Slobodan Rakitić

СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ КОД ПРИЗРЕНА

Боље да остадосте под земљом, дубоко,

за неко часније поколење. Овако
слушам осињак где беху пчеле и царево око.
Јер, време је опет наопако.

Још само вам име оста ко испражњено лице.
Сви су анђели слепи, а слепо је поколење.
И ниједан плод не дочека зрење.
Уместо сокола - орао изнад Бистрице.

Кратка је слава света! Црни биво дремље
крај реке, испод невидљивог звоника.
Као последњи залогај, узех шаку земље.

Боље да сте остали скривени, у дубини.
То што сад видим сасвим је друга слика.
Осванух, на своме гробу, у туђини.

ЧИЈА СИ СЕНКА, ДУШО МОЈА


Чија си сенка, душо моја,
чије те стопе свуд прате?
Зрела се жита у пољу злате
и даси горњега слоја.

За неки други мењала би век,
за друго јутро, други дан,
за огртач друкчије ткан.
Радије отров – но лек.

Душо моја, у пољу, сама,
тражећи место где је дубља тама,
тумараш као пламен бледи.

Чили и плод на нестварној грани,
у једну тачку сливају се дани
и дах се на усни већ леди.

ДЕЧАНИ, ШУМА БОРОВА


Високи борови трепере
у преображеним врховима,
ал радост то није,
ал жудња, зацело, није.
Чији то занос, скривени
у годовима не мирује,
чија се то патња
изнутра јавља?

Птице небеске, под куполом,
преобраћају се ко душе кад се
около уштапа свију,
около Бога.
Из мéне у мéну
узлеће језик земље
у родослову.

Висока ноћ силази
трагом звезда, ко дах нечији
кад неосетно се
јавља и гаси
над пламеном свеће.

Гласови над Бистрицом лелујају,
гласови без дома,
ал чији глас то, у заносу,
мени се враћа
јутром и вечером?

Високи борови у освит
корену се своме нагињу
и круже.
Около Бога круже.
Чији то дах невидљиви
пређе преко врхова
устрепталих?

Исходим опет
из тамне ћелије.
Прими ме под своје скуте,
дане преображења!
Ал чије то памћење, чији језик,
очи чије и жудњу чију
слушам како сву ноћ
хуји у боровима?

Зар привид све је
док преко брегова ходим
своме заласку?
Огледам се у своме заласку
врховима борова
у пламену.

НЕ СМЕМ ДА ЗАВРШИМ ПЕСМУ ОВУ


Облак не пропушта кишу,
облак не пропушта зраке сунчеве,
свет се не мења, рекла си.
Ал, погледај, још једном,
моје очи запаљене,
јесам ли то пред тобом,
јеси ли ти то преда мном?

Гледам свет
који се не мења, рекла си.

Гледам плод невидљиви
и мислим на корен.
Гледам стабла, северна и јужна,
и мислим на земљу
која ми се све више
осипа под ногама.

Гледам прах на столу
и прах у књизи
и прах на мојим прстима.

Гледам слова како се расипају
из редова.

Не смем да завршим
песму о јутру,
не смем да завршим
песму о заласку сунца,
јер ће се тог тренутка, бојим се,
завршити и живот мој,
а ти ћеш бити далеко.

РАСУТА СЛОВА


Мирује грана: лист да смири,
мирује вода: да дубља буде.
И ноћ и дан исто нам нуде,
свуд жице, споне и оквири.

Над тобом сенка ми нагнута
као над реком дуга жедна.
Око нас поља непрегледна
и слова, слова разасута.

Како да појмим све те знаке,
троструко сунце кроз облаке
и књигу што се сама листа!

Дубином патње век се мери,
душо, свој облик одабери,
ал буди ми, о буди - иста!

1980.

Južna zemlja


Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.
Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.
Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno
i rodno?
Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.
2.
Već stota zima
a proleće nijedno,
sine moj.
Više ništa nije
kako je bilo.
Sad je to druga zemlja
i drugi jezik slušam
sa praga kućnog.
Uzleće
bunar za bunarom,
korača
šuma za šumom.
Sad stranac hodi
preko polja.
Sad tuđin
iz naše činije
i ruča
i večera.
U postelje nam se
zavlači.
3.
S kolevkom pod jednom,
s grobom pod drugom rukom,
novi dom tražim
i izvor,
jer Boga ovde nije.
Korača prazan bunar
za nama,
sine moj.
Korača ječam,
pšenica
i raž.
Kradu nam oči žive,
kradu nam reke
i Boga.
Ne peva u polju
ševa
ni kos.
Rušni hram,
prazno vreme.
Upamti sve,
sine moj.
4.
Ovo je tvoja zemlja
i tvoji čokoti,
sine moj.
Ovo je tvoj med,
tvoje vino
i tvoj jezik.
Ovaj izgubljeni izvor
i crna šuma ova,
tvoji su, sine.
5.
Rasipa se glas Boga.
Rasipa se glas zemlje.
Rasipaju se reke
dok preko južnog neba
u bezdan teku.
Rasipa se jezik
sve nerazumljiviji.
Rasipaju se slova
i seme.
Rasipa se glas moj
dok prema tebi koračam,
sine moj.
6.
Močvare u ledu,
utrine bez stada,
glasovi i senke umrlih
oko kuće.
Duše umrlih
u kolu
u polju.
Vidiš li južnu zemlju
u ognju;
crni dažd nad utrinama
i njivama?
Vidiš li pauka crnog
na čokotima
i nad bunarom?
Vidiš li lice moje
uokvireno zemljom,
sine moj?
Vidiš li Danicu
kako nam put obasjava
ka severu?
Vidiš li bar ti Boga,
sine moj?

