LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Иван В. Лалић

Ići dole 
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Ivan V. Lalic   Иван В. Лалић Icon_minitime20/7/2010, 5:38 pm

Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“.

Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi.

Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime20/7/2010, 5:39 pm

Glas koji peva u vrtovima

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime20/7/2010, 5:39 pm

Ljubav

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime20/7/2010, 5:40 pm

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime20/7/2010, 8:56 pm

Molitva

Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strašno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I južnog vetra u listanju žurnom.
Noći su plave, mekane ko voće
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoće
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima što su nepokretni
I neće moći da beže iz stroja,
I ispod lišća što još nema rane,
I među ljudima što žive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime24/7/2010, 10:07 pm

Jezero u jesen





Sve tanji dani u brdima,

sve bliže snegovi prilaze;

A šume silaze, silaze

u riđim i mrkim krdima



U jezero, u oklevanje

sopstvene slike što boji se

sa nepoznatom da spoji se

k'o duh i dah u pevanje



O slatkom strahu viđenog

što neviđeno vraća se,

o strasti koja plaća se

groznicom neprevaziđenog -



Godine? Možda časovi

pomiču te terazije;

Neznana mera na snazi je

i još oklevaju tasovi:



Jesmo li sabrali tegove?

Šume u jezero silaze

i sećanja se razilaze

u svetlost, u strah, u snegove.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/7/2010, 8:37 pm

O DELIMA LJUBAVI

Dela su ljubavi po svetu razasuta
Kao
tragovi bitke;
a trava buja
Na razbojistu, mokri plamen zemlje
Bukne
da strasnu iznova uspostavi cednost,
Kao pre zagrljaja, pre
pamcenja, pre glasova
U zoru, sa usana tek rastavljenih;
Dela su
ljubavi sporna -
I kad se mrvi zid, i kad vrt podivlja
Kad istare
se slovo, kad razbije se prsten,
Ljubav je na gubitku;
no slusaj
krikove ptica
Nad uvalom gde more od ljubavnika uci
Drukciju
neznost: vreme je nepristrasno,
A svet je ljubavi zadan,
duga
vezba
Bogova nedoraslih.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime30/7/2010, 8:47 pm

ЗАРЂАЛА ИГЛА


Тада сам заволео ноћ, заволео је због
ветра
Распреденог у тамним иглицама борова,
И лупања капка на
прозору чврсте куће
Од које оста темељ и зелена рђа корова
Кад
није било ветра зрикавци су остали
И дах мајке, десно у тами, млак и
благ.
У сан сам тонуо као у сапуницу,
Брзо и мекано, без бразде на
површини
Лета на рамену планине, међу шишаркама;
На ветру, под
мрком кожом, расле су мале кости.
У кућу зеленооку долазили су гости,
А
ја сам обично био умрљан боровом смолом.
Јесен - то је био град.
Улица благог пада
Са славолуком дечјег смеха између кућа.
Мала
саобраћања у сенци великог света
Који је подрхтавао, на ногама од
глине.
О, било нас је много. И све кротки питомци
Зеленог живота
што нас све једнако воли.
Сви још учаурени грађани, бродоломници,
Срне
и разбијачи, мекушни још ко сипа.
А били смо у мрежи, ко слана жетва
мора
У прохладној дубини што љигаво светлуца.
Једно сам лето
дочекао у рањавом граду
С устима пуним страха, ко измрвљеног стакла.
Тад
сам замрзео ноћ, замрзео је због страха
Распреденог у одјеку корака
на улици.
Због зрелог детињства, очерупаног до крви,
И разлетелог
перја на бриду црног даха.
Замишљам оне који се родише кад и ја,
Али
који су сада дубоко у својој смрти.
Све то кротки питомци зеленог
живота
Што су ме смрћу прерасли, ненадано, преко воље.
Јесу ли у
тренутку збиља постали зрели,
Пре него што ће да се смежурају ко
булке
Под кршем рушевина, с очима пуним страха
И прашине,
запањени, јер то нису хтели?
Не знам. Ал ја сам остао да растем даље
С
њиховим погледима, као зарђалом иглом
Под кожом потиљка; али да ипак
споро,
Опет заволим ноћ, и њене мекане звезде.
Остале су и шуме, и
велики ветар
Распреден у иглицама посечених борова,
Градови
руменосиви, у које ћу отићи
Гњечећи влажном шаком мало познатог
корова,
И између два пршљена кичме мало страха;
Остатак туђе смрти
што прође сасвим близу.
И заљуљани мостови у мехуре даљина,
Где
идем, доста чврст, у проређеном низу.



____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime3/8/2010, 11:21 pm

NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizne,
Čujno, k'o napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platna,
Il' možda duh zalutao u sobu,
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il' davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona, Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
K'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona, Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista,
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, knjeginja ograde balkona
Nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljivoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

(Ivan V. Lalić)

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime4/8/2010, 12:12 am

ZIMSKO PISMO

Kako si čudna gde te nema! Između nas
Vazduh se guši u sitnom cveću, vejavica
Kao slatka bolest. I kada te dodirnem
Na ivici običnog sna, prstima kroz rešetku,
Tako mi se čini, ti počinješ da govoriš
O stvarima koje ne poznajem: neku mudrost
Zlatnu između dve reči, kao vazduh, leti,
Između dva ostrva. Ali, lakše je tako
Da te dozovem, nego da zamišljam prostor
Koji nas tobože deli (noć od ljubičaste soli,
Ravnica po čijoj tišini povlačim pravu crtu,
Između zvezdanih, zatrpanih šuma -
Decembarska noć). Pa makar da si drugačija
Od svega što znaš o sebi, u ovakvoj noći
Kada se jedno more, uplašeno od snega,
Otvara i trepće kao oko u mojoj krvi;
Pa makar da si čudna, ljubavi, ovde gde te nema,
Gle, upaljena kao plamen na sveći svoga imena
U praznoj sobi izgovorenog.

Toliko mnogo načina
Da sve više zavisim od tebe!

