubi zlurado ti don'o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar, - iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara...

Al' plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, - on je min'o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.

SAD

Tiho je.
Aleje u pozno doba snevaju.
Zvezdana kola etar nih'o je,
Ponoćni vetar cveće. Svemirom
Senke su snova setno lutale.

A horizontom munje sevaju
Daleko, gde su kobno ćutale,
Neuspavane svojim nemirom,
Sumorne gore.

I oblaci su crni brodili
Ka svetlom krugu neba, združenog
S nadama našim, i dohodili
Sa vetrovima zvuka produženog

I oštrog, s pretnjom, mržnjom, mračeći
Prostore vedre snova mladosti
I rascvetanih, mirnih radosti
Što su u srca pale, zračeći.

Tad vatrene su munje planule,
I valjali se teški gromovi,
I bujice su vrt potopile.

Dok nisu nade sve usa'nule,
Dok munje nisu snove stopile
I rastureni bili domovi

Našeg mira. Sad ne snevaju
U kobnom muku naše nežnosti.
I snovi više ne uspevaju
U okovima neizbežnosti

A Mrtvo More moćno caruje
Pod sudbom što se još ostvaruje,
Još ostvaruje.

UTEHA

Kad se sve iz ruke bude pustilo
I radost naša svene, kao cvet;
Kada se veče bude spustilo
Na naših starih iluzija svet,

Nećemo više ništa žaliti,
Jer svega ćemo biti davno siti,
Jer će nam veče, odmor i smrt biti
Sreća koju će suza zaliti.

I kada senka dobre smrti neme
Pojavi se pred nas jednog čudnog dana,
Biće nam blagi melem sviju rana.

Sve umire onda kada mu je vreme.

JAMBI O SVRŠETKU

Rastočiće nas beda, bolest, smrt
U žitku masu i nesnošljiv smrad,
Kad zine zemnog raspadanja glad
I svene naših plavih želja vrt.

Na večne zbilje nemilome tlu
Odmaraće se i poslednji znak
Života našeg, i sudbinu zlu
Svih srca teški pokopaće mrak.

Vršiće pos'o raspadanja crv...
A naša srca, suze, mozak, o!
Hraniće, kažu, k'o i naša krv,
Nov život nečeg drugog, znam ja to!

Da mi je samo sagledati dna
Još jednoj tajni, i videti put
Velikog, tužnog i šarenog sna
Mladosti naše, i videti kut

Gde će nam duše večni naći stan!
Hoće li i tu biti samo mrak
Tesnoga groba, il' veliki dan,
Besmrtne sreće životni znak?

Da, misli, želja, snova neznan kraj
Hoće li biti u grobu il' van?
Gde crvi mile il' gde cveta maj?
Jer sve je, ipak, samo šaren san!

MISERERE

To beše u snu sumornom, dubokom,
Očajan poraz života i nada,
Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom
Svet što se gubi i jesen što vlada

Setna i svetla preko svega što je
Živelo negda. Sunce zrake baca
Dugačke, žute vrh sarane moje,
Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca.

Tutnji i bruji promuklo i tmulo
Muzika smrti. I tonovi pište
Pogreb ideja i nestanje trulo
Bolova, senki što dave i tište.

Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali
Rastanak moj sa bolom, i bez volje,
Snagu i nežnost što su tužno pali
Neprežaljeni, bez zamene bolje.

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola
Nevine ljude, i kraj zlobe njine;
Osećam snagu celog svetskog bola,
Znam da su deca zemlje i prašine.

Umiru zraci, prirodna lepota.
Telesa jadna, bolesna i troma
Žena i ljudi, bolnih od života,
Prate me nemo do mog večnog doma.

Stoga sam ves'o. A flaute cvile
Nestanak cveća, ljubavi i patnja,
Želja i nada što su sjajne bile, -
Tralje života koje nosi pratnja.

Muzika jeca tonom čiste tuge.
Gasi se sunce i zraci mu blede;
Spušta se tama; umiru sve duge
U kalu sveta, u haljini bede.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube
Pobedu smrti što nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube
Pogrebni marš nad bićem svega sveta,
Za one što se pate, koji ljube,
Za prosjake života tol'kih leta.

Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,
Očajno tužno, setno miserere! -
Kobni zvuk smrti života i cveća.