Noć duga pola veka


Zloduh nam rasuo tor,
crne se, zmijski, verige.
Sa brega poleće – bor,
sa stola – spaljene knjige.
Kroz dečje promrzle kosti
u srdžbi huji severac.
Plavi se na svetlosti
slomljen dečji staklenac.
Niz pute zamagljene
rasuto pleme još hoda.
Pevaju munje ognjene,
ptić cvili ispod svoda.
Zapustela su močila,
crn zmijski svlak na steni.
Dečje – ne ruke, već krila.
Na plotu kokot crveni.
Al s juga i zapada
glasnici crni stižu.
Deblo za deblom pada.
Svud vidim veliku strižu.
Pšenica je bez klasa,
a vinograd bez roda.
Zborimo u pola glasa,
jer spava sin naroda.
Skrivena još ćuti klica
i zlatni svoj vek čeka.
Ne videsmo svoja lica
u noći od pola veka.
Na nevidljivoj nam glavi
krvav zasvetli venac,
al nam se u snu još plavi
razbit dečji staklenac.

Okrećem lice svoje tebi, Gospode


Okrećem lice svoje
tebi, Gospode.
Gledam
kako koračaš po vodi,
preko bregova,
iznad šuma borovih
uzlećeš.
Gledam
kako se njišu krovovi kuća naših
u oblacima, visoko,
rasuta groblja preko utrine.
Kroz šuplje dečije kosti,
kao kroz dvojnice,
ko to koga doziva:
mati dete svoje
il dete mater svoju?
Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama;
crno mleko u zdelama
i proso u ćupovima.
Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.
A pili smo rajsku vodu
i vino ognjeno;
zlatnu pšenicu
i raž sejali.
Osmehivao nam se mladi anđeo
svakoga jutra
nad Metohijom.
Sada ni imena svojih
da se setimo.
Gledam
crnog bivola na izvoru,
kentaura u polju,
čauša na pragu kućnom.
Zar si zaboravio decu svoju,
Gospode?
Kom carstvu
da se priklonimo?

Pilatus


Stropoštavaju se visoke vode,
pevaju deblo, kamen i pena.
U brdima je praznik slobode.
Pevaju dete, čovek i žena.
Drozd se sa krova sveta javlja,
žubori voda preko stenja.
Kost-svirala, kupola mravlja,
i tle što se u plodu menja.
Među brdima svetlosni stub,
kao da Gospod kule diže.
Runi se stena i puca dub.
Poleće uvis ovan postrižen.
Čovek-ptica u ambis skače
a divokoza dubinu meri.
Mrkne, kad svod je naoblačen.
Drhture tad i ptice i zveri.
Sa vrhova bogovi slaze
noću kad ih niko ne vidi.
Kao sa drugog sveta staze
preko ambisa i lednih hridi.
Hladna je vatra, voda gori,
a zimzelen huji sa brega!
Čujem tišinu kako zbori
o hladnoj vatri i žaru snega.
Drvo u žudnju, žudnja u voće
jedno se u drugo preobrazi.
Sabrale su se i duše noćne
na skrovitoj šumskoj stazi.
Preobrazio se u sneg plamen
a slap vode u cvet-penu.
Gospod je sebi digao znamen
i preobrazio se u stenu.

Ras


Zar ikome je dano da stasa
vrh Boga? Tu beše grad. I kula.
I presto na kom seđaše župan. Sad – podne jula.
Ni sokola nad bregom. Ni mirisa. Ni glasa.
Gde neimar je? Gde zdanje? Sat se ne vidi.
Ni oklopnici. Ni kamen na kamenu, sada.
Tu beše grad – od svakog veći grada.
Da li iko pamti ime ove hridi?
Bez drveta – plod se u mraku njiše,
nevidljiv neko nad praznom rekom diše,
to mrtav grad se, u meni, budi.
Zar nesta sve to? U meni se stiče
svet iz neke sasvim druge priče
i oganj trostruke studi.

Stid


Onaj što nam je vezao teg
o vrat i razorio dom,
i mrtav nas još goni u zbeg
po istom polju – paklenom.
Bar da nas runo ovčije
zgreje il munja nebeska.
Sakućemo – pleme ničije
očima punim peska.
Iz mraka slušamo smeh
njegov i sklapa nam se vid.
To zloduh nadima svoj meh.
Osta nam još samo stid.

Tajni zapis


Rasprskavaju se oblici
i svet u bezličnost tone.
Sve zemaljske pucaju spone,
al tajni zapis je u klici.
Srdžba se tvorca na svet sruči,
na oblike, plod i suštinu.
Ruši se svet – u prazninu!
Al gde je klica, tu su ključi.
U pukotini – skrito seme,
u semenci – sažeto vreme.
Žudnja dve bube na pokrovcu.
Kraj neke živice, il ispod bora,
preostaće još samo čvorak
kao uzorak novom tvorcu.

Vaga


Onaj vazduh
i ovaj vazduh,
ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,
onaj dan
i ovaj dan,
jesu li isti?
Onaj narod u tminama
i narod ovaj u tminama
jesu li isti?
Jezik onaj, u nevidljivim znacima,
i jezik ovaj, bez ognja,
jesu li isti?
Ko se kome približava
niz reke ploveći valovite
na tankim čunovima
bez vesala?
Stada ova
i stada ona (jagnjad krilata
preko nebeskih livada),
jesu li ista?
Vepar u kukuruzištu
i crni bivo
kraj reke.
Kos, drozd i vuga
svu noć pevaju
ne razlikujući se.
Reči one
i reči ove
jesu li iste?
Još samo sebi mogu da govorim,
Bogu iza leđa
na tas dušu da stavim.
Još samo sebi da govorim,
jesam li isti danas i juče,
jesam li isti ovde i tamo,
jesam li
na drugi oblik sviko?
Senka ona
i senka ova
jesu li iste?
Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče
baš kao i juče.
A ništa isto nije.

RAŠKI NAPEVI


MAGNOVENJA

Ovuda, opet, da l ćemo proći
još jednom, kad nas ne bude,
senka i ja kroz žar i studen,
rubom dana i rubom noći?