Ivan V. Lalić

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime23/9/2010, 10:42 pm

РИМСКИ КВАРТЕТ

III


Онај врт на Аветину, пре нас и после кише,
Напуњен ваздухом и разореном лепотом година,
Па зар га нисмо већ знали?
Била су стаклена врата
Која си разбила осмехом, и не примећујући,
Сретна и уморна од шетње; онда је запљуштала вода
У чесми, полетела мокра птица, зашуштале
Свеже најежене пиније. Врт је постојао,
Уцртан сигурном руком у мапу времена,
Леп испред неба боје јутарње морске воде;
(А било је поподне и град је око нас
Љуштио листиће сунца са својих купола
И излагао своје векове, присно и неуредно
Као мокро рубље и распорене птице на Campo del Fiori.
Из тренутка у тренутак присутан без напора.)
Па ипак нисмо сасвим веровали да врт је
Истинит; све је било сувише блиско, сувише
Створено за нас, а готово да распадне се
На реч, на покрет.

Ја и данас сумњам
У тај врт (као ветар у своје име, као море
У свој укус), у тај врт што се полако удаљује
И већ почиње да светлуца као сазвежђе
На путу око измишљене године; врт као реч
Изговорена у љубави, растворена у ветру;
Врт на Аветину, после нас, пре непознате кише.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime2/10/2010, 10:13 pm

Konj

Onezverene zvezde, o ozvezdane zveri,
Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,
Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,
Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne
Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,
O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja
Pred vama strašno sam ceo, lišen moci udvajanja
Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime26/1/2012, 8:15 pm

Писмо



Винчанско писмо,жиг у иловачи,

Глинени голуб,мокри ветрокази-

Ко тражи,нађе;свет траје јер зрачи,



И обнавља се у пламену,влази

У саопштењу.свет је писмо,древно,

Непоуздано,али још на снази-



И тако читамо га свакодневно,

Ми,првог смисла потоњи читачи

и гонетамо значење му гневно,



Ми суђеници,присилни тумачи

Заданог писма које смислом прети

Из сваког слова.При том понављачи-



Понекад назреш у ваздуху,лети,

Небеску ружу која милост зрачи-

И то је знак,ал основе се сети.



Винчанско писмо,жиг у иловачи.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:49 pm

Иван В. Лалић,

Рођен је 8. јун 1931. године у Београду. Био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.
Радио неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.
Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.
Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.
Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).
Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).
Умро је у Бограду 28.јула 1996. године.

Признања:
Октобарска награда Београда, 1988.
Змајева награда, 1961.
Нолитова награда, 1969.
Награда Милош ђурић за превод, 1978. итд.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:49 pm

STRAMBOTTІ


1
Кад ноћу дишеш, ја у полутами
Осећам како тишина светлуца,
Док слушам како поред узглавља ми
На слепом оку твоје било куца;
И тек у зору капке такне сан ми,
Кад твој се тањи од близине сунца:
Већ годинама у синкопи снимо,
А наша љубав стари као вино.

2
Ја уснем поред тебе тек кад зора
Запара ноктом дно неба кроз гране —
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је,
Да ли паслика врта или мора.
И тако читам ноћно путовање
На лицу вољеноме, још без бора:
Да путовање сведе ујутро се
У траг на јастуку и мирис косе.

3
Када те питам шта си снила ноћас,
Кажеш да не знаш, или се насмешиш;
Да л збила снито заборавиш очас,
Ил загонетку не желиш да решиш?
Можда је била пустош и хладноћа,
Па заборавом намерним се тешиш:
Да ми је да ти место песме ове
Напишем читак синопсис за снове!

4
Већ годинама знам да нестајемо
3аједно: тако писах још у дане
Кад време беше вал са сланом пеном
Младости, светлом страшћу усијане;
Сада све више знам да нестаћемо
Као два позна плода с исте гране,
Које заједно стресе крајем дана
Одлучна, блага рука баштована.

5
Да ли осећаш ово убрзање:
То простори се сабиру у нама
Ко мед у саће; даљине се тање
Као фолија: иза ње је тама
И врв од звезда незнаних, постање
Несагледаног, црно усијање —
А с ове стране стањене фолије
Позно пролеће. И магнолије.

6
У дисање си моје упевана
Ко молитва у обред. Тобом дишем.
У рукопису мом си уписана
Између сваког слова које пишем.
Изузми себе из било ког дана,
И ја ћу бити извесности лишен —
А то су дани које и не бројим,
Јер не знам да ли у њима постојим.

7
Једном, кад дуго била си на путу
По неком поднебљу што није твоје,
А нисам знао правац ни маршруту,
Ни шта ти на том путу писано је,
Када по дан би стао у минуту,
Кад морао сам да волим за двоје,
Увежбао сам врховну вештину:
Стрпљење. Неки у тој вежби гину.

8
Линије света видљивог и иног
Светлуцају ми у твојој аури;
у свету изван тебе ја сам инок
У испосници, лептир у чаури.
У једначини света ми смо бином:
То није реко Петрарка Лаури,
Но матрица је иста. Исти покрет.
Говор душе с душом, како рече Сократ.

9
Ми смо две жиже у једној елипси
Што непознатом телу је путања;
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли
Своју тежину током путовања?
Ми смо две жиже у једној елипси
Зближене тачном мером одстојања
Које у свему одговара црти
Што спаја жиже љубави и смрти.

10
Кад ноћу дишеш поред узглавља ми
Ја слушам спори покрет зодијака
Над равним кровом, гласове у тами
Што боји простор између два знака;
Најближи свету онда кад смо сами,
Кад душа света шапуће из мрака,
Учимо мудрост дружења с тишином —
И љубав наша стари као вино.

(25—27. V 1989)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:50 pm

ДОКАЗИ

Докажи, ако можеш, да те нема –
То неће бити доказ да ја јесам.
Докажи опет, јер доказе све сам
Заборавио. Зато трајем, земан.

Кадкад ноћу у тишини слушам;
Трепери простор, рађа се олуја.
Пулсира огањ у звездама згрушан
По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутност на начин
Да ум се смрзне, а да срце схвати -
Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,
Пехар кукуте, напев као зачин-
Пошаљи твоју сенку , да ме прати.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:51 pm

ТРАГОВИ

Трагови твоји међу стварима,
отисак усне замишљен на чаши,
хаљине твоје у плакарима
кад вешалицу празну машта маши -

трезна халуцинација. Павана
за инфанткињу. Музика тескобе
што раствара се у ваздуху собе
и слеже као талог на дну дана.