U IZNURENOM OSEĆANJU JEDNOM

Zavesa noći alejama sivim.
Jedino zimske ruže još što cepte
Strašću, i ja što u snu svome živim
Opet, i zvezde što nada mnom trepte

Blede i setne. O, moj bože, tu je
Opet taj zanos razdražljiv, što pije
Moć nerava mi slabih, kao guje,
K'o ženska tela, kad me s njima krije

Noć u dubokom razvratu i strasti.
Samo, ja danas u razbludi istoj
Dolazim ovde, s pohotom, bez časti
Da budem dete u prirodi čistoj.

Osećam da je ovo groblje pusto
Spomena mojih, da verno nad njima
Još samo starih breza lišće gusto
Šušti i tužna saučešća ima.

Ona i ja smo, oboje sa jednim
Krinom u srcu i zvezdom u oku,
Tu, milovani povetarcem čednim,
Snivali dugo svaku noć duboku;

I bili srećni zbog ljubavi svoje,
Ponosni trajno zbog svoga rođenja;
Niti je ikad mislilo nas dvoje
Da štogod ljubav ruši ili menja.

Ali sve prođe, prostije no kada
List ovih breza, u duboku jesen,
Za nekoliko trenutaka pada,
I biva žut, i truo, i odnesen.

Danas me zalud stari vetar bije
Po licu, da me svega opomene,
Da vidim kako sve prolazno nije
I da me seti sve lepote njene.

Zalud! Ja nisam sposoban za take
Visoke, duge apstrakcije više;
U srcu mom je tama jedne rake,
Očima mojim pustinja bez kiše.

Slutim prazninu budućih vremena,
Slepilo duha što će doći potom;
Ja nju ne dvojim sad od drugih žena
Lepih, i jadnih sa njinom lepotom.

Mom duhu, kao i mom telu, sada
Grub dodir samo stvara radost neku;
Osećam nešto teško kao klada
U duši, neku odvratnost daleku...

A govor duša i prirodne zvuke
Ja danas teško mogu da razumem
Večna je sila vezala mi ruke
I duh, i sam se spasti već ne umem.

Mirno i čudno šušte stare breze
Tajnu života i sudbinu uma;
I raširenih zenica, bez veze
Misli, ja slušam elegiju šuma,

Miran, bez želja u tom času lednom,
U iznurenom osećanju jednom.

Mirno i čudno šušte stare breze.

Сима Пандуровић - У пролазу јуче

У пролазу јуче кроз сјајну дворану
Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је —
Ледена лица, к’о пôд онај што је,
Ти ми лагано, као узгред, шану:
(Глас ти се једва од галаме чуо)

„Мој љубавник.
Он је човек честит, добар...“

Глас музике неке јечао је тмуо.

„А ја га волим;
Ја морам с њиме ићи, видиш ево...“

Глумац је неки у дворници пев’о;
Жагор живота таласа се свуда,
Радости, бола, а не зна се куда.


„Да с тобом шетам волела бих више.
Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“

Глас мртвачких звона све тише и тише,
Напољу, где киша полагано пада,
Звонио је гласом којим откуцава
Дубока поноћ сред сановна јâва.

„Ал’ ја сам ипак задовољна, када
У вече, све кад сном мртвачким спава,
Извадит’ могу с болом срце своје
Из кога липти крв (пуно је јада);
На њему твој је урезан лик.
И тада плачем, и радост ме дивља
Обузме целу, зато што се патим
Због тебе.
Збогом.“

Прошла си тихо с господином оним.



Једно је дете данас дошло к мени.
Оно је било жељно пољубаца,
Љубави, ружа, радости и среће.
Ја јој уделих од свега по мало,
И задовољан био сам са својим
Делом.

Вечерас, када сам крај стола
Писао боле јадног срца свога,
Радостан бејах сред тешкога бола
Што, с тебе, душу мораше ми грозно.
Крваве сузе ја сам тада лио,
Сâм, ради тебе, у то доба позно.

Како сам тада задовољан био!

Сима Пандуровић - Сенке

Облаци жути преко моје главе
Прелазе простор мирно; заклањају
Сунце и небо, и висине плаве,
И тужно греду ко зна којем крају.

Промичу сенке. И ваздух се жути,
И тешка туга захвата свечано
Природу целу. Мртвачки све ћути.
И сетно вече пада тако рано.

И неки тежак мирис, тешка боја
Спомена живих и тужних што пуне
Замрљан видик, осећања моја,
Младости понос што у мени труне.

Опојан, тежак мирис се из биља
Разлива, — слика отежале јаве.
Мирише ваздух дахом мртва смиља.
Облаци иду преко моје главе.