U let se, k nebu, jezero vine
i blešti silno mlečnim tragom.
U snu me svojom rukom blagom
tače devica od mesečine.

Potom, zagubih put u brđe!
Na vetru lako perje labuđe
nestade iznad vrleti.

I ja bih da letim ponad krova,
tragom pjanih mi labudova
k dvorcima sred plaveti!

1967.

SA KUĆNOG KROVA
NEKA ČUDNA PTICA

Sa kućnog krova neka čudna ptica
glasi se, i znam da joj je pesma kobna.
Ne bežim, već otvaram širom vrata sobna
i slušam, dugo u noć, setnog lica.

Ne znam da l je u meni, ili van mene,
gnezdo joj skrito, dom u kom počiva?
Njen tavni napev s mojom se pesmom sliva,
al ne videh joj nikad oči skrivene!

Kad namah glas joj presahne, zanemi,
drhtav, ko val propet što k nebu stremi,
jurnem u noć, s nadom da mi se javi.

S čelom preko stene ledne u taj čas
začujem opet s krova njen treptav glas
i tad mi čitav svemir zadrhti u glavi!

1967.

VEĆ SUTRA

Već sutra me neće biti
ovde, gde sada jesam,
neprimetno ću se sliti
u kap dalekih nebesa.

I nikada, nikada više
kroz isti ovaj predeo.
Trag će isprati kiše,
i život mi, neveseo.

Al dušu ne zgreje
ni usana slatki plamen.
A vreme, veje li, veje,
i sve je samo — sen!

A ti, sa mojim vekom,
kao sa tuđim plenom,
bdiš, nad nebeskom rekom,
sama, il s mojom senom.

I čekaš da se slijem
u jedinstveni nam san,
na grani dok plod zrije
i šušti modri lan.

I ptica u čistini,
i nežna belogorica,
i noć tajnih čini —
sve odraz tvog je lica.

Iz prikrajka me vreba
i pastir sa strelom.
Zasu me srdžba neba
na žalu paklenom.

Onesvešćen sam pao,
u gori, kraj čista vrela
Da živim nisam znao,
ni smrt me nije htela.

Već sutra neću biti ovde,
gde sada jesam,
neosetno ću se sliti
u zvezdu, kap nebesa.

1968.

KASNO DOBA

Zalud na usNI grozd, kupina,
kad žeđ moju ne zgasi voda
ni prepun kondir mlada vina.

Stiže i doba kasnog Ploda,
tihost nebeska duh mi krepi
kad smotrih lestve ispod svoda.

Hodeć gorom, ko pevač slepi,
mnim: u šta ću se najzad sliti
dok s usne čili grozd prelepi?

Bludnu rugobu kako skriti?
Grehovni kad me kal obuzme,
u drugom dobu već ću biti.

Višnjeva noć to dah mi mrzne,
gorčina koja plodovlje nudi
sokom tek mi usne okrzne.

Bar zanos da mi tad probudi
gnojevni otrov drnih gljiva
od kog mi mozak i srce ludi.

Opet, sve smrti nalik biva,
al grešnu žud smo vešto krili
ko ružno lice što se skriva.

Sa istoga smo zdenca pili,
nestali druzi kud se skriše?
Osećam, i moja ruka čili!

Šta krv nam skrbnu žudno siše?
Snih obličje i Božjeg sina,
jedanput samo, nikad više.

Pih špiritusa, piva, vina,
uznese ruj me čiste ploti,
sred kala duša belog krina!

I stada, koja angel kroti,
nebeskih vala penu pasu
nad rodom što se grešno koti.

I smrt svoju videh u glasu
troglavog zmaja ponad kedra,
žitnicu svu u jednom klasu.

Zasvetle dan i noć vedra
kad ustreptala, poput vlati,
devojčica otkrije nedra.

Van mene, negde, srce pati
i žudi da se natrag slije —
ko dete kad ga udahne mati.

Zastao iznad provalije,
videh u kalu stručak krina
i drvo na kom ploda nije.

Videh u kalu i Božjeg sina.

1969.

ZEMALJSKI PLAČ

Najzad sve se u senku slije,
pregolemi je zemaljski plač.
Sa usne patnja patnju pije.

Nad nama sunce — užaren sač!
Zar sve je samo pramen dima?
Ne zbroja dane ni tkač ni vrač.

Videh te u svim ponorima,
o, sestro tame, neljubljena,
u snu san si mi nad svim snima.

Ja nemam više svog imena,
ja nemam više svojih reči,
nema mene, a ti si — pena!

A onaj što nad vodom kleči
pobožno ko da večnost pije,
sa boljkom koja se ne leči,

u šta svoj oblik da sakrije?
O, druzi, što ste paklu vični,
kad vas nema, ni mene nije.

Onom što spozna nedolični
brlog sveta sred Božje cvasti,
zar svake noći nismo slični?

I vidim da ću ko zrak pasti
bez reči, tek će usta nema
dotaći gnjilost umesto slasti.

Našega doma ovde nema.
Ne čuju se kos ni senica,
ni lasta ispod kućnog trema.

Ne zuje čekrk ni preslica,
jastreb vreba iznad torova.
Prazna je u polju pšenica.

Gde je bila šuma borova,
huji sad oluj preko ledine,
to su duše mrtvih stvorova.

Tek pred licem smrti jedine
kao tuđinac da se ogleda,
vidim i sebe sred vedrine,

ko neko drugi da me gleda.

1969.

VRT KOM KRAJA NEMA

Letopis, noć međ slovima,
rukopisati duše umrlih,
nad krovovima ptičja sazvežđa.
Dnom potonulim, međ algama,
krčag krilati, školjke u mulju,
i bledo lice jezerskog kralja.
Sav raskol taj što nas deli
nespojene, nespojive, vide li,
božje čudo, plod božji,
u vrtu kom kraja nema.