Корак у празној соби. Гласови
под куполом од кости. Дечији су.
Секунде дуге као часови.

У недреманом оку камере
још један снимак. Помак намере
осмех на лицу твом, у безобрису.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:51 pm

ЛАМПА

А ти си опшив мојих несаница,
Пена што руби вртлог од празнине;
Безлична, знам ти сваку црту лица
У мрежи остакљене паучине

У напрслом огледалу; тишина
Мрешка се као скоруп од твог гласа
Из друге собе, где је помрчина
У којој трептиш к'о паслика спаса —

Лептире сиве шаљеш, да ми круже
Около лампе у крхкој орбити,
По слојевима невидљиве руже,

А кад пред зору уснем, тада и ти
Утрнеш, к'о на окрет прекидача
У руци што је одсутна, ал'јача.

(20. V 1989)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:54 pm

ПРЕПОЗНАВАЊА

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном;
Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана,
Насељаваш ме црвеним болом јер си рана
У којој зује пчеле и граде саће чудесно

Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном
И сољу вађеном из сузних очију времена;
То саће је удес и мене рана пече,
А осећати рану значи живети удесно,

О ватро пуна звукова, о ватро пуна семена,
Препознајем те у звезди што прва прогори вече,
Препознајем те ноћас можда у овој соби

У којој нема прозора, у којој нема врата,
Само тишина, ватро, и немушто куцање сата,
И твоје очи, ватро, о очи густе коби.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime31/1/2012, 7:56 pm

ОСМЕХ

Ко златна маска из Микене,
Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-

У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime19/6/2019, 5:34 pm

Ivan V. Lalić

ALGOL

1.

Jedna voda koje se prisećam: list
Zadrhtao kao šaka na golim leđima konja;
Taj potok koji je stavljao dijademe trskama,
Sada začauren u sećanju,
mokri leptir
Sa krilima od dva tamna vokala,

Ili voda znoja, i vlaga koja na zidu
Otvara izbledeli krajolik kišnog leta
Sa stablima od sunđeraste magle,

Voda u plitkim uvalama, kao večernje nebo,
Gde rastu prvi kristali soli
Oko nevidljivih mrežica svetlosti,

Najzad, voda u mleku, u krvi moje majke-
Zar sve to što čuvam u dragocenim imenicama,
U tišini nakon svakog poraza,
Zar sva ta bogata vlaga,

Zar sve to može okrutno da izvetri,
Da bukne bez pepela
U jednom naglom blesku,
kao ptica zaustavljeno
Pred nepoznatim nekim sočivima,
Kao mrlja utisnuto
Na gorkoj koži nekog nepoznatog mora?

Voda koje se prisećam,
I svi glasovi,
Svetlucavi od rose kao metal jutarnjih
mostova?

2.

Pamtim tu zvezdu
Mutnu kao rubinsko staklo starih čaša,
Tu zvezdu, tu otrovnu reč što razjeda tekstove
Pisane na vetrovitim kulama,
Pamtim taj nejasni sjaj nad brodovima
Sa zaustavljenim dnevnikom, u noći bez vetra,
Na bonaci od kineskog tuša (koliko
mogućnosti,
A ni jedan čitak znak!)

Pamtim tu zvezdu što se raslojava kao leptir,
Taj sjaj što se rastura kao iperit,
Tu blagu lepru na nebu u septembru,
Pamtim tu zvezdu opasanu paučinom jednačina,
Tu zvezdu koja me opominje da nahranim nadu
Kao što zvuk metka opominje na zagrljaj,

I njena eksplozija
Od koje neće zadrhtati skazaljke sunčanika
Što rđaju u starim vlažnim vrtovima ove
planete
Koju mogu da izgovorim,
Taj čitki znak na lepom noćnom nebu,
Ta svetlost obučena u lažno meso godina
Tumačiće i mene,
moj strah,
I moje male vampire koje trujem
Slatkim ponosom u svakodnevnoj krvi.

3.

Velika kišna leta
Sa drvećem svetlim od silnog svetlucanja,
I naši propali izleti, moja ljubavi,
Negde u prostoru koji nas još uvek uzbuđuje
Svojom neostvarenom slikom:
jezera uglačana
Kao mramor, prošarana žilicama svetlosti,
Proplanak zatrpan ozonom između dva pljuska,
Jedno bezbedno popodne, drveni krovovi
Isprani i sušeni do boje starog srebra;

I onda kratke noći, koje pamtimo
Sagrađene oko lakog kostura munja,
Kada se imenujemo kao prvi put
Pod prozorom obraslim u treptavu krljušt,

Ili noćni pljusak na otvorenoj ulici
Sa golim glasom jedne ptice
I lišćem kestena teškim kao grudi dojilje:
Kišna leta, divne mrlje u sobama godina,
Vetrovi natovareni kapljicama,
Ako ne stignemo da vam kažemo zbogom...
Ako ne stignemo da vam kažemo zbogom...

4.

Prisećam se vode, i pamtim jednu zvezdu
Kojoj se bojim da izgovorim ime,

Jednu zvezdu koja može da popije svu vodu sveta
U delirijumu nerazumljive žeđi,
Jednu zvezdu koja ne može da stane u moju reč;

I sve moje reči
Izbačene praćkom u vetrovite putanje
Oko nestalnog prostora u koji sam utisnuo
Ljubav, i pobunu, i sećanje,
Kao što more otiskuje svoje vatre
Na godišnjim dobima obala,

Sve moje reči, moj govor,
Moj nož pod uzglavljem i čaša vode na stolu,
Slike koje menjam za pravo da ih izgovaram,
Imena kojima podmićujem vreme,
I ptice koje prstenujem lakim srebrom pamćenja,

Sve to može da bude slabije
U nametnutom odlučnom trenutku-
Tako me jedna zvezda opominje na tišinu,
Tako mi jedna zvezda svetli nad knjigom pred san.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:21 am

Argonauti

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:22 am

Dokaži

Dokaži, ako možeš, da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet, jer dokaze sve sam
Zaboravio. Zato trajem, zeman.