O, blagosloveno jutro misleno,
luča u zrnevlju, u umlju,
u jeziku, u žilama, u plodu,
u lozi vinovoj, u čaškama!
Vide li, legla u šipražju,
sveže tragove zveri gonjene,
zloslutne pege na licu angela,
nebesa u ranama, vide li, možda,
bogohulnika sirotog bez kože,
svečevo lice ponad hrama,
u vrtu kom kraja nema.

Samo jedna smrt, u svemu, zločesta,
a koliko umiranja jutrom?
Komete praha, u oknima,
jarčevu glavu u sazvežđu,
ložnicu, ponoćnu lampu, knjige, vide li,
ogledala smrti il ljubavi,
konce besmisla, ljuljašku praznu,
modre žitnice, hlebno drvo?
Otkuda reč dođe, reč mladica,
odgonetka čvora na jeziku?

Knjige gospodnje, otvorene,
i život sav u postu, u ranama,
zar skončat kao mrav il travka?
Sviloprelja na treptavom listu,
ogledala u kojima umljem ogledah se,
kao na licu tvom, dubinom.
Rosa u pazusima sleđena.
O, krhki, modrooki isposniče,
kuda sve ne prođosmo, morni,
prašnim nebesima, gorom kristala,
preko ostrvlja koralnog hodeći,
bez senke i boga, međ kaktusima,
kad trpnja nam se skupljala na licu
poput peska u školjci sedefnoj.

Stada, na izvorju, vide li,
žbira pred domom, pustahiju,
namernika, il skitnicu hromu,
grešnicu izgnanu, bičevanu,
tajnu večeru iza sedam brava,
trgovce na bregovima soli?
Jesmo li braća, u pustinji,
jesmo li druzi usred pakla?

Trubača, u osvit, ču li,
glasnika iz brda, predvodnika,
pleme nomadsko u špiljama?
Lovca u polju, znojnog kera,
krdo bivola il nosoroga,
ranjenog bika, krilatog ovna,
milosno jagnje na pragu kućnom,
plen kom iz rane krv lipti,
smotri li sve to, iznenada,
kao što smrtnik lice smrti smotri?

Da l truli miris jabuke
budio nas, il cvet višnjev?
Tvoji letopisi, čitaj, šta zbore?
Propete stabljike, mladi kalemi,
zveri u česti, u leglu, spojene,
u strasnom grču, zaslepele.
Dečak vreloga uda u krilu device,
rika jelena-žednika na pojilu.
Da l zvuk roga budio nas
il vriska nagih devojčica
međ kosmatim divovima?

Hitra kopita vitkoga ždrepca,
široke nozdre dok ženku žudi.
Mrtvu devicu, kraj zdenca, vide li,
krv vrelu, mladu, prosutu,
kad peli smo se, u vis, gore,
pod mlečna nebesa, beskonačna,
već u dubinu svoju pretvoreni,
u koren zvučni, jedinstveni,
u vrtu kom kraja nema.

Gde je ono stablo, gde zid?
Gde kuća, gde Mlečni Put
kojim koračasmo, u zanosu dok besmo
nad zdencem, kao nad licem
svoje smrti? Gde ruka one što nas čekala
u gori sama, na mahovini,
kraj bistrika šumskog, odsutna,
u svoju patnju zagledana
il u nečije lice u sebi
u vrtu kom kraja nema.
Kapala, kapala smola borova,
il lavež lisice namah ču se
negde, u česti, međ šipražjem.

Odnekud, šum krila ptičjih,
il krila nevidljivog angela
u osami čuh, il bi opsena!
Večnost zar to? Gde je sad ona
što bi našu smrt da uzme;
patnju svoju bar da smo znali
na bledom joj licu pročitati.
Gde šum vode, zuj osinjaka
dok zaludno dozivah je
s nepoznatog, obraslog ostrvlja
što, osećah, tone nepovratno.

Sve senka smrti biva!
Kuće, kraj kojih minusmo,
bazeni, verande, visoke stepenice,
prašne ikone, dim sleđeni,
terase, ah, široke terase,
prozirne zavese, okna zapaljena, vide li,
lica onih kojih više nema,
lice svoje u njihovom licu,
jedinstveni oblik drveta, gle,
u obliku budućeg ploda, i mi, već,
pred dverima smrti il rođenja,
obasjani svojim krajem.
Nikada više ista usta, isti jezik,
ni ruke koje u zanosu pružasmo
visoku kulu, pod nebom, žudeći
u svojoj patnji da dosegnemo.

1968.

SVET NAM NIJE DOM
Milanu Komneniću

Da jednačiš se, rekoh, s vodom
il s vazduhom, kao plod što se
u padu, ponad Mlečnog Puta,
sa smrću svojom budućom jedini.
Da privid biva sve, prazna sen,
taj privid, tanki list gluvoće,
tromost uma, il tromost duha
na putu što već, videh, čili
i kao dim se gubi, u polju.
Da uzrasteš, rekoh, ponad dubrava,
ko loza, lastar, il mladica,
kad razlučeni smo, Vladičice,
međ nama suci, jeretici,
osinjak ljuti, gusta zvučnost
spirala što nam umljem
trepere vođene rukom tajnom.

Smrt nevidljiva, dah li vetra,
il dah voljene, s neke terase
s koje, u suton, strepeć, slušah li
glas nekoji, iz gore, proročki,
senicu, drozda, zlatnu utvu,
il božjaka što na dveri će nam
u ponoć, možda, blago zakucati.
Zalud pesak skupljen, il prah
godina i zvezda razvejanih,
kad razvejani smo, zasvagda,
kad kap po kap život bi nam,
po putima, na gorama, na međama,
kad gonjeni smo, i goniči!

Pa istovetnost, suzo prostranstva,
zemlje i vode, tela i duha,
zvučna putenost vazda voljene
što iz tame me, nad vodom, obasja
ko svetlo krilo belog angela.
Pa kakvo trojstvo Broja
pred malom tajnom tela uzdrhtala,
kad ozaren budućom smrću
pod kedrom previsokim, u bunilu,
leptire šarene nad kolevkom, videh li,
pčele na grani rascvaloj, kraj uzglavlja,
glavu deteta u nedrima,
sok na usnama il mleko majčino?
Sve samo bleda senka biva
život jednog, pre rođenja.

Terase, terase van vremena i uma,
i opet, terase prema polju nagnute,
blago, i pogled što sjedinjuje se
s drvetom, kamenom, vatrom i vodom,
pogled moj što kamen il drvo biva već,
prah preko stvari koje behu naše,
koje, možda, i nisu bile naše,
preko puteva kojima koračasmo,
kojima, možda, i nismo koračali,
pogled koji nije naš, a naš je,
smrt koja nije naša, a naša je,
prah pre nas, i posle.

Ni svet nam, rekoh, nije dom,
u drvo zar, u praznu školjku zar,
ničji sin, zagubih put,
pod svodovima tvojim da vekujem,
Gospo moja, da mi je!
Al, ne prepoznajemo se više,
ni lice svoje na licu Majke,
ni glas svoj u glasu Oca,
ni otisak prstiju na lakom listu,
na potamnelom staklu u kom trepti
slika nekog dalekog boga.
Zalud približavah ti se,
sluteći dah ti, s nebesa,
tvoju ruku, u vis, blago uznetu,
u noćnom miru, sred vaseljene;
pred tobom, pred Izvorom,
u trenu trpnje beskrajne
do koje ne mogah se uzdići.

Ko bdi nad nama, zmaj zaštitnik,
il angel s trubom posvećenom,
demon zli, što, možda, u tami čuči,
očiju strašnih, urokljivih?
Ko sprečava nas? Ko bunca? Čiji nož
pod uzglavljem, čije strele,
čiji glas, visoko, visoko?

Il samo sve iznutra peva,
munja, bič studeni, među drvećem,
frula od zove, začarana, čuh li,
lovački rog, šuplja senka, jastreb,
semenka i njeno dvojstvo srži,
samo glas istovetnosti!
Putenost stabala, drhtavica
soka što se propinje u vis,
slike pomerene, vaseljena, rekoh li,
rekoh li, zaista, povratka nema,
jeste svet, a nije nam dom,
povratka ni u tebe, moja Gospo!
Odraz nebesa il odraz dubine, videh,
sve neizmenjeno vraća se zemlji,
voda vodi, vazduh vazduhu,
i opet, zemlja zemlji,
a svet nam nije dom!

Zvučnost tela i zvučnost duha,
vilenjak i njegova senka, videh,
dvojnik siroti i njegova hromost,
pomeren okvir, zanos, blud, zavapih,
zavapih ispod terasa vanvremenih,
kako da te dosegnem?
Ruka ti sred zvučnosti sja,
bezumne reči zborim!

Prsti poređani u niz, rekoh,
slomljene kazaljke, zupčanici,
okrvavljena srča, stolovi hira,
čupavo drveće i ćupovi meda.

Nasušna nado, uzdanice, klekoh,
žrtvenik, il Onaj kom se svako klanja,
vazduh, il Onaj koji ga sazda,
voda, il njen večni Izvor,
svet, il možda Vrhovni Majstor,
plode sazvučja, materijo, pokretu
plamena tog što nas sjedinjuje,
da nikada nas posve ne sjedini.
Zaista, sve se korenu vraća,
ko što ti i ja mrtav dohodim,
s tačkom na početku
i s tačkom na kraju.

1969.

ZEMALJSKI POSED

1
Jao nama, vrsti zemaljskoj,
kad posed nam, svakim danom,
sve manji biva!
Ni drvo da se,
duša prirode,
jezika svijenih, žalaca tankih,
kroz koje leluja bleda krv boga,
okolo sopstvene žeđi svije.
Ni lik da nam se,
senka zemlje,
nad visokim izvorima
u času mrenja
bar mrenjem ogledne,
jedanput samo.

Središte, zemljo, jesi
nevidljivo većma no koračaji naši
kroz prisnost tvoju, puni straha,
pred licem ti noćnim, noćnice!
Čega tu nema, a da se nije
žeđ ljudska, bezmerna,
u uzmicanju k tebi takla
tek patnjom dvojnika.
Zar poreklo ti,
u kom ogledamo se većma
no u samima sebi, korenom,
u siromaštvu tek,
u jadu našem tek,
ne sviće?

Prema čemu jedinstvenom,
ako to već nije biće tvoje
na kom nam trajanje čili
od jakog ti, odveć, plamena,
al prema čemu, velim, nevidljivom
nadire tek odsutnost naša
nevidljiva?

Zar smrt nije
to što nas iz skrovišta svojih
ko materica tamna priziva,
i svakog jutra, našte srca,
taštinom svog vina poji,
u ruho novo,
u kom nevidljivi jesmo,
strpljivo oblači.

Zar sada nije nepostojeće
koliko nam i nevidljivo jeste
to sutra? Zar sada jeste
tek zemlja samo, nevidljiva,
tek zemlja, možda, samo
u glasu nepostojećeg?
Zemljo sada i ovde
pred zemljom sutra i tamo,
zemljo tajanstva,
kad nevidljivi jesmo
od samog izvora,
ko ime tvoje nevidljivo većma
no biće nam slabo
pred kojim se otvara
sav posed ti zemaljski,
sada i ovde.
Zemljo, u ranama!

Tek čas nam mrenja,
a mrenje nevidlivo jesmo,
trag obasja.
Obasjaj,
al obasjaj nas, zemljo,
senkom jezika!

Tek vazduh, uokolo, u grozdovima,
u kojima se sabira
plodnost vrste zemaljske;
tek drvo u hodu, u plodovima,
s kojih uzleću rojevi pčela
poput glasova dečijih
sred zabavišta.

Strela, vrha užarenog,
što bez očnoga vida nije,
već srasla je sa lûkom:
zalud se ruka lovca veštoga
i sama, bez boga, prazna,
u bunilu napreže.