Katkada noću u tišini slušam:
Treperi prostor, rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji Boga slavuja i guja…

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne, a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja noći, jedan krov bez kuće,
Pehar kukute, napev kao začin -
Pošalji tvoju senku, da me prati.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:22 am

Dva sonata o lobanji

1.
Koštani oklop glavobolje, temelj
Kože pokretne ispod jagodica,
Pripremljen sasud za dve šake zemlje
Bušan pod tankim mišićima lica,

Serijski oblik ispod obrazine,
Gladak pod trošnim licem što se bora,
Metafora u srži metafora
Znak istovetnog ispod površine;

Rekvizit danskog kraljevića, prva
Scena u petom činu, što je kraja
Početak: koštani otpad gozbe crva,

Ta nepravilna kalota, to kube
Pokretne crkve, što istura zube
Da nit pregrize što svetove spaja.

2.
U korenju je vazda
ispod krsta
Što lista žrtvom, a plod čiji spas je,
Prema predanju; nestabilna vrsta
Trpi spasenje, a ne zna kad čas je

Da pokrene se u ležištu Adam,
Praotac ove zbrke, autor čija
Pragreška biva uzročnikom pada
U ovaj život gde sam pao i ja.

Podzemni stožer Golgote, što zrači
Usijan kao crno sunce, kvazar
Nevidljiv oku na blizinu sviklom,

U korenu je stabla što je niklo
U zavet što označava i znači:
Izlazim svako jutro kao Lazar.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:23 am



Jednorog

Pustoš u meni tvoje je imanje;
Tvoja je ona ograda bez kuće,
Na tebe glasi tapija, a ključje
Od kapije u tvoje nepostojanje.

To padina je, mahom vetrovita,
Gde devojčica je jedna bosonoga
Bez sedla jaše krotkog jednoroga
I pevuši mu značenja skrovita,

A napev zujanjem zlate rojevi
Pčela što bile telo su Melise -
Pa prekid trake, napev izgubi se…

Godine tvoje, neki brojevi
Nepovezani u čitko saznanje:
I mrak u tebi moje je imanje.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:24 am

Lampa

A ti si opšiv mojih nesanica,
Pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična, znam ti svaku crtu lica
U mreži ostakljene paučine

U naprslom ogledalu; tišina
Mreška se kao skorup od tvog glasa
Iz druge sobe, gde je pomrčina
U kojoj treptiš ko praslika spasa -

Leptire sive šalješ, da mi kruže
Okolo lampe u krhkoj orbiti,
Po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem, tada i ti
Utrneš, ko na okret prekidača
U ruci što je odsutna, al jača.

______________________________

Ljubav

U parafrazi tvoga nerođenja
Svaki mi korak senci jedno ništa.
Neoštar snimak. Ima li rešenja
Sem ljubavi za stalna čudovišta?

Gle, ona mi se naginju nad rame,
Izraze šapu dodirom što vređa;
A ljubav ih je zazvala iz tame
Što dubi senku ispod ovih veđa -

Ljubav što slepa je za posledice,
Vidovita za sve što nastavlja je:
L amor che move il sole e l altre stelle.

Paslika raja?Možda tvoje lice,
Ti nerođena, rođena da traješ
U telu što se pretvara u pčele.

______________________________

Nostalgija

Možda je bio vetar, koji sklizne
Čujno, ko napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platana,
Il možda duh zalutao u sobu
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il davno leto maknu se u grobu -
A možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine -
Da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, kneginja ograde balkona
Nad jezerom u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljavoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.

______________________________

Opelo za sedamstotina iz crkve u Glini

1

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili su se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.

2

Među zidovima, iza zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom,
Ispražnjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčenim od slućenog užasa…
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krv iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena,
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.

3

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrtvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, nezvani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, nezvani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:25 am

Orfika

Samo u snu poje mudri fosfor
Pouku o izvoru, i plane
Na prvi dodir vazduha dana:
Ono što pamtim, to je oblik bleska
U kome gori tačna reč,
podatak
O čistoj vodi (dajte mi da pijem!) –

U žeđi je moje opravdanje;
silazio sam
U razvaljena temeljišta,
Srkao iz lokve boju ilovače,
Ukus korova; stavljao sam šaku
Pod živu iglu izvora u steni
Za gutljaj cveća vode, mleka snega,
Polagao usne na rošavi kamen
Nekog žleba, pio kišu pomešanu
S piskom galeba i svetlošću munje,

U žeđi je moje opravdanje;
pio sam
Savu mutnu i krvavu, Dunav
Ukusa rajskog mulja i mazuta,
Klokot mu ispod podlokanih kula
U Smederevu; pio mudrost pretka
I suzu mu iz Bregave, iz Ibra,
I more sam pio,
glasove u njemu,
Potpuni letopis sudbine razložen
Na slogove i so i seme vetra
U istoj gorskoj vodi,
I lizao sam rosu sa bršljana, jezik
Zavlačio u pukotinu stene
Zbog jedne kapi (dajte mi da pijem!) –

Poznajem zveket lanca na bunaru,
Bezbroj bunara,
i kako vedro pljusne,
Odjek razmnožen u mokroj dubini,
I kako kaplje dok okrećem čekrk,
Sabran u žeđi, u mom opravdanju –

A gorka su mi usta
Od tog iskustva žeđi što me vraća
Da hodočastim od vode do vode
(A izvori se mešaju u mržnji
I zaboravu, kao pokolenja),

I tražim jednu čistu kap,
u kojoj voda
Seća se sebe od početka, deli
Sa svojim krajem, čisto, bez ostatka,
I ne menja se,
a menja smisao
I oblik žeđi.

Dajte mi da pijem.

______________________________

Oko

I u neostvarenom živi namera:
Da budem jači, što me manje ima;
A nedremano oko-kamera
Svaki moj mikroporaz čitko snima.