Šta vidim vidljvo,
kad tragovi odasvud,
ma to i privid bio,
trostrukim znakom
zbore kroz odsutnost našu.

Strela dostići neće
hitrinu uma s kojeg galije
k nebeskim boravištima
lako uzleću.

A zanos tu ne pomaže
tog duha u osipanju
većma nego što se ime
od zemlje same sazdano
k zemlji
opet
naginje.

2
Mati se u detetu otvara,
drvo u plodu
i bog u patnji;
voda se izvoru vraća
i more svom početku,
talas jedan tek da bude.

A svet, to varka nije,
ni čarolija to nije;
iz jednog se, poput mladice,
u drugi oblik pomera,
iz jedne u smrt drugu;
zar nije to samo naša
duša u svitanju,
leluj plamena bledog
visoko u brdima?

Zar nauk sav je, Gospode,
zemaljski da jesmo?
To drvo bezglasno diše
i tle — u plodu,
al ni drvega ni tla nigde.
To zemlja se, puna soli,
sa jezika račvastoga,
sa jezika krilatoga,
sa jezika trorogoga
preko usne uzdrhtale
k dvojniku, ko hrana, pruža,
ali, ni usna ni hrana
to, zaista, više nisu;
jer, hrana jesmo sami
za njenu zemaljsku glad.
Zemljo gladi, zar nisi samo
tek telo naše u smiraju
i lek? Zemljo tela,
uvek pred sviganje!

Čiji smo glas, čiji posed?
Zar, zbilja, čujem iz privida
ono čega nema ni u svetu,
jer sveta nije,
koliko smrti jeste,
koga nikad ni biti neće,
ni u budućnosti
s koje se vraćamo
kao s prazne trpeze.

Zar vidim, iz privida,
ono čvga nema,
ali i onog, takođe,
koga zaista nema,
a jeste, u sebi samo,
ko i bog, dalek i usamljen,
u samom sebi što jeste
tek senka privida samo.
Ko zbori da slični smo mu
kad ni senka da uzdigne se
preko korena već sraslog
za svoj zemaljski pad,
za svoj zemaljski plod
u kom sažima se stablo
i njegovo uspravno
bezglasje.

Kad na nevidljivo svikoh,
svikni i ti, zemljo u nama,
na plamen taj beskonačni
niz koji,
kao kroz levak,
kao niz lestvice,
k tebi ljubavnički silazimo
do ruže prapočetka.
Zemljo prapočetka,
listaj u svojoj ćutnji,
listaj u svome govoru
tek stranom noćnom!
Zemljo noćna!

Svet, svekoliki, u spoju,
priroda u semenu, u cvasti
što ne prekida se nikad.
Uticaji zvezda na plodnost,
na rod ljudski u kolu
zavitlanom preko bregova.
Zemljo, bez putokaza,
dohodim ti, verenički,
s kraja i početka
tamne godine!
Zemljo bez puta!

Ono što nas hrani,
to nas i potire;
vazduh koji dišemo,
vazduh nas i truje;
voda koju pijemo,
voda nas i guši;
zemlja kojom hodimo,
zemlja opet bivamo;
jer zemlja je svemu svetu,
i nama, u nama.

1971.

ZEMLJA NA JEZIKU

Minuše sunčeve kočije
preko podzemnog trga;
silaze zvezde pod tle,
izvori na nebesa uzleću.
Gospode, izvor budi
i ime vrsti, ivicom zemlje
što rasprskava se i diše
u plućnim mehurima.
Senke i loze spletene
to lik nam skriše,
zemljo beskonačna!

Duhovno krilo, visoki ognji,
na putevima hladnim, u zamasima;
orao što krstari zavodi nas
modrim prostranstvima;
gnezdo, ognjište na graš zgaslo,
u gustoj vreži piska
ubogog nakota samo;
u dolji senica, pliska i drozd;
sve u osvit glasi se
glasom osvita,
ne glasom vrste,
ne glasom velikog bratstva.

Al, utihnu plamen i pesma,
utihnu govor, međ čokotima,
a to što čuje se
s druge strane dohodi
gde nam se pogled brižni
u visinama zaleđenim
mrzne i mrzne.

Zar to nisu
glasi boga il glasi onog
nevidljivog dvojnika, možda,
kog zaludno izgonimo
na svetlost dneva;
il onog
kom privid, iz kog izgreva
tek prividom svog bića slabog,
kraljevstvo jeste.

Igra to je zemaljska,
a ničeg zemnog tu nema;
zar smrt, što nam se svakog trena
nad imenom, kao nad bunarom,
poput mladog meseca naginje,
ičega zemnog u sebi ima?

Gledao sam joj lice mlado
kao lice svoje da gledah
posle buđenja, iz sna
što ne prekida se
ni u dnevima.

Koračamo; koračamo
ka svojim strmim posteljama,
u bunilu, poput mesečara.
Hitronogi goniči odasvud
senku svoju pristižu.
Lista zemlja u plodovima,
lista na jeziku
tragom uštapa,
i muk je svugde
u domovima.

A život naš, to obrtanje
okolo mača, okolo boga,
zar plamen nije, pun očaja,
s krajeva ose zahuktale,
plamen u prstima, u petama,
u mehurima krvi, u plućima
tek punim velike smrti
u cvasti. Vatra jesmo.
Pa i bog, napokon,
zar prepun nije
tek smrti naše samo?
Zacelo, to promena jeste,
kad i bog se, naočigled sveta,
u smrti našoj obličjem svojim skriva!

A tajna, u svemu, jeste,
ko svija stabla u noći
iza ponoći, pre petlova?
Dah čiji preko lista
što vrh drveta trepti
izgubljeno ime traži
van vrste svoje?

Iz noći — u noć,
iz rođenja — u smrt,
pa to znači vazda mrtav biti,
pa to znači i živ — mrtav biti,
jutrom kad lice umivamo
i s večeri kraj postelje;
i to je udes zemaljski
u kom ogledamo se
klečeći na dnu sveta
kao u jezgru ploda ogromnog
iz kog izlaska nema.

Ni jedan ogrtač, jao nama,
ne skriva jad duše u ognju,
nit knjiga prostrana
još prostranije
obličje nam bića
prikriti može,
a da se smrtnost,
a da se sam bog patnje
iz rukopisa ne glasne
zdravicom svojom.

Kog meljiva smo deo, zborim,
kog okeana kap tek jedna,
kog drveta grana, u bezglasju,
koje velike smrti
tek usta smo samo?

Što vrtlog jeste, iz smrti jeste,
što smiraj biva, smrti se vraća,
al nema nas gde jesmo
zemlja i voda samo,
nit dišemo što dišemo,
vazduh i plamen samo,
nit biće nam je, jao nama,
vreme zemaljsko.

Čemu svekoliko to gradivo,
na istoj meri, u naporu
da uzdignemo se preko oblika,
kroz ravnodušje svekoliko
tog sveta, što svet nije,
tih dneva, međ kojima koračamo
sami i sami, u bunilu,
a dnevi nisu.
Zemlju, na jeziku,
šta znači tvoj muk?

Slušam govor, a nije govor,
slušam disanje nevidljivo
kroz prostor mladi što zri
u plodovima.
Patnja jesmo.
Slušam srce svoje;
slušam zemlju u ustima
i na jeziku vezanom
u čvor mrtvi.

1971.

BRISANI PUT

Preko ledine — brisani puti
i nijedan naš nije trag.
Spram tebe, Gospode, stojim nag
bar da me skriju tvoji skuti.

Kakva uteha vek i kuća,
jer koji put do tebe vodi?
Makar još jednom da se rodim
negde u polju, nasred pruća.

Al nemi su nam razgovori!
Po čijem nas liku stvori
kad i senke nam, evo, stare?

Dok slamaju se svi okviri —
jer i duša bi da se raširi —
u praznini se prsti žare.

1979.

GRANIČARSKI NAPEV

Isto nebo, al zemlja druga,
isti vetar, al drugi zvuci.
Sve tiši je damar u ruci.
Još samo negde peva vuga.

Ista kiša, al crna duga.
U domu svome, al taoci,
sami, ko na točku paoci,
hode sejači preko luga.

Crne se mokri drvoredi
i crna voda u Labu ledi.
Na kućnom pragu ovan zaklan.

Crn dan, opet, iznad Kosova.
Crni se seme, rasuta slova,
a visoko još grakće vran.

1979 (1989)

CRNA JE VODA SITNICA

Crna je voda Sitnica,
crno nebo vrh Čečana.
Zastani ispred Dečana
kao potonja skitnica.

Ući u žita klasala,
seja ti otrov popila,
al suzu nije pustila.
Cuješ li plač iz jasala?

Uzleću crni svatovi,
jato za jatom kosova.
Rojevi ljutih osova
i razjareni hrtovi.

Slomljeni svi su pečati,
tuđin nam ništi tapije.
Telali s južne kapije
u ponoć će zaječati.

Al duša što se stanila
u svakom zrnu pšenice,
glasi se glasom senice.
Čija nas strela ranila?

Crne nam vode dohode
Iz Laba i iz Sitnice.
Nevesta čupa vitice kad
je niz polje odvode.

1987.

RAŠKI NAPEV

Daleka svetla doma moga
i rana cvast drena i gloga.
Majka na pragu, na prestolu,
hleb i zdela mleka na stolu.
I jagorčevina u prisoju
i nebo koje menja boju.
I led kad se na Ibru topi
i kukurek koji me opi.
I dub koji na mrazu puca
i lampa kad u mraku zasvetluca.
I prepelica na otkosu
i mati kada za mnom vodu prosu.
I miris stručka bosioka,
i miris stručka bosioka.

1988.

ČUDOTVORAC
Miliću od Mačve

Od nebeskog žara,
od praskozorja
naslika sunce
i ceo narod se greje,
naslika vodu i ceo narod žeđ gasi.

Mahne rukom,
iz kamena izvor noteče.
Podigne prst,
iz zemlje krilati hrast izraste.

Zlaćanim nitima
srca raspeta spaja.
U boje se presvlači.

U isti mah
sa obe strane Četvrte rajske reke
sebe doziva.

Doleće na krilatom klasu pšenice
u gladnu godinu,
zlatnim zrnevljem
ptice nebeske hrani.

U ribljem oku
kupolu hrama naslika,
u isto slovo
četiri strane sveta veže.

Za jednu noć
celu zemlju obiđe.
Iz dalekih zvezda
sudbinu našu čita.

1996.

MOJI TRENUCI
(Po Horhxeu Luisu Borhxesu)

Kada bi mi Gospod ponudio još jedan život,
opredelio bih se ponovo za isti
ovakav kakav sam i do sada živeo,
za iste svoje greške i iste radosti,
iste zablude i ista oduševljenja.
Kada bih, nekim slučajem, mogao da biram,
izabrao bih ponovo tebe,
tvoju jogunastu i nepredvidljivu narav,
tvoju srdžbu
i tvoju blagost;
tvoje kasno ustajanje
i moj rane jade.
Kada bi mi Gospod dao još jedan život,
sapleo bih se opet o isti kamen,
studirao medicinu,
završio nepotrebno književnost,
napisao nekoliko knjiga stihova,
ponajviše o ljubavi i o siromaštvu,
i zbirku eseja o svojim prijateljima pesnicima.
Kada bih drugi put mogao da biram
između ovog i nekog drukčijeg života,
opredelio bih se ponovo za isti.
Radovao bih se i tada jagorčevini u proleće,
trčao za decom i vrapcima
po brdima iznad Vlasova,
i svako leto provodio kraj Ibra,
čas na jednoj a čas na drugoj peščanoj obali.
Zamišljao bih opet daleke gradove gledajući s večeri
kako se pale i gase zvezde nad Raškom.
Divio bih se i u drugom svom životu
studeničkoj Bogorodici,
sopoćanskim anđelima i apostolu Jovanu;
bar jednom godišnje peo bih se na veliki kamen
iznad roditeljske kuće,
na koji se sada penje naš sin,
i gledao svet
i vozove, noću osvetljene, kako jure
ibarskom prugom.
Kada bi mi, drugi put, Gospod dao da biram,
izabrao bih iste prijatelje
i iste neprijatelje,
žudeo istu žudnju, uzaludno,
i radovao se istim stvarima.
Ali ja znam da neću moći da biram,
i sve što sam živeo, živeo sam,
najčešće opirući se,
kao da sam sve video što se može videti,
kao da sam sve živote proživeo.