Plava optika nedremanog oka
Snimiće tako i kako se menja
Oblik mog srca, damar krvotoka
U svakom času tvoga nerođenja

Što ponavlja se ušestostručeno:
Krik pod visokim svodovima, ali
Nečujan u svemu izvan ovog sluha -

Osim što kruži po toj katedrali,
Po zavojima nedremanog uha:
Ko uholaža božja, bezvremeno.

______________________________

Osmeh

Ko zlatna maska iz Mikene,
Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,

Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dnu ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Budućnost me je pogledala,

Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom

Na sredokracu, ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al godine se koso sležu
I mrve u arhipelage -

U sabiranju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukome ogledalu.

______________________________

Oktave o letu

Kad već početkom juna senka čvrsne
i protka juni kao žila mramor,
tad znaš da leto rano će da prsne
iznutra, i da predvoji se samo
o Ilindanu; snage istovrsne
napete nekad tvoje konce drže;
sad puštaju ih bestrasno, sve brže,
dok prostim padom ponireš u zamor.

Vetar u praznoj čaši na terasi
sa predvečerjem slaže se u talog.
Leptir u srcu. I osećaš da si
i odstupnicu predao u zalog
odsutnoj nekoj milosti. Na trasi
što uvire u obzor, sjaj daljine
već rubi nevid, i oblak prašine
za konjanikom koji nosi nalog.

Purpurne krpe lepršave zorom!
Pokretne slike, vrtovi na kosi!
Kule što rone uspravno u ponor
prevrnut kao kupa! Ushit što si
odevao u reci, kao prorok
što samo sluti buduće, a ne zna
koliko može mašta, neoprezna,
k’o vino da se prelomi u porok!

Od svega toga sazri jedno leto,
kad bestrasno ga sudaje dosude,
kad buduće i bivše, kad se sve to
smiri u ravan spojene posude -
a srce motri za krilatom petom
glasnika, meri razmak i brzinu;
i sluša krike ždralova što plinu
u magli mraka, mokrim mimoletom.

______________________________

Pohvala nesanici

Besane oči koje vide više
no mrlju jutra, šaru na tapetu,
pročitaće u rukopisu kiše
čitavu povest o budućem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
svedoči oblik: semantika kapi
sadrži oblik budućega vrta
il’ praznog neba što blista i vapi.

U strašnom blagoslovu noćnog bdenja
strepnja iznutra razmrežava oči
i koren vida širi se i menja
da novim putem nova slika kroči -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
u čaši vode zaiskri tišina,
svaka je prošlost stalno započeta,
a more, to je najlepša gorčina.

U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan -
i novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan;
Oblačiš kaput, pališ motor: tačnost
pokreta tvojih inorodna biva;
na semaforu peva višeznačnost,
trobojna šara nekog novog tkiva…

Onaj što noću posumnja u vreme
drukčije dan će, čas po čas, da spoji -
I poštujući prosti zakon šeme
pitaće sebe: da l’ šema postoji?
U nesanici drugog sna je koren:
sna koji puni, k’o pustinju voda,
javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda -

Druge su noći onih koji bdiju -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
pradavne šume zagrčnuto piju
vazduh i vodu budućega leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
pun druma što se odmata u ništa
besane oči rajski nazru prizor
potonje nesanice, utočišta.

______________________________

Prsten

Sve ono što se sakriva u ništa
Svetluca sjajem netaknute rude;
Što ne postoji, moglo je da bude
Ili postoji izvan odredišta.

U rudi prsten, da venca prisustvo
Nepostojećeg s prepoznatom javom;
U rudi vatra, da proključa lavom,
Neiskušano kad hoće iskustvo.

Sve ono što se sakriva u ništa
Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene, il da me menja -

Tako u krošnji stabla koje lista
Iza visokog zida gubilišta
Pevaju ptice. Namera je ista.

______________________________

Pozdrav

Sve ono što se sakriva u ništa
Zbir oblika je skrivene namere;
A nedremano oko kamere
Položaj snima novih odredišta.

Jednom sam čuo te u glasu drozda,
Na severu, a s proleća je bilo;
Jednom si pogled krznula mi krilom
Pčele što tromo zuji oko grozda.

Trezna halucinacija. Na stolu
Lampa i mapa tvoga zavicaja,
Mapa nigdine crtana po meri

Nedoživljenog, što nas tako spaja
U istiniti savez, parabolu:
Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri.

______________________________

Šapat Jovana Damaskina

Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka –
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismutru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele –
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada.

______________________________

Tako je pevao Orfej

On pevao je kao grm pun ruža,
Glasom od bakra, od voća i pene.
I svaka grana bivala je duža
I meka ispod kore, ko da pruža
Crnkasto telo milovanju žene.

A divne zveri nisu čak ni znale
Kako im krv se u med zlatni gruša.
Naježene su, velike i male,
Ko isečene iz tišine stale,
S jezerom svetla u uhu što sluša.

A on je vreme učinio čujnim,
Dao mu gipkost vode bistre, plitke,
Pune pastrmki sa tačkama rujnim;
I boju trave s cvetovima bujnim,
I ukus zemlje, sunčane i žitke.

I pevao je i pod kišom mlakom,
Mokar, sred ljubičaste deteline,
Krvav pod kožom, i skriveno lakom
Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,
Gle vrebao je prvi val tišine.

______________________________

Tragovi

Tragovi tvoji među stvarima,
otisak usne zamišljen na čaši,
haljine tvoje u plakarima
kad vešalicu praznu mašta maši -

trezna halucinacija. Pavana
za infantkinju. Muzika teskobe
što rastvara se u vazduhu sobe
i sleže kao talog na dnu dana.

Korak u praznoj sobi. Glasovi
pod kupolom od kosti. Dečiji su.
Sekunde duge kao časovi.

U nedremanom oku kamere
još jedan snimak. Pomak namere
osmeh na licu tvom, u bezobrisu.

______________________________

Vatre gorkog leta kruže

Vatre gorkog leta kruže
S vatrom zime da se združe,
S vetrovima mokre ruže.

Magnetna se igla vrti,
Ne poznaje znak na crti,
Peva jako polje smrti.