18. februar 1991.

VIII TAPIJE U PLAMENU

STROFA

Listovi, listovi, listovi,
ko sve da ih zbroji?
Tek stablo jedno stoji
nad vodom, ko ime žedno.
Noć u polju nepreglednom
u ogrtač svoj me povi.

1979.

TAPIJE U PLAMENU

Tapije naše, u plamenu!
Braćo moja, u domu svome
kao u tuđem da ste!

Zemlja vas ne štiti,
nebo vas ne čuje!

Bogu iza leđa,
ime vam čili
na vodi,
na zemlji,
na vetru.

Samo ptice ogromne lebde
kao obešene da su;
samo vetrouške, visoko nad poljem,
zapaljenih kljunova.

Ne ogleda se sebar
u sjaju raonika.
Ne vidim kralja
nad poveljom.

Huji crni dažd
nad stadom i vinogradom.

Ludo dete, prozračnih ruku,
sakuplja rasuto klasje
i crno zrnevlje
hiljadugodišnje pšenice.

Huji vatra nebeska
nad knjigom,
nasred polja otvorenom,
koja se sama lista.

Huji Bog
nad tapijama našim
u plamenu.

1984.

DUŠA I SPRUD

Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.

Šta snuje prazni oblik suda,
Šta izvor u kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?

Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.

1980.

XI VODENA SLOVA

JUTRO

Jutro nas zatiče
budne u posteljama
starije za čitav vek.

Koža već menja boju
na jutarnjem suncu
i dah nam se rasipa
kroz otvorene prozore.

Kao da neko dalek
širi velike mehure
na vetru tankom,
tako se nadima
zemaljski prostor.

Da l nam je išta ostalo
od negdašnjeg života?

1982.

SVET U ODLOMCIMA

Ono što kiša govori zemlji, drveću i krovovima kuća,
ono što govori prozorskim oknima,
ono što govori mom ćutanju i mom nemom govoru,
ova letnja kiša na mahove što dolazi,
ono daleko more, moj živote,
ove jabuke na stolu i cveće ovo u vazi,
knjiga nepročitana i pismo nenapisano,
ova pesma kojoj ne znam više smisao,
ono koračanje preko polja i pored reke
i ova nepokretnost sada,
ovaj svet, sav u odlomcima,
je li nalik ičem što smo mislili da će biti,
što smo nekada želeli da bude.

29. jul 1982.

MOLITVA

Bratstva nas ovakvog spasi
i ovolike, Bože, časti!
Pred nama bedem, žice i nasip
i licemerje nove vlasti.
Oburvava se vek nad decom,
od jutra isto sunce sviće.
Lovac za kerom, ker za zecom,
i zloduh što nam putanje spliće.

Sav zbeg u jednu stopu stade
i rod žita u jedno zrno.
Krvave nam stigle poklade
pod nebom čije je lice crno.
Poljem na vepru demon juri,
deca troglava vrište i kliču.
Dlakava žaba u nas zuri
a bivolice kraj Laba riču.

Crna nas svetlost obavija,
izgnane knjige, jezik okovan.
S plamena čitam sveta žitija
i novog učenja crna slova.
Spasi nas, Bože, ove sloge
i ovolikog zemaljskog blaga!
Tuđe nas svetom nose noge
od kućnog praga do netraga.

Hiljadugodišnje zvono traje
i carske stope preko poda.
Dečanska kubeta još nam sjaje
i preobraženska peva voda.
Ledene zvezde u pomrčini
zbore nam slovo o postanju.
Bar jednom, Bože, zberi, sjedini,
pleme naše u osipanju.
Strepi ispod zemlje i koren
kad vetar u srdžbi krošnje svije.
Posrćemo, korak nam smoren,
senka bi negde da se skrije
dok vučemo je do večeri
kao što pseto svoj rep vuče.
S bregova se javljaju zveri
i jejina iz duba huče.

Dečje kosti u crnoj brazdi
zasvetle kao u žbunu svici.
Satrula riba kraj Laba bazdi.
Stradanje naše poče u klici.
Crni praznici i crna slavlja,
dete se odziva tek žunji.
Sačuvaj nas, Bože, ovog zdravlja
i dana što su od noći crnji.

Sačuvaj nas od ove radosti,
pune trpeze i pune čaše.
Psi raznose dečije kosti.
Kos i drozd sriču očenaše
nad crnim žbunom. Samuje bor.
Zjape rečna korita, bez vode,
Graje deca ko cvrčaka hor.
Spasi nas, Bože, ove slobode!

Hleb, so i ovsena kaša,
nailazi doba sve veće studi.
Nek i nas mimoiđe čaša
koju nam tuđin s praga nudi.
Sa bregova uzleću šume,
hode bunari preko polja.
Opkolile nas utvare, čume.
Bože, neka bude tvoja volja!

Jer nebrat se za brata kaže,
a ljubav se tek mržnjom meri.
U nama, Gospode, preobražen,
mi preobraženi u tvojoj veri.
Huje nebesa i zemlja ćuti,
i kos nam se sa plota javlja.
Svud okolo nas mrkli puti,
a zvezda krvav trag ostavlja.