Šta da kažem ovoj kosti
Što ne može da premosti
Čisti ambis moje zlosti?

Gde da nađem reč što spaja
Crni plamen moga sjaja
Sa početkom jačeg kraja?

U talogu zore vrvi
Groblje zvezda, zlatni crvi,
Pčela roj u mesu strvi.

Vatre gorkog leta kruže
Bliže središtu, sve uže,
Senke naše sve su duže.

______________________________

Vizantija 2

Strateg nad kartom, i zakonodavac,
I zlatni pesak u klepsidri;
zrelost
U očima dece, i mudrost u igri
Pod kiparisom, gde kratki plamen trave
Liže s kamena slova koja vazduh
Ponavlja napamet;
i kubeta u jari
Podneva teškog od ponavljanja; more
Na pragu grada, i sneg na granici
Ispisan tragovima; mešaju se vučji
Sa tuđinskim. Pečat na pismo,
U prstenu je pokret mrtve ruke.
Na zidovima putuju povorke
U večnu slavu trenutka bez međa;
Pčela nad cvetom zuji starost, zvezda
Krilatu senku spušta kao sidro
U plitko more. Nastavlja se bitka.

Izdržati samoću, bez naknadne
Rezmene sjaja za nevinost, bez tačke
U svečanoj i teškoj rečenici.
Jezik, sve više nerazumljiv, slavi
Pokret koji ga rodi, udaljen
U centar čistog, izgubljenog kruga.
Vetar na granicama; iskre se
Dugi rtovi kopalja u moru popodneva.

Strateg nad kartom, pisar nad ispravom
O pokušanom trajanju. U grmu kupine
Gore oči vasiliska; lovac
Oprezno miče ogledalo, sve više
Umoran od pažnje; jezik zmije
I kresta petla, i konačan pogled
Oči u oči, kao čudna pravda
Na kraju nametnutog iskušenja.

Stražar na gradskim vratima se krsti
Pokretom koji ne zna posledice.
U noći lanci zatvaraju luku
I gori žižak u carevoj sobi.
I Pantokrator u zlatu kalote
U veličini čiste odsutnosti
Ponavlja pokret suštog blagoslova.

A noć da bude duža od svih noći,
I vlast da njena traje preko mere
Već izgubljene u računu bitke:

Kad zrelost vrati pogled svojoj slici
Opasnoj bez ogledala, bez varke,
Ko prva zver u svome prvom jutru.
Drvo munje jakih žila,
Izgoreće ptici krila,
Teste David cum Sibylla.

Kada mokri vetar bukne,
Kad magnetna igla pukne,
More s mape kad ustukne,

Da l’ će tačnu reč sa usne
Krv nejaka da zapljusne,
U med poniženja zgusne?

Pevam plod i vernost plodu
Koji misli vazduh, vodu,
Ograničen u slobodu;

Mogućnosti ove škrte,
Pevam poraz prave crte
U sferama što se vrte,

Pevam vernost ovoj kosti,
Ovoj reči koju gosti
Večnost nedorečenosti.

______________________________

Vojničko groblje

Pešadija je sišla iz rovova
U ovu geometriju; sa neke
Potonje kote, u zoni zenita,
Čuje se, jedna baterija štiti
Taj uzmak prema ivici ničega –
U okularu nedremanog oka
Trepte krstovi u jari plaveti:
Rešena bitka traje u tišini,
U usporenoj eksploziji ruža –

Struk bukne pred nekim imenom, stukne
Na udar vetra s mora koji dođe
S jeseni, da polomi ametiste
U vazduhu između kiparisa;
Kao žeravke u dodiru s vodom
Glase se cikade, gase se imena
U isključenom sećanju vršnjaka
Što ostariše izvan ove bitke,
Tamo daleko, bez nade daleko –

Ime na ploči, suvo kao kosti
U limenoj kutiji: plotun slova,
Poslednji čitki otpor zaboravu;
Osam hiljada imena; nad njima
Još samo nebo, i taj san u nebu
Na putu oko godine, u krugu –
A ni san ni ptica da krilom poveže
Zaboravljenu stazu preko krša
Vazdušnog, preko urvina, klizišta

I provalija, odrona nebeskih,
Odavde do daljine, gde je koren
Vernosti njine ovome trenutku
Što ponavlja se, razmnožen u ruže
Ili rafale kiše, što ubija
Letnju prašinu na šljunčanoj stazi;
Osam hiljada imena; nad njima
Stakleno zvono zadanoga neba,
Ambis po meri sna što njime kruži –

Šta sanja vojnik kada grli stenu?
Pomnoži osam hiljada vojnika
Sa stenom što se umnaža u skladu:
Dobićeš ovo groblje, ovu bitku;
Nedovršena stragegija smrti
Pomerila je krajnji ishod, dalje
Od prostora gde dešava se pravda
Snevana davno, na početku noći
Tamo daleko, bez nade daleko –

Pamtimo raspored slike, po dubini;
Na ulazu je kapija od gvožđa,
Pa kosturnica, kamena, parcele
I kiparisi, i geometrija,
I ruže; ono što je izvan slike
Raznose vetrovi po godinama:
Spokojnu srxbu Sizifa, tišinu
Neostvarenog, zvuk jutarnje kiše
Po oštrom šljunku i po krstovima –

Šta preostaje nama, pred tom slikom
Nerazorenog muškog savezništva
Sa smrću koja nije ispunila
Zvezdano obećanje? Da li sumnja
U istinitost slike? Ili znanje
Da će se druga izvršiti pravda,
Negde van ovog sna, van ovog gneva,
Negde daleko, bez nade daleko,
Gde stopa Boga okleva da stupi?

______________________________

Zavičaji

U tvome zavičaju gde je ništa,
Godišnja doba žive uporedo;
U tri koraka ti ih mimogredom
Prolaziš lako,ko knjigu da listaš.

U mome zavičaju, koji stvaram
Poraz po poraz,sad počinje leto;
Bolesne kavge plaminjaju svetom -
Vek plod je, juče zreo, danas kvaran.

A u tvom veku moje ubrzanje
Usklađuje se s tvojim nepokretom,
U aporiji koju ne zna Zenon.

A leto brojim pedeset i peto,
U čilenju, u ovom ostrašćenom,
Dok bivam jači, a sve me je manje.

______________________________

Die Árgonauten

Das Meer, mit der eigenen Ewigkeit versponnen,
at uns geduldet; und so trieben wir, von Küste
Zu Küste, Tage, Nächte, Jahre.


Die schönsten Ufer berührten wir zwar nicht.
Nur der Wind trug zarte Fragmente
Vom Duft prächtiger Obstgärten bis ans Ende der Welt,
Fernab unserer Fahrrinne; wir hingegen
Lernten Liebe und Tod kennen, und ein klein wenig Sinn,
Das zähe Körnchen Gold im Sand der Erinnerungen;
Ja, und den Stolz der Abenteuer, mit Blut befleckt
Und von den Winden rein gewaschen, unter jenem Stern,
In den wir ungeschickt unsere Namen schrieben.

Am Ende kehrten wir dahin zurück, woher wir aufgebrochen waren;
Die Besatzung löste sich auf wie eine Halskette; zerrissen war
Der Faden unseres Schicksals. Der Kapitän: zerschmettert am Bug des Schiffes.


Das Meer blieb dasselbe. Alles blieb dasselbe.
Am Ausgangsufer verfault das Schiff der blühenden Rippen.
Aber wenig macht es, wer das Geheimnis kennt:

das Ende ist nicht wichtig,
Nur die Seefahrt zählt.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:29 am

JUTRO

Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni.

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude.
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.


GLASOVI MRTVIH I

Glasovi mrtvih. To nisu mrtvi glasovi. Ko čuje
Glasove mrtvih? Kiša na bakarnim vratima
Jutra. Svežina divljeg vrta što čuva slavuje
U paučini ruža. Bio sam praznina između redaka...


GLASOVI MRTVIH

U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga.
Leptiri plamena sleteli na ivicu noći.
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.

Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove
U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.
Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.


KONJ

O ozverene zvezde, o ozvezdane zveri,
Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,

Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,
Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne

Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,
O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja

Pred vama strašno sam ceo, lišen moći udvajanja
Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:30 am

STRASNA MERA
(1984)


BELEŠKA O POETICI

Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.


PROSTORI NADE

Imam iskustva sa prostorima nade,
Sa prostorima odmerene milosti. Iskustva
S tim predelima koji iznenada čvrsnu
U bilo koji oblik: u vrt sa jorgovanom,
Ulicu u Firenci, jutarnju sobu, more
Premazano srebrom pred oluju, ili
U noć bez zvezda kada svetli samo
Knjiga na stolu. Prostori nade
U vremenu su, i nepovezani
U sistem čuda ili u jedinstvo;
Naprosto, oni postoje. U Kanfanaru na primer,
Na železničkoj stanici; vetar u divljoj lozi
Pre četvrt veka: jedan prostor nade.
Drugi, postavljen negde u budućnost
Već razara prazninu oko sebe,
Nejasan ali stvaran. Verovatan.

U prostorima nade raste svetlost,
Besplatno, i glasovi su jasniji,
Smrt ima lepu senku, jorgovan cveta kasnije,
Ali ga zato gledaš kao da cveta prvi put.


KRITIKA PILATA

Mogao je, možda, još jednom pokušati
Da zaustavi mehanizam, prebaci skretnicu
I tako ode u blaženi zaborav. Mogao je,
Svakako, sprečiti barem one svoje dripce
Da se onako zezaju sa uhapšenikom,
I ubiti tako u začetku metaforu
Krune od trnja. Mogao je, najzad,
Biti oprezniji kada postavlja pitanja,
Makar i retorička; opasno je tražiti
Šta je istina, kada istorija,
Kao vetar pred zoru, menja pravac,
I zvekeću vetrokazi. Ipak, rekao je:
Što pisah, pisah, i tako spasao
Nešto od samopoštovanja. Zlatnu mrvicu,
Utabanu u prašinu na gubilištu.
Ono što nije rekao mora se odbolovati
U svakodnevnom naporu dostojanstva,
I to je najgore: kako zaobići
Njegov ustanovljeni uzor ponašanja,
Obnavljanje pravednosti u zdeli vode
I mirnu savest: zločin, to su drugi.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:32 am

PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
Pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moras da izmisliš. A i vrata.
Iza njih je leto. I nase dvogube senke
Venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
U nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
Ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
U ravnodusnu neizvesnost. Pišem ti
Iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
Težinom prećutanog, a sećanja dužinom
Varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
Ta rukavica, pa pokret okleva
Nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.


DRUGO PISMO

Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor
Ta pisma neprocitana, naučena napamet
U treznoj groznici iščekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
I snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitas
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne rastvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmice, kao smisao muzike,
Koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
Oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Nista ne može nas da zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božjom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši,
U tvoja pisma, ona nepročitana.


TREĆE PISMO

Jedno si leto bila preobražena
U svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
U ogledalu, kad mudro stanem u senku
Iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
Da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
Nemiran crtež svetlosti u vazduhu
Gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
Ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
Inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
Da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
Kada u prisećanju otkrivamo slojeve
Godina, godina, i trazimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
Sve to izmislio? Ne verujem, postoje
Dokazi: ožiljici neke uporne nade
Što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
Vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?


ČETVRTO PISMO

Crno mastilo gusne u infarkt
Na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
Smisao, krio se u prekidu, u zjapu
Beline, u porazu
Započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
Od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noci bez zvezda, naprimer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
Stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
Zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
Sinkopi, i venčava u nastavku
Sa svojim senkama, a ne zaboravlja
Smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
Kao da neko voljeno lice učim i pamtim
Dodirom, kao slepac.


PETO PISMO

Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju nase slepe nežnosti
Koji sam nekad zvao i zavičajem
Labudova? Duborez bora oko očiju
Koje ćes prepoznati, možda, izvela je
Nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
Neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
Sa praznim godinama. Inače sam sličan
Dvojniku koji ostane u ogledalu
Kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
U neku od mogućih budućnosti, prebrojati
Ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
Uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
Prestrojavanju, pročitati sve između redova
Pisama nenapisanih i naučiti napamet
Tu opasnu šifru,
radost naučiti
Da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
Ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
Plamičke acetilena na vršcima grana
Magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:33 am

O p e l o

ZA SEDAM STOTINA IZ CRKVE U GLINI

1.

Necu da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.

2.

Među zidovima, iz zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom
Ispraznjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčeni od slućenog užasa ...
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
što oslobodi tamnu i toplu krvi iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena,
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.

3.

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, neznani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, neznani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.


"Glinski sveti Mučenici, koji nisu izdali svoju pravoslavnu veru, nesumnjivo spadaju u svete Mučenike vere Hristove i Crkve Pravoslavne. /Trud oko prikupljanja njihovih imena još uvek traje. General Dušan Baić, iz ovoga kraja, u svojoj knjizi 'Kotar Vrginmost u NOB 1941 — 1945, Beograd 1980., navodi imena i prezimena i osnovne podatke za 1022 Srbina zaklana u Glinskoj crkvi, no to su samo oni iz sela sreza Vrginmost. — Naš pesnik Ivan V. Lalić napisao je pesmu "Opelo za sedam stotina iz crkve u Glini", ali je u pesmi broj uzet verovatno samo simbolično/."

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime27/6/2019, 1:34 am




POMEN ZA MAJKU

Dok stario sam, svakim iskustvom uvežbavajući
Veštinu da ti se sasvim približim,
Ti si pod račvastom lipom postajala sve mlađa
U mome sećanju i u praznicima, sve ređim,
Kada mi dođeš u san. Ono što sad nas razdvaja
Nisu godine, nego ljubav shvaćena kao prostor
Neostvarenog. Tvoji unuci su prerasli,
Ili skoro tako, moj stas iz onog doba
Kada su nam reči još mogle da zatrepere
U istom vazduhu, kao lišće istog stabla;
Sada ja imam reči, ti lišće na svojoj lipi,
A razgovaraš možda sa svojim drugim sinom,
Onim nerođenim, jezikom koji ne znam,
Pa tako ne znam ni čija ti vernost pomaže više
Da izdržiš smrt: njegova ili moja.
Ono što sad nas razdvaja nisu godine, nego
Ta nemogućnost da sastružem zlato
Sa tvoje ikone. I kada te posetim,
A i to sve ređe, i stavim malo plamena
Pod tvoje ime, i surovo besmislene brojke
1912—1946, ja znam da uzalud tražim
Makar i pokret tvog malog prsta, u prevodu
Na pokrete mrava među senkama krstova,
Vidljivim i nevidljivim, zavisno od svetlosti:
A o svetlosti je, zapravo, sve vreme reč.


POZDRAV

Sve ono što se sakriva u ništa
Zbir oblika je skrivene namere;
A nedremano oko kamere
Položaj snima novih odredišta

Jednom sam čuo te u glasu drozda,
Na severu, a s proleća je bilo;
Jednom si pogled krznula mi krilom
Pčele što tromo zuji oko grozda.

Trezna halucinacija. Na stolu
Lampa i mapa tvoga zavičaja,
Mapa nigdine crtana po meri

Nedoživljenog, što nas tako spaja
U istiniti savez, parabolu:
Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri.


NOSTALGIJA

Možda je bio vetar, koji sklizne
Čujno, ko napadali sneg, sa grana,
A možda pomak plamena što lizne
Ivicu lista jesenjeg platana,
Il možda duh zalutao u sobu
Kroz zaključana vrata praznog stana,
Il davno leto maknu se u grobu —
A možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
Na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
Zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
Ko kvarna svetlost, ko fatamorgana,
Vidljiva pena na rubu praznine —
Da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
U travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista
Udaljen iza plamenoga mača;
Ana, kneginja ograde balkona
Nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
Brbljavoj prozi svoje rečenice —

Slučajnosti se u sećanje sležu
Ko šećer na dno neoprane čaše;
Sitnice samo čine ravnotežu
Tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
Zaostala u sećanju platna;
Možda je htela smrt da me presliša,
A možda je to samo bila Ana.


NIKAD SAMLJI

Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,

Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što obnoć u vremenu duva.

Nikada samlji nego krajem jula
Kad sve je, misliš, na dohvatu čula
Oštra ko nož još topao od točka

Brusača, ali bitno nedostaje:
Anđela koga slutiš nećeš sresti.
A vazduh trudan je od blagovesti.


VELIKA VRATA MORA

Zastanite, da otvorimo velika vrata mora:
Brodovi su otplovili, i sve su ptice
Napustile obale za ljubav krajolika
Izvan ovog sluha, neobraslog u gvožđe.
Zastanite, nema pečata na vratima mora
Koje čeka, od početka čeka na početak
I razjeda obale smehom obučenim u penu,
Modro od beskraja, crno od mrtvih sudbina.
Zastanite, čempresi su pokušali beg u nebo
I ostali na pola puta, s ranjavim korenjem
U crvenoj zemlji, zelene igle u prazno,
Bol u vetar. I sada se još radi samo
O jednoj praznoj obali i nevidljivim vratima
Bez čuvara, koja napipavam slepim prstima pesme,
Uplašen od posledica koje ne dolaze.
Pomozite mi, da otvorim velika vrata mora
Iza kojih možda spava nestvarna legija
Naših dvojnika naoružanih jačim snom.
Nema pečata na nevidljivim vratima mora
Koja napipavam slepim prstima pesme,
Pun zvuka mora, kao poludelo zvono.
Shvatite: ostala je samo jedna obala
Na kojoj pevam, uzvišen zauvek do prosjaka
Pred velikim, nevidljivim vratima.
Razumite me, vi što ste sanjali i mislili
Spljošteni bez milosti u slojevima godina;
Zastanite da otvorimo velika vrata mora
Pred kojima mi se ruke pretvaraju mučno
U rasečenu ružu vetrova, koja krvari.
A glas u pticu koja ima probodene oči
Da bi istinitije pevala.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Иван В. Лалић Empty
PočaljiNaslov: Re: Иван В. Лалић   Иван В. Лалић Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Иван В. Лалић
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: